Зраци сунца бљеште, а ноћ пуна звезда,
вилинске су горе врт од емоција,
судбоносне везе, тренутка најезда,
док у мени љубав, рађа се и клија.

Мисао о теби пред очима кружи,
гледајући хоризонт даљина сивих,
у тој борби разум ничему не служи,
не умире љубав, јер желим да живи.
.
У оку ми титра поглед који спава,
јутро новембарско што изнова свиће,
гле, небески облак, украси га слава…
И што није јесте, љубав шета бићем!
.
Са дозом су туге осећања блага,
јер немам те стварно, изваја те глина.
Срце у недрима јесте моја снага,
зачује се љубав, шапат… И тишина!

Фото: Ван Гог – Звездана ноћ; Википедија