Виле језеркиње највише воле чиста језера у којима има пуно трске. Трска их штити од урока када плове својим узаним језерским чамцима. Иза трске се лако скривају када вребају р и б а р е или стасите младиће. Сусрети са вилама језеркињама су, обично, жестоки и памте се цео живот.

Но, виле нису уопште лоша створења. Проблем је, уствари, опстајући. Виле су електрична бића и немају вештаствено- физичко тело као људи. Снагом воље могу га привремено створити и тако чврсте, утеловљене, срећу се са својим љубавима овоземаљским. Од овоземаљки се разликују само по жестини жестинцијатој и лепоти.

Сусрет – додир је красан и садржајан ако се љубавници не забораве, и ако виле успеју на време да одлепршају у своје царство, Виланију. Ако је сусрет неконтролисано жив и страствен, вила изуби очврсло тело, а истог тренутка њено право електрично тело, попут струје, погађа љубавника и обично на месту убија. Несрећан случај!

Човек који уме да изађе из свог грубог тела, сме и може отићи код језеркиња. То је онда сусрет два електрична бића. Али ни при овом сусрету страст не сме бити сасма неконтролисана. Тада човек може да изгуби превише електричне снаге, па није у стању да оживи своје чврсто тело, већ изгуби живот, као од грома.

Увек сам навијао Звончицу – будилницу у глави када сам ишао код својих пријатељица језеркиња. Онда сам могао бити потпуно опуштен и безбрижан. При првом звоњењу бих се тргао и заогрнуо Првим огртачем. Морам признати да је за одвајање неопходна огромна снага воље, а ко нема јаку вољу, не бих му саветовао да иде у свет језеркиња.

При другом звоњењу бих обукао Други огртач. Треће звоњење Звончице објављивачице – будилнице увек ме је затицало у свом телу. Тако раздрман и пробуђен осећао сам варнице у крви – истинску струју живота. Угођај бих употпунио са благим чајем о р – л о в ц е м, у који бих обавезно сипао капљицу м а т и – ч н е водице и чашицу праве ти – ја – њице.

Фото: ВП – река Дунав