Октобар лагано
силази с неба
под ногама
жуто и црвено лишће
и мокре гране
све заудара на влагу
улица покисла и сива
дршће увијена самоћом
само по који
пролазник прође
погнуте главе…
.
Суморан дан
пун носталгије и сете
буди сећање на тебе
…моја Зара
говорим с корацима
бајке о твојој топлини
којом си грлила свет
и поља наше младости
ходали до неба и даље
тражећи детелину са четири листа…
.
Увек си ми требала
драга моја
и кад смо били деца
брисала си моје сузе
и подерана колена
у босоногим данима
и кад смо скупљали
сличице звери
које су нас ноћу плашиле..
.
Требала си ми
и у данима одрастања
да те гледам
виту као јасика
како дохваташ облаке
…отвори већ једном душу
да се склоним
у неком њеном делу
сачувај ону нашу јесен
и октобар
кад сам ти прсте
уплитао у косу
и свађао се с ветровима…
.
Зара моја
у мени су увек
текле две реке
једна за тебе
друга за судбину
и ниде не нађох твоје очи
не наслоних главу
на твоје раме
да очувамо наше
крхко пријатељство
које је висило
на концу неког пајаца
у рукама уличног забављача
на тргу великог града…
.
Хајде драга Зара
да поделимо грехе и кривице
на двоје
и признамо
да смо преварили живот залуд сам брао маслачке
у дну твоје авлије
чије је круне
ветар одувао
у туђе загрљаје…
.
Остани још мало
у мојим сећањима
туђа судбино
…збогом ми оста
моја Зара…

Фото: Дрво јасика; Википедија