У доколици, сањарећи седимо
За кафанским столом,
Свако, у ствари, сам са собом
Као с каквим ореолом.
.
Уоколо нас пролазници,
Рекламе, аутомобили;
Слика иста, ал као да никада
Ту пре нисмо били.
.
И свакоме се од нас
Нелагодно учини
Да му свет под кошуљом
Као мрав по кожи мили.
.
Окрећемо се, гледамо:
Бљешти живот у градској ноћи
Као исток пустињаку
Изгубљеном у самоћи.
.
И неко крикне, под точковима,
На очиглед нашу:
Нешто нас подземно додирне,
Ал нико не испусти чашу!
.
Све је наоколо блиско, на дохвату,
Али ништа наше ту није;
Зачас се уплашен поглед,
Ко стакло, о поглед разбије.
.
А кад сви оду у смерове своје
Неповратно загледани,
За столом останемо само ми
Свим тим – затрпани.

Фото: Хотела Москва; Википедија