Када говорим о егу волим да га упоредим са балоном, јер балон има своје лимите и уколико се ти лимити пријеђу неминовна је експлозија. Тако и наш его, има лимите толеранције и кад се ти лимити пријеђу долази до пуцања ега, до колапса система.

Ко то онда толерише наш его и зашто му допушта да пукне?

Вратимо се за трен на балон од гуме. Јасно нам је да балон постоји само док се надувава, док је оно што је надувано (ваздух, гас) затворено унутар гумене опне и док на њу врши притисак изнутра. Једном када се досегне критична маса развлачења гуме, балон више није могуће надувавати, јер опна попушта, пуца, а гумена маса се аутоматски враћа у опуштено, ненапрегнуто стање.

Зашто је овај примјер важан за нас сада и овд‌је, у овом времену?

Балон је стање нестабилности и у себи увијек носи подозривост о експлозији.

Што је балон већи вјероватноћа да ће експлодирати је такође већа.

Експлозија доноси разрјешење силе и отпора (ослобођење од набоја) враћајући гумену масу у њено природно опуштено стање. Притисак који је створен сабијањем гасова унутар те масе нестаје, разлаже се и гасови се стапају са околним гасовима у њихово природно опуштено стање. Могло би се рећи експлозијом се напрасно долази до нужног мира.

Као што балон експлодира тако и наш его има толеранцију растегљивости. Када унутрашњи набој досегне критичну тачку сваки покрет је тад нужни крај надувавања.

Неки ентитети вјештачки изазивају стварање балона у систему ега и вјештачки ослобађају тај набој, ратовима, сукобима, екстремним експлозијама поларитета. Они сами пак остају изван балона, бар тако мисле, и споља владају стањем система којег за друге стварају.

Међутим, примарни Творац за све има рјешења, тако и за тај балон који сам себе не види, за его твораца вјештачких криза и сукоба. Наиме, иако ти творци вјештачких криза, апокалипса, мисле да су изнад овог механизма Творчеве контороле над Творевином, варају се, јер Творац је непристрасан и није оставио простор за изнимке.

Процес регулације его-балона је једноставан; у тренутку када се биће окрене према егу и почне надувавати свој балон механизам самоуништења се активира и немилосрдно води ка експлозији.

У тренутку када је его највећи, кад мисли да је најмоћнији, тада је најслабији, најнестабилнији, јер му је опна толико истањена да више нема куд. Тако је то вјешто смишљен механизам саморегулације да је управо сулудом егу и најмање видљив, те се свом својом лудошћу и силином управо усмјерава ка том неизбјежном циљу; искуству експлозије, сопственом крају.

Ако то погледамо на примјеру система, сваки систем је пуцао када је декаденција моралних и етичких вриједности достигла свој лимит. Его система би се при том толико надувао да би се, гледајући његову величину (силу), заиста могло помислити какву застрашујућу моћ има. Међутим, сила и моћ нису исто. Сила тежи деструкцији (рашчлањивању) а моћ је у Јединству, у кохезији. Оно што се из позиције унутар балона не види јесте стање растегљивости опне балона која је, управо због те растегнутости досегла своју најслабију тачку, критичну тачку кохезивности. У том најекстремнијем стању силе моћ је најмања. Сила тежи експлозији, а немоћ је управо у том последњем покушају да се одржи веза свих карика у цјеловитом ланцу. Када најслабија карика у ланцу попусти читав систем пада, инстантно. Балон експлодира, док его имплодира, тј, урушава се у своје првобитно опуштено стање.

Кад се его уруши сам у себи он постаје празан скуп а сва силина његовог надувавања се покопава у забораву. Но није исто када је его ненадуван и кад је његов балон експлодирао. Разлика је очита; ненадувани его и није балон, то је само маса која је на располагању нашем бићу које по вољи може да је надувава и празни без експлозије, уз редовно оптуштање, допуштање, неутрализацију набоја. Балон, пак, који је преживио експлозију је некохерентна маса. Та некохерентна маса је Систем који се распао. Систем који се распао мора проћи кроз препород, дакле да се сви распаднути дијелови ега поново врате у почетну тачку да би се од те масе уопште могао створити било какав балон. Примјер тога видимо у распаду нацистичког режима Њемачке и поновном препороду нацизма у његовој новој форми; глобализма.

…

Шта би дакле била поука из овог знања?

Допустимо егу система да се надува до критичне тачке (без да учествујемо у надувавању), без наше подршке, без нашег учешћа, и ‘са стране’ мирно гледајмо како се Систем, кад његов его мисли да је најснажнији, најмоћнији, неуништив, неприкосновен, недодирљив, сам урушава у себи, имплозијом.

На тај начин ћемо избјећи непотребне жртве, страдање и патњу.

Гледајући балон из позиције неутралног посматрача ми му не додајемо себе и свој емотивни набој, а то га чини ГЛАДНИМ пажње и енергије. Што је гладнији то је тежња да се нахрани већа а самим ти и убрзање активираном програму самоуништења је веће.

Систем једино може опстати уколико га ми хранимо својом пажњом (својом виталном енергијом), јер его који створи балон, уистину себе одсијеца од извора, од Бога, те самим тим пресијеца везу са извором виталне енергије. Без виталне енергије доживљава страх од самоуништења а страх га тјера на надувавање (силу) које као крајњи ефекат надувавања (насиља) има циљ самоуништења, (имплозију).

У том лудилу му остаје паразитирање, да сиса виталну енергију од оних који је још увијек имају. Једино дакле, док ми својом пажњом хранимо систем систем наставља да живи. Стога, усмјерите фокус своје пажње на оно што желите; на ПРОСПЕРИТЕТ у Љубави, хармониј и миру, умјесто на страхове и сплетке које его система поставља као мамац испред наше знатижељне, неосвијешћене воље.

Слободна воља је у игри сво вријеме, те је Творац вјешто користи да одржава своју путању према највишем циљу искуства; реализацији душе. Реализовати душу може само када је его у функцији која му је из искона предодређена; да буде центар искуства а не и његов Творац и контролор.

Но, и егоцентричне творевине дакако имају своју сврху; реализацију опција, реализацију могућности које се у нашем разуму јављају при појави душе. Наш подсвјесни разум ствара безброј могућности од којих је само једна у складу са душом, остале су њене девијације, помијерања од ње за 0.000001 степен, што ствара довољно валидан мотив покретању наше пажње према тој опцији. Помијерања су такође валидне могућности живљења (искуства) али нити једна од њих немају свој природни наставак, јер представљају одсијецање и одвајање од виталне енергије, од душе, те самим тим воде у слијепу улицу, у урушавање, у самодеструкцију. Ипак, биће које јесмо, има моћ избора, те се увијек може вратити на пут душе, очистити се од потребе за експлоатацијом девијација и прихватити душу као свој највиши план реализације. Такво биће се може назвати освијешћеним. Зашто? Зато што бити ‘освијешћен’ значи бити оплемењен садржајем Свијести, а Свијест је апсолутно знање-о-себи или знање-о-себи-апсолуту (Богу), оно што још називамо и ИСТИНА.

‘Истина ослобађа’ стога, није случајна изрека, јер Свијест оплемењује свјесност јединке и даје нам могућност сагледавања цјелине. Када ситуацију видимо као цјелину онда проблеми не постоје, постоје само истине о односима у цјелини. То нас разрјешава потребе за анализом и консеквентно од стварања набоја који се јавља поларизацијом дијелова цјелине.

Сваки пут, дакле, када се испред нас појави проблем који настоји да конзумира нашу пажњу, сјетимо се цјелине, сјетимо се балона који је на путу надувавања и отпустимо га, оптустимо потребу да га дувамо, предајмо се Богу уздиђжући Љубав у себи. Љубав анулира страх и потребу за супротстваљањем. У Љубави је једино могуће доживјети СЛОБОДУ.

Рјешење сваког проблема стога није у егу (у одвојености од цјелине) већ у цјелини.

Љубав је “повратак блудног сина”, повратак ега цјелини, безусловно давање себе.

У Љубави емоционални набој нестаје али се уздиже САОСЈЕЋАЊЕ. Љубав није емоција.

Љубав је потврда цјеловитости, припадности Једноти, Богу.

Допустите свим балонима ‘свијета’ нека се уруше сами у себи. Останите ненадувани.

Останите свјесни своје цјеловитости. Останите будни.

Ваша моћ слободне воље је неприкосновена, изнад је сваког балона, изнад сваког система.

Балон пуца када је највећи,

Систем пуца када его умисли да је најснажнији.

Фото: Маслачак; Википедија