Облаци висе, тешки ко грех,
на небу сивом, нестао осмех.
Облаци ћуте, кап кише сија,
ко да сумња сумњу по небу вија.
.
Ветар ме пита у шта верујем,
а ја ћутим, све мање смем.
Људи пролазе, свак сваком смета,
са сенком у очимма – тајна мета.
.
Сумњам у јутро, сумњам у ноћ,
у глас што ми шапуће да имам моћ.
Сумњам у речи и додир благ,
јер често лажан зна бити траг.
.
И љубав је сумњива, ко стари филм,
са изгребаним крајем, само дим.
Ко рука што се пружа из сна,
а кад је такнеш, нестати зна.
.
Па стојим, гледам, дан ми се стего,
у мени шкрипи, радо би лего.
Сиво ме гледа са неба свод,
дан сумњив – а ипак мој род.

Фото: Сумња; Википедија