За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова;Википедија