С оне стране света, где обећано беше,
сиђох, жено, у таму дубљу од ноћи.
Ка теби, у бездан, ка твом греху,
очи моје луче пламен, а руке — празне.
.
Само мелодија, као бршљан што гроб ти обавија,
свирка душе, која живот беше, сада је крик.
Ја сам те звао, жено, за тебе пламтео,
а ти си пала, крвљу мојом у сну осенчена.
.
Богови, сурове стене, гледаху нас као игру,
и с ове, и с оне стране.
Мој поглед беспомоћан, а твој — камен.
Залуд плачем, залуд стење ломим,
камена ружа од суза —
Еуридика не може да се врати,
Орфеју неће да сване.
.
Сав пут нам засут пепелом, тихим падом,
Ни сенке нема на стази где сам те чекао.
И нико више не корача крадом.
Љубав нас сагорела, грех нас заковао,
а песма — јецај, узалудан зов у празно.
.
И тако, кад слава из губљења ниче,
зар мелодија утеха може бити?
О, жено моја, за чар твоју,
празно сад цветају лотоси и воћке,
гајеви крај мора.
Модри, жено моја, као твоје очи изгубљене,
имају ту боју.

Фото: Орфеј и Еуридика; Википедија