У врели дан, сам застала,
да л додиром ил погледом,
збуњено очарана, не знам!
У врели дан, на улици, једног града
Нестварно је преда мном срна стајала.
.
Немушто је говорила да слободно хода
негдашњим пропланцима свога крда
и да могу да јој се придружим, ако желим.
.
И пролазисмо поред дрвећа и високих трава,
Кроз ветрове што носили су прхуте птица.
–
,,Види реку Белу“ рече она!
Дуго сам чеекала, чувала те док си спавала.
Сад сећај се, како беше пре еона.,,
.
У врели дан пред очима мојим нестаде.
Позвах је!
Зачуо се само глас далеки.
,, Довела сам те да разбудиш се!
И ево,
Добро је сад све.“

Фото: Срна; Википедија