Једном сам ти ово можда написао
Сећам се веома веома јасно –
Осветљено рефлектором свести –
Тамнооког првог сусрета нашег
На небу се чула надљубави песма
Еве Анастас и витеза Адама Кадма
.
Ти си – магловито и стидљиво
Гледала и препознавала мене
Ја – искуснији – тебе сам познао
И радовао се радовао у себи
Посматрајући твој ход будући
Пут радости и знања и успеха
.
Можда сам те малко и гурнуо
Свакако сам те делатно гурнуо
Као санкаша низ глатку стрмину
Даље га сигурно води боб стаза
Санкаш слуша брзо препознаје
Унутарњи глас – своју интуицију
.
У свету Творца има много знања
Много радости среће много љубави
А све то непрекидно расте расте
И појачава се упорни зов Љубави
ДАО нас даноноћно непрекидно зове
Тихим гласом тишим од подзвука
Громовнијим од Перунове вајтмане

Фото: Фб страница – I love Nature