Деси ми се понекад туга нека,
незвана дође.
Погоди ме,
чекам да сама од себе прође..
.
Ко ли то походи њедра моја?
Да ли откинути део мене, за мном вапи?
Можда долази из прошлости давне,
ђаво ће га знати..
.
Тако дође, остане, преспава..
Грехове неокајане из прошлости зове,
ил страхове неке за будуће дане.
Само да их не призове..
.
Походе ме преци и њихове сени.
Походе ме давни младалачки дани.
Туга и ја останемо саме,
за разговор неспремне, непозване.
.
Долазе нам многи што су давно прошли.
Долазе нам знани и незнани.
Кад би само могли да тек тако оду,
гости, што их туга мами.
.
На прагу душе стојим,
молим је да оде.
Да остави на миру ово ресто дана,
није ми да друштво проводим с њоме.
.
Походи ме туга,
тај чемерни пелин.
Као да из давнина,
све моје ми скупља…
Скупља ли то она све делове расуте кроз живот,
остали код неких несмотрених људи,
или тако шета од једних до других,
да сећања буди од памтивека..

Фото: Биљка пелин; Википедија