Крег Јуришевић је рођен у Аделаиди, у Јужној Аустрајилији 1965, од оца аустралијанца (енглеза, о коме нерадо прича) и мајке „словеначко-хрватског“ порекла. О родитељима нема пуно података, али чињеница да о свом оцу уопште не говори, упућује на то да је одрастао у „дисфункционалној породици“ разведених родитеља (брат и сестра, о којима такође не говори су задржали очево презиме), одгајан од стране мајке, по професији психијатријске болничарке. Тренутно живи и ради у Аделаиди. Запошљен је као лекар, хирург у Аделаида Краљевској болници, хонорарно предаје на аделаидском универзитету, члан је Међународног комитета за хуманитарно право и аустралијског Црвеног крста. Тренутно води велику кампању за легализацију еутаназије (касније ћемо видети и зашто?). Ожењен је, има три сина. Супруга Дона је такође „медицински специјалиста“…
Ипак један детаљ из његове породичне биографије се изгледа уклапа у његов покушај стварања имиџа „хуманитарца и борца за правду“, и он га радо користи- а то је прича о његовом деди Францу Јуришевићу, наводном великом „антифашисти“ у време Другог светског рата. Тај детаљ, др Јуришевић радо истиче, и посебно га описује у својој књизи „Крв на мојим рукама“.
Наравно, овај човек (Крег Јуришевић), иако изузетног образовања и интелигенције, и привлачне спољашности, је у суштини један ратни злочинац, и убица- криминалац, и самим тим предодређен да буде и патолошки лажов. Ја управо верујем да др Јуришевић то и јесте…
Као што сам већ напоменуо, др Јуришевић је у својој књизи, као и током више интервјуа истакао како је био инспирисан херојским делом свога деде Франца, наглашавајућу његово „словеначко порекло“. По његовим речима тај утицај његовог деде (односно приче о „деди хероју“, која је у његовом уму попримила митолошке размере)- је по његовим речима утицала да се код њега развије „мржња за неправду“. Иначе он реч „мржња“ користи и у свом опису распада Југославије, за који очигледно не криви своје „словеначко-хрватске“ претке, већ „неке друге“!?
Наравно његова прича има „видљиве“ празнине, односно он свесно прикрива неке чињенице. Попут ове горње, ко је крив за распад Југославије, који је по његовим речима у њему развио МРЖЊУ(према коме?). Такође он упорно наглашава своје „словеначко порекло“- иако хрватски етимолози (из удружења „Име хрватско“) доказују, да је презиме Јуришевић хрватско и да води порекло из околине Умага у Истри. Они дозвољавају да су неки Јуришевићи у протеклих пар векова мигрирали у Копар (данашња Словенија), као и да су се неки под разним , углавном политичким утицајима изјашњавали као италијани, или словенци- али истовремено поткрепљују обимном документацијом да су Јуришевићи (који данас живе у четири хрватске жупаније, 17 општина и 29 насеља у Хрватској- регистровано је око 200 особа са тим презименом) чисти етнички Хрвати.
Овај горњи податак је битан, јер по мени др Јуришевић, иначе образован и веома информисан човек, свесно прикрива своје хрватско порекло. Тим пре што је у више јавних наступа и у својој књизи показао отворени анимозитет и мржњу (описијући тај свој став као „мржњу и осећај гађења“) према Србима- које је потом по властитом признању убијао, и то у двострукој улози: као борац терористичке ОВК, и као „лекар“ да би им наводно „скратио муке“! Наиме др Јуришевић зна веома добро да генерални однос Хрвата према Србима може комотно да се дефинише речју МРЖЊА, коју он често користи да би дефинисао свој став према новијим историјским збивањима у бившој Југославији (или прецизније речено- према Србима). По мени, његово резоновање јесте, да прикривањем свог стварног етничког порекла, и стављајући у први план више „неутрално“ словеначко- прикрива стварне мотиве иза својих монструозних злочиначких аката на територији Србије и Албаније, у време косовског „конфликта“ из 1999…
Други детаљ који је др Јуришевић покушао да иницијално прикрије у својим интервјуима за аустралијске и новозеландске медије јесте чињеница да је његов деда по мајци Франц, кога је он глорификовао као великог антинацисту и који је због те „своје борбе“ послат у нацистички концентрациони логор- управо био осуђен на дугогодишњу робију од стране послератних Југословенских власти због „колаборације са нацистима“. Када је тај податак угледао светлост дана у аустралијској штампи- др Јуришевић (који је ту чињеницу покушао претходно да прикрије) је то објашњавао тиме да је његов деда Франц био „велики борац“ против корупције, и да је због тога био осуђен од комунистичких власти. Ипак овде је тешко објаснити чињеницу, како се то његов деда вратио жив из нацистичких логора смрти Дахау и Матхаузен? Једино логично објашњење јесте да је деда устину био наци- колаборатор“- како друкчије објаснити не само његов повратак из логора смрти, већ и чињеницу да је од стране нациста деда Франц био „прекомандован“ из једног логора смрти у други, и преживео оба?). Наравно тај детаљ (који је он сам описао у свом интервјуу новинару Флори Бруки, у „Флорипресу“, у марту 2012) се није уклапао у Јуришићев покушај изградње перфектног породичног имиџа, па је покушао да заташка чињеницу да је његов „херојски деда“ суђен после рата као „наци-колаборатор“…
У прилог овој мојој теорији да је др Јуришевић, поред тога што је ратни злочинац и криминалац (убица), и патолошки лажов, иду и тврдње неких његових албанских сабораца. Наиме, у јулу 2012, амерички „Либертас“ је објавио чланак под називом „Хроника самопромоције интилигентног лажова Крега Јуришевића“, писан од стране Уке Лушија- у време „косовског конфликта“ 1999, потпарола Атлантског батаљона, у саставу терористичке ОВК. Луши описује др Јуришевића као веома лош морални карактер, поткрепљујући то чињеницом да је Јуришевић 1999 напустио супругу пред порођајем и оставио је саму са петогодишњим сином, да би отишао на „косовско ратиште“, да би тамо „правио материјал“ за своју будућу књигу и покушао да изгради имиџ плејбоја-хероја, који одлази у рат да „спашава“ тамо неке жртве, наводно „ужасног српског терора“…
Ука Луши не штеди речи да опише лош морални карактер др Јуришевића, кога назива између осталог и кукавицом, за кога каже да је био веома лош за морал, већ морално срозаних ОВК бораца. Луши каже да се пред албанским саборцима др Јуришевић у време напада Југословенске војске у рејону планине Паштрик тресао од страха, и ширио панику међу припадницима Атлантског батаљона. Уосталом, такав опис карактера се перфектно уклапа у профил једног кукавичког убице, типа Јуришевића, који је изгледа једино имао храбрости да убија беспомоћне и рањене Српске заробљенике- као и да „навија“ када су то албански терористи радили пред њим са заробљеним Србима.
Интересантан је детаљ који смо сазнали из нашег извора из „Јуришићевог окружења“, а то је да су му албански саборци у то време дали надимак НАЦИ. Сам др Јуришевић нигде у својим интервјуима или књизи не спомиње тај надимак- интересантно би било сазнати који су то били стварни мотиви да га чак и окорели терористи називају „нацијем“!? Према овим изворима, др Јуришевић је изазвао гнушање и код својих албанских сабораца, када их је наговарао да у рејону планине Паштрик, „борце“ који су подлегли ранама у борбама са Војском Југославије, уместо да достојно сахрањују, бацају у провалију!? Још ако знамо да је таква иницијатива долазила од стране једног „лекара“, онда све то само допуњује горњу слику веома лошег моралног карактера др Јуришевића.
Такође смо сазнали из наших извора, да је др Јуришевић био активни члан војних формација НАТО снага (самим својим статусом резервног официра аустралијске војске) и да је боравио у оквиру НАТО снага на босанском ратишту, у рејону Сарајева- податак који он нигде званично не спомиње(у његовој биографији је такође забележно да је „службовао“ у Афганистану, Источном Тимору, Гази…)!? Уосталом, како ћемо то документовати детаљније касније, према властитом признању др Јуришевића, у његовој књизи, он је у мају 1999 наводио ваздушне нападе на положаје Југословенске војске на село Планеја, у рејону планине Паштрик- том приликом је убијен и рањен неутврђен број цивила и припадника ВЈ(према хвалисању самог Јуришевића за аустралијске новине, у том нападу је убијено око 600 људи, где он признаје да је међу њима вероватно било и цивила?). Др Јуришевић је тада деловао као НАТО локатор. За такву комплексну улогу сателитског навођења авионских ваздушних удара, потребан је не само тренинг, већ и искуство (храброст- коју по горњим сведочанствима др Јуришевић није имао- за тако нешто није потребна, јер се то све чини са безбедне даљине).
Очигледно је да др Јуришевић неке детаље своје биографије комотно прећуткује, док друге или глорификује, или искривљује. Али исто тако је очигледно да др Јуришевић није оно за шта се сам приказује. Не само да није „борац за правду“ по угледу на нацистичког слугу, свог деду Франца, већ није ни оно за шта се приказује у својој „професионалној“ средини…
Поред тога што су његову јавно публиковану праксу „убиства из милосрђа“ на ратишу, јавно осудили многи светски и аустралијски медицински и етички стручњаци- попут његове колегинице Сузан Њухаус, професора хирургије на аделаидском универзитету, која је његове поступке назвала „деловањем изван медицинских и етичких оквира“. Или изјава председника Аустралијског медицинског удружења Едрјуа Пескиа, који је (зло)чињење др Јуришевића назвао као нешто „супротстављено његовој професионалној улози“, истакавши да др Јуришевић није смео да буде истовремено “у улози лекара и војника“!?
Такође смо сазнали да је др Јуришевић у 2007 био предмет тужбе од стране двојице својих колега Јана Роса и Џона Најта, који су отворено пред аустралијском лекарском комором оспорили његову стручност и етичност, о чему је писао лист „Аустралијанац“ у јулу 2007 године…
Очигледно је да је имиџ- хуманитарца, борца за правду, филантропа и „неприкосновеног“ медицинског стручњака- који је др Јуришевић покушао да створи у јавности, на веома климавим ногама. У следећим наставцима бацићемо више светла на његову контраверзну и проблематичну криминалну личност…
У Про-Гадафијевом упоришту Бани Валиду се дешава прави масакр над цивилима уз употребу нервног гаса, фосфорних бомби, касетних бомби и страних плаћеника, снајепериста- док „демократски“ медији на Западу ћуте!?
Либијски град Бани Валид је под константним тешким нападом од стране про-владиних снага и разних паравојних трупа. Сведоци наводе гомиле убијених цивила, и куће у пламену, током тешког бомбардовања.
Првобитни извештаји су јављали да је град пао у руке про-западних владиних снага, али нови извештаји о жестоким окршајима и масовном убијању од стране разних паравојних банди, које пљачкају град, указују на нешто друго.
Према извору из Италије, преко 600 цивила је до сада убијено, док је у болници више од хиљаду рањеника.
Становница Бани Валида је изјавила за РТ да про-владине снаге патролирају неке улице и са булдожерима сравњују куће са земљом, или их пале.
„Бани Валид је окупиран од стране паравојске из Мисрате,“, каже ова мештанка. „Уништили су све што су могли; донели су овде хаос, смрт и разарање. Када су неке породице покушале да се врате својим кућама, ти разбојници су пуцали у њиховом правцу, присиљавајућу их да беже.“
Такође је потврдила да је локална болница није у стању да се носи са толико великим бројем рањеника.
„Нисмо у стању да тешко рањене пребацимо у друге болнице,јер паравојска из Мисрате и њихови савезници прете да ће да убију сваког ко покуша да напусти град,“ изјавила је она.
Локални новинар који се јавио са прилаза граду, јер про-владине трупе не дозвољавају новинарима улазак у град- изјавио је за РТ да су хиљаде људи блокирани у возилима на аутопуту који води ка граду, и да су збуњени (дез)информацијама да је град пао у руке про-владиних трупа…
Избеглицама се не дозвољава повратак у свој град.
Војска тврди да гађају град са циљем да униште „Про-Гадафијеве“ снаге, већина убијених су деца, жене и старци. Све је више извештаја о употреби забрањених хемијских и експлозивних оружја против становнина Бани Валида. Локални мештанин је изјавио за РТ да војска не дозвољава новинарима улазак у град зато што се плаше да ће медији известити о њиховим „злочинима и другим ужасним стварима“.
„Могу да вам потврдим да су провладине трупе намерно користиле забрањена оружја. Користили су фосфорне бомбе и нервни гас,“ Афаф Јусеф, активиста из Бани Валида је изјавио Русији Данас. „Ми смо документовали то на видео снимку. снимиле смо ракете коришћене у нападу, и бели фосфор како се распрскава у ваздуху.“
Много је људи умрло, не од метака или гранатирања, већ од тровања гасом, он је изјавио.
„Цео свет треба да види кога они овде убијају,“, додао је он. „Да ли су ове жртве уистину Гадафијеви људи? Да ли су деца, жене и старци који су убијени, Гадафијеви људи?“
Заточеници Бани Валида упућују очајничке апеле Уједињеним нацијама за помоћ, али те позиве нико „не чује“- чланови УН мисије у Либији кажу да немају услова да утврде шта се тачно дешава на терену. Директор УН мисије је одбио да објасни зашто његови људи нису ушли у Бани Валид!?
Истовремено, када су упитали представницу за штампу Америчке владе, Викторију Њуланд- зашто Запад игнорише масакр у Бани Валиду, она је за Русију Данас изјавила да Вашингтон „само посматра ситуацију изблиза“ све док њихова позиција по том питању „остаје јасна“.
„Ми дајемо подршку Либијској влади да успостави контролу над паравојскама и обезбеди сигурност у целој земљи, укључујући Бани Валид, и то тако што ће потпуно поштовати људска права свих грађана и дозволити хуманитарним организацијама да уђу у град,“ изјавила је (мртва ладна- примедба преводиоца) Њуландова.
Контрадикторно њеној тврдњи да Америчка влада прати ситуацију „изблиза“, чињеница је да је Бани Валид последњи пут споменут на сајту Америчке владе, још на почетку године!?
Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, да он нема проблема са тим да су легалне трупе либијске војске ушле у град, али да га брину извештаји кршњеу људских права која се тамо дешавају. Он је захтевао од УН-а да што пре сазна шта се тачно дешава на терену.
Док Америка и остале Западне силе одбијају да осуде прекомерну употребу силе у граду, многи широм света се питају зашто се Западни медији не оглашавају поводом злоупотреба људских права у Бани Валиду. Такође, почетком ове седмице Вашингтон је блокирао пропозал Русије за резолуцију УН-а, која је позивала на мирно решење конфликта у Бани Валиду…
Најмање 37 мртвих као последица самоубилачког бомбашког напада на џамију у Афганистану
Пише: Русија Данас
Превод: СРБски ФБРепортер- М. Новаковић
Најмање 37 људу је убијено и више од 50 рањено након што је бомбаш-самоубица напао џамију у афганистанском граду Мејмана на северу, јављају локални органи. Верници су се окупили у џамији да би обележели „Аид ал-Ада“ муслимански празник.
Самоубица-бомбаш је носио полицијску униформу у моменту када је активирао експлозив.
Локални званичници кажу да су више од половине убијених били полицајци. Приликом напада, смрт су за длаку избегли провинцијски гувернер и шеф полиције, који су присуствовали молитви.
„Свуда је била крв и мртви људи,“ Изјавио је агенцији АФП, доктор Калед који се затекао у џамији у време напада. „То је био прави масакр“.
До напада је дошло непосредно након апела „талибанима“ од стране афганистанског председника Хамида Карзаиа, да престану „са уништавањем наших џамија, болница и школа“.
У својој верској поруци поводом „Аида“, Карзаи је тражио од Талибана „да престану са убијањем својих сународника“.
Талибански вођа Мула Мохамед Омар је позвао све своје присталице у среду, да „се потруде да не изазивају жртве међу цивилима“.
Талибански напади су у принципу ретки на северу Афганистана, у поређењу са „жариштима“ у јужном региону. Последњи сличан инцидент на северу се одиграо у априлу ове године, када је бомбаш-самоубица на мотоциклу напао „званичнике“ који су били присутни на пијаци у Мајмани.
Од како су окупационе НАТО трупе најавиле повлачење до 2014, напади Талибана и убијања су учестали. Како је у процесу транзиција послова безбедности из руку НАТО коалиције, под командом американаца у руке афганистанских снага безбедности, све је већа забринутост, да Карзаиева влада неће бити способна да се супротстави насиљу побуњеника, једном кад се стране окупационе трупе повуку из земље….
ФБР ФЕЉТОН: Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене(заробљене) Србе метком у главу!?
24 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
1. ЗЛОЧИН И КАЗНА!?
Аустралијски лекар, хрватског(словеначког?) порекла, Крег Јуришевић (лево)- у униформи са оружјем, и у борбеном саставу терористичке ОВК, у рејону планине Паштрик у пролеће 1999- према властитиом признању, убијао је Србе у „борби“, и као рањенике (ратне заробљенике) да би им „скратио муке“. Истовремено истиче да је имао „осећај гађења“ према Србима…
Др Крег Јуришевић: „Окренуо сам женину главу на страну, пажљиво сам ставио ћебе преко ње, уперио сам цев пиштоља у њену главу и повукао обарач… Сачекао сам неколико секунди и потом проверио њен пулс. Није га било. Ставио сам свој пиштољ назад у футролу и напустио…“[Аустралијски лекар-хирург, резервни официр Аустралијске војске, у време извршења овог злочина (април-мај 1999) добровољни борац терористичке „Ослободилачке Војске Косова“ (ОВК)- Др Јуришевић описује како је на територији суверене Републике Југославије, хицем из пиштоља усмртио држављанку Србије, жену албанске националности. Он је тај злочин описао као „убиство из милосрђа“…Поред овог убиства Српске држављанке,др Јуришевићје у својој књизи „Крв на мојим рукама“ описао и више властитих убистава Српских рањеника- ратних заробљеникатерористичке ОВК, паравојне формације, у чијем саставу се борио и он сам…Др Јуришевић је такође описао у својој књизи зверско убијање Српских ратних заробљеника од стране терориста ОВК у његовом присуству, коме не само да се није супротствио као лекар (на шта га обавезује Женевска конвенција), већ их је одобравао, јер су по његовим речима „Срби били болест“!]
—————————————
Женевска конвенција- „Прва“: Члан 12 и 15; „Друга“: Члан 12 и 18; Протокол 2; Члан 7- СТРИКТНО ЗАБРАЊУЈЕ ЕУТАНАЗИЈУ“
Специјална провизија Конвенције (2.21) прописује војну медицинску етику на ратишту:
– Прво, лекари не смеју да учествују у борбеним активностима;
– Друго, лекари морају да третирају све ратне рањенике на бази медицинског приоритета без обзира да ли су у питању непријатељи, коалиција, или цивили; и
– Треће, лекари су обавезни да се супротставе (говоре против) извршењу ратног злочина без обзира ко је починилац.
————————————–
Аустралијски закон о Еутаназији из 1997 (23)- „…док дозвољава за безнадежне случајеве да се престане са одржавањем живота (код пацијената у коми), строго забрањује намерно убијање пацијента!“ (У складу са овим прописима, аустралијски медицински журнал- из 2011; 194-6; 307-309; – је издао следеће тумачење: „Лекари који служе при аустралијској војсци потпадају под оба- Аустралијске војне прописе, и Аустралијским Статусним Уговором- што их чини кривично одговорним за злочине почињене над страним држављанима у другим земљама. Аустралијска активна и резервна војна лица која учествују у ратним активностима у тим земљама могу и по законима тих земаља да буду подједнако кривично одговорни за своја дела!“)
—————————————-
Кривични закон СР Југославије (који је био на снази у време извршења кривичног дела убиства од стране др Јуришевића), Члан 136, Стр. И.К.З., за кривично дело „еутаназије“ (коју изједњачава са убиством) је предвидео казну од 5 до 15 година робије. (Кривични закон Републике Србије, који је тренутно у примени, за ово исто кривично дело предвиђа казну затвора од 6 месеци до пет година).
МЕРЧЕП, ОРГАНИЗАТОР РАТНИХ ЗЛОЧИНА ПРОТИВ СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА
Пре пар месеци је у Хрватској ухапшен један од водећих хрватских „бранитеља“, чија је специјалност била убијање беспомоћних „српских агресора“- стараца, жена и деце. Његово име је Томислав Мерчеп, по струци грађевински инжињер- по избору ратни злочинац и усташки „кољач“, родом из Борова села.
——————————————————–
Последња је вест, да му је загребачки „Жупанијски суд“ продужио притвор за месец дана. Иронично, њему се суди „само“ за 43 убиства српских цивила. Чак је својевремено потпуно ослобођен (због „процедуралних грешки“) оптужбе за зверско убиство загребачке српске породице Зец, укључујући и њихову малолетну ћеркицу- злочин који су његови потчињени у потпуности признали!? Познавајући све те чињенице, и доказани „расистички патерн“ хрватске државе према србима, која је отворено поносна на своју геноцидну прошлост- ни у овом случају не треба да очекујемо правду од „оних“ који су највише „профитирали“ из једног од највећих и најсвирепијих геноцида прошлог столећа…
Мерчеп ће бити упамћен као један од најсуровијих хрватских усташа, који је волио да се јавно хвали својим злочинима. Такво хвалисање му у Хрватској није „дошло главе“, већ супротно омогућило убрзано напредовање, те је као такав, окрвављен невином српском крвљу напредовао до представника у Хрватском сабору и до високих функција у хрватском министарству унутрашњих послова.
Нас овде не треба да чуди саучешниство његово матичне државе, накарадне геноцидне творевине, али забрињавајуће је то да најситнији детаљи његових, слободно се може рећи, масовних психопатских злочина- долазе не из архива просперитетног кандидата за ЕУ чланство, младе хрватске „демокрације“, на чијој „јевропејској саксесији“ раде два највећа хрватска домољуба: председници Тадић и Јосиповић;
Нас треба (или можда не треба) да чуди да ти подаци долазе управо из архива америчке ЦИА-е, датирани још давне 1995. ЦИА је 19-ог Октобра 1995 објавила детаљан извештај, под ознаком „строге тајне“, шифрован као „ЦИА-ЕУР, 95-40224, и под звучним насловом: „Хрватска: Улога Томислав Мерчепа у масакрима над Србима“.
Овде се одмах поставља питање дуплих стандарда америчке владе, која је очигледно детаљно документовала хрватске ратне, и злочине против хуманости, још у току „сукоба“ на територији бивше админстративне републике Хрватске- Зашто је те злочине прикривала и заташкавала, истовремено оптужујући Србију, за често непостојеће злочине, и вршећи монструозне притиске и уцене против наше нације? Наравно зарад остваривања својих, очигледно анти-српских, регионалних политичких, економских и војних циљева.
Такође се поставља питање- како то да ти подаци нису били познати нашој влади? Јер ако сам ја као аматер-истраживач дошао до њих релативно лако, онда би „српски“ режим са професионалним ресурсима, и неограниченом љубављу и поверењу према својим америчким господарима, требао да има много ефикаснији и потпунији увид у ова кључна документа- не само за разоткривање и „разумевање“ хрватских злочина, већ и ради примене принципијелне и реципрочне српске државне политике према Хрватској.
На пример- уместо што је Тадић шетао Хрватском, „држећи се за руке“ са својим „побратимом“ Јосиповићем, и клањао се „четничким жртвама“, требао је да на основу информација из овог и других кредибилних докумената, захтева да се све означене локације усташких злочина из овог последњег „домовинског рата“ истраже, невине српске жртве идентификују и достојно покопају. Наравно, и да се и многобројни други хрватски ратни злочинци који су и даље на слободи, заједно са „славонским касапином“ Мерчепом изведу пред лице правде.
Овај докуменат нам презентује податке о српским жртвама, локацијама извршења злочина и масовних гробница, датумима извршења и податке о извршиоцима тих злодела.
Све је то мање више добро документовано и у српских државним архивама, као и архивама разних српских невладиних институција, али ЦИА документ презентован овде има посебну тежину јер долази из државне архиве, „највеће демократије на свету“ (и за сада највеће суперсиле), у чије „добре намере“ и веродостојност својих државних архива, бар наше „про-српско“ руководство, безгранично верује.
„ЧОВЕК“- КОГА СЕ ПЛАШИЛА И ХРВАТСКА ВЛАДА
Но кренимо редом:
У заглављу документа стоји дословце:
„Хрватски парламентарац и бивши паравојни командант Томислав Мерчеп се јавно сматра- чаки и у оквиру Хрватске владе- као директно одговоран за озбиљне злоупотребе људских права и других илегалних аката почињених у току хрватског сепаратистичког рата 1991. Од 1991, безбројне оптужбе о масакрима над Србима почињеним од стране Мерчепа и његових подчињених су се појавиле у јавности. Неке од тих оптужби су потврђене од стране међународних институција и преживелих сведока. Без обзира на то, Хрватска влада уплашена великом подршком коју Мерчеп ужива од стране десничарских политичких лидера и својих бивших „сабораца“, је до сада одбијала да истражи те оптужбе, или да бар смањи Мерчепов политички утицај.“
Оно што је важно, а што хрватски званичници и данас негирају, јесте податак из документа који директно оптужују Мерчепа, да је 1991- када је у функцији локалног лидера ХДЗ-а основао паравојну усташку бригаду јачине 2000 људи, да је у функцији команданта одбране Вуковара- починио или наредио безбројне масакре, укључујући мучења, убиства и „нестанак“ више хиљада Срба у пределу Вуковара, Пакрачке пољане, Госпића и Загреба.“
Њему су овом документу приписују и „обични“ злочини ратног профитерства и илегалне трговине оружја.
Када је био директно конфронтиран у вези тих ратних злочина, на пример од стране немачких медија у вези убиства 19 српских цивила у Пакрацу, он их није негирао, већ је одговарао цинично „Шта је то- 19 Срба, у односу на „оно“ што је учињено хрватима?“
По питању мањинских права у Хрватској, а у контексту одбијања книнских Срба да признају суверенитет геноцидне хрватске државе, Мерчеп је упутио следећу претњу: „Ја ћу лично командовати „ослобођењем“ Книна, и тако ћу га уништити да тамо неће остати ни камен на камену!“
МЕРЧЕПОВА ПОЉА СМРТИ
Према овом документу, најраспрострањенији ратни злочини према Србима, под Мерчеповом командом ХОС-а (хрватских оружаних снага), посебно његове јединице у оквиру „109 Тигровског батаљона“ су почињени на локалитету Пакрачке пољане, Госпића, Вуковара и Загреба, у периоду од 9-ог Септембра 1991 до 29-ог Марта 1992.
МЕРЧЕП ДРЖАО ЗАТОЧЕНЕ СРБЕ У СВОЈОЈ КУЋИ ДА БИ СЕ НА ЊИМА ЛИЧНО ИЖИВЉАВАО
ЦИА оптужује Мерчепа за етничко чишћење 75,000 Срба, само са локације Пакрачке пољане, за мучења, масовне ликвидације и појединачна убиства, најмање 3,000 Срба са те локације. У документу се наводи и да су Мерчепове трупе спалиле преко 180 српских села на том локалитету.
Хелсинки Воч и УН потврђују те налазе у потпуности и наводе појединачне примере мучења и убијања српских цивила и разоружаних српских бораца.
Само хрватско министарство унутрашњих послова, је у време тих злочина документовало „стрељање“ 20 српских цивила од стране Мерчепове јединице.
УН цивилна полиција у Западном сектору је пријавила постојање „приватних затвора“ Мерчепових усташа, на стадиону у Пакрачкој Пољани, усташкој војној бази у Бјеловару, чак и у самој Мерчеповој кући.
Откривене су многе масовне гробнице, али према овом извештају ЦИА, хрватске власти су спречавале екипе УН да истраже те локације- да би под окриљем мрака откопавале лешеве и закопавали их на другим тајним локацијама- ту се наводе три локације у близини железничке станице Пакрац; Са две локације су српске жртве ископане и сакривене, а на гробнице засађена шумска стабла, да би се омела истрага- на трећој где су према овом извештају тела преко 1,700 Срба, хрватске власти и даље спречавају приступ међународним истражним органима.
На том локалитету је откривено такође још девет масовних гробница са српским жртвама, чијим сенима се наравно нису поклонила „браћа по матери“ Тадић и Јосиповић.
Цивилна полиција УН-а је такође документовала масакр преко 800 Срба, у Мариновом селу код Уљаника, чија тела су сахрањена у масовној гробници између Пакрачке Пољане и Мариновог села.
У извештају се процењује да постоји најмање 20 масовних гробница на локалитету Пакраца, са телима преко 2,500 српских цивила.
ПОБИЈЕНЕ СРПСКЕ СТАРЦЕ МЕРЧЕП ОПИСИВАО КАО „СНАЈПЕРИСТЕ“
На територији Госпића су Мерчеп и његови усташе починили такође масовне злочине према Србима, практично их елиминишући са тог локалитета. Амерички извори наводе да је само 11 српских села комплетно уништено у периоду од два дана, између 9-11 Септембра 1991.
Овде се наводи да је у једном дану- 16-ог Окотбра 1991, 150 Срба „ухапшено“ од стране Мерчепових трупа да би нестали „без трага и гласа“, од којих је откривено свега 24 тела. Немачка штампа је након тог злочина забележила морбидно Мерчепово хвалисање- да су убили 150 „српских снајпериста“.
У то време је на српском православном гробљу, поред тела 24 српска цивила, откривено и тело хрватског тужиоца из Госпића, који се супротствљао усташким злочинима Томислава Мерчепа.
Сама америчка амбасада у Загребу је 1994 известила надлежне у Вашингтону у поверљивој депеши, да хрватско министарство унутрашњих послова располаже са детаљним доказима Мерчепових злочина.
ЦИА: У ВУКОВАРУ МЕРЧЕПОВИ УСТАШЕ КЛАЛИ СРПСКУ НЕЈАЧ
О Вуковару се у овом документу не износи исувише података, али и они наведени су веома упечатљиво и снажно сведочанство бестијалности злочина Мерчепа и његових усташа.
Американци наводе да је на локалитету Вуковара откривено неколико масовних гробница (према документима УН-а) са побијеним српским цивилима- укључујући тела пет српских детета млађих од пет година, чији су вратови били пререзани камом.
ЦИА такође наводи да је чак и хрватски државни званичник из Вуковара, згранут тим злочинима, слао поверљива писма Туђману, оптужујући Мерчепа за масакре над Србима.
ИЗА МАСКЕ ХРВАТСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ МЕРЧЕПА- „ОБИЧАН“ РАЗБОЈНИК И ЛОПОВ
ЦИА у наставку документа наводи друге углавном појединачне злочине, од којих је најпознатији убиство и пљачка угледне српске породице Зец из Загреба. Овде се наводи да је Мерчеп иза политичког мотива, који је демонстриран у претећем писму породици Зец од стране Меречеповог ХОС-а, сакривао стварни мотив- морбидно иживљавање и пљачку те угледне српске породице, чији је глава Михајло, успут био члан хрватског ХДЗ-а. То убиство је послало снажну поруку малобројним, „модерној кроацији“ лојалним Србима, да нико неће бити поштеђен.
Такође сазнајемо да је у то време, у зиму 1991 киднапован и убијен заједно са 9 осталих Срба, угледни Србин Милош Ивошевић, у то време су Мерчепови усташе отели и убили још једног угледног Србина Стевана Брајовића.
Амерички ЦИА аналитичар посебно наглашава отмицу и убиство хрватице Ине Зоричић- Нуић, лидера ХДС-а, и то из „политичких“ разлога.
Оно чега се грозе и ови амерички обавештајни аналитичари, јесте саучешниство и прикривање тих усташких злочина од стране хрватске владе, које се по њима огледа у следећем:
-У случају убиства породице Зец, хрватски правосудни органи су се послужили „техничком грешком“ да би ослободили Мерчепове усташе који су починили ово гнусно дело.
-Овде се такође наглашава случај из Јанура 1992, када су хрватске власти уклониле Госпићког шефа полиције Ивана Векића који је истраживао „нестанак“ Срба у време дивљања Мерчепових усташа.
-Као пример хрватског државног лицемерја ЦИА аналитичар наводи аферу из Децембра 1993, када су неки поверљиви документи о Мерчеповим злочинима осванули у локалној штампи. Уместо да истражује Мерчепове злочине, хрватска влада је кренула у хајку на лица која су омогућила да ови документи буду доступни јавности.
ДВОЛИЧНОСТ ХРВАТСКЕ ВЛАДЕ У РАСВЕТЉАВАЊУ ЗЛОЧИНА ПРЕМА СРБИМА
У закључку амерички обавештајни аналитичар наглашава дволичност хрватске владе по питању рашчишћавања властите мрачне прошлости, и сумња у искреност Загреба да се суочи са својом прошлошћу и расветли сва злодела према Српском народу, почињена у овим задњим ратовима на територији Хрватске, и Босне и Херцеговине.
На крају бих искориситио ову прилику да поново јавно прозовем нашег „про-српског“ председника, да сваки пут пре него што осети потребу да се „интимизира“ са својом „хрватском полубраћом“, испољи бар минимум критичног мишљења, сличном овом- какво су у овде наведеном документу, прилично убедљиво демонстрирали његови амерички ментори.
Тиме ће почети да примерено штити достојанство нације чији је за сада само „декларативни“ председник, а и спречити даље срозавање личног достојанства од кога, бар код већинске српске јавности, није преостало много…
Петар Милетић: „Гласали смо (у илегалном парламенту) за нормализацију односа између Косова и Србије, као две независне и суверене државе…“
21 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
Новосадски дневник преноси изјаву такозваног „потпредседника“ илегалне „скупштине Косова“ Петра Милетић(иј)а (бившег србина) у којој он „оштро напада“ све странке и појединце из Србије који пружају подршку Србима на северу КиМ.
„ЈУДА ЈЕ ПРОГОВОРИО…“
Милетић(и) у уводном делу сугерише да окупираним Србима на Косову и Метохији може да помогне само „јака“ Србија, која ће се „учланити“ у Европску Унију (али без Косова)!? Он је цинично додао, да све политичке опције у Србији које се данас боре за очување уставног и територијалног интегритета Србије, то раде искључиво зарад „политичког рејтинга“…
Можда би господин Милетић(и) могао да нам објасни који су то мотиви(или можда још боље, која је „цифра“) уласка њега и других „албанизованих јадника српског порекла“ у илегалне шиптарске институције, и стављања у службу убица њихових „дојучерашњих“ сународника?
Милетић(ију) се нарочито свидела чињеница да су се (његове речи): „премијери Србије и Косова, Ивица Дачић и Хашим Тачи сусрели у Бриселу („срдачно руковали“) и договорили да ће поново разговарати.“
Милетић(и) је нагласио да су он и други (албанизовани) „срби“, чланови такозване „Српске либералне странке“ гласали у лажном „косовском парламенту“ за „“резолуцију којом се подржава процес нормализације односа Косова и Србије, као две независне и суверене „државе“… “
Овде је посебно интересантан мотив за гласање, који наглашава Милетић(и)- наиме он каже да су се он и група „бивших срба“ садашњих „лажних посланика“ илегалне терористичке „државе Косово“, одлучили за овакво гласање, јер су схватили да ни Приштина, ни Београд неће одустати од својих (његове речи): „статусних ставова“.
Што у пракси значи, да су се ови „бивши срби“ таквим чином јавно одрекли своје (за њих очигледно) бивше отаџбине- Србије, отворено подржали шиптарски сецесионизам, и одлучили да се ставе службу дојучерашњих терориста и „трговаца српским органима“!?
Читајући „између редова“ следећу његову реченицу: „Наш је став стога био да ПО СВАКУ ЦЕНУ идемо ка РЕЛАКСАЦИЈИ односа Београда и Приштине…“ – овде је јасно да су Милетић(и) и остали албанизовани „срби“ спремни да плате СВАКУ ЦЕНУ (једино нам Милетић(и) овде не каже која је то цена „у српским главама“), зарад опстанка илегалне терористичке „државе Косово“.
У наставку интервјуа Новосадском Дневнику стидљиво је „препоручио“ (његове речи): „…да Срби са Косова и Метохије буду „део преговарачког процеса, да ли директно, за столом, или КРОЗ НЕКУ САВЕТОДАВНУ УЛОГУ.“
И ова реченица одише подаништвом према сепаратистичким шиптарским „властима“, јер је очигледно да и у самој „идеји“ учешћа косовских Срба у „будућим преговорима“, Милетић(и) своје „бивше сународнике“ маргинализује, јер им спремно сугерише алтернативну „САВЕТОДАВНУ УЛОГУ“- другим речима нуди им да буду само „неми посматрачи“ процеса који ће им евентуално запечатити судбине, и осигурати њихов национални нестанак на привремено (непријатељски) запоседнутој територији Косова и Метохије!
Овај иступ Милетић(ија) је очигледно урађен (и синхронизован у складу са неким „тајним“ Нато-шиптарским плановима) по налогу његовог „мастера“ Тачија.
И ако све ово није довољно, у наставку интервјуа Милетић(и) отворено подржава деловање „сорошког“ Б92, „глорификијући“ анти-српски „Инсајдер“ и подржавајући безрезервно све наводе тог отворено издајничког медија.
Милетић(и) такође индиректно тражи „амнестију“ за све Србе са КиМ који су примали дупле плате- од Српске државе и илегалне сецесионистичке „државе Косово“; Али се зато залаже да се Српском руководству на Северу КиМ де-факто „сломи кичма“, називајући њихово деловање „патриотским лоповлуком“.
Овде је очигледно да су се Милетић(и) и издајнички Б92 нашли на истом задатку- дискредитације водећих Срба са севера КиМ, разбијања њиховог јединства(са народом), што би све евенутално довело до новог етничког чишћења Срба са својих вековних огњишта, ако не и до новог погрома, и консекветно албанизације оних малобројних који би се нашли под „шиптарском чизмом“…
По мени (писцу ових редова) није случајност што су се неки (отворено антисрпски медији) ових дана укључили у бесомучну кампању против „Српског Севера“ на КиМ.
Посматрајући све то у контексту последњих политичко-војних притисака на Србе на северу КиМ и саму Српску државу, који нам стижу из злонамерне Европе и Америке (само да овде наведемо недавно обелодањене немачке планове за војну интервенцију на Северу, довлачење свежих НАТО окупационих трупа, и сада већ отворено испостављање Србији услова „признања Косова“ за ЕУ чланство- да не спомињемо „симболичан“ долазак америчког државног секретара (женског „Атиле бича божјег“) Хилари Клинтон у Београд, и то на „Ноћ вештица“ (31 октобра) онда се „коцкице мозаика саме склапају“, и све то нам најављује неки нови покушај насилне „интеграције севера КиМ“ у илегалну шиптарску „државу“.
Мислим да би овакви „весници“, чак и у оваквој издајничкој форми двонационалних „албанско-српских“ мутаната, типа „шока“ Милетић(ија), требало да буду отрежњујући сигнал за „мобилизацију свих Српских националних ресурса“ у одбрани нашег народа на КиМ, и очувању нашег Уставног поретка и територијалног интегритета!
То важи, не само за нашу Браћу и Сестре на Северу КиМ (који већ месецима храбро бде на „барикадама слободе“)- већ пре свега за целу Српску патриотску јавност, и све Српске политичаре и државнике- РОДОЉУБЕ, уколико такви данас уопште и постоје у овој данашњој „евро-поунијаћеној“ Србији, бар на нашој легалној политичкој сцени…
САВЕЗ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ И УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА ИЗ СЛОВЕНИЈЕ ДОДЕЛИЛИ ВРЕДНА ПРИЗНАЊА ЗА „АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈСКИ РАД“ ФБР РЕДАКЦИЈИ- НАШИМ ЗАСЛУЖНИМ УРЕДНИЦИМА, АУТОРИМА И ПРЕВОДИОЦИМА…
12 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
РЕДАКЦИЈА
На слици: Главне уреднице ФБР блога Мира Радосављевић и Биљана Диковић (с лева на десно) са признањима Златно перо и редакцијском Златном плакетом…
ИЗДАЈА НАЦИЈЕ: Или зашто је Борис подметнуо Србима „ сребренички геноцид“…
24 јул 2012, СРБски ФБРрепортер
Пише: Миодраг Новаковић
МОСКОВСКА НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА- ЗАШТО НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ ХАГУ…
У Москви је 22 и 23 априла 2009 одржана научна расправа у организацији Руске Академије Наука- Института за Словенске студије, под називом: „Деловање Хашког трибунала (ICTY) за бившу Југославију- његови резултати, сфера и ефикасност деловања“. На тој конференцији је учествовао и „Сребренички Историјски пројекат“- невладина организација из Холандије…
На конференцији је учествовало више од 30 научника (историчара, правника, форензичких специјалиста, демографа и других стручњака) из Русије, Америке, Србије, Републике Српске, Бугарске, Велике Британије и Холандије. Они су урадили детаљну и стручну анализу рада Хашког трибунала, која је указала на пристраност и необјективност трибунала (посебно са аспектом на „Сребреницу“)- и дошли до следећих налаза:
– У раду трибунала је дошло до грубих кршења легалних (правних) принципа међународног закондавства
– Процедура у односу на окривљене (готово ексклузивно Србе) је грубо кршена
– Грубе повреде поступка током саслушања и давања исказа сведока и експерата
– Масовно коришћење „лажних сведока“ у процесу против Срба
– Злоупотреба и мисрепрезентација судских списа и доказних материјала
– Злоупотреба и „фалсификовање“ термина „геноцида“
– Игнорисање шиптарског тероризма на Косову и Метохији
– „Пропуст“ да се пред Трибунал , или друге надлежне судове, изведу терористи из редова „муџахединске паравојске“ и њихови спонзори (Босна и Херцеговина)
– Одбијање спровођења истраге, и заташкавање ратних и хуманитарних злочина НАТО алијансе током илегалног рата против Југославије, 1999
Најгрубље повреде судског поступка и легалних принципа су почињене у процесу против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. У ствари сам трибунал је у тим конкретним случајевима деловао више као „продужена рука“ НАТО агресије против Србије, него непристрасна међународна правна институција!?
У оба горња случаја (Милошевић, Шешељ) трибунал је прво илегално ухапсио „окривљене“, практично без икаквих чврстих доказа и правне основе- да би потом кренуо у „сакупљање“ и фабриковање доказа против њих. Током ове конференције у Москви, посебно је изражено мишљење, да је поступак против др Шешеља злоупотребљен са аспекта његових отворено „про-руских“ ставова- да би се евентуално претворио у „прикривени поступак против Русије“!?
Сама статистика Хашког трибунала, је била сведочанство дискриминације Срба и злоупотребе трибунала у политичке и друге сврхе (Србима је „одрезано“ 904 године робије((до почетка 2009))- Хрватима 171- Муслиманима 39- Шиптарима 19!?).
Ова научна конференција је указала на неке непобитне чињенице везано за наводни „геноцид“ над муслиманима у Сребреници- демографске анализе, форензички докази и други „егзактни“ налази до којих су дошли учесници конференције, су се знатно разликовали од оних „презентованих“ у Хашком трибуналу!? Трибунал је потпуно игнорисао тада презентоване доказе о припреми „пада Сребренице“ у режији муслиманских власти и неких водећих Западних земаља (темпирано повлачење 28 муслиманске дивизије, уочи „пада“ Сребренце?)…
Конференција је посебно указала да су у процесу формирања и рада Хашког трибунала, практично поништени или грубо кршени сви легални принципи (међународног законодавства):
Трибунал је формиран у супротности са легалним принципима- конференција је извела снажне аргументе да је Хашки трибунал формиран супротно нормама међународног права и са неприкривеном политичком („победничком“) агендом…
У конкретним случајевима судског поступка против Крстића, Галића, Шешеља, Милошевића , и других Српских сужњева, је доказано да су поступак и сабсеквентне судске одлуке, били груба повреда међународног права и отворена дискриминација једне етничке групе (српске). За међународне стручњаке је посебно било узнемиравајуће то што су током тих поступака масовно коришћени лажни сведоци и фабриковани докази- и због тога су отворено изнели мишљење да је Хашки трибунал „де-факто“ сам себе дискредитовао као „међународну правну институцију“…
Дошло је до грубих и очигледних повреда међународног права- стварањем опасних преседана који ће у будућности практично „онемогућити“ стварање сличних „независних међународних институција“ (креирањем „атмосфере линча“ према одређеним етничким и другим групама)!?
4. У светлу свега овог, конференција је дошла до закључка да Хашки трибунал „не заслужује више да постоји“ и да би га требало под хитно затворити, и спровести озбиљну истрагу о његовом раду! Овакав закључак, међународни експерти, учесници ове научне конференције у Москви, су поткрепили не само доказима да је у случају Хашког трибунала кршено међународно право, већ и властити статут и процедуре (трибунала), и у том смислу су се позвали на правни принцип „Rebus Sic Stantibus”, који „захтева“ хитну аболицију овог илегалног трибунала (Rebus sic stantibus (промењене околности) је могућност да једна уговорна страна тражи промену своје престације (давања, чињења, нечињења) и то услед наступања околности које угрожавају првобитну вољу уговорних страна, а нису се могле предвидети. Све у циљу да би се постигла еквиваленција узајамних давања. Коси се са начелом pacta sunt servanda – Извор: Википедија).
Конференција је посебно захтевала хитну истрагу због пропуста да се процесурирају ратни и злочини против хуманости такозване „Ослободилачке војске Косова“- где је доказано да ј Хашко тужилаштво намерно игнорисало и практично заташкавало злочине шиптарских „званичника“.
Такође је захтевана посебна истрага злоупотребе судског процеса и „фалсиковања“ доказа и сведока у случајевима Шешеља, Крстића, Галића, Крајишника, Милошевића и Мартића…
Захтевана је и појединачна одговорност судија, тужилаца и другог особља Хашког трибунала за „пропусте“ у раду трибунала!?
Посебно је захтевана ревизија такозваног „Сребреничког геноцида“ над муслиманским цивилима и борцима- у светлу доказа који су недавно откривени (2009). Овде је посебно наглашен опасан преседан у процесу против генерала Р. Крстића, када је трибунал уврстио у оптужнцу произвољни термин наводног „геноцида“ против сребреничких муслимана 1995, који је био потпуно правно и историјски неутемељен, односно без икакве „фактичке“ подлоге у форензичким и другим доказима. Овај преседан, према учесницима конференције је посебно „опасан“ јер је послужио као изговор трибуналу да 2007, и званично прогласи Србију „одговорном“ у контексту „Конвенције о геноциду“ из 1948!? Касније, у наставку овог текста ћемо доказати какву „прљаву“ улогу у свему томе је одиграо, сада већ бивши, Српски председник Борис Тадић, и његов про-западни поданички режим….
У закључку ове конференције је захтевана ревизија судских процеса, посебно са аспектом на „енормусно“ високе казне, против Српских хашких сужњева- и као контраст, „енормусно“ ниских казни, или ослобађајућих пресуда, када су у питању били хрвати, муслимани, или шиптари!?
Посебна истрага је захтевана у случајевима ратних злочина, и повреда хуманитарног и ратног права у периоду 1991-1999, са нагласком на „нападе“ на ЈНА колону у Добровољачкој, експлозије (сарајевске бомбашке нападе) у улици Васе Мишкина, и на пијаци Маркале, и другим „нерасветљеним“ случајевима…
КАКО ЈЕ БОРИС ТАДИЋ САБОТИРАО „ВЛАСТИТУ“ НАЦИЈУ
2010, угледни амерички аутор Џорџ Памфри је објавио анализу под насловом: „Сребренички масакр: Анализа и историја једне легенде“. Овај рад је веома значајан са аспекта политизације термина „геноцид“, и посебно као једна од наснажнијих (страних) и најаргументованијих оптужби против тадашњег Српског председника Бориса Тадића, и других режимских званичника- за дела издаје и жртвовања властитих националних интереса….
Већина нас се сећа, како је Тадићев режим у то време, подметнуо Српској скупштини „кукавичје јаје“ у виду наводног „Сребреничкког геноцида“- захтевајући од Народне скупштине да практично прихвати „кривицу“ за наводни геноцид- изгласавањем издајничке резолуције, која ће касније послужити за масовну просекуцију Српскх родољуба и националних хероја… Наравно, Борис Тадић је све то урадио по налогу својих „бриселско-вашингтонских газда“!
Посебно је поражавајуће, да су Борис Тадић и Српски парламент игнорисали апел(петицију), водећих страних интелектуалаца и угледних личности, углавном из Западних земаља- који су захтевали од парламента да не гласа за такву резолуцију, чак ни у „ублаженом облику“, где је термин „геноцид“, замењен термином „злочин“. Они су тада упозоравали да је резолуција и у тако „ублаженом облику“ прихватање колективне кривице целе Српске нације- наглашавајући чињеницу да Србија као држава није имала никаквог удела у тим догађајима, и да Српски парламент нема право да „проглашава кривицу“ босанских Срба- као ни да прихвата „колективну кривицу“ властите нације. Ти стручњаци су такође нагласили да је неразумно прихватати кривицу за „нешто“, што још није добило ни коначан судски епилог у самом Хашком трибуналу!? Тим пре што теорија наводног „геноцида“ у Сребреници- до сада није била поткрепљена никаквим научним фактима (овде можете преузети оригинални садржај те петиције: http://inicijativagis.wordpress.com/?s=appel )…
Господин Памфри посебно наглашава „контраверзну“ улогу Расима Љајића, тадашњег Министра у Тадићевој влади и председника Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом- који се отворено залагао (и вршио притисак на парламент) да се усвоји резолуција о Сребреници. Цитирамо његове речи: „…важно је да усвоји резолуција о Сребреници, пре свега из моралних и политичких разлога!“ Управо у овом цитату, нам сам министар Љајић открива праве мотиве усвајања резолуције- „…ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА!“ Дакле овај издајнички поступак председника Тадића, тадашње Српске владе и Српског парламента, је био пре свега руковођен политичким мотивима- а не интересима правде и истине, о томе шта се у ствари догодило у Сребреници!?
Џорџ Памфри је упозорио да је усвајање такве резолуције од стране Српског парламента (по „наговору“ Бориса Тадића) произвело, не само негативне ефекте по Српску нацију- већ и да је произведен један опасан историјски преседан…
За њега је непојмљиво „наше“ колективно прихватање кривице за „злочин“ који није поткрепљен веродостојним форензичким и другим материјалним доказима, сводећи се искључиво на „ауто-инкриминацију“ Српског парламента базирану на (наметнутој) ПРЕТПОСТАВЦИ да се „нешто“ догодило. Како видимо ових дана, све те „сребреничке претпоставке“ и фантомске оптужбе, полако једна за другом падају у воду!
Ево цитата једног дела тог „апила“, који најбоље илуструје „информисаност упућене западне јавности“ у Сребренички случај: „Егзекуција муслиманских ратних заробљеника у јулу 1995 од стране босанских Српских снага, које су заузеле Сребреницу, представља ратни злочин, али не на оној скали ( и не у форми наводног „геноцида“) како се то званично презентује светској јавности. Обавештени људи на Западу добро знају да Срби у Сребреници нису ликвидирали већи број муслимана (и та цифра данас, под светлом нових доказа пада у воду)- од броја Српских цивила, које су муслимани ликвидирали у претходне три године (92-95, у залеђу Сребренице)!“
Овај цитат је важан, јер показује да водећи независни Западни интелектуалци, упркос бесомучној медијској Западној пропаганди и пласирања мита о „сребреничком геноциду“, једноставно нису „купили“ ту причу…
КАКО ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ДИСКРЕДИТОВАО САМ СЕБЕ…
Овај докуменет аргументовано руши мит о наводном „геноциду“ у Сребреници, наводећи шест кључних аргумената против такве теорије:
1. Сами, и веома веродостојни муслимански извори оспоравају ту теорију. Индикативно је сведочење Хакије Мехољића, бившег председника муслиманске Социјал-демократске партије у Сребреници, и бившег сребреничког шефа полиције- који веома убедљиво сведочи о свесном жртвовању Сребренице од стране Алије Изетбеговића, а по „налогу“ тадашњег америчког председника Била Клинтона- „Да знаш, мени (Алији Изетбеговићу) је Бил Клинтон обећао (у априлу 1993) да ако се деси да четници уђу Сребреницу и том приликом „ликвидирају“ бар 5 хиљада муслимана, Америка ће ући у рат на нашој страни“…
Овај детаљ указује на то да је наводни Сребренички масакр, пажљиво планиран од стране босанско-муслиманског руководства и америчке владе, скоро две године пре пада Сребренице!?
Наводни „Сребренички геноцид“ се одиграо „симултано“ са стварним геноцидом који су „неоусташке“ хрватске трупе починиле почетком августа 1995 у Крајини, током „операције Олуја“. Тада је спроведено највеће етничко чишћење (Срба) у Европи, после Другог светског рата, у режији „неоусташке“ хрватске власти и уз активну воно-обавештајну подршку од стране САД. Управо да би прикрили своју улогу у тој геноцидној операцији „неоусташких“ хрватских власти, САД су у УН посредовањем ноторног „србомрзца“ амбасадорке Мадлен Олбрајт, користећи се монтираним „ваздушним“ фото снимцима наводног „геноцида“ у Сребреници над муслиманима од стране босанских Срба- уместо стављања на дневни ред стварног хрватског геноцида над крајишким Србима, наметнули агенду лажног „сребреничког геноцида“- спроводећи на тај начин својеврсну „политичку диверзију“!
Ево шта је тада тим поводом написао престижни „Њујорк Тајмс“: „Презентација (Сребренице) госпође Олбрајт се дешава и у време када хиљаде Српских цивила напуштају своје куће пред терором хрватских снага, које то чине уз отворену америчку подршку…“
Свесна, да је „Сребреница“ једна обична фабрикација, Олбрајтова је током говора у УН изјавила (она је већ тада припремала светску јавност на чињеницу да се наводни Српски „геноцид“ у Сребреници никада неће материјализовати): „Ми ћемо посматрати Србе, да би их спречли да униште доказе о ономе што чине?“ Наравно, ни до данашњег дана, уз сво то „посматрање“ нису успели да произведу доказе који би поткрепили ту њихову „теорију геноцида“!
Оно што је мало познато нашој јавности, јесте неколико добро документованих случајева фабриковања, или прикривања доказа везаних за наводни „сребренички геноцид“, од стране неких водећих Западних медија и новинара…
У време хрватске „неоусташке“ операције „Олуја“, новинар „Хришћанског научног монитора“, Дејвид Род, који је у то време био лоциран у Загребу, написао је „фиктиван“ извештај из Сребренице, наводно документујући Српске злочине, иако није био ни присутан у време извршења тих наводних злочина у Сребреници (сво време је провео у Загребу, у удобној хотелској соби). Род је тврдио да је био присутан масовним егзекуцијама, заседама, да је видео силне лешеве. Овде је био само један „мали проблем“- да би илустровао своје „доказе“ господин Род се користио архивским снимцима, догађаја и ратних злочина,који нису имали везе са Сребреницом. Он, као искусан новинар, није успео да обезбеди никакав фото, тонски, или видео запис наводних масакра у Сребреници- чак ни поуздане сведоке!? Ипак то све није сметало водећим Западним медијима да пренесу ту његову „причу“! И тако је кренуо још један, у низу других, процеса демонизације Срба… Оно што је иронично у целој овој причи, за овај новинарски плагијат на тему „Сребренице“, Дејвид Род је чак добио и „Пулицерову награду“- Два месеца након наводног масакра, он је ипак отишао у Сребреницу, где је ухваћен од стране припадника ВРС, приликом покушаја „шпијунирања“ у корист муслимана, и протеран из те области…
Оно што се такође скрива од Западне и светске јавности, јесте чињеница да је након објављивања сателитиских фото снимака наводних масовних гробница муслимана, које је Мадлен Олбрајт презентовала у УН- једна велика група водећих Западних новинара из ЦБС, ББЦ и ЦНН, и других агенција, њих 24 укупно, кренула у потрагу за „масовним гробницама“, пратећи координате из извештаја Олбрајтове. Резултат њихове претраге је био негативан, односно нису успели да пронађу ниједну „масовну гробницу“ упркос „сателитским снимцима“ и прецизним координатама. Наравно, већ претпостављате да са таквим налазима нису никада изашли у јавност. Једноставно, све је заташкано- толико о „објективности“ водећих западних медија…
Два месеца након пада Сребренице, 13 септембра 1995, међународни Црвени Крст (Анђело Гнедингер) је водио „независну истрагу“ на локацији Сребренице, и том приликом ВРС му је омогућила приступ 200 заробљених муслимана- истовремено је од муслиманских босанских власти добио „потврду“ да је у Сребреници нестало око 5.000 муслимана, за које му је речено да је један део нашао уточиште у централној Босни.
Оно што је проблематично око овог извештаја Црвеног Крста, јесте чињеница да (према писању „Њујорк Тајмса“- 15 септембар 1995)- Црвени Крст напрасно мења „причу“ и практично утростручава цифру несталих или убијених муслимана, овај пут тврдећи да је нестало око 10.000, да за 5.000 имају „доказе“ да су „просто нестали“, и да се Срби „заробили“ 3.000 мушкараца!? Поред очигледне „игре бројевима“(користе се искључиво заокружене цифре у хиљадама- што је озбиљна индикација фалсификата)- овде пада у очи да је за свега два дана број несталих муслимана у главама званичника Црвеног Крста напрасно дуплиран!?
Дакле поред Западних медија, очигледно да су и неке међународне, наводно неутралне, организације, фалсификовале своје извештаје.
Када смо већ код медија, ево шта је „Њујорк Тајмс“ извештавао непосредно по паду Сребренице, у свом чланку од 18 јула 1995: „…нешто између 3 до 4 хиљаде босанским муслимана-мушкараца, које су УН званичници водили као нестале, су у ствари успели да се пробију на територију под контролом босанске владе.“
Такође лондонски „Тајмс“ је 2 августа 1995 известио: „…хиљаде несталих босанских муслиманских војника из Сребренице, за које се тврдило да су жртве наводног стрељања од стране Срба, сада су безбедни у североисточној области Тузле. И Црвени Крст из Женеве је прву пут објавио јуче, да је из својих извора у Босни да су око 2.000 припадника трупа босанске владе сада у зони северно од Тузле.Они су напустили Сребреницу,не обавештавајући о томе, чак ни своје најближе- додао је представник Црвеног Крста, наглашавајући- да они то нису могли да верификују, јер босанске власти нису дозволиле Црвеном Крсту приступ избеглим сребреничким војницима у рејонуТузле.“
Из свега овог наведеног у овом пасусу, очигледно је да су не само неки водећи Западни медији, него и наводно неутралне међународне организације, учествовале у фабрикације наводних доказа и наводно несталих муслимана, наводног „сребреничког геноцида“!?
Хашки трибунал је одмах по паду Сребренице уврстио у свој „антисрпски репертоар“ и нове фантомске оптужбе за злочине против хуманости и наводног „геноцида“- да би одмах потом и подигао нове оптужнице против ратног руководства босанских Срба, који су тренутно илегално утамничени у затворској јединици „Шевенген“ при трибуналу. Индикативно је да су те оптужбе подигнуте на основу медијских извештаја и пропагандних политичких говора Западних представника, пре свега у Савету Безбедности УН- а не на основу веродостојних форензичких и других фактичких доказа (јер такви очигледно и не постоје)!?
Једна од кључних „фабрикација“ наводних Српских злочина у Сребреници је дошла у виду „крунског сведока“ Драгана Ердемовића, припадника фантомске јединице „Шкорпиони“(о којима се све зна, осим ко им је „газда“), хрвата коме је „запала“ част да докаже српске „злочине“.
Сам процес како је Ердемовић врбован за Хаг је у најмању руку чудан, као и све околности које су пратиле суђења у којима је учествовао овај хашки „крунски сведок“, и по властитом „признању“ масовни убица муслимана за „рачун Срба“- и на крају оно што је најчудније, њему и осталим припадницима Шкорпиона, Хаг је волшебно и великодушно опростио сва почињена злодела. Касније ћемо и видети зашто…
Ових дана(месеци) на случај „Шкорпиона“ је бачено ново светло, у виду сведочења француског обавештајца, мајора Н. Н.- пребега, који је недавно добио политички азил у Белорусији, у замену за кофер пун тајних докумената- између осталих и оних који доказују да су иза наводног масакра муслимана у Сребреници стајале Западне службе!? Оно што нас овде интересује, то је чињеница коју је документовао овај француски мајор, да је иза Шкорпиона (којима је припадао и Ердемовић) стајала француска обавештајна служба ДРМ.
Ердемовић је један од ретких ратних злочинаца, који је својеручно ликвидирао више стотина муслимана (према властитом сведочењу) да је затражио уточиште у Хашком трибуналу, који управо гони „такве као што је он“? И, оно што је чудније- за тако монструозне злочине, Хашки трибунал га је практично „унапред помиловао“- очигледно да би „купио“ његово сведочење, противи свих оних Срба, за које има „зафале“ докази!? Опет у хашкој инструментализацији Ердемовића кључју улогу су играли неки Западни медији. Прво га је „преузео“ амерички АБЦ, да би потом „предали“ Ле Фигару, који је лансирао причу о злочинима наводно Српских „Шкорпиона“ (за које се касније установило, да уопште нису Српски, штавише већина припадника нису чак ни „технички“ Срби!? Ердемовић, који је лажно сведочио у Хагу против више Српских заточеника, и кога је веома ефикасно демаскирао бивши(и покојни) председник Милошевић- је за властите злочине формално осуђен на 10 година, да би му се волшебно та казна смањила на пар година (практично период његовог сведочења у Хагу), да би данас уживао слободу и пуну заштиту (уз материјалну „бригу“) у једној од северно-европских земаља…
Опште је позната чињеница да је Ердемовићево сведочанство раскринкано не само од стране Милошевића, али и осталих оптуженика (или њихових адвоката), већ пре сведа од њега самог. Наиме, његово сведочанство о броју убијених и временском оквиру у коме се то десило, може да уђе у анале научне фантастике. Он је наиме устврдио да је његова група од десетак плаћеника, за 5 сати стрељала 1.200 муслимана на фарми Брањево, у групама од 10(120 група?), које су до стратишта (од аутобуса) корачале пар стотина метара(у једном правцу). По тој „рачуници“ за једну групу заробљеника је било „довољно“ 2,5 минута да буде спроведена стратиште и погубљена- што је и теоретски немогуће. Наравно Хашки трибунал је игнорисао ову нелогичност. И не само то, Хашки трибунал је прихватио његову тврдњу да је на фарми Брањево стрељано 1.200 муслимана, иако је ексхумација на тој локацији открила само 153 тела (од којих вероватно нису сви ни муслимани)!? Из свега овог је очигледно да је Ердемовић из своје улоге плаћеника Шкорпиона, сасвим „елегантно“ прешао у улогу „плаћеника“ Хашког трибунала…
Ипак највећи доказ пристраности и корупције која влада у Хашком трибуналу, јесте чињеница да унаточ овако „бомбастом“ признању и „доказима“ од стране Ердемовића о злочинима наводне српске паравојне формације „Шкорпиони“- Хашко тужилаштво (и трибунал) одбило да подигне оптужницу против других припадника те формације- иако је (бар по њиховим стандардима) Ердемовић предочио обилне доказе о њиховим злочинима… Шта то (и кога) прикрива „непристрасни“ Хашки трибунал?
Командант Шкорпиона који је руководио наводним егзекуцијама муслимана Милорад Пелемиш је и даље на слободи, кажу у Београду.
Можда најбоља илустрација зашто се „ратним злочинцима“ из формације Шкорпиони дозвољава да живе некажењно на слободи, јесте случај Марка Бошкића, бившех „Шкорпиона“, који живи у Америци као имигрант, где је недавно хапшен због „лагања имиграционим властима“. Наиме, о чему се овде ради- када је Бошкић рутински приведен од стране имиграционих власти након што су сазнали да је прикрио своју „ратничку прошлост“, он је такође рутински саслушан од стране америчке службе безбеднсти- ФБИ. Током саслушања он је признао учешће у Шкорпионима, и признао да су инкримисаног дана на фарми Брањево ликвидирали групу муслимана- једино је оспорио Ердемовићеву „астрономску цифру“ сводећи број убијених на „више десетина“, и тиме је сасвим довољно дискредитовао сведочење Ердемовића(који је очигледно ту цифру по потреби надувавао ради „геноцидних потреба“ Хашког тужилаштва).
ФБИ је те нове доказе предочио Хашком трибуналу- и шта се онда десило: Хашки трибунал, уместо да захтева његово изручење, великодушно га „поклања“ американцима. Наравно, све то из простог разлога, да његово сведочење не би угрозило већ климаву позицију њиховог „крунског лажног сведока“ Ердемовића…
Можда највећа неправда и фабрикација доказа од стране Хашког тужилаштва је учињена у случају генерала Радислава Крстића, који је осуђен на вишедеценијску робију (46 година- више него било који Хитлеров нациста) за наводни „геноцид“ у Сребреници, иако је чак и у судници доказано, да он није чак ни био присутан у Сребреници, у време наводног „геноцида“. Доказе за ту неправду нам нехотице презентују сами Западни медији. Наиме он је осуђен за „масакр“ 7.000 муслимана у Сребреници- то је цифра која му се приписује у оптужници. Проблем са овом цифром је у томе, што у време доношења пресуде, према писању „Њујорк Тајмса“(3 август 2001) у Сребреници је ексхумирано свега 2.028 тела, и наводно је установљена локација за још 2.500 тела. Дакле ако на ову прву цифру од 2.028 убијених додамо и ових наводних 2.500- добијамо цифру од 4.528- дакле ни близу бројке од 7.000 убијених, које је Хашки трибунал унео у судске списе, „приписао“ их генералу Крстићу, и потом га осудио на вишедеценијску робију у суровим енглеским казаматима, где је већ било покушаја његовог убиства од стране радикалних муслимана. Овде се поставља, пре свега легално и етичко питање о карактеру Хашког трибунала- какав је то суд, који доноси пресуде на основу претпоставки (политичких и медијских), а не на основу егзактних чињеница(које у овом случају очигледно и не постије)!?
„СРЕБРЕНИЧКА САМО-ИНКРИМИНАЦИЈА“ СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТА ОТВАРА ПУТ ЗА НОВЕ ЗАПАДНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У СРБИЈИ?
Дакле да се вратимо на Тадићеву издајничку „сребреничку резолуцију“ коју је усвојио тадашњи (такође) издајнички Српски парламент. У време усвајања те резолуције, Хашки трибунал није успео „де-факто“ ни у једном судском процесу да докаже чак ни кривицу босанских Срба за наводни „геноцид“. Такође, чак ни у таквим фантомским процесима против босанских Срба, ни једном судском одлуком није имплицирана Југославија, или Србија. Онда, по ком то основу су Борис Тадић, Срска влада и парламент, наметнулу властитом народу „колективну кривицу“, за нешто што се „легално“ није чак ни десило, и које, ако се и неким чудом накнадно „легално деси“- опет неће имати никакве (легалне) везе, нити легалне импликације по Српску државу?
У томе и јесте поента- Пошто Србију није могуће „легално имплицирати“ у такозваном највећем злочину столећа, онда је то потребно урадити политички, да би могло да се настави некажњено и неометано са комадањем наше отаџбине. Ту онда поново долазе до изражаја типови попут Бориса Тадића, Расима Љајића и других „прозападних“ слугу и послушника, којима је задатак да се Српској нацији наметне стигма „геноцидног народа“ (иако је Српски народ историјски одувек био жртва туђих геноцида, а сам никад починилац, па ни у овим последњим сукобима)- и онда потом некажњно докрајчи. Онима, који не верују овим мојим речима, можда ни угледним светским перима на које се овде позивам, и које сам овде цитирао- нека само погледају шта се данас дешава у Војводини, Рашкој, Тимоку, Прешеву-или како се у Србији решава ромско питање- и све ће вам верујем бити јасно. Нама Србима Запад никада није био, нити ће бити „пријатељ“- што пре то схватимо то боље.
На крају, да бих илустровао тврдњу да нам се крвави грађански рат 1991 и сабсеквентни распад Југославије није десио случајно, цитираћу овде речи тадашњег немачког министра одбране Руперта Шулца(иначе врхунског експерта уставног права), на „војној и бизнис конференцији“ у Немачкој, у септембру 1991- који се тада отворено заложио за уништење Југославије:
„… југословенски конфликт има свој пан-европски значај… Ми верујемо да су принципи наслеђа (нових граница у Европи) Другог светског рата превазиђени (он овде мисли на уједињење две Немачке и пун немачки суверенитет).. Али и даље морамо да превазиђемо консеквенце Првог светског рата, које су вештачка творевина- попут Југославије. Ја сматрам да морамо одмах да признамо Словенију и Хрватску као независне државе. И када се то деси, онда ћемо успети да интернационализујемо Југословенски конфликт, који онда више неће бити њихов домаћи проблем. Онда ће за нас бити могућа и директна спољна интервенција!“
(На жалост наш нови председник Томислав Николић и даље верује- бар тако јавно изјављује- да је Србији данас највећи „пријатељ“ Немачка?)
Овај последњи пасус, не само да нам објашњава неке, верујем за већину читалаца, непознате детаље распада Југославије- него нам и омогућује да схватимо разлоге за политизацију наводног „сребреничког геноцида“ и „само-инкриминацију“ Српске нације подметнуту од стране разних (анти-српских) политичких уљеза, попут Бориса Тадића, Расима Љајића, али и многих других. Таква „само-инкриминација“ не само да добро служи као оправдање за све прошле злочине наших „сусједа“ и њихових НАТО спонзора над српским народом на балканским просторима- већ и ствара погодно тле за будуће „спољне интервенције“ унутар Србије…
Што пре то схватимо, и што пре се решимо свих анти-српских уљеза на данашњој Српској политичкој сцени, боље за све нас. Сутра ће вероватно бити већ касно….
—————————————-
—————————————-
ПОВЕЗАНИ ПРИЛОЗИ И ЧЛАНЦИ(напомена- ради избегавања „пристраности“, овде, као и у горњем чланку- искључиво сам се користио страним изворима- аутор М. Новаковић):
[2] In fact the takeover of Srebrenica was part of a territorial/population exchange to be able to reach a peace agreement before the US elections in 1996. Bosnian Serb forces were to receive Srebrenica, Zepa, and Gorazda while Bosnian Muslim forces were to be handed Serb areas of Sarajevo and Bosanska Krajina. This had been the plan. See Interview with Mihailo Markovic, Nordland, Rod, „Dayton: The Inside Story“ Newsweek, February 5, 1996.
[3] Meholjic, Hakija; 5,000 Muslim Lives for Military Intervention; Interview by Hasan Hadzic in „Dani“, June 22, 1998. (http://www.ex-yupress.com/dani/dani2.html) also mentioned in §115 of the Srebrenica Report of the UN Secretary General pursuant to General Assembly resolution 53/35 (1998)
[4] Crossette, Barbara; U.S. Seeks to Prove Mass Killings; NY Times, Aug 11, 1995. Contrary to the NY Times article, the Krajina was not an area „held by rebel Serbs“ but a region where Serbs had been at home for several centuries, in fact longer than Europeans had settled North America.
[5] Weiner, Tim; U.S. Says Serbs May Have Tried To Destroy Massacre Evidence; NY Times, Oct. 30, 1995
[6] Brock, Peter, Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, Foreign Policy, Number 93, Winter 1993 – 94 pgs. 152 – 172.
[7] Ibid pg. 156 – 157
[8] Beham, Mira, Kriegstrommeln, Medien, Krieg und Politik; Deutsche Taschenbuch Verlag, Munich (1996) pg. 228
[9] Former Yugoslavia: Srebrenica: help for families still awaiting news; ICRC News 37
[10] AP; Conflict in the Balkans; 8,000 Muslims Missing; New York Times; Sep 15, 1995; p. 8.
[11] Chris Hedges; Conflict in the Balkans: In Bosnia; Muslim Refugees Slip Across Serb Lines; New York Times; July 18, 1995, p. 7. The same day, the Washington Post reported the number closer to the upper estimate: „About 4,000 Bosnian army soldiers trudged for five days through Serb-held territory to escape from Srebrenica and reach a safe haven in Medjedja“ (Pomfret, John; Bosnian Soldiers Evade Serbs in Trudge to Safety; Washington Post, Jul 18, 1995)
[12] Evans, Michael and Kallenbach, Michael; Missing’ enclave troops found; The Times; 02 August 1995 p. 9.
[13] Klarin, Mirko; Defendant for the Prosecution: To the Prosecutors, Erdemovic is above all a valued witness; The Institute of War and Peace Reporting 1996
[14] cd sg Bosnien/UN/Jugoslawien; Tribunal verlangt in Belgrad Auslieferung von Srebrenica Zeugen, dpa 12.03.1996 12:57
[15] Johnstone, Diana; Selective Justice in The Hague: The War Crimes Tribunal on Former Yugoslavia is a Mockery of Evidentiary Rule; The Nation, 22.9.97
Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!
———————————————————
Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“
Пише: Миодраг Новаковић,
31 март 2011
Они који данас „седе“ на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу- наш национални интерес; Упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије“ и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе…
И док можда, такву „жваку“ могу и да продају национално дезоријентисаним поклоницима пинк боје, који не избивају са разних „фармерских и ријалити“ тв циркуса- као и својим верним варошким поклоницима жуте боје, „другосрбијанске оријентације“ који се отворено поносе својим анти-српством, као универзалном негацијом свог опаначког порекла- у тој својој издајничкој калкулацији не рачунају на „траспарентност“ електронских медија, и људску болећивост (ка хвалисању) својих западних ментора; Који, како то сазнајемо ових дана, не могу да се суздрже, а да се јавно не похвале тиме- „Како су од Срба отимали Србију“! Наравно, све то уз з(без)душну помоћ, ових већ претходно споменутих „жутих петоколонаша“, који још увек седе на челу (или зачељу) ове наше државе- која, опет захваљујући њима, све више то (држава) није…
„ЗЕЛЕНА БЕРЕТКА“ Р. ХЕЛВИ ПРИПРЕМА „ТИХУ ОКУПАЦИЈУ“ СРБИЈЕ
Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!
Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…
Појаву и деловање пуковника Хелвија, и њему сличних, на овим нашим просторима, који су се у примени метода специјалног рата против наше нације, почели да служе до тада непознатим и неконвенционалним методама- овај пут кроз разне америчке НВО, али и будуће „српске“, невладине организације- је тешко разумети без увида у период са почетка 80-их година, када је на британско-америчком самиту 1984 дато зелено светло за уништење „српски доминиране“ Југославије, и сабсеквентно „кастрирање“ Српске државе.
РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ
Тада је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА организацију. Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У ту сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир.
Истовремено је формирана „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама. На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“. Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд (о тим параван агенцијама и другим аспектима специјалног рата против наше отаџбине сам детаљније писао у тексту под називом „Хронологија НАТО злочина над Србијом- следећи линк: http://sigisingidunum.blogspot.com/2011/04/blog-post.html).
Пуковник Роберт Хелви је био само један од (највише експонираних) америчких обавештајних оперативаца, док су у сенци постојали многи други кључни појединци, којима је „занат“ такође био рушење политичких режима широм света „неконвенционалним средствима“, попут овде споменуте методе „ненасилног отпора“, која је и главна тема овог мог чланка. Један од тих значајних људи из сенке је свакако Питер Акерман, корумпирани амерички банкар (Rockport Capital Inc.), који је стекао богатсво манипулишући банкарским меницама преко својих пријатеља у америчкој администрацији.
Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао један од идеолога и креатора стратегије „ненасилног отпора“ (која је еволвирала из ЦИА стратегије дестабилизације страних режима) господин Џин Шарп. Господин Шарп је скоро сав свој „интелектуални опус“ посветио овој неконвеционалној обавештајно-терористичкој методи рушења режима, и његове књиге (најпознатије дело: „Од диктаторског режима до демократије“) су постале обавезни приручник не само српских петоколонаша (отпораша), већ и свих других „активиста“ широм света, који би се нашли на платном списку западних служби. Ево шта је господин Шарп изјавио за Акермана:
„Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контанкте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари „не гаде“.“
АКЕРМАН, „ОТАЦ“ ОТПОРА- У КЛУБУ СА ОЛБРАЈТОВОМ, ХОЛБРУКОМ…
Лик и дело господина Акермана је много лакше разумети, ако знамо да је он један од директора озлоглашеног Савета за Иностране Односе- CFR (Counsil for Foreign Relations). Поред њега у управном одбору тог савета седи читава колекција америчких ратних злочинаца, попут: Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Хенри Кисинџера, Колин Пауела, брачног пара Клинтон и многих других. Овде је важно разумети да је CFR само једна од интересних група (оперативних центара) корпорацијске и државничке светске елите, и да су те интересне групе, или „елитни клубови“, попут Трилатералне Комисије и Билдерберга, међусобно чврсто повезани, тако да је у управним одборима тих група, стално присутан један број чланова, који је истовремено заступљен у свим групама. Све то омогућава ефикасну координацију тих група, чије деловање, једино необавештеним грађанима, личи на неповезане активности. Поред овде споменуте Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Колина Пауела и Хенри Кисинџера, у таквим „координационим“ улогама се налази и фамозни Дејвид Рокефелер, као и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица, и многе друге западне „високопрофилне“ личности. Ово сам сматрао важним да разјасним, јер иза насилне смене „ненасилним методама“ председника Милошевића, као и многих других, укључујући текућу (покушаја пуча) против Гадафија, није стајала само америчка влада и владе НАТО земаља, већ пре свега творци новог глобалног корпорацијског и финансијског (и политичког) поретка, који су заступљени у горе наведеним тајним и полутајним организацијама(интересним групама).
Појаву и улогу ОТПОРА у Србији, је могући посматрати само у оквиру специјалног (и током 1999, конвенционалног) рата коме је Србија била изложена крајем 90-их година, и почетком овог миленијума.
Као што је НАТО рат против Републике Српске и касније СР Југославије био тест нове и проширене улоге НАТО алијансе као „глобалног полицајца“, тако је и обавештајно-терористичка употреба српске пете колоне у виду организације ОТПОР, приликом организовања насилног државног удара против Милошевића „ненасилним методама“, била пробни балон за глобалну употребу тог западног обавештајно-терористичког модела широм света.
„ОТПОРАШИ“ ПОСТАЈУ АМЕРИЧКИ АГЕНТИ У ЦЕЛОЈ ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
Сврху тог „пробног балона“ (ОТПОРА) је најбоље описао новинар Марк Бајзингер у магазину „Дисент“:
„(ОТПОР)… сада постаје интернационални „бизнис“. Поред утрошених милиона долара, успостављају се многобројне „консултантске агенције“, на чијем челу се сада појављују бивши „револуционари“. Од тзв „српске револуције“, ОТПОР активисти које је тренирао Хевли, постају, како је то описао један српски аналитичар, нова модерна врста „легионара“(плаћеника) који путују око света, углавном плаћени директно од америчке владе, или посредно путем разних Невладиних Организација- све са циљем тренирања локалних група и организовања „демократских револуција“. Један велики број вођа украјинског студентског покрета „Пора“ су тренирани у Србији, при Центру за Ненасилни Отпор (консултантску организацију коју су успоставили активисти ОТПОРА да би тренирали омладинске лидере широм света како да организују „покрете“, „мотивишу“ гласаче и покрећу масовне протесте)…“
Вашингтон Пост је 2000, у скраћеној верзији али сликовито, описао „прљаву улогу“ ОТПОРА у рушењу председника Милошевића:
„Консултанти плаћени из буџета америчке владе имали су кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића- контролишући јавно мнење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући „витално“ паралелно пребројавање гласова. Амерички порезници су платили из свог џепа око 5,000 спреј контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом „Готов је!“(опет „западни“ дизајн), који је евентуално постао „кључни“ слоган револуције.“
„СПОНТАНА“ ПЕТООКТОБАРСКА ДЕМОНСТРАЦИЈА- КОШТАЛА 25 М ДОЛАРА
Када смо већ овде, код улоге „прљавог“ америчког новца у довођењу пете колоне на власт у Србији у октобру 2000- овде треба цитирати самог пуковника Хевлија, који је сам признао ( у свом интервјуу уреднику магазина „Мир“, госпођи Мети Спенсер, почетком 2008) да је био изузетно (пријатно) изненађен, када је председник Клинтон одобрио, само за финансирање и обуку ОТПОРА, 25 милиона долара. Оно што пуковник Хевли тада није споменуо јесте чињеница да је у 2000, Данијел Сервер, директор Балканске Иницијативе при Институту за Мир (то је иста она „установа“ коју формирао Реган 1984, у време када је одобрио план НСДД133 за „уништење“ Југославије) упутио америчком конгресу захтев за око 45 милиона долара, да би финансирао насилну промену Милошевићевог режима, „ненасилним“ методама. Његов захтев је одобрен. Касније је америчка влада кориговала ту информацију, тврдећи да је за „рушење“ Милошевића потрошила „свега“ 41 милион долара. У сваком случају, то је до тада била највећа сума америчког „прљавог новца“ икада утрошена за такав тип субверзивне активности против једне суверене нације. То наравно говори о значају који су американци придавали увођењу овакве врсте „тихе окупације“ Србије, и успостављању трајног НАТО присуства на Балкану.
Сам тренинг „отпораша“ је био пажљиво разрађен, и у многим елементима сличан специјалном тренингу полицијских, пара-полицијских и обавештајних формација на западу, нарочито у области тактичке (ненасилне) комуникације, односно примене такозване методе „конфликт резолуције“. Тај тренинг су водили искусни инструктори примењујући интер-активни модел „поделе глумачких улога“ међу полазницима тренинга („role play scenario“). Поред учења „гандијевских метода“, полазници су подучавани како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком обструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског сентимента. Истовремено су подучавани како да „седуцирају“ режимске представнике- на пример, тако што ће полицајцима и војницима делити цвеће и памфлете; Како да шире дезинформације- и то тако што ће економске недаће настале као резултат санкција, упорно приказивати као грешке режима- или како да манипулишу пензионере: наводним залагањем за решавање њиховог статуса…
USAID: Б92, ДАНАС, ВРЕМЕ… И ДАЉЕ НЕПРОФИТАБИЛНИ!?
Паралелно са организовањем пете колоне у Србији, у виду „отпораша“, пета колона је организована у виду такозваних „независних медија“ и невладиних организација. Највећи део горе споменуте суме од 41 милион долара, је управо потрошен за финансирање тих облика пете колоне. Овде је важно напоменути да се западно финансирање тих „институција“ наставља и данас, јер према самом признању западних оперативаца, ти медији, пре свега Б92, Време, Данас и многи други, су и даље непрофитабилни, али су и даље финансирани из западних извора!? Ту се сада отвара питање разлога финансирања тих непрофитабилних медија, јер према самом USAID агенцији (госпођи Кришни Кумар), првобитна функција тих медија није било независно новинарство, већ „анти-Милошевићевско“ деловање, и једном кад је Милошевић био уклоњен, отвара се логично питање- Која је сада сврха даљег западног финансирања тих „петоколонашких“ медија, који на првом месту никада нису ни били профитабилни? Односно против кога су ти медији данас усмерени? Оно што ми сви можемо да видимо данас и голим оком, јесте да ти „петоколонашки“ медији и даље воде непријатељску кампању против своје „земље домаћина“- односно Србије. Постојање таквих медија и врста кампање коју они воде, требало би да нам свима буде јасна индикација правих намера Запада, и њихове наводне добронамерности…
Иначе, из свих ових „западних“ докумената, који су наведени на крају овог чланка, могу јасно да се виде финансијске трансакције западног прљавог новца (само у периоду 2000-2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а, Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра). Укупна сума новца исплаћеног такозваним независним медијима и невладиним организацијама из западних фондова је у десетинама милиона евра. Свако разуман би очекивао, да одкако је Србија постала „демократска“ земља, испунила све разумне и неразумне захтеве, испоручила све криве и „некриве“ Србе „србождерском“ суду у Хагу, организовала све захтеване параде хомсексуалцима и западним ратним злочинцима, као и светским педофилима- да ће потом логично престати „анти-српска“ активност, тих назови медија и НВО-а. Како ствари стоје, изгледа да је њихова активност данас јача него икада, и да славина из које дотичу прљави амерички долари још није пресушила!?
НАТАША КАНДИЋ И СОЊА БИСЕРКО У ПРЕГОВАРАЧКОМ ТИМУ ЗА КОСОВО!
Чиме се све то данас баве „петооктобарски“ превратници- отпораши? За Слободана Хомена и његове „језиве“ намере према српској омладини сви добро знамо… Националног „камелеона“ Дулића, и политичког „камелеона“ Чеду, не вреди посебно обрађивати, њих једино још клинци у јаслицама нису „провалили“. Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да „својој“ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа…
Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском „Подмосковљу“ је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и сабсеквентно протеран из братске Русије.
Али то га није спречило, да се уз посредство Борка Стефановића- шефа преговарачког тима са лажном „државом“ Косово, и уз благослов министра Јеремића- нађе на челу „елитне“ Консултантске групе (дебело плаћене од стране српских порезника) у чијем саставу су се „неким чудом“ нашле и две најозлоглашеније „анти-српске“ даме: назочна Наташа Кандић, директорка западно-обавештајно финансираног Фонда за хуманитарно право- и председница другог, западно-шпијунски финансираног, Хелсиншког одбора за људска права, назочна Соња Бисерко!? Какве ће то националне „српке“ интересе заступати ове две „минхенске“ даме заједно са другим, горе споменутим петооктобарским превратницима, на челу са „про-српским“ председником Тадићем? Мислим, да нам то није тешко претпоставити…
…И објављивањем истине може да се манипулише јавно мнење, нарочито методом негативне селекције вести са одређеног подручја, и према одређеној етничкој групи. Овде конкретно према нашој косметској Српској браћи. Господин Матић као искусан „(про)западни медијски оперативац“ то веома добро зна.
Б92 једноставно не „баца акценат“ на негативне ствари које се дешавају Србима на Космету од стране албанских сепаратиста, НАТО окупатора и обичних албанаца- о њима; или дозирано, или никако извештава. Истовремено оваквим високопрофилним емисијама где се Српски криминал на северу КиМ „глорификује“, док се дивљачки тероризам и тешки злочини Албанаца и КФОР окупатора над Србима објављују дозирано (или никако)- свесно се креира негативно јавно мнење у „ужој Србији“ према косметским Србима, нарочито онима северно од Ибра.
Истовремено, ако то сагледамо у контексту „медијског легализовања“ илегалне албанске државе „Косово“ на територији легалне државе Србије- где Б92 и слични „сорошки“, тајкунски, и (про)режимски медији свакодневно легализују сепаратисте, „частећи“ их легалним функцијама и титулама илегалне државе- док то рецимо не раде чак ни многи водећи светски медији- онда је сасвим јасно да је деловање Б92 и сродних медија у контексту „специјалног“ психолошко-пропагандног рата који евроатлантска западна елита и даље води против наше нације.
Сада је само питање, када ће у Србији коначно да заживи правна држава, и таквима се коначно забрани рад- Они: за које се документује кривична одговорност за подривање Уставног поретка и ширење етничке и религијске мржње према већинској нацији у Србији- изведу пред суд- А свима који су финансирани из страних и сумњивих извора, и којима се наводно „независна“ редакцијска политика одређује споља, или кроз делегиране НВО- једноставно легално додели статус „страних агената“, као што је то већ урађено у нама пријатељској Русији…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 