Теци, теци водо жива
говори нам где си била,
да л’ крај рајског манастира
ил овчице и пастира?
Да л’ код сестре, да л’ код брата
невестице, старог свата?
.
Да л’ си прошла поред горе,
танких грана док роморе;
ил’ си ишла поред села
где сам нежне нити прела,
песме прве где сам свила
па их драгом говорила?
.
Теци водо, теци мила
говори нам да си жива
да си радост, благост, река
нови живот што се чека,
жеђи вечне утољење,
свете речи проношење.
.
Да си отац, да си мати
први осмех што се памти;
да си брат и сеја мила
сваког чеда спремна крила;
да си кућа и орање,
осмех звонки и појање.
.
Теци реко, теци мила
говори нам где си била;
да л’ дотаче небо само
сузом нашом искапано?
Да л’ нам тада опет кану
у сред жита, у забрану?
.
Па окваси жедна уста,
мог народа поља пуста;
Моје груде помирење,
мога претка просветљење,
моје деце иконицу,
светитеља хранилицу.
.
Да нас храни, да нас спасе
жедна уста да се квасе
Па да тамњан замирише
и да народ опет дише,
да играмо брат до брата,
да се свак у коло хвата.
.
Да будемо жубор вода,
светло небо сивог свода…
Теци рек’о, теци мила
ти се ниси ни снизила
и никада стала ниси
жубор водо, та моја си!

Фото: Рајска река; Википедија