Category: Миодраг Новаковић

3 октобра, 2012

КОМЕНТАР УРЕДНИКА НА "(НЕ)ПАТРИОТСКУ ПРИЧУ" И РЕАКЦИЈУ Г. МАТИЋА ПОВОДОМ ЧЛАНКА У ПРАВДИ… м новаковић

СТАВ

3 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић (уредник)

…И објављивањем истине може да се манипулише јавно мнење, нарочито методом негативне селекције вести са одређеног подручја, и према одређеној етничкој групи. Овде конкретно према нашој косметској Српској браћи. Господин Матић као искусан „(про)западни медијски оперативац“ то веома добро зна.

Б92 једноставно не „баца акценат“ на негативне ствари које се дешавају Србима на Космету од стране албанских сепаратиста, НАТО окупатора и обичних албанаца- о њима; или дозирано, или никако извештава. Истовремено оваквим високопрофилним емисијама где се Српски криминал на северу КиМ „глорификује“, док се дивљачки тероризам и тешки злочини Албанаца и КФОР окупатора над Србима објављују дозирано (или никако)- свесно се креира негативно јавно мнење у „ужој Србији“ према косметским Србима, нарочито онима северно од Ибра.

Истовремено, ако то сагледамо у контексту „медијског легализовања“ илегалне албанске државе „Косово“ на територији легалне државе Србије- где Б92 и слични „сорошки“, тајкунски, и (про)режимски медији свакодневно легализују сепаратисте, „частећи“ их легалним функцијама и титулама илегалне државе- док то рецимо не раде чак ни многи водећи светски медији- онда је сасвим јасно да је деловање Б92 и сродних медија у контексту „специјалног“ психолошко-пропагандног рата који евроатлантска западна елита и даље води против наше нације.

Сада је само питање, када ће у Србији коначно да заживи правна држава, и таквима се коначно забрани рад- Они: за које се документује кривична одговорност за подривање Уставног поретка и ширење етничке и религијске мржње према већинској нацији у Србији- изведу пред суд- А свима који су финансирани из страних и сумњивих извора, и којима се наводно „независна“ редакцијска политика одређује споља, или кроз делегиране НВО- једноставно легално додели статус „страних агената“, као што је то већ урађено у нама пријатељској Русији…

——————————-

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Веран Матић за „Правду“: У Србији нема цензуре, нећемо скинути серијал „Патриотска прича“

Хашим Тачи финансира Б92?

26 септембра, 2012

„МИ НЕ ЖЕЛИМО ДА БУДЕМО СЕЧЕНИ НА КОМАДЕ“- интервју фбр уредника М. Новаковића Гласу Русије

Ми не желимо да будемо сечени на комаде

Тимур Блохин, ГЛАС РУСИЈЕ

26.09.2012, 19:31

Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте.

У документу стоји да је током 1999. године од сто до 300 становника Косова било отето, пребачено на север Албаније, између осталог у злогласну Жуту кућу, где су им радили нелегалне операције. Фотокопије овог реферата, заснованог на изјавама сведока, појавиле су се у српским медијима 2010. године, на енглеском језику. Тада га је главни уредник интернет-издања Србски ФБ Репортер Миодраг Новаковић превео на српски и преузели су га патриотски сајтови, мада званични медији су игнорисали документ, као уосталом и званична лица. Сада, враћајући се том реферату, чије је многе ставове потврдио и Дик Марти, поставља се разложно питање: зашто се процес активизирао тек последњих година, зашто је била сасвим изгубљена прва половина 2000-их, пропуштено драгоцено време…

Уз љубазну дозволу господина Новаковића, објављујемо неке фрагменте:

Очевидац који је учествовао најмање у пет транспортовања заробљеника са Косова у Жуту кућу на северу Албаније сећа се:

Срби су стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор). У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога, приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли.

У мају или почетком јуна 2000. године сведок је превозио око 20 жена из Источне Европе и бивших совјетских република.

Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране.

У каквом је страху пред црним трансплантолозима живело српско становништво, сведочи сећање о томе како је Албанац возио мушкарца и жену:

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела.

А ево како су припремали жртве „за клање“.

Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! „Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили.

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник Српског ФБР Репортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

Господине Новаковићу, у свом чланку пишете: Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел… Молим вас, објасните каква је улога међународног фактора у истрази злочина црних трансплантолога.

„У току својих истраживања ове теме прочитао сам стотине, ако не и хиљаде страница писаног материјала, из више десетина разних извора. Jедан број тих, по мени, кредибилних извора, управо и потврђује тај пасус који сте издвојили из мог чланка. Навешћу само неке:

Београдски медији: РТС, Вечерње новости, Б92, Прес и други су током 2008 објавили извештаје српских државних органа који су још током 2001 године доставили међународним органима из Унмика, Кфор-а и Хашког трибунала, прецизне информације о око 300 киднапованих Срба који су по завршетку илегалног НАТО рата против Jугославије транспортовани на север Албаније и тамо били убијани, њихови органи насилно вађени и продавани на црном тржишту широм света.

У свом интервјуу РТС-у марту 2008, тадашњи шеф координационог тима Србије за Косово, Небојша Човић је изјавио да је Карли дел Понте, тужитељки Хашког трибунала доставио детаљне мапе са локацијама на којима су држани киднаповани Срби на северу Косова и у Албанији. Ове информације су биле резултат истраге Српских истражних органа. Те наводе су потврдили и тадашњи шеф Српског истражног тима Милорад Пејчиновић, као и шеф војне службе безбедности генерал Момир Стојановић. У то време ове информације су се појавиле и на Русији данас.

Да је та информација достављена Карли дел Понте од стране Српских државних органа и да она није реаговала на њу потврдила је у свом интервјуу Франкфуртским новостима, 26 марта 2008 и бивша представница за штампу Хашког трибунала Флоренс Хартман.

(Касније је сама Карла дел Понте у интервјуу италијанској Ла стампи изјавила да се Хашко тужилаштво у свом раду руководило политичким интересима и притисцима, а не дељењем правде, и да у то време просекуција албанаца, бивших и садашњих нато савезника, није била дозвољена.)

Најдрастичнији пример такве предрасуде према Србима јесте случај из тог времена, када су Карли дел Понте достављени докази о локацијама где се налазе заточени Срби. тада је шпански контигент КФОР-а послат у Косовско село Врело да ослободи заточене Србе, али и пре него што су почели акцију ослобађања- наређено им је да се врате на почетне позиције. Наравно, након тога ти киднаповани људи су нестали без трага и гласа. Тај случај је описао израелски новинар Сет Френцман 25 новембра 2010, на сајту за Балканске студије, задужбине Лорда Бајрона.

Можда најпотресније сведочанство о игнорисању проблема несталих Срба од стране Унмика и КФОР-а је обезбедио председник удружења за откривање судбине несталих Срба са КиМ, Сима Спасић. Русија данас и други медији наводе његову изјаву како су представници Кфор-а игнорисали њихове захтеве да им се помогне у проналажењу живих или мртвих чланова породице, више од 2,000 несталих Срба, све док удружење није организовало јавне демонстрације. Спасић наводи како су га тада представници КФОР-а одвели на једну од многобројних локација масовних гробница побијених Срба и других нелбанаца.

Спасић сведочи да је међу побијеним људима видео и леш једне мале бебе. Касније је сазнао да је међу убијенима био и његов брат Милош, кога је киднаповала терористичка ОВК.“

Зашто на основу реферата УНМИК-а није било покренуто ни једно кривично дело?

„По мени, постојали су политички, али други разлози, неки чак и криминални по свом карактеру.

Непосредно пре и у току илегалног НАТО рата против СР Југославије терористичка ОВК и НАТО су били практично војни савезници, који су се борили против заједничког непријатеља – Срба. Током тог илегалног рата, и једни и други су починили ратне злочине против цивилног становништва тадашње Jугославије.

ОВК на терену дефакто у функцији НАТО пешадије- НАТО снаге са безбедне даљине, боље рећи висине, бомбардујући углавном цивилну инфраструктуру бивше Jугославије и Србије.

Након рата само су променили ознаке на униформама НАТО је постао КФОР- терористичка ОВК је постала такозвани Косовски заштитни корпус и полиција- у суштини на окупираној територији КиМ су и даље остали сепаратисти и окупатори- односно стари ратни савезници.

Дакле по мени објашњење је веома једноставно- имплицирањем ОВК у ратним злочинима против срба, НАТО (сада прерушен у КФОР и ЕУЛЕКС) би имплицирао и сам себе.

Чак и да НАТО није директно починио ратне злочине, мада сви знамо да јесте, не би могао да избегне одговорност за те страшне злочине својих Албанских савезника, јер је по међународним конвенцијама као супериорна окупациона војна власт на територији КиМ био одговоран за безбедност и имовину свих цивила, а не само Албанаца.

Ипак овде бих издвојио и неке друге разлоге:

Поред „савезничког мотива“ постојао је и други: предрасуда према Србима- пре свега добро документовани лични анимозитет тадашњег шефа УНМИК администрације Бернарда Кушнера. Најбоља илустрација његовог антисрпског сентимента је била одлука организације Доктори без граница, коју је он основао, да се из ње избаце грчки лекари, зато што су у току илегалног НАТО рата против Jугославије 1999 дошли у Србију да лече жртве НАТО и ОВК злочина. Дакле овде говоримо о господину Кушнеру, лекару који ји положио Хипократову заклетву, и који ју је на тај начин бар идиректно погазио, да не говоримо колико је то био дубоко неморалан чин.

Иначе Кушнера за предрасуду према Србима и ометање истраге у вези киднапованих срба и других неалбанаца је оптужила и бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов на ратне злочинце и ја“.

Карла дел Понте је у својој изјави италијанској Де ла стампи 2008 изјавила да није било дозвољено да се ови тешки злочини ОВК и албанске мафије над киднапованим неалбанцима раније обелодане, јер би то онда довело у питање проглашење Косовске независности- ова њена изјава упућује на политичке мотиве заташкавања истраге овог злочина столећа. По мени то је и био главни разлог да Швајцарско тужилаштво забрани промоцију књиге „Лов на ратне злочинце и ја“ Карле дел Понте непосредно пред проглашење независности илегалне Косовске државе, због садржаја књиге који је обелодањивао трговину органима. Наравно та забрана је касније укинута.

Да је Бернард Кушнер лично заташкао истрагу о киднапованима и трговини органа потврдила је у Хашком трибуналу, током процеса Слободану Милошевићу, и бивши судија Окружног суда у Приштини Даница Маринковић. Међутим Хашки трибунал и тужилаштво су игнорисали и ову информацију.

Према писању Вечерњих новости у мају 2008 постојао је и криминални мотив заташкавања судбине несталих Срба. Наиме српски тужилац за ратне злочине Бруно Векарић је изјавио да је он лично доставио УНМИК-у доказе о директној умешаности једног високог званичника УНМИКа у илегалну трговину органа киднапованих Срба, и да је тај инкриминисани званичник претходно учествовао у илегалној трговини људских органа у БиХ.

Иначе тај званичник УНМИКа је по професији био форензички експерт. УНМИК не само да није покренуо истрагу против овог човека, већ је истом омогућио да побегне у Jужну Америку- тврди Векарић.“

Из реферата УНМИК-а постаје јасно као прво да је у трговину органима умешана „елита“ терористичке ОВК, а као друго да многи Албанци који су сарађивали са овом војном формацијом чинили су то под притиском и често су били жртве својих сународника?

„Умешаност ОВК елите су поред известиоца Европског парламента Дика Мартија, добро документовали УНМИК и неке западне обавештајне службе, пре свега умешаност Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Проблем је што је албанска заједница на КиМ племенског типа, која функционише по принципу италијанске „коза ностре“. По мени на много суровији начин.

Видели сте у овом УНМИК-овом извештају да се у њему директно- односно преко његовог брата Даута, који је командовао затвореничким логорима на северу Албаније, имплицира и бивши командант ОВК Рамуш Харадинај. Он је и изведен пред Хашки трибунал, између осталог и на основу неких доказа наведених у овом УНМИК-овом извештају, да би потом услед недостатка доказа био напрасно ослобођен. А тај недостатак доказа је у ствари био „недостатак сведока“, који су сви напрасно поумирали на разне начине, или буквално нестали са лица земље. Овим примером се најбоље документује претходно цитирани „коза ностра“ карактер албанске племенске заједнице на Косову.

Известилац савета Европе Дик Марти је веома добро документовао тај мафијашки карактер ОВК елите у свом извештају, он се највише фокусирао на најкрупнију рибу, такозваног премијера, бившег ОВК команданта Хашима Тачија. Марти је веома добро документовао рад Тачијеве мафијашке организације. Проблем је што се овде не ради само о локалној албанској мафији. Косово је постало један од главних центара за дистрибуцију хероина у Европи и свету, и ту се укрштају интереси разних интернационалних мафија, укључујући и припаднике окупационих НАТО трупа, и вероватно неких корумпираних ЕУЛЕКС званичника. То је један од главних разлога зашто је извештај Дика Мартија гурнут под тепих.

Што се тиче другог питања, у праву сте један број албанаца, припадника ОВК је био присиљен на разне начине да учествују у тој мрачној операцији. Неки су били насилно регрутовани у ОВК, неки су били уцењени, углавном због материјалних дугова локалним командантима ОВК, или шефовима албанске мафије. Углавном су ти моћници били у двострукој улози- и мафијаша и лидера ОВК.

Навешћу сведочанства новинара ББС-ија Макла Монтгомерија и Ника Торпа. Мајкл Монтгомери је успео да сачува видео запис форензичких доказа из „жуте куће“ у Бурелу у Албанији.Он је 2003 и 2004 пратио УН истражни тим и том приликом разговарао са више заштишћених сведока и једном преживелом жртвом трговине органа. Верујем да данас ниједан од тих сведока није више жив, али Монтгомери је сачувао видео и аудио записе њихових веома потресних сведочанстава.

Ник Торп је интервјуисао једину преживелу жртву трговине органа, ево извода аудио транскрита изјаве те жртве- на питање Торпа како је ова албанска жртва знала- да су друге жртве које су биле убијане и мрцварене пред њом били Срби, он је изјавио- почетак цитата: Када некога муче… он запомаже на свом матерњем језику- „о мајко“…. ноћу кад је била тишина могли смо да их чујемо како плачу- за време мучења и након… завршен цитат . Ово сведочанство је публиковано 9 априла 2009 на ББЦ радију 4.

Такође у априлу 2009 ББЦ радио 4 је емитовао аудио сведочанство заштићеног сведока трговине органима, које је забележио мајкл Монтгомери- почетак цитата:

Видео сам свашта… видео сам мучене људе, заклане, пребијене шипкама. Видео сам људе којима нису дали да једу по недељу дана. Видео сам како на заробљенике стављају непробојни прслук и затим пуцају у њих да би тестирали пробојност. Видео сам како их бацају у раке, видео сам убијене људе... крај цитата.

На крају бих хтео да додам да одговор на ово ваше друго питање, односно сугестију да су неки албанци против своје воље учествовали у овим радњама, лежи у самом УНМИКовом извештају CKX103 који сам ја превео на српски у децембру 2010. Из тог извештаја се јасно види да су скоро свих осам заштићених сведока Албанаца били присиљени на разне начине да учествују у томе.

Иронично, још један тежак злочин је почињен и над њима самима и то од стране УНМИК-а и Хашког трибунала, као што знамо више скоро ни један од тих сведока данас није жив. Они су побијени или нестали због неспособности трибунала и УНМИК-а да им пружи заштиту. Какву правду онда треба да очекују Срби од тих истих органа, који нису у стању да заштите ни „заштићене“ сведоке…

Пред нашим микрофоном био је истраживач случаја црне трансплантологије и главни уредник Србског ФБ Репортера Миодраг Новаковић који је одговорао на питања Гласа Русије.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_26/ne-zelimo-da-budemo-seceni-na-komade/

———————————————————————————

РУСКА ВЕРЗИЈА

„Мы не хотим быть разрезанными на куски“

Теги: трансплантология, доклад, МТБЮ, Косово, рынок, НАТО, Югославия, Общество, За Рубежом, Карла дель Понте, трансплантация органов, Комментарии

Блохин Тимур

26.09.2012, 17:01

Многие пленные сербы могли бы быть спасены, если бы МТБЮ своевременно отреагировал на информацию, содержавшуюся в секретном докладе миссии ООН о преступлениях „черных трансплантологов“, утверждает автор перевода этого документа на сербский язык Миодраг Новакович в интервью „Голосу России„

Сейчас, когда к делу о “черной трансплантологии” в Косово вновь приковано внимание общественности и следственных структур, важно вернуться к тому, с чего все начиналось – к секретному докладу UNMIK (United Nations Interim Administration Mission in Kosovo, миссия ООН по делам временной администрации в Косово), который в 2004 был представлен тогдашнему Главному прокурору МТБЮ Карле дель Понте.

В документе говорится, что в течение 1999 года от 100 до 300 жителей Косова было похищено и переправлено на север Албании, в том числе – в печально известный “Желтый дом”, где им делали нелегальные операции. Фотокопии этого доклада, основанного на показаниях свидетелей, появились в сербских СМИ в 2010 году, но на английском языке.

Тогда главный редактор интернет-издания „Србски ФБ Репортер“ Миодраг Новакович перевел его на сербский. Текст документа “разлетелся” по патриотическим сайтам, однако официальные СМИ обходили его вниманием, как, впрочем, и официальные лица.

Многие положения из доклада затем подтвердил и Дик Марти, но на один резонный вопрос до сих пор не найдено ответа: почему процесс активизировался лишь в последние годы, почему была совершенно потеряна первая половина 2000-х годов, упущено драгоценное время.

– В деле о „черных трансплантологах“ появился новый свидетель

Вот лишь некоторые фрагменты из переведенного Новаковичем доклада.

Очевидец, который участвовал как минимум в пяти транспортировках пленных из Косова в “Желтый дом” на севере Албании, вспоминает:

„Сербы постоянно спрашивали, куда мы их везем. Охранники их заставляли замолчать. “Мы везем вас рубить дрова и работать на ферме”. В Призрене нам было сказано: бить пленных ни в коем случае нельзя, относиться к ним нужно хорошо. Я тогда подобное услышал впервые и удивился, так как всегда нам позволялось их бить, ломать руки и ноги, как нам угодно.

На следующий день мы их отвезли в дом юго-западнее от албанского местечка Бурел. Там передали доктору сумку с черной папкой. Думаю, там были какие-то документы. Каждый раз мы передавали докторам такие папки, которые привозили вместе с пленными. Албанский доктор Джамил, осматривая пленных сербов, особое внимание уделял брюшной полости и спрашивал нас, били ли мы их“.

В мае или начале июня 2000 года свидетель перевозил около 20 женщин из Восточной Европы и бывших советских республик. Он вспоминает, что в транспортном средстве не было окон, вентиляция оказалась неисправной, поэтому, когда открыли двери грузовика, несколько женщин были без сознания. Пять отправили в “Желтый дом”. А затем свидетель сопровождал авто, которое везло части тел и внутренние органы в аэропорт Ринас около Тираны.

В каком страхе перед “черными трансплантологами” жило сербское население, свидетельствует воспоминание о том, как албанец вез мужчину и женщину:

„Сербы были испуганы и в отчаянии. В какой-то момент мужчина попросил нас убить их тотчас же со словами: “Мы не хотим быть разрезанными на куски”. Мы также отвезли их в „Желтый дом““.

А вот как жертв готовили “на убой”:

Некто „Ц“ говорил, что многих сербов отправляли в высокогорье, поправлять здоровье. Их хорошо кормили, они работали на фермах и рубили дрова. После того, как поступал “заказ” на органы, их везли на место. От первых двух сербов “взяли” только две почки, а затем их убили.

– „Черная трансплантология“ в Косово: новые обстоятельства дела

Автор перевода, исследователь случаев “черной трансплантологии” и главный редактор „Србски ФБРепортер“Миодраг Новакович ответил на вопросы “Голоса России”.

– Г-н Новакович, в своей статье вы пишете: „То, что делает МТБЮ, – по сути, соучастие в этом кошмарном преступлении против похищенных сербов. Факт, что во время подготовки доклада, согласно источникам, заслуживающим доверия, на севере Албании все еще были живые сербские пленные. МТБЮ и НАТО не только ничего не сделали для того, чтобы их освободить, но и препятствовали расследованию, чтобы затем в Трибунале уничтожить и доказательства, собранные в местечке Бурел“. Пожалуйста, объясните, какова роль „международного фактора“ в расследовании преступлений „черных трансплантологов“.

– Сербские СМИ в 2008 году опубликовали доклад сербских следственных органов, который еще в 2001 был передан UNMIK, KFOR и Гаагскому трибуналу. Он содержал точную информацию о примерно 300 похищенных, которые после завершения войны НАТО против Югославии, были доставлены на север Албании, где у них были изъяты органы, проданные затем на черном рынке по всему миру.

В 2008 году тогдашний шеф координационной группы Сербии по Косово Небойша Чович заявил, что генпрокурору МТБЮ Карле дель Понте были предоставлены детальные карты с обозначенными местами, где удерживались сербские пленники.

Эта информация была результатом расследования сербских следственных органов. То, что она была передана, и что МТБЮ не отреагировал на нее, подтвердила в своем интервью немецким СМИ в марте 2008 года бывший пресс-секретарь МТБЮ Флоренс Хартман. Позже сама Карла дель Понте в интервью итальянской прессе заявила, что Гаага в своей работе руководствовалась политическими интересами, а не принципами правосудия, и что в те времена судебное преследование албанцев было просто запрещено.

– Дело Medicus в Косово: глобальная трансплантология

Страшный пример – Карле дель Понте были предоставлены свидетельства о точках, где находятся пленные сербы. Тогда в косовское село Врело был отправлен испанский контингент KFOR, но не успели они начать операцию по освобождению, как им было приказано вернуться на исходные позиции. Естественно, эти пленные исчезли без следа. Этот случай описал израильский журналист Сет Френцман в 2010 году.

Председатель объединения семей похищенных и убитых в Косово и Метохии Симо Спасич заявлял, что представители KFOR игнорировали их требования помочь найти членов своих семей, а это более 2000 сербов. Объединение начало организовывать акции протеста, и только после этого представители KFOR отвезли Спасича на одно из массовых захоронений. Спасич говорил, что среди убитых видел и труп малыша. А затем он узнал, что среди убитых был и его брат Милош, похищенный террористами из Освободительной Армии Косово.

– Почему же на основании доклада UNMIK не было возбуждено ни одного уголовного дела?

– Я считаю, что существуют причины как политические, так и криминальные. Как известно, до военной кампании и в ходе войны НАТО против Югославии террористы из ОАК и Альянс были практически союзниками, которые вместе сражались против общего врага – сербов. ОАК выполнял, по сути, функцию пехоты НАТО.

Таким образом, обвинив ОАК в военных преступлениях, НАТО бы тем самым обвинило себя. Даже если Альянс напрямую и не совершал военных преступлений (хотя мы все знаем, что совершал), он не смог бы избежать ответственности за страшные преступления своих албанских союзников, так как, выполняя функции оккупационной военной власти на территории Косово и Метохии, Альянс отвечал за безопасность всех гражданских лиц, а не только албанцев.

Назову и еще причину – предрассудки в отношении сербов. Прежде всего хорошо известную ненависть тогдашнего шефа администрации UNMIK Бернара Кушнера. Лучшая иллюстрация отношения Кушнера – решение основанной им организации „Врачи без границ“ исключить из своего состава греческих врачей, так как в ходе войны НАТО против Югославии они приехали сюда, чтобы оказывать помощь ее жертвам.

То, что Кушнер лично препятствовал расследованию, подтвердила Гаагскому трибуналу в ходе процесса над экс-президентом Югославии Милошевичем и бывший судья окружного суда в Приштине Даница Маринкович, но эту информацию суд проигнорировал. И Карла Дель Понте в своей книге „Охота. Я и военные преступники“ обвиняла Кушнера в том, что он мешал расследованию дела о похищении сербов.

– 100 тысяч долларов за новую почку
– Новые аресты в деле «черных трансплантологов» в Косово

В одном из интервью она говорила, что ранее не позволялось писать про страшные преступления „черных трансплантологов“, потому что это поставило бы под сомнение провозглашение косовской независимости. Я считаю, что это и было главной причиной, почему швейцарская прокуратура запретила презентацию книги непосредственно перед провозглашением независимости Косово. Естественно, затем этот запрет был снят.

В мае 2008 года заместитель прокурора Сербии по военным преступлениям Бруно Векарич заявил: он лично передал UNMIK доказательства того, что один из высокопоставленных представителей этой миссии, по профессии судебный эксперт, замешан в торговле органами, более того, он участвовал в нелегальной торговле и в Боснии и Герцеговине. Но UNMIK не только не начал расследование, но и позволил ему уехать в Южную Америку, утверждал Векарич.

– Из доклада UNMIK становится понятно, во-первых, что в торговле органами замешана “элита” террористической ОАК, а во-вторых, что многие албанцы, которые сотрудничали с этим военным образованием, делали это под давлением и зачастую оказывались жертвами своих же соотечественников.

– Замешанность элиты ОАК, помимо Дика Марти, засвидетельствовали UNMIK и некоторые западные разведывательные службы. Прежде всего речь идет о Хашиме Тачи и Рамуше Харадинае. Проблема в том, что албанское сообщество в Косово функционирует по принципу итальянской „Коза Ностры“, а может быть еще и страшнее.

Вы можете прочитать в докладе UNMIK – в нем, при упоминании брата Даута, который командовал лагерями на севере Албании, фигурирует и бывший комендант ОАК Рамуш Харадинай. Он, как известно, представал перед МТБЮ, но затем был освобожден ввиду отсутствия доказательств. А недостаток доказательств – это, на самом деле, отсутствие свидетелей, которые либо погибли, либо пропали.

Дик Марти доказал мафиозный характер элиты ОАК в своем докладе и сфокусировал внимание прежде всего на “самой крупной рыбе” – премьере Косово Хашиме Тачи, также бывшем коменданте ОАК. Проблема в том, что речь здесь не идет только об албанской мафии. В Косово пересекаются интересы различных международных группировок, включая и представителей НАТО и, вероятно, некоторых коррумпированных чиновников миссии EULEX. Это главная причина, почему доклад Дика Марти пытаются замолчать.

Что же до албанцев, вы правы – определенное число албанцев принудили участвовать в этих страшных делах. Некоторых насильно рекрутировали в ряды ОАК, шантажировали – в основном, из-за долгов местным комендантам ОАК, то есть шефам мафии.

Британский журналист Ник Торп в свое время взял интервью у выжившего после „черной трансплантологии“. Это был албанец. Когда Торп спросил его, как он понял, что другие жертвы, которых мучили и убивали, были сербами, он ответил: “Когда кого-то пытают, он просит помощи на своем родном языке “Мама…” (О, Мајко).

– „Мы все были в крови, она била ручьем“

Вот в чем парадокс. В отношении этих албанцев, которых заставляли работать на ОАК, совершено еще одно тяжкое преступление, но уже со стороны UNMIK и МТБЮ. Почти никого из этих свидетелей сейчас нет в живых, они погибли или пропали без вести из-за неспособности этих организаций защитить их. Какой справедливости тогда могут ожидать сербы от этих же самых организаций, которые неспособны защитить даже “защищенных” свидетелей?

————————————-

http://rus.ruvr.ru/2012_09_26/Mi-ne-hotim-bit-razrezannimi-na-kuski/

26 септембра, 2012

"МИ НЕ ЖЕЛИМО ДА БУДЕМО СЕЧЕНИ НА КОМАДЕ"- интервју фбр уредника М. Новаковића Гласу Русије

Ми не желимо да будемо сечени на комаде

Тимур Блохин, ГЛАС РУСИЈЕ

26.09.2012, 19:31

Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте.

Уз љубазну дозволу господина Новаковића, објављујемо неке фрагменте:

А ево како су припремали жртве „за клање“.

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

Зашто на основу реферата УНМИК-а није било покренуто ни једно кривично дело?

„По мени, постојали су политички, али други разлози, неки чак и криминални по свом карактеру.

Ипак овде бих издвојио и неке друге разлоге:

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_26/ne-zelimo-da-budemo-seceni-na-komade/

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

———————————————————————————

РУСКА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА:

„Мы не хотим быть разрезанными на куски“

Блохин Тимур

26.09.2012, 17:01

Многие пленные сербы могли бы быть спасены, если бы МТБЮ своевременно отреагировал на информацию, содержавшуюся в секретном докладе миссии ООН о преступлениях „черных трансплантологов“, утверждает автор перевода этого документа на сербский язык Миодраг Новакович в интервью „Голосу России„

– В деле о „черных трансплантологах“ появился новый свидетель

Вот лишь некоторые фрагменты из переведенного Новаковичем доклада.

А вот как жертв готовили “на убой”:

– „Черная трансплантология“ в Косово: новые обстоятельства дела

– Дело Medicus в Косово: глобальная трансплантология

– Почему же на основании доклада UNMIK не было возбуждено ни одного уголовного дела?

– 100 тысяч долларов за новую почку
– Новые аресты в деле «черных трансплантологов» в Косово

– „Мы все были в крови, она била ручьем“

————————————-

http://rus.ruvr.ru/2012_09_26/Mi-ne-hotim-bit-razrezannimi-na-kuski/

25 септембра, 2012

НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА НЕМАЧКОМ КАНЦЕЛАРУ ГЕРХАРДУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…

НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ…

25 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

У БРАТИСЛАВИ ЈЕ У АПРИЛУ 2000 ОД СТРАНЕ ВОДЕЋИХ „ЕВРОАТЛАНТИСТА“ РАЗРАЂЕНА СТРАТЕГИЈА УНИШТЕЊА СРБИЈЕ КАО НЕЗАВИСНЕ И ТЕРИТОРИЈАЛНО ЦЕЛОВИТЕ ДРЖАВЕ- ТОМЕ СЕ ОШТРО СУПРОТСТАВИО ТАДАШЊИ ПОСЛАНИК БУНДЕСТАГА И ПОТПРЕДСЕДНИК ЕВРОПСКОГ САВЕТА ВИЛИ ВИМЕР, АЛИ ЊЕГОВ ГЛАС ЈЕ „ПРИГУШЕН“- РЕЗУЛТАТ ЈЕ „ОВО“ ШТО ИМАМО ДАНАС У СРБИЈИ…

Немачки посланик Вили Вимер је крајем априла 2000 посетио „НАТО“ конференцију у главном граду Словачке, Братислави…. У организацији конференције су учествовали амерички „СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТ“ и амерички Институт за спољну политику америчке Републиканске партије…

На тој конференцији су разматране „евроатлантска стратегија“ и проширење НАТО на Балкану.

Конференцију су посетили највиши званичници из НАТО земаља (премијери, министри одбране, спољних послова..), као и припадници елитних „глобалистичких кругова“- Билдерберг групе, Карнеџи института, Америчког „Форин Каунсела“ итд.

Било је такође уочљиво присуство водећег албанског интелектуалца и сепаратисте из Приштине, „косовског медијског магната“, и (у то време) члана Билдерберг(1.) групе- Ветона Суроиа!?

По завршетку ове конференције, 2 маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији- односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану… Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

Као главни приоритет учесници конференције су поставили признање српске аутономне провинције Косова и Метохије као нове независне албанске државе „Косово“, уз нагласак да се то изведе у што краћем року могуће. Овде је акценат такође стављен да нова „држава Косово“ мора да се нађе у НАТО окружењу- што би требало да аутоматски прејудицира подређени статус државе Србије као будуће НАТО чланице!?

Евроатлантисти су знали, да пошто ту прљаву работу раде противно свим међународним правним и моралним нормама, једини начин на који би то можда могли да изведу је био- да ставе Србију и већински остатак „добронамерног света“ пред политикку свршеног чина. Наравно то је и урађено и са сазнањем да је у Србији у периоду после свргавања(западнообавештајно-петоколонашког пуча) председика Милошевића(7)- на власт доведена прозападна поданичка „политичка елита“, без чије сарадње није било могуће прогласти илегалну шиптарску државу у оквиру још увек међународно признате државе Србије!

2. Противно свим легалним нормама и међународним конвенцијама, учесници ове евроатлантске конферениције су прогласили тадашњу Савезну Републику Југославију илегалном државом- свесно кршећи Хелсиншки акт(4) о неповредивости државних граница.

3. Евроатлантисти су даље сами признали током конференције да им је највећа препрека у остваривању те прљаве намере (анексије Косова изван државе Србије) била- постојећи правни поредак у Европи, који није дозвољавао да се таква одлука правно легализује- те су донели одлуку да (у сред Европе) у случају Србије и њене АП КиМ примене амерички легални (читај каубојски) систем који садржи довољно „правних рупа“ за тако нешто…

Ово о чему овде говоримо су тешке повреде међународног права, и европских конвенција. Због таквих повреда су у прошлости избијали светски ратови (примедба аутора).

4. Оно што је највише поражавајуће и доказује криминални и разбојнички карактер НАТО организације, јесте јавно изречен став на тој конференцији (према посланику Вимеру) да је НАТО рат против Савезне Републике Југославије вођен 1999, не због „хуманитарних побуда“ како је то лажно представљено међународној јавности, уз фабрикацију Рачка(8) и других (наводно изазваних од стране Срба) „тешких инцидената“, већ да би се исправила „грешка“ генерала Ајзенхауера(5) који је „пропустио“ да у завршници Другог светског рата, 1945. трајно војно окупира Југославију, и тако спречи совјетско присуство на Балкану.

Аутор ових редова је у својим истраживањима дошао до више кредибилних информација које потврђујуе такве тврдње…

У књизи Александра Војиновића „Злочин је бежао на запад(1)“(1987) је документована сарадња Западне савезничке команде у Барију са Павелићем, коме је нуђено да се у завршници рата окрене против немаца, и потом добровољно са усташама повуче са власти у НДХ уз општу амнестију за њега и све његове усташке кољач- да власт у Хрватској препусти Хрватској сељачкој страници и домомбранима и тако обезбеди континуитет НДХ, и поделу Југославије по принципу Источне и Западне Немачке.

Тај план су у тој фази активно подржавали и енглези. За контакте између Павелића и Савезничке команде је био задужен чувени хрватски сликар Иван Мештровић, који је у ту сврху више пута летео усташким авионом са Виса у Бари. Ти преговори су пропали, јер је Павелић одбио да се окрене против својих немачких господара.

Паралелно са том акцијом британска тајна служба је (према западно-обавештајним изворима) успела да заврбује Тита(што објашњава присуство Черчиловог сина Рандолфа у завршници рата, у Титовом штабу), који се потом окренуо против Стаљина, тако да је на тај начин ефективно спречено совјетско војно присуство у Југославији.

Али свакако најупечатљивији документ који отклања сваку дилему зашто је НАТО ушао у рат против целе Српске нације на Балкану, не само Српске државе- јесте „Америчка председничка директива НСДД133(5,9)- коју је потписао Роналд Реган 1984, након самита са Маргарет Тачер- у присуству Збигњева Брежежинског, саветника за војну безбедност америчког председника (ноторног „русомрзца“)- и највећег ратног злочинца свих времена (архитекте свих америчких ратова и илегалних државних удара у другој половини 20 века) тада америчкг државног секретара Хенри Кисинџера.

Они су тада усвојили концепт „успостављања трајног америчког војног присуства“ у Југославији и „десрбизације Балкана“…

Наравно сви ти планови су касније још једном потврђени на тајним састанцима америчког председника Клинтона и немачког канцелара Геншера 1997-98, када су усвојили план „Корени“(12) који је имао за сврху обавештајно-војну припрему „демонтаже“ СР Југославије, са акцентом изазивања етничких подела, грађанског рата и активном подршком Западним сепаратиста, посебно шиптарима на Косову (другим речима, дата је подршка свима који су показали спремност и мржњу да се боре против Срба). Сви смо имали прилике да видимо „уживо“ практичну апликацију тог плана. План „Корени“ је јавно обелоданила Социјал-демократска партија Немачке у Бундестагу 7 априла 1999(12) а пренела ЗДФ телевизија(10,12).

Овде такође треба описати и специјалну тајну операцију „Линк“ америчког Стејт Департмента, коју је лично потписао Бил Клинтон 1998, и која је ауторизовала сарадњу америчких тајних и војних служби са Ал Каидом и екстремистичким муслиманским владама, у циљу регрутовања, обуке и довођења муџахединских терориста у Босну и на Косово ради чишћења Српског етничког простора и трајног успостављања НАТО присуства на тим просторима… Тај план је обелоданио „ЊуЈорк Тајмс“ 4 маја 1999(11)

Две главне улазне тачке на Балкан за ове исламске терористе (који су се „борили“ раме уз раме са ЦИА и САС оперативцима против Српских снага), су биле Јадранске луке Плоче и Драч. Ови сви наводи су доступни јавности у архиви Републиканског комитета Америчког конгреса.Ове „операције“ западних служби су потврђене и од стране других угледних западних медија попут америчке ПБС Тв станице, и „Jane’s Defense Weekly“ (12)- „reported 20 April 1999“….

5. Према Вимеру, на конгресу је јавно изречено „признање“ да су НАТО чланице свесно ушле у илегални рат против Савезне републике Југославије, ради примене (и тестирања) новог „НАТО стратегијског концепта“ из априла 1999 (читај спречавања распада НАТО алијансе), након што су „оманули“ да за ову криминалну и илегалну акцију обезбеде УН и ОЕБС мандат!?

6. Вимер у овом писму Шредеру, даље наглашава да је очигледно да НАТО илегални рат против суверене Југославије, када је НАТО први пут војно интервенисао ван граница алијансе, није био као што његови творци наглашавају изузетак због специјалних „околности“, већ да је очигледно имао сврху пробног балона- преседана на који ће се НАТО касније позивати по потреби.

Наравно није требало дуго да потврду тога добијемо у илегалном НАТО рату против Ирака, Либије, и сада још увек „неформалног и необјављеног „ у Сирији. Југославија 1999 је у много чему била пробни полигон за војну апликацију Новог глобалистичког (евроатлантског) поретка.

7. На овој конференцији су такође задате смернице за проширење НАТО према истоку, нарочито за успостављање присуства у руском „дворишту“- у области између Балтичког мора и Анатолије. Другим речима успостављања евроатлантске верзије „Римског царства“(речи Вимера)…

8. Евроатлантисти су нагласили да у ту сврху треба Пољску „опколити“ са севера и југа са „демократским“ државама (читај НАТО чланицама)- док ће Румунији и Бугарској припасти „улога“ да обезбеде „земаљски коридор“ између НАТО чланица на северу и Турске, јужне НАТО чланице.

Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији- ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.

Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко(нато) војно присуство.

У прилог овој тврдњи иде анализа угледног „Глобал Рисерч“ аналитачара Махди Дариуса… „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“(6)

Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.

По њему Србија је већ у својеврсном ваздушном карантину, чији национални ваздушни простор (међународни ваздушни коридор) ефективно контролишу околне НАТО чланице практично (оне)могућавајући неометани међунардони ваздушни саобраћај према Србији.

Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог Српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора…

По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама, пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“(слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда- изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција- тиме би се Србија трајно одсекла од „спољног света“, и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.

Ма колико некима таква процена звучала невероватно- ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!

9. Као још један приоритет (невезан директно за Србију) донешена је одлука да НАТО мора да успостави контролу над Санкт Петерсбургом ради тоталне (војне) контроле приступа Балтичком мору.

10. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“(наравно не у случају властитих, већ туђих држава).

11. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999 свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?

Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су вероватно превидели и онај други принцип(изреку) „да батина има два краја“… Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви бити сведоци у блиској будућности…

————————————————-

У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке- али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…

Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме- нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.

Вимер је то описао следећим речима: „Сила је сада изнад закона… И ако се на њеном путу нађе било које међународно право, биће једноставно елиминисано! Када се нешто слично десило са „Лигом Народа“, дошло је до Другог светског рата. Начин на који се данас од стране неких (НАТО) испред свих осталих стављају једино лични интереси, може једино да се опише као ТОТАЛИТАРИЗАМ!“

Ово писмо немачком канцелару Шредеру поптисао је:

Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага

и Потпредседник Европског парламента (скупштине ОЕБС-а)

М. Новаковић

РЕФЕРЕНЦЕ:

—————————————-

Писмо у оригиналу на немачком:

WillyWimmer, MdB
Mitteilungen aus Bratislava

Herrn
Gerhard Schröder, MdB
Bundeskanzler der Bundesrepublik Deutschland
Bundeskanzleramt
Schloßplatz 1
10178 Berlin

– vorab per Fax –

Berlin, den 02.05.00

Sehr geehrter Herr Bundeskanzler,

am vergangenen Wochenende hatte ich in der slowakischen Hauptstadt Bratislava Gelegenheit, an einer gemeinsam vom US-Außenministerium und American Enterprise Institut (außenpolitisches Institut der republikanischen Partei) veranstalteten Konferenz mit den Schwerpunktthemen Balkan und NATO-Erweiterung teilzunehmen.
Die Veranstaltung war sehr hochrangig besetzt, was sich schon aus der Anwesenheit zahlreicher Ministerpräsidenten sowie Außen- und Verteidigungsminister aus der Region ergab. Vorn den zahlreichen wichtigen Punkten, die im Rahmen der vorgenannten Themenstellung behandelt werden konnten, verdienen es einige, besonders wiedergegeben zu werden:

Von Seiten der Veranstalter wurde verlangt, im Kreise der Alliierten eine möglichst baldige völkerrechtliche Anerkennung eines unabhängigen Staates Kosovo vorzunehmen.

Vom Veranstalter wurde erklärt, daß die Bundesrepublik Jugoslawien außerhalb jeder Rechtsordnung, vor allem der Schlußakte von Helsinki, stehe.

Die europäische Rechtsordnung sei für die Umsetzung von NATO-Überlegungen hinderlich.
Dafür sei die amerikanische Rechtsordnung auch bei der Anwendung in Europa geeigneter.

Der Krieg gegen die Bundesrepublik Jugoslawien sei geführt worden, um eine Fehlentscheidung von General Eisenhower aus dem 2. Weltkrieg zu revidieren. Eine Stationierung von US Soldaten habe aus strategischen Gründen dort nachgeholt werden müssen.

Die europäischen Verbündeten hätten beim Krieg gegen Jugoslawien deshalb mitgemacht, um de facto das Dilemma überwinden zu können, das sich aus dem im April 1999 verabschiedeten „Neuen Strategischen Konzept“ der Allianz und der Neigung der Europäer zu einem vorherigen Mandat der UN oder OSZE ergeben habe.

Unbeschadet der anschließenden legalistischen Interpreration der Europäer, nach der es sich bei dem erweiterten Aufgabenfeld der NATO über das Vertragsgebiet hinaus bei dem Krieg gegen Jugoslawien um einen Ausnahmefall gehandelt habe, sei es selbstverständlich ein Präzedenzfall, auf den sich jeder jederzeit berufen könne und auch werde.

Es gelte, bei der jetzt anstehenden NATO-Erweiterung die räumliche Situation zwischen der Ostsee und Anatolien so wiederherzustellen, wie es in der Hochzeit der römischen Ausdehnung gewesen sei.

Dazu müsse Polen nach Norden und Süden mit demokratischen Staaten als Nachbarn umgeben werden, Rumänien und Bulgarien die Landesverbindung zur Türkei sicherstellen, Serbien (wohl zwecks Sicherstellung einer US-Militärpräsenz) auf Dauer aus der europäischen Entwicklung ausgeklammert werden.

Nördlich von Polen gelte es, die vollständige Kontrolle über den Zugang aus St. Petersburg zur Ostsee zu erhalten.

In jedem Prozeß sei dem Selbstbestimmungsrecht der Vorrang vor allen anderen Bestimmungen oder Regeln des Völkerrechts zu geben.

Die Feststellung stieß nicht auf Widerspruch, nach der die NATO bei dem Angriff gegen die Bundesrepublik Jugoslawien gegen jede internationale Regel und vor allem einschlägige Bestimmungen des Völkerrechts verstoßen habe.

Nach dieser sehr freimütig verlaufenen Veranstaltung kommt man in Anbetracht der Teilnehmer und der Veranstalter nicht umhin, eine Bewertung der Aussagen auf dieser Konferenz vorzunehmen.
Die amerikanische Seite scheint im globalen Kontext und zur Durchsetzung ihrer Ziele bewußt und gewollt die als Ergebnis von 2 Kriegen im letzten Jahrhundert entwickelte internationale Rechtsordnung aushebeln zu wollen. Macht soll Recht vorgehen. Wo internationales Recht im Wege steht, wird es beseitigt.
Als eine ähnliche Entwicklung den Völkerbund traf, war der zweite Weltkrieg nicht mehr fern.
Ein Denken, das die eigenen Interessen so absolut sieht, kann nur totalitär genannt werden.

Mit freundlichen Grüßen

W i l l y   W i m m e r
M i t g l i e d   d e s   B u n d e s t a g e s
V o r s i t z e n d e r   d e s   C D U – B e z i r k s v e r b a n d e s   N i e d e r r h e i n V i z e p r ä s i d e n t   d e r   P a r l a m e n t a r i s c h e n   V e r s a m m l u n g   d e r O S Z E
P o s t a n s c h r i f t :
P l a t z   d e r   R e p u b l i k   1
1 1 0 1 1   B e r l i n

H a u s a n s c h r i f t :
M a u e r s t r a ß e 2 9 / H a u s I
1 0 1 1 7 B e r l i n

T e l . : (030) 227 – 75094/75095
Fax: (030) 227 – 76498
Email: willy.wimmer@bundestag.de

Wahlkreisbüro:
CDU-Geschäftsstelle Grevenbroich
Montzstraße 2
41515 Grevenbroich
Tel.: (02181) 5048
Fax: (02181) 5049

24 септембра, 2012

Миодраг Новаковић: Аустралијски хирург хрватског порекла убијао Србе на КиМ…

***

МИОДРАГ НОВАКОВИЋ: АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ХРВАТСКОГ ПОРЕКЛА УБИЈАО СРБЕ НА КиМ

12/08/2011 | Инфопорт- Покрет за Србију |
Пише: Миодраг Новаковић

24 септембар 2012, ФБР- Напомена аутора М. Новаковића– овај чланак објављен на Инфопорту пре више од годину дана је „исечак“ их мог фељтона „Хронологија злочина над косметским Србима“, где сам хронолошки објединио моја сазнања на ову тему из разних званичних и медијских извора. Очигледно је да су се паралелно са заташканим извештајем Унмика CKX103 који је од стране Хашког трибунала, дешавале и друге „мутне радње“ од стране Хашког трибунала и НАТО званичника у циљу заташкавања једног од најмонструознијих злочина у модерној људској историји, који се одиграо пред носем и уз „благослов“ НАТО окупатора на КиМ. Пре свега уништени су форензички докази из Бурела, али и са других локација, које су прикупили Унмик и Хашко тужилаштво- у току ове истраге је КФОР био обавештен о заточеним Србима у селу Врело, али је шпанском контигенту КФОР-а који је кренуо у ослобађање Срба „мистериозно“ наређено да се врати на почетне положаје. Ти заточени Срби више никада нису виђени живи… Пуно више информација на ову тему можете наћи на следећем линку- у оквиру наше рубрике: „ТРГОВИНА ОРГАНИМА“.

Добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

____________
http://infoport.co/?p=3899

24 септембра, 2012

Документи немачке владе доказују америчке планове за уништење Србије… (у прилогу оригинална преписка)

НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…

25 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

Немачки посланик Вили Вимер је крајем априла 2000 посетио „НАТО“ конференцију у главном граду Словачке, Братислави… У организацији конференције су учествовали амерички „СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТ“ и амерички Институт за спољну политику америчке Републиканске партије…

На тој конференцији су разматране „евроатлантска стратегија“ и проширење НАТО на Балкану. Конференцију су посетили највиши званичници из НАТО земаља (премијери, министри одбране, спољних послова..), као и припадници елитних „глобалистичких кругова“- Билдерберг групе, Карнеџи института, Америчког „Форин Каунсела“ итд.

Било је такође уочљиво присуство водећег албанског интелектуалца и сепаратисте из Приштине, „косовског медијског магната“, и (у то време) члана Билдерберг (1.) групе – Ветона Суроиа!?

По завршетку ове конференције, 2. маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији – односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану… Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

1. Као главни приоритет учесници конференције су поставили признање српске аутономне провинције Косова и Метохије као нове независне албанске државе „Косово“, уз нагласак да се то изведе у што краћем могућем року. Овде је акценат такође стављен да нова „држава Косово“ мора да се нађе у НАТО окружењу – што би требало да аутоматски прејудицира подређени статус државе Србије као будуће НАТО чланице!?

Евроатлантисти су знали, да пошто ту прљаву работу раде противно свим међународним правним и моралним нормама, једини начин на који би то можда могли да изведу је био – да ставе Србију и већински остатак „добронамерног света“ пред политикку свршеног чина. Наравно то је и урађено и са сазнањем да је у Србији у периоду после свргавања (западнообавештајно-петоколонашког пуча) председника Милошевића (7) – на власт доведена прозападна поданичка „политичка елита“, без чије сарадње није било могуће прогласти илегалну шиптарску државу у оквиру још увек међународно признате државе Србије!

2. Противно свим легалним нормама и међународним конвенцијама, учесници ове евроатлантске конферениције су прогласили тадашњу Савезну Републику Југославију илегалном државом – свесно кршећи Хелсиншки акт (4) о неповредивости државних граница.

3. Евроатлантисти су даље сами признали током конференције да им је највећа препрека у остваривању те прљаве намере (анексије Косова изван државе Србије) била – постојећи правни поредак у Европи, који није дозвољавао да се таква одлука правно легализује – те су донели одлуку да (у сред Европе) у случају Србије и њене АП КиМ примене амерички легални (читај каубојски) систем који садржи довољно „правних рупа“ за тако нешто…

4. Оно што је највише поражавајуће и што доказује криминални и разбојнички карактер НАТО организације, јесте јавно изречен став на тој конференцији (према посланику Вимеру) да је НАТО рат против Савезне Републике Југославије вођен 1999. не због „хуманитарних побуда“ како је то лажно представљено међународној јавности, уз фабрикацију Рачка (8) и других (наводно изазваних од стране Срба) „тешких инцидената“, већ да би се исправила „грешка“ генерала Ајзенхауера (5) који је „пропустио“ да у завршници Другог светског рата, 1945. трајно војно окупира Југославију, и тако спречи совјетско присуство на Балкану.

Аутор ових редова је у својим истраживањима дошао до више кредибилних информација које потврђују такве тврдње…

У књизи Александра Војиновића „Злочин је бежао на запад“(1) (1987) је документована сарадња Западне савезничке команде у Барију са Павелићем, коме је нуђено да се у завршници рата окрене против Немаца, и потом добровољно са усташама повуче са власти у НДХ уз општу амнестију за њега и све његове усташке кољаче – да власт у Хрватској препусти Хрватској сељачкој страници и домомбранима и тако обезбеди континуитет НДХ и поделу Југославије по принципу Источне и Западне Немачке.

Тај план су у тој фази активно подржавали и Енглези. За контакте између Павелића и Савезничке команде био је задужен чувени хрватски сликар Иван Мештровић, који је у ту сврху више пута летео усташким авионом са Виса у Бари. Ти преговори су пропали, јер је Павелић одбио да се окрене против својих немачких господара.

Паралелно са том акцијом британска тајна служба је (према западно – обавештајним изворима) успела да заврбује Тита (што објашњава присуство Черчиловог сина Рандолфа у завршници рата, у Титовом штабу), који се потом окренуо против Стаљина, тако да је на тај начин ефективно спречено совјетско војно присуство у Југославији.

Али свакако најупечатљивији документ који отклања сваку дилему зашто је НАТО ушао у рат против целе Српске нације на Балкану, не само Српске државе – јесте „Америчка председничка директива НСДД133 (5,9) – коју је потписао Роналд Реган 1984. након самита са Маргарет Тачер – у присуству Збигњева Брежежинског, саветника за војну безбедност америчког председника (ноторног „русомрзца“) – и највећег ратног злочинца свих времена (архитекте свих америчких ратова и илегалних државних удара у другој половини 20. века) тада америчкг државног секретара Хенри Кисинџера.

Наравно сви ти планови су касније још једном потврђени на тајним састанцима америчког председника Клинтона и немачког канцелара Геншера 1997-98, када су усвојили план „Корени“ (12) који је имао за сврху обавештајно-војну припрему „демонтаже“ СР Југославије, са акцентом изазивања етничких подела, грађанског рата и активном подршком Западним сепаратиста, посебно шиптарима на Косову (другим речима, дата је подршка свима који су показали спремност и мржњу да се боре против Срба). Сви смо имали прилике да видимо „уживо“ практичну апликацију тог плана. План „Корени“ је јавно обелоданила Социјал-демократска партија Немачке у Бундестагу 7 априла 1999. (12) а пренела ЗДФ телевизија (10,12).

Овде такође треба описати и специјалну тајну операцију „Линк“ америчког Стејт Департмента, коју је лично потписао Бил Клинтон 1998. и која је ауторизовала сарадњу америчких тајних и војних служби са Ал Каидом и екстремистичким муслиманским владама, у циљу регрутовања, обуке и довођења муџахединских терориста у Босну и на Косово ради чишћења Српског етничког простора и трајног успостављања НАТО присуства на тим просторима… Тај план је обелоданио „Њујорк Тајмс“ 4. маја 1999. (11)

Две главне улазне тачке на Балкан за ове исламске терористе (који су се против Српских снага „борили“ раме уз раме са ЦИА и САС оперативцима) биле су Јадранске луке Плоче и Драч. Ови сви наводи су доступни јавности у архиви Републиканског комитета Америчког конгреса. Ове „операције“ западних служби су потврђене и од стране других угледних западних медија попут америчке ПБС Тв станице, и „Jane’s Defense Weekly“ (12) – „reported 20 April 1999.“….

5. Према Вимеру, на конгресу је јавно изречено „признање“ да су НАТО чланице свесно ушле у илегални рат против Савезне републике Југославије, ради примене (и тестирања) новог „НАТО стратегијског концепта“ из априла 1999. (читај спречавања распада НАТО алијансе), након што су „оманули“ да за ову криминалну и илегалну акцију обезбеде УН и ОЕБС мандат!?

6. Вимер у овом писму Шредеру, даље наглашава да је очигледно да НАТО илегални рат против суверене Југославије, када је НАТО први пут војно интервенисао ван граница алијансе, није био, као што његови творци наглашавају, изузетак због специјалних „околности“, већ да је очигледно имао сврху пробног балона – преседана на који ће се НАТО касније позивати по потреби.

Наравно није требало дуго да потврду тога добијемо у илегалном НАТО рату против Ирака, Либије, и сада још увек „неформалног и необјављеног“ у Сирији. Југославија 1999 је у много чему била пробни полигон за војну апликацију Новог глобалистичког (евроатлантског) поретка.

7. На овој конференцији су такође задате смернице за проширење НАТО према истоку, нарочито за успостављање присуства у руском „дворишту“- у области између Балтичког мора и Анадолије. Другим речима успостављања евроатлантске верзије „Римског царства“ (речи Вимера)…

8. Евроатлантисти су нагласили да у ту сврху треба Пољску „опколити“ са севера и југа са „демократским“ државама (читај НАТО чланицама) – док ће Румунији и Бугарској припасти „улога“ да обезбеде „земаљски коридор“ између НАТО чланица на северу и Турске, јужне НАТО чланице.

Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији – ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.

Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко (НАТО) војно присуство.

Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.

Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора…

По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама, пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“ (слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда – изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција – тиме би се Србија трајно одсекла од „спољног света“, и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.

Ма колико некима таква процена звучала невероватно – ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!

10. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“ (наравно не у случају властитих, већ туђих држава).

11. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999. свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?

Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су вероватно превидели и онај други принцип (изреку) „да батина има два краја“… Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви бити сведоци у блиској будућности…

—————————————–

У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке – али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…

Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме – нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.

Ово писмо немачком канцелару Шредеру поптисао је:

Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага
и Потпредседник Европског парламента (скупштине ОЕБС-а)

М. Новаковић

РЕФЕРЕНЦЕ:

_________________________

Прилог: оригинална преписка између Вилија Вимера и Герхарда Шредера

23 септембра, 2012

Шта је писала западна штампа о Тачију

ШТА ЈЕ ПИСАЛА ЗАПАДНА ШТАМПА О "ЗАПАДНОМ ПРИЈАТЕЉУ И ТЕРОРИСТИ ХАШИМУ ТАЧИЈУ- ФБР ПРЕВОД (допуњена верзија)

Премијер Косова ће бити под истрагом због наводне трговине органима

Косовски премијер Хашим Тачи негира приче да је био умешан у трговину оргнаима, и обећава да ће сарађивати са било којим истражним органима.

Британски Гардијан

Понедељак 29.Август 2011 године

22 септембар 2012, ФБР превод Љиљана Јовановић

Амерички тужилац ће водити истрагу о оптужбама које датирају из 1998-1999 године, током рата који је доне Косову независност. Амерички тужилац ће испитивати тврдње да је Хашим Тачи, косовскси премијер, предводио криминалну мрежу која се бавила продајом органа затвореника током рата на Косову у периоду 1998 -1999 годидне.

Дик Марти, истражитљ Савета Европе, наводи да су Тачи и други побуњенички команданти Ослободилачке војске Косова водили заробљеничке логоре у којима су заробљени цивили међу којима су били и Срби убијани а њихови органи продавани на црном тржишту. Тачи је негирао ове оптужбе и рекао да је спреман да сарађује са истражним органима.

Џон Клинт Wилијамсон, (Јохн Цлинт Wиллиамсон) именован је за Главног истражитеља и добио је задатак да формира тим који ће да истражи оптужбе. Он је био шеф Косовског правосуђа у периоду од 2001-2002 године, када је та територија била под управом УН. Wилијамсон је надгледао косовске затворе и правосудни систем, а затим радио као Амбасадор САД за питања ратних злочина у целини.

Косово је прогласило независност од Србије 2008 године, што је било подржано од 80 земаља, укључујући ту и САД и већину народа ЕУ. Србија је изјавила да никада неће признати нову земљу.

Тајна документа УН која су обелодањена раније ове године (2011) су показала да је администрација УН знала за тајну тговину људским органима још 2003 године и да је 2004 године изрвршена краткотрајна истрга, али да никада није покренута потпуна истрага.

Оптужбе су први пут јавно објављене у књизи Карле дел Понте, Главног Тужиоца Хашког суда, која је објавила да су на стотине Српских цивила нестале и верује се да су страдали у логорима које је Ослободилачка војска Косова држала, у суседству на северу Албаније.

До сада су и мисија УН и мисија Еулеx-а, које су распоређене на Косову, као део међународног споразума након проглашења независности Косова, тврдиле да њихове истраге о наводном вађењу људских органа нису пружиле никакве доказе о томе, већ да се ради о монтираном притиску од стране Србије и њеног савезника Русије, како би се скренула пажња, међународне јавности о потреби потпуне истраге.

Извор: http://www.guardian.co.uk/world/2011/aug/29/kosovo-pm-investigated-organ-trafficking

———————————————————

Косовски премијер је шеф клана за трговину људским органима и оружјем- извештава Савет Европе

Пол Луис

Британски Гардијан

14 Децембар 2010

Косовски премијер је шеф Албанске мафијашке организације одговорне за шверц оружјем, дрогама и људским органима широм источне Европе, према иследничком извештају о организованом кримниналу Савета Европе.

Хашим Тачи је идентификован као шеф криминалне мреже која је почела са криминалним „рекетирањем“ у годинама пре Косовског рата 1999, да би отада држала гвоздену контролу над косовском владом.

Овај извештај са налазима двогодиншње истраге, који наводи изворе америчког ФБИ-аја и остале обавештајне изворе је дошао у посед Гардијана. У извештају се наводи да је Тачи током задње деценије употребом насиља остварио пуну контролу над трговином хероина. Тачијеви блиски сарадници су оптужени да су тајно пребацивали преко границе у Албанију киднапована лица, по окончању рата, где је један велики број Срба био убијен ради својих бубрега, који су продавани на илегалном тржишту.

У приштинском окружном суду, је данас започео судски процес против оптужених за трговину људским органима, који су откривени од стране полиције 2008. Тај случај- у коме се тврди да су органи одстрањени из тела сиромашних жртава, у клиници познатој као Медикус- речено је, да је повезан са случајем „крађе“ људских органа од стране ОВК(Ослободилачке Војске Косова) у 2000-ој години.

Све се ово дешава у пресудном моменту за Косово, које је у Недељу одржало своје прве изборе, од када је прогласило независност од Србије 2008. Тачи у овим изборима „проглашава“ победу и настоји да формира коалицију са опозиционим партијама.

Дик Марти, иследник кршења људских права на челу ове истраге, ће представити овај његов извештај европским дипломатама из свих 47 земаља чланица на састанку у Четвртак.

Његов извештај наводи да Тачијева повезаност са организованим криминалом датира дуже од једне деценије, када су „они“ који су били лојални његовој Дреничкој групи постали доминантна факција у ОВК

Извештај наводи да је супериорност ове групе преко осталих подељених група у герилском покрету, омогућила Тачију и његовим сарадницима да преузму контролу над „најмрачнијим криминалним активностима“ у којима су косовски албанци били укључени јужно од границе у Албанији.

За време Косовског конфликта, Милошевићеве трупе су одговориле на нападе ОВК, „оркестрацијом“ најужасније кампање етничког чишћења албанаца на косовској територији. Процењује се да је око 10,000 убијено од стране српских трупа.

Марти је нагласио, да је међународна заједница одлучила да- док је на једној страни осуђивала српске злочине- на другој страни игнорише ратне злочине почињене од стране ОВК, надајући се да ће на тај начин да постигне неку краткорочну стабилност.

Закључио је да су у време Косовског рата и скоро целу годину после рата, Тачијеве паравојне јединице спроводиле дивљачку освету против Срба, Рома и етничких Албанаца оптужених за „колаборацију“ са непријатељем.

Тачи и четворица других чланова Дреничке групе су именовани у извештају као непосредни извршиоци и организатори „убистава, тамничења, пребијања и саслушавања“. Та иста сурова ОВК факција је контролисала већину косовске владе током задњих десетак година уз подршку Западних сила, које су једино покушавале да очувају какву такву стабилност у климавој „држави“.

Извештај детаљно описује како су ОВК команданти имали кључну улогу у регионалним криминалним активностима у задњој деценији.

У извештају се наводи дословце: „Из строго поверљивих извештаја које су настали током задње деценије, се види да агенције за борбу против наркотика и трговине дрогом, из најмање пет земаља, су оптужиле Хашима Тачија и друге чланове Дреничке групе да су насиљем преузели контролу над трговином хероином и другим нарокотицима.“ Марти додаје: „Тачи и остали чланови Дреничке групе су у континуитету навођени у обавештајним документима као кључни „играчи“ ове мафијске структуре организованог криминала. Ја сам проучавао те различите, и веома обимне извештаје, са осећајем гађења и моралног згражавања.“

Мартијева истрага је званично наложена, након што је бивша главна тужитељка за ратне злочине Хашког трибунала Карла Дела Понте известила да је била спречена да саслуша старије команданте ОВК.

Њена најшокантнија тврдња је била, за коју је захтевала додатну истрагу, да су терористи ОВК тајно пребацивали заробљене Србе преко границе у Албанију, да би им тамо вадили органе.

У извештају се наводи, да иако није урађен у форми криминалне истраге и због тога не може да донесе вердикт невиности или кривице, ипак је успео да пронађе неке доказе који потврђују наводе Карле Дела Понте. Извештај открива да је ОВК држала заробљене Србе на шест тајних локација у северној Албанији.

Тачијева Дреничка група „има највећу одговорност“ за те импровизоване илегалне затворе и за судбину српских заточеника.

У оптужби се наводи судбина „шачице“ заробљеника који су били пребачени у импровизовани затвор северно од Тиране, где су убијени ради бубрега.

Извештај наводи следеће: „И када су трасплатолози хирурзи потврдили да су спремни да оперишу, заробљеници су извођени појединачно из „безбедне куће“, убијани на споту од стране ОВК џелата, а њихова још врућа тела хито пребачивана у „операциону клинику“.“

Иста лица, косовски албанци и страни држављани, која су вршила ова зверска убиства, су данас повезана са случајем Медикус, наводи извештај.

Марти критикује Западне силе које су надгледале стварање косовске „државе“, што су пропустиле да косовске „званичнике“ на челу са Тачијем суоче са правдом. Он критикује „поражавајући недостатак политичке воље једног дела међународне заједнице да ефективно кривично процесира бивше вође ОВК.

Извештај закључује: „Знаци повезаности између криминалне класе и највиших политичких и државних званичника су исувеше бројни и исувише озбиљни да би смели да се игноришу.

Фундаментално је право грађана Косова да сазнају истину, и то целу истину, и истовремено то је кључни услов помирења између заједница и у интересу просперитетне будућности „земље“.“

Очекује се да ће извештај бити формално усвојен од стране комисије ове недеље, а налази ивештаја ће ићи пред европску скупштину следеће године.

ФБР превод- Миодраг Новаковић

Извор: http://www.guardian.co.uk/world/2010/dec/14/kosovo-prime-minister-llike-mafia-boss

—————————————————————————————————————————-

Тајни НАТО извештај: Хашим Тачи идентификован као „крупна риба“ организованог криминала

Пише: Пол Луис

Британски Гардијан

Понедељак, 24 Јануар 2011

НАТО ДОКУМЕНТИ, ДО КОЈИХ ЈЕ ДОШАО ГАРДИЈАН УЗ ПОМОЋ ТАЈНИХ ИЗВОРА, ОПТУЖУЈУ КОСОВСКОГ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ ЗА КРУПНЕ КРИМИНАЛНЕ АКТИВНОСТИ.

Косовски председник владе Хашим Тачи је идентификован као једна од најкрупнијих риба организованог криминала у његовој „земљи“, тако је судећи према западним војним обавештајним изворима, тајно достављених Гардијану.

Нато документ, који је означен као „строго поверљив“, указује на то да су САД и друге западне силе, које стоје иза косовске владе, већ више година уназад, имале изузетно документоване податке о криминалним активностима косовске владе.

Они такође идентификују другог главног владајућег политичара на Косову, који има везе са Албанском мафијом(из Албаније), а за кога тврде да у великој мери контролише бившег герилског команданта Хашима Тачија.

Ти документи, који у заглављу носе референцу „САД КФОР“, пружају детаљну информацију о организованој криминалној мрежи на Косову- базирано на извештајима западних обавештајних служби и доушника. Географска мапа косовских криминалних група, је овде изложена детаљно у контексту породичне (клановске) и пословне повезаности.

Савет Европе би требао сутра да формално захтева истрагу поводом објављених докумената који наводе да је Тачи шеф „мафијашке“ мреже одговорне за шверц оружја, дрога и људских органа, за време и по окончању косовског рата 1998-99. Оптужбе за трговину људским органима су биле посебно назначене у резултатима званичне истраге Известиоца о кршењима људских права Дика Мартија, прошлог месеца.

Његов извештај је директно именовао Тачија и више других виших косовских званичника, који су „деловали“ у оквиру Косовске Ослободилачке Војске (ОВК), као особе директно умешане у организовани криминал, изазивајући крупну дипломатску аферу- у време када је Гардијан дошао у посед тог документа, прошлог месеца.

У извештају се наводи, да се Тачи користио „кампањом насиља“ у контроли шверца хероина, а посебно се потврђују сумње да су након окончања рата са Србијом, он и његови сарадници надзирали криминалну групу која је убијала Српске заточенике да би продала њихове бубреге на црном тржишту.

Скупштина Савета Европе у Стразбуру ће водити полемику о Мартијевим налазима и гласаће о доношењу резолуције, која ће покренути криминалну истрагу. Очекивано је да ће таква одлука бити усвојена великом већином гласова.

Косово је постојало као протекторат УН-а од завршетка косовског рата па до 2008, када је формално прогласило независност од Србије.

Тачи, који је поново изабран за председника владе прошлог месеца, је сво време био снажно подржаван од стране водећих НАТО чланица. Његова влада је одбацивала Мартијев извештај као део Српске и Руске завере да би се дестабилизовала његова „лепршава држава“.

Индикативно, последњи „процурели“ документи долазе од стране КФОР-а, водеће „мировњачке“ НАТО снаге одговорне за безбедност Косова. Управо КФОР трупе су интервенисале у косовском рату 1999, помажући да се заустави етничко чишћење од стране снага Слободана Милошевића.

Ноћас је НАТО изјавио да је покренуо унутрашњу истрагу поводом ових процурелих докумената, који су аналитичке обавештајне процене настале око 2004, непосредно пре него што су албанци кренули у погром против Срба.

У овим документима, Тачи је означен као „највећа“ од свих крупних риба организованог криминала. Такође је исти значај придат Џавиту Хаљитију, бившем шефу логистике ОВК, који је сада блиски савезник председника владе и старији парламентарац његове владајуће “PDK” партије.

Хаљити, који би требао да се нађе сутра у оквиру косовске делегације у Стразбуру, је играо водећу улогу у покушају јавне дискредитације Мартијевог извештаја.

Истовремено, обавештајни извештаји НАТО-а наводе да се иза Хаљитијеве улоге угледног политичара, крије водећи мафијашки гангстер који сво време са собом носи чешки пиштољ калибра 9мм и поседује кључни утицај и контролу над косовским председником владе.

Они га описују као „стварну снагу иза Хашима Тачија“, док се у једном од тих докумената наводи да Хаљити има чврсте везе са Албанском мафијом и косовском тајном службом (КШИК). Извештај наводи да је Хаљити „мање више контролисао“ финансирање косовског рата крајем 90-их, нагло се обогативши у том периоду, пре неог што је сав тај новац „пресушио“. Као резултат тога, Хаљити се посветио организованом криминалу огромних размера, тврди овај извештај.

Такође се наводи да је био веома упетљан у проституцију, и шверц оружја и дрога, и да је у ту сврху користио један хотел у Приштини као своју базу. Хаљити такође „ради“ као политички и финансијски саветник председника владе, али према овом извештају, у том односу се не зна ко је коме „газда“. Хаљити се користи лажним пасошима приликом путовања у иностранство, због тога што се налази на „црној листи“ више земаља, укључујући САД, тврди овај извештај.

Хаљити се повезује са интимидацијама својих политичких опонената на Косову и два конкретна убиства, која датирају са краја 90-их година, када су унутрашњи обрачуни у оквиру ОВК резултирали безбројним убиствима.

Један од убијених је био политички „конкурент“, који је пронађен убијен на „косовској граници“, непосредно након свађе са Хаљитијем.

У опису другог убиства, младог новинара у Тирани, се као референца се наводи председник владе (без отворене оптужбе Тачија); али се зато, уз наводе америчких и НАТО обавештајних извора, у том делу документа наводи да је Хаљити повезан са тим „крволочним“ убиством, да би се извештај потом навео следеће: „Аљи Ука, новинар из Тиране, који је подржавао покрет за независност, али га је истоврмено критиковао у штампи- Ука је брутално унакажен са сломљеном флашом и шрафцигером 1997. Његов цимер у то време је био Хашим Тачи.“

Хаљити је такође именован у Мартијевом извештају, на основу обавештајних анализа и извештаја америчког ФБИ-аја и енглеског МИ15.

Марти у извештају наводи да је Хаљити био један од Тачијевих блиских сарадника који је лично наређивао, и у неким случајевима лично учествовао у- убиствима, хапшењима, пребијањима и „саслушањима“ за време и непосредно по окончању рата.

Хаљити је одбио сваки коментар на ове наводе. Истовремено, у интервјуу медију Балкански Инсајдер, прошле седмице, он је одбацио Мартијев извештај као политички и створен да дискредитује ОВК. „Није ме изненадио такав извештај. Већ годинама пратим такве оптужбе и њихов садржај је политичке природе.“- Хаљити је изјавио.

Али се сложио са проценом да ће Савет Европе вероватно изгласати резолуцију која ће отворити званичну истрагу од стране ЕУ мисије правде на Косову, познатије као ЕУЛЕКС. „Мислим да је то компетентно истражно тело“, он је изјавио, „То је европско истражно тело. Ја не мислим да постоји могућност да истрага ЕУЛЕКС-а може да буде под утицајем косовске или Албанске политике.“

У одговору на ове оптужбе из обавештајних извора НАТО-а, ноћас је представник за штампу косовске владе изјавио: „Такве оптужбе већ круже преко једне деценије, задњи у том циклусу је Мартијев извештај. Све је то базирано на „рекла казала“ и лажним српским обавештајним изворима.“

„Истовремено је наш председник владе позвао ЕУЛЕКС да изврши истрагу, и обећао пуну сарадњу за правосудном мисијом у вези тих скандалозних оптужби.“

„Влада Косова наставља да подржава јачање владавине закона на Косову, и ми ћемо сарађивати са нашим међународним партнерима да би обезбедели да криминалу нема места на Косову.“

ПУТ У СТРАЗБУР

Било је потребно више од две године истраге у трговину органима, да би она стигла до Европског Парламента, грандиозне грађевине у Стразбуру, која је истовремено седиште Европског Савета.

Формална истрага о трговини људским органима је настала као резултат открића бившег главног тужиоца Хашког Трибунала Карле Дел Понте, која је тврдила да је била спречена у истраживању злочина почињених од стране ОВК.

Њено највише шокантно откриће- непотврђени извештаји да је ОВК убијала заточенике ради крађе органа- је резултирало у формалну истрагу Дика Мартија.

Његов извештај, објављен прошли месец, је навео да постоје докази да су команданти ОВК шверцовали српске заточенике преко косовске границе да би „вадили органе“ неутврђеном броју Срба.

Те његове тврдње, које ће бити предмет парламентарно гласања Европском парламента сутра, су отишли и „корак даље“, оптужујући председника владе и неколико виших косовских званичника за учешће у организованом криминалу више од једне деценије.

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: http://www.guardian.co.uk/world/2011/jan/24/hashim-thaci-kosovo-organised-crime

————————————————————————————————————————-

Косовска трговина органима: Завера се шири…

Сет Џеј Френцман

25 Нов 2010

У свом последњем чланку(Крвава Коегзистенција, Нов.23), један од Израелских водећих новинара-истраживача проучава сву бизарност и ужас, као и мало познате корене трговине људским органима на Косову. Скоро сви умешани у те прљаве послове су били људи од угледа и на положајима у својим срединама.

Средином Новембра, светски медији су известили да је Интерпол расписао потернице за седморицом чланова илегалне групе за трговину људским органима. Они су били оптужени за руковођење клиником под називом Медикус у Приштини, главном граду Косова. Већина медијских кућа је била жустра у објављивању чињенице да су двојица осумњичених, именованих у Интерпол извештају на 46 страница, били Израелци. Показали су много мањи интерес у идентификовању осталих чланова тог интернационалног ринга- Турака и Албанским муслимана.

Само је један Изреалац, Моше Харел, био тражен од стране Интерпола у вези са организацијом. Други Израелац, Заки Шапира, је био наведе као осумњичен помагач- без подизања кривичне оптужнице. Турски доктор и пет Албанаца су кривично оптужени за њихове улоге у више кривичних дела попут „трговине људима и нелегално обављање медицинске професије.“

КОРЕНИ ове организације сежу наизглед само до блиске прошлости. Судећи према извештајима, Луфти Дервиши, уролог и професор на Приштинском Универзитету, је посетио једну конференцију у Истанбулу, 2006. На тој конференцији се распитивао за некога колегу који би могао да врши трансплантације органа. Убрзо га је контактирао турски држављанин, хирург Јусуф Сонмез, који је био познат у „свету илегалне трговине људским органима.“

Сонмез чак има свој веб сајт на коме тврди да је комплетирао студије хирургије на Истанбулском Универзитету- Медицинском Факултету 1984, и да је експерт у пресађивању бубрега. Према новинарском чланку од 3 Новембра у Хуријету он је такође радио у турском министарству здравља. Прво пресађивање са живог донора је урадио 1993, да би по његовим тврдњама до 2006 урадио више од 1,300 пресађивања бубрега. У 2005 је имао своју приватну болницу у Истанбулу. Турски медији наводе да је његова болница судски затворена после полицијске рације 2007, а он и његов брат Булент ухапшени. Тада је само условно осуђен.

Сонмез је опет дошао у сукоб са законом због крађе људских органа 2008. Његова докторска дозвола је суспендована и било му је забрањено да се бави својом професијом шест месеци- што су локални медији оценили као „млаку“ казну. У то време Турске новине су га називале „Турским Касапином“, а Харијет гаје чак назвао „Франкештајном“. 2010, када је обелодањена његова умешаност у трговину људским органима на Косову, он се појавио у Азербејџану, потпуно слободан да настави да се бави својим „крвавим бизнисом“. Његов статус у овом моменту није јасан.

Током 2006, у врхунцу своје моћи, док је руководио својом клиником (пре полицијске рације и затварања клинике), Сонмез је контактирао косовског албанца Дервишија. Након тога је контактирао Турчина-Израелца Харела, који је према влади Косова рођен 1950 у Турској. Харел је наводно „идентификовао, регрутовао и пребацивао жртве, као и руководио исплатама кеша пре операција.“ Сонмез је такође контактирао Шапира, који има богати криминални досије у области трговине људским органима. Шапира је својевремено био Шеф одељења за пресађивање бубрега у Белинсон Медикал Центру у Пети Тикви у Израелу. Такође је био члан Белагио Специјалне Групе за „глобалну транспортну етику“. Почетком 1990-тих, да би избегао етичку комисију због разних прекршаја, он је побегао у Турску. Шапира је 2007 ухапшен у Турској; где је успео да се повеже са Сонмезовом болницом. Након свега, Сонмез је довео Харела и Шапиру у Приштину да помогну са „радом“ Дервишијеве клинике. На челу клинике је формално био Дервишијев син Арбан. Илир Рећај, косовски званичник из министарства за здравство, је издао клиници дозволу за обављање уролошких прегледа, што је према Интерполу било само камуфлажа за „оно“ што се тамо уистину дешавало.

У Октобру 2008 сумњу полиције је привукао случај сиромашног човека који је нађен напуштен на Приштинском аеродрому, још незалечен након „вађења“ бубрега. Након тога је уследила полицијска рација на Медикус клинику где је откривена читава организација за трговину људским органима, која се бавила намамљивањем сиромашних и очајних људи из земаља попут Турске и Русије, обећавајући им 15,000 евра, а потом продавајући њихове органе и до 100,000 евра. Након ове полицијске акције Рећај је добио отказ, а 4-ог Новембра је ухапшен Харел.

НО СУДЕЋИ према другим изворима изгледа да се пипци ове афере протежу много даље. Српски магазин Блиц тврди да је Дервиши учествовао у убиствима и отимању органа Косовских Срба који су били отети од стране Албанских терориста у време Косовског рата 1999. После рата настављене су гласине да Косовски Албанци држе Српске затворенике у логорима у близини Косовске границе са Албанијом.

Контигент Шпанског КФОР-а је покушао упад у село Врело (дејствујући на основу информације о заточеним Србима у том селу), али им је наређено да се врате на почетне позиције. Бивши Главни Тужилац УН Трибунала за ратне злочине на територији Југославије, Карла Дел Понте, је у својој књизи из 2008 тврдила да је најмање 300 Срба убијено ради трговине њиховим органима, на краткој дистанци од Косовске границе у Албанском градићу Бурелу. Озлоглашена „клиника“ у Бурелу је постала позната као „жута кућа“, али требало је да прође време све до 2004 да би била посећена од стране тима УН-а који је истраживао наводе оптужбе. У то време, од свих доказа су успели да пронађу свега неколико трагова људске крви.

Према Блицу, током Косовске кризе 1998, један сведок је изјавио Српским ратним тужиоцима да је лично видео Др Лутфија Дервишија на локацијама где су вађени органи Српским затвореницима да би касније били продавани. Други Српски извор такође тврди да је Шапира био умешан 1999 у организовање вађења и трговине органима, и према часопису Политика, он се појавио исте године у Македонији да би учествовао у сличној „операцији“. Та тврдња је утемељена на томе што је Шапира био повезан са круговима из Турске који су подржавали косовске Албанце у току рата.

Што год да је случај, изгледа је недавни скандал са трговином људским органима само једва видљиви део мрачног облака који се надвија над Косовом годинама, и које (Косово) је постало Европски центар за трговину људима и људским органима.

То што чини цео овај случај тако шокантним је да су скоро сви умешани били угледни професионалци у својим срединама. Професор из Приштине, члан Косовског Министарства Здравља, Истанбулски доктор и пионир у трансплантацији органа, и бивши Шеф трансплантационе службе у Беилинсону. Какве су то демонске силе ушле у те људе? Каква је то мрачна коегзистенција, где се Турчин и Израелац удружују да краду људске органе?

Да ли та организација има корене у прљавом рату који се дешавао на Косову 1998-1999? Анти-Израелски и анти-Семитски медији би желели да усмере фокус на Израелску умешаност у трговину органима, али оно што овај случај показује је то да цела позадина ове приче иде много дубље и има много више узнемиравајуће корене.

Коментар редакције „Балканских Студија“: Наравно да се ништа од овог не би дешавало да администрација у Приштини није ОВК(Албански мафијашки насилници) око којих, својих интернационалних патрона- Вашингтон (први и пре свих других) је уздигао огромни заштитни зид „ћутања“ да би спречио било какве оптужбе, које би могле да поткопају лажи које „оправдавају“ НАТО рат 1999 и његове последице.

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: http://www.balkanstudies.org/articles/kosovo-organ-harvesting-plot-thickens

—————————————————————————————————————

Хашим Тачи: Тероризам се исплати

Тимоти Бенкрофт Хинчи

(Timothy Bancroft-Hinchey)

Правда Русија

13 Децембар 2010

Треба честитаи Хашиму Тачију. Управо је успео да сам себе прогласи Председником владе земље која не постоји (и по међународним законима никада неће), након што је водио једну од најмонструознијих терористичких организација у варварске злочине и тероризам, мучења и силовања, отмице и убиства. Он је пример чудовишта- претвореног- у принца, не-етички и неморално подржаног од стране једног дела међународне заједнице, упркос томе што за њега постоји легалан судски налог за хапшење због терористичких активности.

Све честитке Хашиму Тачију бившем команданту албанске терористичке групе „Ushtia Çlirimtare ë Kosovës“, или Ослободилачке Војске Косова, групи за коју је сам признао да је чинила терористичке злочине против цивила да би створила „проблеме“ Српским властима. Као вођа Демократске партије Косова, он сада тврди да је постао председник владе након управо окончаних избора овог викенда, првих парламентарних избора од проглашења такозване независности ове Српске провинције. Проблем је у томе, како може да буде председник владе земље која званично не постоји под важећим нормама међународних закона?

Аутобус УН са српским цивилима нападнут од стране албанских терориста.

Шта је стварна прошлост ОВК? Поред оптужби за депортације хиљада албанских девојчица у ОВК контролисане проституционе мреже у Италији, то је укратко историја трговине дрогом, трговине људима, мучења, силовања и убистава, терористичких аката и психопатског убијања цивила. Командант ОВК, Хашим Тачи је лично поставио Рамуша Харадинаја као команданта Метохијског региона, да би тамо спроводио „стратегију“ ОВК.

А каква је стратегија оваквих злочина?

Да овде споменемо само неколико примера, 24-ог Марта 1998, се одиграо терористички напад на српску полицијску патролу у селу Дубрава, општина Дечани, како је сама ОВК потврдила усвом оперативном извештају. То је само била најава Харадинајевог унапређења, када је тај психопата, постављен од Тачија, извршио десетине убистава.

До Септембра, 39 људских лешева су откривена око Глођана, где је Харадинај успоставио своју команду, све су то била убиства ОВК. У току Септембра, откривено је још 13 тела српских цивила- овај пут тела мушкараца и жена- су откривена у каналу који је улазио у Радоњић језеро.

Фебруар 17, 2001. Цивилни аутобус који је превозио децу је нападнут од стране албанских терориста. 40 мртвих!

У Децембру, ОВК је своју „активност“ усмерила на децу. 14-ог Децембра, 1998, Панда ресторан, ресторан за омладину је изрешетан мецима. Шесторо српске деце је убијено у том још једном свирепом нападу ОВК на беспомоћне цивиле. У сваком од тих напада се појављује име: Харадинај. А како је он за све то награђен? Зашто би се он ставио на чело Алијансе за будућност Косова, и то након што га је Хашки трибунал након дуго очекиваног и дугачког периода истраге, коначно оптужио по 37 тачки за ратне злочине, 2005-те. И онда у 2008, га потпуно ослободио.

И након што је одрадио прљави посао трговине дрогом за албанске мафијашке босове Насера Кељмендија и Екрема Луку, тај „политичар“ је уживао у вечери са вином на Капитол Хилу (у Вашингтону) у организацији свог домаћина конгресмена Бенџамина Гилмана, који му је помогао да прикупи новчане прилоге за своју партију.

Српски дечак устрељен од стране албанских терориста.

За сада толико о Тачијевом „минијону“, а шта је са самим Тачијем? Да наведемо само Призренски Масакр у 1999, када је преко 300 ненаоружаних српских цивила нападнуто суровом силом; Црквене реликвије су уништене, албански терористи су мокрили по српској православној цркви, десетине монахиња су силоване… такви ужаси које су чинили албански терористи су настављени у првим годинама ове деценије, у Грачаници, Пећи, у Рачаку, да би у Августу 2003 био почињен још један масакр над српском децом у Гораждевцу.

Тачи је од стране српских власти добио статус терористе, још давне 1997, када је издат судски налог за његово хапшење поводом правоснажне пресуде у Косовском Окружном Судум под ознаком: Процес К-1745, члан 331 и 334 Кривичног закона, где је осуђен на 10 година затвора за кривична дела тероризма против српске полиције и државних установа, која датирају још од 13-ог Маја 1993. Која дела прецизно?

20 Јун 2000. Српски цивили масакрирани секирама од стране албанских терориста.

Напади оружјем, гранатама, заседе, убиства и мучења цивила, укључујући напад на средњу школу са гранатама, и напад на касарне Југословенске војске у Вучитрну 1996. Након 1997, тај терориста-чудовиште је био одговоран за више терористичких напада широм српске провинције Косово, да именујемо Вучитрн, Подујево, Митровица, Дечани, Штимље и Пећ.

Албански терористи, наоружани и опремљени од стране САД, радосно показују одрубљену главу српског банкарског службеника.

Етничко чишћење је било још једна од Тачијевих омиљених метода, углавном против ромске популације. Цигана. Српско министарство унутрашњих послова је приписало десетине убистава рома од стране ОВК, под Тачијевом командом, праћених са безбројним случајевима покушаја убистава, десет силовања и покушаја силовања и 41 случајем киднаповања, провалама, уништења имовине, подметања пожара…

И сада , која се од тих нација које су признале илегалну државу Косово, усуђује да званично угости то људско чудовиште? И када то учине, сви ми треба да се потрудимо да подсетимо те нације- домаћине, кога, или „шта“ то њихове владе примају са највишим почастима.

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: http://english.pravda.ru/opinion/columnists/13-12-2010/116185-hashim_thaci-0/

——————————————————————————————————————

Saying it, so you don’t have to.

May 16th 2011 01:46:52 PM

Irish Catholic Humanitarian Mary Walsh: Witness to the Truth about Kosovo

Posted by Julia Gorin

It happens to Christian Serbs every day in Kosovo- Young Albanian Muslim desecrating Serbian Christian Orthodox Church, while NATO occupiers just stood by (Pictured> Anti-Serbian Riot in March 2004)

Since I recently posted a nice letter by a Mexican Catholic named Gamalieth, I am reminded that I never cross-posted a fabulous 2010 interview with my favorite Irish Catholic, Mary Walsh. Since there is otherwise no English-language record of it online, it’ll be here for future referencing:

“Mary Walsh: I am a witness to the truth about Kosovo”
Pecat Magazine-Serbia, Aug. 15, 2010
Interview by Natasa Jovanovic

1. Ms. Walsh, you have spent several years in Kosovo working for the international community. What ideas of that region did you arrive with — how were you prepared for, and what instructions were you given prior to your arrival in Kosovo — and what ideas did you leave with?

I first came to Kosovo in August 1999 with an Irish NGO, I worked as a volunteer with them in Pec for a total of 14 months. I received a general briefing before I departed but in actual fact received very little concrete information because the people briefing us did not know much. However, on the 24 August as I travelled from Skopje to Pristina, I was given a detailed account of recent happenings in the villages we passed on the way to Pristina. It was only later I realised that the houses I saw burning in all the villages we passed could not have been torched by the Serbian defence forces as the ethnic Albanian driver told me, not least because the Serbian forces had withdrawn almost ten weeks before — but these houses were burning as we passed them. It was only after I got to know Kosovo better that I realised the villages we passed had been without exception Serbian villages with some Roma communities as well which had been torched by the UCK [or KLA]. This experience was repeated several times with drivers, all ethnic Albanians, detailing the crimes that had happened against them perpetrated by the Serbs but every time they pointed out a destroyed village I subsequently learned they were Serbian, for example the village of Dolac near Klina which had an old medieval monastery and church overlooking it.

Without exception, every driver passing Dolac would point out the poor Albanian village and the mosque on the hill which had been destroyed by the Serbian forces. However, it is a matter of record that Dolac was a Serbian village and there had never been a mosque there. These types of experiences made me seriously question what had actually taken place in Kosovo. I have never left Kosovo in the sense that I travel there regularly nor do I plan to leave anytime in the near future. I am a witness for the truth.

2. As you know, the terror against the Serbian Orthodox holy places did not begin yesterday. It has been going on for decades. Why, do you think, that fact is no longer of interest to the creators of the New Order in the Balkans?

I am only too well aware of the destruction of holy places in Kosovo. I recorded evidence of this systematic and well co-ordinated destruction myself and on many occasions my life was threatened. On one occasion on 8 December 2003 an Irish friend of mine and a Russian nun accompanied me to Bogorodica Leviska, in Prizren where we photographed all the frescoes. I did not know then that we would be amongst the last to see those wonderful frescoes and certainly the last to take a pictorial record of them before they were destroyed in the March 2004 pogrom. All three of us were lucky to get away unharmed as a crowd surrounded our car and we beat a hasty retreat reversing at speed down a narrow street chased by the mob. To date, more than 150 holy places around Kosovo and Metohija have been destroyed — all since UNMIK and NATO arrived in June 1999, and yet who in the West is aware of it let alone prepared to say anything about it.

3. Why is the official Washington unable to establish a link between September 11 in New York and March 17 in Kosovo? Why is the destruction of the two towers of the World Trade Center a greater crime than the destruction and torching of hundreds of Christian churches in the middle of present day Europe?

There is a force in human behaviour that should never be underestimated. It is the need to save face. There is very little that people (and in particular men in positions of power) will not do in order to avoid the admission that they have made a mistake. Governments will persist with the lie rather than lose face. For NATO to admit that there was any connection between the two crimes they would need to examine their own actions and in my opinion that is never going to happen.

4. According to all available information, the Albanian separatist government of Kosovo needs a couple of [the] most famous monasteries, which it would present in the future as “cultural monuments of Kosovo”; [it’s] most certainly not present[ed] as holy places of the Serbian Orthodox Church. How do you interpret this “beauty salon cosmetic intervention” approach and what do you think is hidden behind it?

In all official correspondence that I have [read] in recent years, it would appear that these remaining few monasteries are simply a token presence that will at some stage in the future come to be regarded as tourist attractions generating income for the people of the new Kosovo. That is part of the strategic development plan of international donors which will culminate in a regional cultural centre in Prizren operating in close co-operation with the Turkish government. As someone who was in charge of the Returns Programme to Kosovo since 2001 – for the largest donor organisation in Kosovo – I advocated in every possible way for the return of the displaced to their ancestral homes. I argued that return had to be linked to the restoration of destroyed holy places including churches, graveyards and monasteries many of which had formed the ecclesiastical centre of the settlement. This pattern of settlement was not unknown to me, being from Ireland where many towns and villages grew up around monastic sites in the medieval era and before. It goes without saying that my ideas for return met with little support or success. Indeed a previous plan to return some 10,000 Serbs between late 2001/2 put forward by Andrew Whitley, a UN official, led to his being replaced and the end of that particular plan. Perhaps the best way to think of it would be to consider the words of one former UNMIK official in charge of returns in Kosovo who told me in my office in Belgrade in February 2005 that Return to Kosovo was “just a smokescreen to trick the Serbs.”

5. In your opinion, how right are geostrategists, historians and even many theosophists who maintain that the conflict of religions and civilizations in Kosovo is equally important for the destiny of humanity as the one in Jerusalem?

In my opinion what you refer to as the conflict of religions and civilizations is equally important wherever it is happening.

6. You are probably aware of official and unofficial discussions of the possibility of His Holiness the Pope’s visit to Niš, the birthplace of Constantine the Great, for the bimillenary celebrations of his Edict of Milan (313), which officially ended the persecution of Christians in the Roman Empire.

When I tried to discuss the on-going persecution in Kosovo with the Papal Nuncio in Belgrade in June 2005 I got the distinct impression that my information was not welcome. I went to see him with an outline of what was happening to communities in Kosovo initially focusing on the Croats in Letnica village in Vitina municipality. As they were Catholic, he was Catholic and I was Catholic I thought we would have a common language. After twenty minutes listening to my catalogue of human rights violations he began fidgeting with his mobile phone and making obvious signs that my time was up. I did not even get to discuss in detail the abuses committed against the Serbs and their places of worship. I told him that as fellow Christians we had a duty to protect our brothers and sisters in Christ. He responded that the Vatican was following UN Resolution 1244, at which point I stated that if they were then they were the only ones who were. At this point he politely showed me the door but not before I gave him a little lecture on ‘Whited Sepulchres’ and ‘Pharisees’, people with nice facades but rotten on the inside. Strange that I should have to remind a Papal Nuncio about basic Christian principles.

My main concern is human rights. At the moment I am studying International Human Rights Law; I believe that all people should live in dignity free from discrimination. I believe that human rights are universal rights and all persons should be able to exercise their rights. However, this is not the case in Kosovo. Not all people are able to exercise their rights — neither civil and political nor economic, social and cultural rights. The on-going denial of basic human rights to those displaced from Kosovo in not being able to return or access their properties, and to those who remain in Kosovo — particularly those who live in the enclaves, in container camps, military barracks and collective centres south of the Ibar [River] and the displaced Roma in the camps north of the Ibar — should be highlighted by NGOs and Human Rights Defenders but this is not the case. These people have no voice.

I am not a theologian and therefore feel unqualified to write about ecumenism or issues surrounding the pope’s proposed visit. However, I think we need a new Constantine if we are to save Christianity in the 21 century and beyond.

7. Based on your personal experience, can you tell us how you saw the Albanian authorities in Kosovo, the Albanian people and their everyday life?

The Albanian authorities have very little actual authority except at municipal level where they have carte blanche to do what they want including falsifying cadastral records and discriminating against what they see as minority ethnic groups or indeed anyone opposed to their vested interests. After working in Kosovo for more than eight years I would say that the Kanun e Lek, the traditional and customary practices of Albanian clans, has more to do with everyday life in Albanian society in Kosovo than any form of statutory legal practice or the modern rule of law.

8. At what point did you begin to realize what the presence of the Serbs means to Kosovo and what is their situation in Kosovo, and what was the key reason for your taking a different perspective and basing your conclusions on your personal knowledge of the situation?

I follow a Human Rights perspective and quite soon after beginning work with the largest international donor in Kosovo I realised that human rights and development aid was targeted at the majority community in Kosovo. I started working on projects with Serbs and Roma communities in early 2000 which did not make me very popular either with the local population or with their international mentors. Perhaps being Irish I have a keen appreciation of the need to question authority especially when that authority is blind to gross and systematic human rights violations.

9. As a Roman Catholic and an Irish woman you have continued to monitor analytically and to write about the situation in Kosovo. What motivates you to do this?

One can leave Kosovo but Kosovo never leaves one. No matter where I am whether it is in Kosovo or outside it I continue to work towards redressing the many wrongs that were committed there in the name of peace since 1999. I firmly believe that the truth must be told and that there is a pressing need for a more accurate, more balanced and more truthful account of the tragedy that has unfolded in Kosovo since 1999.

10. Do you understand Serbia and Kosovo as well as you understand your native Ireland?

American soldiers smiling, while in background Serbian house goes up in flames- destroyed by Albanian terrorists- who enjoyed „protection“ from NATO occupiers (March 2004)

Between June 1999 and 2004 a war of terror was unleashed against an innocent civilian population who were unarmed and unprotected. Every town was ethnically cleansed of its Serb and Roma populations as well as many villages. Properties were seized, houses burnt, lands were illegally occupied, people returned to find roads, car parks, factories and petrol stations built on their properties. This all happened in a UN Protectorate which was under the effective command of NATO. People displaced from Kosovo came from more than 30 ethnic groups. Detention camps were opened up by the KLA/UCK in many parts of Kosovo and most of those who ended up in the camps were never seen again.

The UCK operated with impunity armed not only with sophisticated weaponry and explosives but with lists of those whom they had earmarked for death [and] also conveniently with lists of the households that had handed in whatever weapons they had.

Regarding Ireland, on many occasions during my time in Kosovo the resemblance to what happened in Ireland’s province of Ulster stuck me forcibly, things like the ethnic cleansing of the native population, the re-granting of their lands to newcomers, the destruction of the oldest monasteries and churches, destruction of entire settlements, the renaming of places in a new language although often preserving remnants of the old name spelt differently as if to say the new inhabitants were there all along. All this occurred supposedly as part of the New Order created during the reign of the Tudors in particular under Elizabethan England’s ‘civilisation’ of Ireland.

NATO occupier- unknown American Colonel vandalizing Serbian Church’ by curving his name in „centuries old“ Serbian monastery in Kosovo…

http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=2460&fb_source=message

22 септембра, 2012

„CKX103“: ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО „ТРГОВИНУ ОРГАНИМА“- ОРИГИНАЛНИ ДОКАЗИ У НАСТАВКУ…

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић

29 јануар 2011

——————————————–

Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012

-СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…

Напомена аутора(преводиоца):

Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.

Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.

Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит

Шеф мисије Скопље и Приштина

Број факса: 8942

Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес

Шеф одељења за истраге

Факс: 8586

Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албаније Обележен као Анекс „А“

У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК Обележен као Анекс „Б“

У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ) Обележен као Анекс „Ц“

У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес

Истражно одељење Хашког Трибунала

03 новембар 2003

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:

Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“

23 ЈУЛ

„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“

Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.

„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.

Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).

У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?

Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.

Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“

Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.

После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“

Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.

Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.

Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.

Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.

Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.

Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.

У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу

Прослеђена информација (некоме- нечитко)

У Тирани“

„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)

Ће се придружити у истрази, што је добро“

„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“

„Та ствар је лично презентована Л.П.В.

П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

Клинт:

„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.

Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.

Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100 метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“

Локација #2, Кукеш:

„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“

Локација #3, Фуше-Круја:

„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“(приложена је мапа)“

Напомена преводиоца:

Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-

„Хозе:

Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.

Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.

Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:

Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.

Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.

Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.

Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.

Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.

Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали у овој „операцији“.

Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.

Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.

23 Јул, 9-10 сати преподне

Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.

2 или 3 Август

„Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.

„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

„П“ и „Ц“

„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).

Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.

Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.

Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.

Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.

„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.

Овде такође мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.

„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.

„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.

Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.

„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“

„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“

„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном. Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.

Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.

„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.

„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.

Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“ да је други „верски фанатик“ био египћанин.

Друга „испорука“

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.

Трећа „испорука“

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.

„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Интерна администрација

Уједињених Нација

Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03 12 Децембар 2003

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2. Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

3. Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5. Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.

6. Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.

7. Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.

8. Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

Господин Џонатан Сач

Хашки Трибунал

Шеф мисије

за Косово и Македонију

Превод: Миодраг Новаковић

Извор:http://www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%20KOSOVU.pdf

(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)

—————————————————–

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

22 септембра, 2012

СЕЗОНА ЛОВА НА ПРАВОСЛАВЦЕ: КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“ ПРЕСТОНИЦИ!?

Какво нам је то „Српско“ школство када се на сред часа православна деца „изводе на стуб срама“ због искрених верских осећања!?

19 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“ ПРЕСТОНИЦИ!?

Недавно, у земљи која се „још увек“ зове Србија, и у сред Српске престонице „која је то све мање“, одиграо се инцидент који можда на први поглед можда и нема неке видљиве далекосежне последице- али је једно жалосно сведочанство, жалосног стања наше нације, и још жалоснијег стања „наше“ просвете…

За време часа географије у првом разреду Десете београдске гимназије, огласило се црквено звоно из комшилука, и једна млада, посвећена и лепо васпитана православна хришћанка, наравно ученица (у овој истинитој причи), се сасвим спонтано и ненаметљиво прекрстила. Тај њен чин није прошао непримећен будном и надобудном професору географије (чије презиме се нажалост такође завршава на „ић“, и који је себе, након „медијског и јавног разобличавања“, спремно декларисао као „православца“) и он је тада просто „зајаукао од бола“ (попут нечастивог када му се укаже Свети крст), искаливши свој (вероватно) „еуро-екуменистички“ бес на јадном детету, и јавно је „кажњавајући на лицу места, и то „по кратком поступку“…

Овај назови „педагог“ је, према исказу мајке малолетне девојчице, „урлао из свег гласа“ не њено дете, забранио јој на „лицу места“ да икада понови „инкриминисану радњу“, и чак јој је претио да ће је удаљити са наставе. Наравно, овај подмукли напад на психу девојчице и њена искрена верска осећања је изведен на сред часа, без икакве дискреције и негирањем било каквог права на одбрану невиној девојчици– очигледно са циљем да се та млада особа јавно „изведе на стуб срама“ пред њеним вршњацима- и вероватно да се свим другим потенцијалним „верским деликвентима“ утера страх у коске. По свему судећи овај „педагог“ би можда и успео у тој својој прљавој намери- да није било храбре мајке ове понижене девојчице, која је обелоданила цео инцидент новинарима Курира.

Новинари су позвали инкриминсаног професора, са захтевом да образложи своје мотиве за овако бруталну (не)педагошку акцију. Професор је признао да је „рекао“ девојчици да „то“ не треба да ради, односно да не сме да се крсти на часу? Одмах је устврдио да је и сам православац, али да је за њега религија „нешто приватно“ и да крштење на часу он сматра „банализовањем религије“. Наравно овај „педагог“ је све учинио да у сусрету са новинарима себе оправда и умањи овај озбиљни инцидент, покушавајући да себе прикаже као „разложну особу“!?

Професора је покушала да оправда и сама директорка Десете београдске гимназије, наивно покушавајући да протумачи новинарима „шта је професор мислио“ када је то урадио, али и по директоркином властитом признању њен колега је „бурно реаговао“!?

Према њеним речима „Професор јесте то РЕКАО, али само зато што МИСЛИ да деца не би требала да на часу исказују своја религијска осећања“– изјавила је директорка, да би на крају „подвукла“ да и она дели „исти став“!?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Овакав став, пре свега директорке, која је све учинила да оправда дубоко неправедан чин свог колеге, по мени (писцу ових редова) указује на неколико веома озбиљних ствари у целој овој причи. Као што сте приметили, ни професор, ни директорка се нису позвали на законске прописе, или неку другу регулативу, приликом „прања руку“ од овог инцидента, већ само на оно „шта они лично мисле“!?

Следеће што ми је пало у очи, јесте правдање од стране професора, и одбрана од стране директорке, дубоко непедагошког чина, који је чак и сама директорка назвала „бурном реакцијом“… У ствари, ако сте сагледали детаље инцидента- са којима се у суштини поклапају изјаве мајке девојчице, и које директно, или индиректно потврђују и ова два назови „педагога“, очигледне „другосрбијанске оријентације“- млада девојчица, посвећена православна хришћанка, је овде очигледно(и документовано) била изложена отвореном „психичком терору“ и јавном понижењу пред својим вршњацима, отвореном претњом да не сме убудуће да јавно показује своја верска осећања, и отвореном претњом ускраћивања њеног уставом гарантованог људског и грађанског права на образовање (као и на безбедно и безбрижно детињство)!!!

Већина психолога ће вам рећи да овакво трауматско искуство и психичко насиље над младом особом у том добу (и то од стране такозваних „васпитача“ којима су ти млади људи у свом „најосетљивијем“ животном добу поверени на „бригу“), може да остави дубоке психичке ожиљке до краја живота! Да не говоримо о урушивању угледа, нашег већ ионако поприлично неугледног школског система…

У целој овој причи, намерно сам избегао да наведем имена (негативних) актера ове приче, јер за ову причу она и нису толико битна- колико је битан овај већ тако препознатљиви „ДругоСрбијански и АнтиСрпски патерн“ које се данас практично увукао у скоро све Српске националне институције, за чији рад Српски грађани одвајају свој, углавном тешком муком, зарађени новац, и поверавају им оно што им је највредније у животу, а то су наши млади нараштаји- Да би ето, као што видимо у овој истинитој причи, уместо образовању и педагошкој бризи, били изложени јавном понижавању и психичком терору…

Чак и да у целој овој причи нема „мрачних побуда“ и да је деловање ових „педагога“ било мотивисано једино (у нашем друштву све присутнијим) „прозападним, другосрбијанским помодарством“ и трапавим покушајем примене ишчашеног западног „мулти-култи“ модела, у нашем школству- то је опет по мени недопустиво. Ми знамо да је тај модел чак и на западу проглашен „мртвим“ (Ангела Меркел је недавно дословце изјавила да је у Немачкој „мулти-култи“ мртав!?). Видимо поражавајуће резултате тог модела у Француској, где су законом забрањена сва јавна испољавања религијских осећања и истицања религијских симбола. Конкретно у Француској као резултат такве државне „мулти-култи“ репресије- „питоми“ и цивилизовани хришћани (који су васпитавани и „утренирани“ да поштују прописе) су изложени легалном прогону и плаћају цех, док су рецимо агресивни муслимани, који свуда прате своје „буле“ и силом спречавају полицију да примени закон- и још црње, у хиљадама, па чак и десетинама хиљада излазе на дневне молитве у сред великих француских градова, да би блокирали читаве делове града, тргове, улице…, тако загорчавајући живот свима око себе- док импотентна Француска држава вежба строгоћу на староседеоцима. Бојим се да сада видимо у пракси примену истог модела и овде у Србији. Попут овог надобудног и „мулти-култи острашћеног“ професора, појављиваће се вероватно и многи други њему слични, који ће „тренирати строгоћу“ на нашој православној деци- док ће истовремено ћутке прелазити преко много горих ствари у муслимански доминантним областима Рашке области и Прешевске котлине. Да не говоримо о „мађаризацији и хрватизацији“ Војводине, о чему смо већ доста опширно писали на страницама овог блога…

За читаоце који желе да се упознају са ближим детаљима ове уистину трагичне приче, прилажем у наставку чланка линк на оригиналан извор ове вести…

За правну државу, ако још увек постоји у земљи Србији, предлажем да за почетак пошаљу Просветну инспекцију у „Десету београдску“ и исту „окрену наопачке“….

М. Новаковић

Референца: http://www.medio.rs/43903_Skandal:-Profesor-zabranio-djacima-da-se-krste!.html

21 септембра, 2012

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић

29 јануар 2011

——————————————–

Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012

Напомена аутора(преводиоца):

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит

Шеф мисије Скопље и Приштина

Број факса: 8942

Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес

Шеф одељења за истраге

Факс: 8586

Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

а) Предмет Албаније Обележен као Анекс „А“

У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК Обележен као Анекс „Б“

У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ) Обележен као Анекс „Ц“

У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес

Истражно одељење Хашког Трибунала

03 новембар 2003

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:

Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

СВЕДОК #2

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

23 ЈУЛ

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

СВЕДОК #1

СВЕДОК #4

СВЕДОК #3

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу

Прослеђена информација (некоме- нечитко)

У Тирани“

„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)

Ће се придружити у истрази, што је добро“

„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“

„Та ствар је лично презентована Л.П.В.

П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

Клинт:

Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #2, Кукеш:

Локација #3, Фуше-Круја:

„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“(приложена је мапа)“

Напомена преводиоца:

„Хозе:

Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.

Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.

23 Јул, 9-10 сати преподне

2 или 3 Август

„П“ и „Ц“

„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Друга „испорука“

Трећа „испорука“

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Интерна администрација

Уједињених Нација

Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03 12 Децембар 2003

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

Господин Џонатан Сач

Хашки Трибунал

Шеф мисије

за Косово и Македонију

Превод: Миодраг Новаковић

Извор:http://www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%20KOSOVU.pdf

(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)

—————————————————–

	Natalija Novakovic на Душица Милосављевић: Вилин…
	Cнежана Миладиновић… на Снежана Миладиновић Лекан: Бла…
	Marko V на Десанка Максимовић: Песник и…
	Стари Словен на Драган Симовић: Човек сам, гле…
	snezana Lekan на СРЕЋНА НОВА 2025 ГОДИНА!!…
	Влада-р на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	Editor на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	Стари Словен на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	snezana Lekan на Снежана Миладиновић Лекан:…
	Влада-р на Снежана Миладиновић Лекан:…
	Велика Томић на Велика Томић: Птица
	Fenomenalno на Миомирка Мира Саичић: Свака на…
	М.М. на Драган Симовић: Замисли с…
	Ana на Миомирка Мира Саичић: Сун…
	Katarina на Миомирка Мира Саичић: Сун…

СТАВ

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Ми не желимо да будемо сечени на комаде

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник Српског ФБР Репортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

РУСКА ВЕРЗИЈА

„Мы не хотим быть разрезанными на куски“

Ми не желимо да будемо сечени на комаде

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

РУСКА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА:

„Мы не хотим быть разрезанными на куски“

НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ…

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

РЕФЕРЕНЦЕ:

—————————————-

Писмо у оригиналу на немачком:

МИОДРАГ НОВАКОВИЋ: АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ХРВАТСКОГ ПОРЕКЛА УБИЈАО СРБЕ НА КиМ

НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

РЕФЕРЕНЦЕ:

Прилог: оригинална преписка између Вилија Вимера и Герхарда Шредера

ШТА ЈЕ ПИСАЛА ЗАПАДНА ШТАМПА О &quot;ЗАПАДНОМ ПРИЈАТЕЉУ И ТЕРОРИСТИ ХАШИМУ ТАЧИЈУ- ФБР ПРЕВОД (допуњена верзија)

Премијер Косова ће бити под истрагом због наводне трговине органима

Косовски премијер Хашим Тачи негира приче да је био умешан у трговину оргнаима, и обећава да ће сарађивати са било којим истражним органима.

Косовски премијер је шеф клана за трговину људским органима и оружјем- извештава Савет Европе

Тајни НАТО извештај: Хашим Тачи идентификован као „крупна риба“ организованог криминала

НАТО ДОКУМЕНТИ, ДО КОЈИХ ЈЕ ДОШАО ГАРДИЈАН УЗ ПОМОЋ ТАЈНИХ ИЗВОРА, ОПТУЖУЈУ КОСОВСКОГ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ ЗА КРУПНЕ КРИМИНАЛНЕ АКТИВНОСТИ.

ПУТ У СТРАЗБУР

Косовска трговина органима: Завера се шири…

Хашим Тачи: Тероризам се исплати

Saying it, so you don’t have to.

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

ЖРТВЕ:

НАПОМЕНА:

СВЕДОК #2

СВЕДОК #1

СВЕДОК #4

СВЕДОК #3

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

Какво нам је то „Српско“ школство када се на сред часа православна деца „изводе на стуб срама“ због искрених верских осећања!?

КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“ ПРЕСТОНИЦИ!?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

ЖРТВЕ:

НАПОМЕНА:

СВЕДОК #2

СВЕДОК #1

СВЕДОК #4

СВЕДОК #3

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

ШТА ЈЕ ПИСАЛА ЗАПАДНА ШТАМПА О "ЗАПАДНОМ ПРИЈАТЕЉУ И ТЕРОРИСТИ ХАШИМУ ТАЧИЈУ- ФБР ПРЕВОД (допуњена верзија)