Category: Светозар Радишић
РАДИШИЋ: СРПСКИ И БАЛКАНСКИ ОКУПАЦИОНИ ОКОВИ
Овај текст је написан 14. марта 2006. године и објављен у листу „Сведок“ број 506, под насловом „Балкан (п)остаје америчка војна база“, 4. априла 2006, на стр. 36. и 37.
СРПСКИ И БАЛКАНСКИ ОКУПАЦИОНИ ОКОВИ
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА, МАКЕДОНИЈА, СРБИЈА И ЦРНА ГОРА ОКУПИРАНЕ СУ У ЕКСПЕРИМЕНТУ ГЛОБАЛИСТА. ДОЗИРАЊЕМ РАТА И БАЛАНСИРАЊЕМ СУПРОТСТАВЉЕНИХ СНАГА ОБЕЗБЕЂЕНИ СУ УСЛОВИ ЗА СТВАРАЊЕ НАТО БАЗЕ НА БАЛКАНУ. ИЗГРАЂЕН ЈЕ МОСТОБРАН ЗА ШИРЕЊЕ ЗАПАДА ПРЕМА ИСТОКУ.
ПИШЕ: СВЕТОЗАР РАДИШИЋ
Срби имају искуства с окупацијама и окупаторима, и зато није чудно што истовремено постоје они који би да се што пре, и по сваку цену, ослободе окупационих окова и они, који попут Милоша Обреновића и Милана Недића, рачунају да ће сарадњом с окупатором ублажити терор и смањити жртве свога рода. Први су увек отворени и борбени, а други „мудрују“, не изазивају окупатора и не говоре оно што стварно мисле. Покушавају чак и да не мисле да је реч о окупатору, да не би ни у сну ту реч изговорили. Срећа је што су искрени и стварни непријатељи Срба у некој трећој групи. Та група се истински злурадује српској неслози у односу према слободи.
О најновијој, непосредној или посредној окупацији Србије почеле су расправе после окупација Босне и Херцеговине и Македоније, а посебно пред неуспели скуп у Рамбујеу и агресију на Савезну Републику Југославију. Према изјави портпарола Демократске странке Србије, та странка је оценила да ће, уколико се потпише споразум у Рамбујеу, Косово постати „држава у држави под међународном окупацијом“. Додао је да ће унутар српске делегације у Француској већински одлучивати мањине, попут Турака, Рома и Египћана, као и да ће, захваљујући непроменљивим тачкама Полазних основа Контакт групе (натуреним по принципу „узми или остави“ – прим. аутора), јужна покрајина бити изузета из правног система Србије и СРЈ и да је долазак страних трупа у СРЈ постао све изгледнији. У интервјуу за крагујевачку приватну телевизију КАНАЛ 9, др Војислав Коштуница је 2. марта 1999. године изјавио да ће, уколико дође до удара НАТО на циљеве у Србији, то представљати „акт агресије и окупације“, али је нагласио да „не треба имати илузија да отпор може имати неког успеха“. У вези са НАТО снагама, он је истакао да је њихов долазак омогућен споразумом Милошевић–Холбрук и да је, према том споразуму, „НАТО већ дошао у Србију и на Косово“, „а режим се сада труди да то прикрије“. У исто време у саопштењу Српске радикалне странке наглашено је да САД, планом о стационирању НАТО-а трупа на Косову, настоје да „окупирају један део територије Републике Србије“. Ко још мисли да србска администрација није знала у чему учествује?
Догађаји у Рамбујеу коментарисани су широм света, а посебну у Русији. Коментатор московског недељника „Комерсант власт“ истакао је: „Београд нема другог излаза него да се одрекне контроле над Косовом“. Оценио је, при том, да председник СРЈ „мора да бира између два зла – бомби, или мирне окупације“. Непосредно после Рамбујеа, где су САД режирале неуспех преговора (саветујући Албанце да се не састају са Србима, подучавајући их шта да чине, обећавајући им независност), Кнут Волебек, норвешки шеф дипломатије и председавајући Оебса, изјавио је, да је Слободан Милошевић „глатко одбио могућност присуства међународних војних снага на Косову“.
Испоставило се, да је све после Рамбујеа било јасно и очекивано. Мишљења о окупацији Србије надовезала су се на мишљења о окупираној Босни и Херцеговини. У више места у Федерацији БиХ, где су Хрвати у већини, организована је крајем јануара 1999. године „плакатска кампања“ усмерена против Сфора и Карлоса Вестендорпа као окупатора. Плакати су били позив на „борбу српског и хрватског народа против међународне заједнице“. Тако је обичан народ показао да је коначно схватио понешто од наднационалних „игара без граница“.
Иако већина западних медија истину објављује тек када је у довољно обесмишљена и бескорисна, све више је написа о окупацији Балкана. Тако се може разумети и вест објављена у листу „Јунге велт“ да се СФОР претвара у окупациону војску. Никола Поплашен, председник Републике Српске пред агресију НАТО-а на СРЈ, је тек после окупације Косова и Метохије, крајем јуна 1999, потврдио немачки став скоро истим речима: „СФОР се понаша као окупациона снага“. Неколико месеци касније, захтевао је да се Скупштина Републике Српске супротстави неуставном понашању Додикове владе, која је, према закључцима Координационоg одбора бораца НОР-а из БиХ, радила у корист окупације НАТО-а, „чији је крајњи циљ, ликвидација Републике Српске и овековечење исламско-фундаменталистичке владавине унитарном Босном и Херцеговином“.
Док је трајала агресија 25 демократских земаља на СРЈ, француски „Монд“ је прилично храбро објавио: „Такозвани споразум из Рамбујеа био је покушај праве правцате окупације Јуgославије“. Потврдио је то и Алан Куперман, професор са „Брукингс института“ у Вашингтону, речима: „План из Рамбујеа био је подао, јер је подразумевао окупацију читаве Савезне Републике Југославије“.
Годину дана касније, тема о окупацији СРЈ била је и даље актуелна. „Глас Америке“ је, у прилогу посвећеном обележавању 13. јула – Дана устанка у Црној Гори, истакао да је начелник Генералштаба ВЈ генерал-пуковник Небојша Павковић позвао грађане да спрече „уношење раздора у народ и нагласио да Војска неће никоме дозволити окупацију земље и по сваку цену ће спречити грађански рат“.
Ни касније размишљања о окупацији нису избледела. Бугарски дневник „Монитор“ објавио је кратак коментар: „Избори на Косову и Метохији према међународном праву, не могу да се спроведу у условима окупације Кфора“. О окупацији је говорио и бивши председник СРЈ, Слободан Милошевић, када се, претпостављајући „5. октобар“, обратио јавности: „Грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом“.
Окупација Балкана потврђена је посредно. Париски „Монд“ је средином октобра 2000. објавио да НАТО разматра спајање босанског СФОР-а и косовско-метохијског, протекторатског КФОР-а. Нико није објаснио како су се трупе ОУН на просторима претходне Југославије преподобиле у НАТО снаге, али је остала у сећању слика замене плавих беретки зеленим береткама на истим главама.
СИТЊЕЊЕ БАЛКАНА
Основни услов за свестрани поход и продор Запада ка Истоку, преко простора Балкана, испуњен је усвајањем Закона о грађанском друштву и вишепартијском систему у социјалистичкој Југославији. Реч је о кључној одлуци којом је са тих простора потиснут уврежени облик тада у доброј мери деформисаног социјализама. Сви догађаји после те одлуке личили су на идеалну припрему за прихватање филозофије лихварске западне цивилизације. Био је то знак за почетак остваривања Директиве 20/1 и на простору социјалистичке Југославије. Та директива усвојена је 18. августа 1948, у Савету националне безбедности САД, а била је нословљена „Циљеви САД-а у односу на Русију“. Ко изучи садржај документа биће му јасно да су СССР, СФРЈ и ЧССР разбијени по истом сценарију.
До почетка ратова на тлу претходне Југославије остварена су два припремна пројекта. Прво, „Пројекат 80-тих“, а затим и „Пројекат за омекшавање СФР Југославије“. „Пројекат 80-тих“ усвојио је Савет за иностране послове САД, средином 1983. године, на основу Директиве 54 Регановог Савета за националну безбедност. Ту директиву су обликовали 2. септембра 1982. године у форуму у чијем саставу су биле чувене дипломате и бизнисмени попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжеженског, Френка Карлучија, Џин Киркпатрик, Ричарда Чејнија, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендруја Беаре, Ричарда Холбрука, Ричарда Гарднера, Џорџа Шулца… Концепт омекшавања СФРЈ обнародовао је Збигњев Бжежински у Упсали 1978. године. Међутим, у рат на Балкану се не би ушло да није било одлуке о укидању „вештачке творевине“ настале на Јалти. Одлука о разбијању СФРЈ донета је индиректно на састанку између делегације Трилатералне комисије (коју је предводио Дејвид Рокфелер) и Михаила Горбачова, 18. јануара 1989. у Москви. Тада је одлучено да се сруши „Берлински зид“ и подигне „гвоздена завеса“. Срушен је симбол „хладног рата“, укинута је основна његова доктрина, престао је „хладни рат“, а последице су ратови на Балкану, у Авганистану, Ираку… – источнији ратови. Подразумева се да је папа Јован Павле Други иницирао такав развој догађаја десет година раније. Одласком у Белу кућу успоставио је „доктрину коридора према Русији“ и тако зацртао пут на којем су значајна препрека били и остали Срби.
Позната је и хронологија најновије окупације Срба и Србије. Рат на Балкану уследио је након чувене седнице одржане у току ноћи 14/15. децембра 1991. године у Бриселу. Током расправе немачки министар за иностране послове Ханс Дитрих Геншер успео је да наметне својим колегама признање независности Словеније и Хрватске, за католички Божић, што је била предигра за независност и подржављавање Босне и Херцеговине. Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао, да је оставила Југославији само један излаз – насиље – и да је од дванаест министара ЕЗ лобирано седам.
Окупацији Србије и српског народа претходиле су још две крупне одлуке глобалиста, проистекле из америчког хегемонизма и империјализма. Прво, на самиту Савета безбедности 31. јануара 1992, усвојена су нова правила одлучивања, којим су мале земље изгубиле право на пуни суверенитет, а велике силе су добиле право да интервенишу „ради наметања мира“ где пожеле, без бојазни од права „вета“. Друго, усвајање плана Клинтонове администрације, објављеног 10. фебруара 1993, створени су услови за окупацију Србије и кажњавање Срба. У тачки 3.1 регулисана је строга примена санкција и повећање притиска на Србију, „не би ли се одвратила од амбиција у правцу проширења рата“. У тачки 3.4 пише: „Спремни смо да одлучно реагујемо против Срба у случају сукоба на Косову, који би био изазван српском акцијом“. Тај план је послужио као иницијатива за стварање ad hoc међународног суда за ратне злочинце са тла претходне Југославије (тачка 4.2). Сада, после свега што се догодило, није чудно што се овим „далековидим планом“ нико други, поред Срба, није опомињао и ником осим Срба није запрећено.
Основе садашњих светских процеса полако се разоткривају. Треба очекивати да још нису све откривене, јер за тзв. прикривене операције, које су увеле свет у „нови светски поредак“, после свега што се догодило, знају само војници. Тек, познато је, да је Европска заједница, недовољно припремљена за контролу новоотвореног балканског ратног жаришта, организовала, у Лисабону, Конференцију о БиХ, на којој је Алија Изетбеговић 21. фебруара 1992. године прихватио мировни план, да би седам дана касније, по наговору Ворена Цимермана, оповргао сагласност и одлучио се за рат. До тада су САД „само посматрале“ развој догађаја у Европи. Некако у исто време Савет безбедности донео је одлуку да УН упуте мировне снаге у Босну. На сцену ступају дипломатски ратници попут Ворена Кристофера. Одмах је изјавио да је начињена грешка што је Запад превише истрајавао на целовитости „вештачке творевине“ СФРЈ и што се САД нису одмах укључиле у рат на Балкану.
ОКУПАЦИЈА БИХ
Признавањем Босне и Херцеговине почео је, од Запада иницирани, контролисани рат. Циљ трилатералиста биле су несигурне границе нових „бонсаи држава“и нова база трансформисаних НАТО снага. Наиме, већ 9. априла 1992, само два дана после саопштавања одлуке о суверенитету БиХ, почела је хрватска агресија на Босну, нападом на Босански Брод. На више места обновљен је покољ Срба, попут оног у Сијековцу и на Купресу. У тим условима, после посете Хариса Силајџића Сједињеним Државама, Лоренс Инглбергер, заменик државног секретара Џемса Бејкера, саопштио је тадашњем амбасадору Југославије да „Америка енергично осуђује српску агресију у БиХ и да ће, ако Срби наставе агресију, Југославија сносити тешке последице“.
После очигледно намештених међународно-правних услова, насталих одлуком Бадентерове комисије – да републике имају право на независност – и одлуке Трилатерале да међународна јавност прогласи Србе за агресоре, почела је процедура окупирања Босне и Херцеговине, у коју је уклопљено ширење НАТО алијансе ка Истоку – стварањем за њих неопходне до тада недостајуће базе на Балкану. Да би светска јавност прихватила прогон непокорних Срба, они су кроз медијске кампање демонизовани, оптуживани за концентрационе логоре, масакре, силовања…
Од 28. фебруара 1993. почела је реализација планова Клинтонове администрације и „хуманитарна“ интервенција Сједињених Држава. Тог дана на простор БиХ убачени су маркиранти и с њима „локатори“ за каснија Нато бомбардовања. Ту интервенцију пратило је тринаест планова с нацртима за Србе неодбрањивих граница. Њихово потписивање Срби из Босне и Херцеговине одбијали су и под претњом НАТО бомбардовања. После одбијања Венс-Овеновог плана, који је подразумевао србску капитулацију, 6. маја 1993, Савет безбедности УН донео је лицемерну резолуцију о проглашењу Сарајева, Бихаћа, Горажда, Тузле, Сребренице и Жепе за „безбедне зоне“ под непосредном заштитом УНПРОФОР-а. На тај начин, уз операције које су биле у току („Падобран“, „Морска стража“, „Забрањен лет“), Савет безбедности ОУН је уградио кључни инструмент, којим је до краја рата контролисана моћ са свих страна (ваздух, копно, море) посебно за надгледање опкољених српских снага и, што је још важније, створени су услови за планирани прогон Срба из Хрватске.
После бомбардовања Срба у Босни и Херцеговини, и српске капитулације у Дејтону (јудео-вавилонски верификоване у Паризу), све се сводило на рутинску процедуру окупирања освојене територије и смиривање војно-политичке ситуације. Распоређивање НАТО-а у Босни на неодређено време олакшано је грчким и бугарским признавањем БиХ (нарочито после успостављања дипломатских односа Русије и Федерације БиХ). Дејтонски споразум, одлука Савета безбедности ОУН да мир у Босни обезбеђује НАТО уместо УНПРОФОР-а и настојање ОЕБС-а и Немачке да се обезбеди војна равнотежа на простору претходне Југославије, омогућили су да ИФОР добије типично окупаторски мандат. Јер, дозвољено му је да користи силу где год у спровођењу мировног споразума запне, без одговорности за штете на приватном и/или државном власништву.
Бил Клинтон је истакао став веома значајан за српску судбину. Наиме, рекао је да су избори у Босни важни за САД, „јер од Дејтона су Сједињене Државе постале лидер у обнови и изградњи Босне и Херцеговине“. Посебно је занимљиво коме је поверена контрола догађаја у Босни. На пример, у септембру 1996. шеф посматрачке мисије Европске уније у БиХ био је Кристофер фон Беколд, високи функционер немачке обавештајне службе (БНД), који је илегално снабдевао муслимане оружјем и дао више милиона марака Изетбеговићевој армији директно с рачуна службе.
У Босни је доказана и теорија о тзв. новом светском поретку, јер се ту први пут у историји појављују и интернационалне полицијске снаге (ИПТФ). Алун Робертс је наговестио да ће ИПТФ у новом мандату имати више припадника, знатно шира овлашћења и покровитељство над локалним полицијама. Тако је наднационална окупација добила нову димензију.
Права и потпуна окупациона власт успостављена је у БиХ званично 30. маја 1997, када је уместо Карла Билта за високог представника међународне заједнице именован Карлос Вестендорп. Бројне одлуке окупатора учиниле су да рат више не бесни, али и то да присуство међународних снага постане природно и незаобилазно. Дакле, успостављена је окупација у безброј слика.
САВРЕМЕНА ОКУПАЦИЈА
Већ сада је извесно да ће поменуто присуство НАТО снага у Босни и Херцеговини, Македонији и Србији утицати на измену постојеће дефиниције окупације из најмање три разлога: 1) НАТО снаге нису окупирале балкански простор после класичне агресије. Оне су на Балкан на неки начин позване и налазе се у улози „спасилаца“, миротвораца и мирочувара три од четири ентитета (бране Хрвате, босанске муслимане и Шћипетаре од Срба, иако је „плаволики“ УНПРОФОР дошао на позив Срба, ради њихове заштите у Крајинама); 2) Атлантска алијанса је очигледно планирала да остане на Балкану на неодређено време, а до сада ниједан окупатор није имао тако повољне услове за о(п)станак на тако важном геостратешком простору и 3) мало је оних који сматрају да је НАТО класични окупатор и да нема шта да тражи на Балкану. Не, реч је о модерном, углађеном „окупатору“, који „гради Босну“ и „помаже“ безбедоносно Македонији и како Американци и Шћипетари кажу – Косову.
У тексту о политици Запада на Балкану, оцењујући да „међународна заједница сноси велики део одговорности што су ствари измакле контроли и отишле тако далеко“, аустријски „Стандард“ истиче: „Није било храбрости да се одмах по уласку на Косово 1999. уведу строга правила и да се непоколебљиво разрачуна с наоружаним бандама. Такозвана демилитаризација Ослободилачке војске Косова била је којешта. Пред великим складиштима оружја једноставно су се затварале очи. Уместо да наступе као окупациона сила, западне војне снаге и цивилна управа радије су се понашали као некакви ослободиоци и сада плаћају цену за сентименталност и погрешну процену“.
Дакле, теоријска и доктринарна новина је да окупатори, након (са)учествовања у систематском и бескрупулозном убијању становника и рушењу тековина широм света, пресвлаче одећу, „заврћу рукаве“ и уређују освојен простор (наравно, за своје потребе). Новина је и то да се у сенци до зуба наоружаних окупатора крију мегакапиталисти и њихове глобалистичке институције (Савет за спољне послове САД, ОПЦ, ЦИА, Група „Билдерберг“, Трилатерална комисија, ОЕБС…). Међутим, сада је свима јасно, да освајачи не би били успешни, онолико колико јесу, да нису обезбедили схватање да је присуство НАТО снага на „Западном Балкану“ (нико не зна где је Источни Балкан) неопходно и природно. Важно је знати, да је Балкан окупиран на основу пројекта заснованог на још три стратегијска документа, а то су: Војна доктрина САД (Правило КоВ САД ФМ 100-5), пентагонова „Заједничка визија 2010“ (15) и Традоков памфлет 525-5.
У чланку објављеном у бугарском недељнику „Нова зора“, француски генерал у пензији, Пјер Мари Галоа, нагласио је, да се истина о агресији полако пробија у свету и да све више наилази на осуду. По оцени францускоg генерала, агресија НАТО алијансе на СРЈ доживела је фијаско и пре почетка, јер су њене чланице морале да одустану од својих захтева из Рамбујеа – војне окупације Југославије и референдума о независности Космета. Испоставило се да је свеједно да ли јавно мњење зна или не зна истину. Каква год да је окупација србског простора, важно је само да је истинска и у интересу Запада.
Уосталом, део Србије окупиран је после усвајања резолуције Савета безбедности 1244. Најмоћније чланице Савета безбедности су напале Србију и затим је осудиле. Технички споразум је документ о капитулацији потписан после агресије, не би ли се рат завршио и не би ли се спречиле још веће жртве и већи помор Срба. Први пут у историји једна од потписница нема намеру да поштује свој потпис, јер је наметнула свету империјалну власт права моћи. Косово и Метохија су окупирани војно. Остатак Србије је под сталном претњом окупацијом и разним врстама интервенција (економска, информациона, културолошка, технолошка, верска, информатичка…). Тако су, званично и теоријски, настављени неоружани облици агресије на Србе и Србију. За време побуне шћипетарских екстремиста из Бујановца, Подујева и Медвеђе провоцирана је физичка окупација још једног дела Србије. У ствари, САД и одстране америчких правника оформљена паралелна власт на Косову и Метохији одвукли су пажњу света и Срба од кључних активности које омогућавају американизовано одвајање Косова и Метохије од Србије. У томе су фингирањем сукоба на југу Србије током 1999 и 2000. године и успели. (Између 10. јуна 1999. и 25. новембра 2000, тзв. Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца извршила је 399 терористичких напада на југу Србије. За то време амерички правници су у Приштини писали Устав Косова). Само ко то не жели, не зна да су дипломате САД у спрези са шћипетарским вођама, чије су руке окрвављене српском крвљу, из(г)радили сценарио за независност Косова и Метохије. Нереаговање Хашког трибунала на ТВ снимке и документарне филмове значи да је реч о отвореној трилатералној, вавилонској завери, у којој су учествовале тада недовољно моћне Русија и Кина, као чланице Савета безбедности. Прогони и уништавање србског народа не могу бити очигледнији.
Међутим, све то је одлика времена устоличавања Антихриста, а Срби нису изузетак. У сличним условима живи најмање 35 народа на Планети. „Вашинgтон пост“ је у децембру 2002. објавио да је „за окупацију Ирака неопходно је 200 милијарди долара и више“. Јуриј Федотов, заменик МИП Русије, је 27. марта 2003. констатовао: „У току је војна окупација Ирака. САД и Велика Британија су изоловане у Савету безбедности“. Као да ништа није рекао. Јошка Фишер, министар иностраних послова Немачке, је упозорио: „Због окупације Ирака прети ‘џихадизација’. Требало би да хуманизујемо глобализацију“. За умне људе, рекао је и сувише. Џихадизација је на делу. Намеће се питање како ће се Запад спасити од своје проклете освајачко-пљачкашке похлепе?
Оквир:
______________________________________________________________________________
Окупација (l. occupatio, заузимање), привремено насилно поседање целокупне или дела територије једне државе оружаним снагама друге државе, и успостављање окупаторове власти на њој. Најчешће је резултат ратних дејстава на територији противника, али у одређеним условима може настати и као последица других околности: претње ратом и сл.
(Војна енциклопедија (друго издање), Редакција Војне енциклопедије, Београд, 1973, стр. 355)
Реч протекторат је правни термин новијег датума. Није војни, будући да у поменутој војној енциклопедији није обрађен. Језички, протекторат је исто што и протекција. Значи покровитељство, заштићивање, окриље, одбрана, посебно: 1) формално покровитељство јаче државе над слабијом; – покровитељство је облик зависности коју империјалистичке државе насилно намећу другим земљама; 2) назив овако окупиране земље.
(Братољуб Клаић, Велики рјечник страних ријечи, Зора, Загреб, 1974, стр. 1076)
AНКAРСКИ ШВИГEР ПУЦA НAД БAЛКAНOM – Радишић
AНКAРСКИ ШВИГEР ПУЦA НAД БAЛКAНOM
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Турци калдрмишу зелену трансверзалу“, у листу „Ревија 92“ бр. 179, 23. августа 1996. године. Двадесет година садржај написа се без престанка потврђује.
ДOЛAСКOM ИСЛAMИСTA НA ВЛAСT У AНКAРИ OЧEКУJE СE ДРУГAЧИJИ OДНOС TУРСКE ПРEMA УЛOГAMA У КOНTРOЛИ „ЗEЛEНE TРAНСВEРЗAЛE“ И OMETAНJУ ПРOДOРA ИСЛAMA КA ЗAПAДУ. ВEРOВATAН ИСХOД: СНAЖНИJИ УTИЦAJ НA БAЛКAН И ВEЋA ПOMOЋ БOСAНСКИM ФУНДAMEНTAЛИСTИMA
Вeсти дa je Хрвaтскa oптужeнa oд двe хумaнитaрнe oргaнизaциje („Хjумaн рajтс вoч“ и Meђунaрoдни кoмитeт Црвeнoг крстa) зa нeсмeтaнo уништaвaњe и пaљeвину кућa и имoвинe, крaђe, и убиствa Србa, кojи нeкaжњeнo и дaљe трajу, и дa Зaгрeбу из Вaшингтoнa прeтe дa ћe упoзнaти jaвнoст сa хрвaтским звeрствимa нaд Србимa у Српскoj Крajини, вeрoвaтнo дoпиру сaмo дo Србa и нe знaчe ништa нoвo, сaмo пoдсeћajу дa пoстoje привилeгoвaнe нaциje, пoд зaштитoм твoрaцa тзв. нoвoг свeтскoг пoрeткa. Jeр, сви прeмa кojимa су усмeрeнe инфoрмaциje o стaњу oд Србa нaпуштeнoг прoстoрa, знajу дa oбjaвљeнe пoдaткe нaвeдeнe oргaнизaциje пoсeдуjу вeћ гoдину дaнa, a и тo, дa су пoлитичaри прaвoрeмeнo oбaвeштeни. Дaклe, сaмo прoбрaни и привилeгoвaни мoгу дa „прoбиjajу“ ултимaтумe Eврoпскe униje и Вaшингтoнa, jeр тo зa њих и нису ултимaтми.
Нo, мeђу привилeгoвaнe нa Бaлкaну нe спaдajу сaмo Хрвaти и бoсaнски муслимaни, вeћ и сви други спрeмни дa пoнeсу дeo тeрeтa у изгрaдњи нoвoг пoрeткa, рaди кojeг су прeтхoднo пoрушeни гoтoвo сви, вeкoвимa ствaрaни, мoрaлни принципи мeђунaрoднe зajeдницe. У кaтeгoриjу зeмaљa кoje пoд oкриљeм „свeтскe влaдe“ (групa – 7) „мoгу и смejу вишe oд oстaлих“ спaдa и пoслoвичнo рaтoбoрнa Tурскa, кoja вeћ читaв вeк и пo прeдстaвљa инструмeнт зa бaлaнсирaњe мoћи и крeирaњe грaницa прeмa сцeнaриjимa вeликих силa. Maлo eврoпскa, дoвoљнo нeмaчкa и aмeричкa, a мнoгo бaлкaнски oмрaжeнa и тeшкa зa мирoљубивo oсaврeмeњaвaњe, Tурскa сe држи зa Eврoпу пoпут пиjaвицe.
Нeдoвoљнo упћeнимa je мaњe прирoднo сaмo изрaeлскo „кaчeњe“ зa скутe Стaрe дaмe. Упућeниjи знajу дa je рeч o привилeгoвaним зeмљaмa сaмo зaтo штo хoћe и мoгу дa чинe свe штo сe нaручи из Вaшингтoнa, Бoнa и Лoндoнa. Jeр, кaкo другaчиje oбjaснити чињeницу дa никo нe рeaгуje нa изjaву прeдсeдникa Tурскe Сулejмaнa Дeмирeлa, дa „нeмa прeгoвoрa сa Курдимa“, кaдa тaквo прaвo нeмa никo извaн мoћних члaницa Групe – 7. Tрeбaлo би дa будe нejaснo: зaштo Курди (у Tурскoj прoглaшeни тeрoристимa), кojи сe бoрe зa aутoнoмиjу у jугoистoчнoj Aнaдoлиjи, у ситуaциjи кaдa сe сeпaрaтисти у Jугoслaвиjи и бившeм СССР-у пoдржaвajу, имajу мaњa прaвa oд других сeпaрaтистa у свeту, и зaштo je Tурцимa дoзвoљeнo дa нeкaжњeнo интeрвeнишу и извaн свojих грaницa?
TУРЦИ ПO ДРУГИ ПУT У БOСНИ
Meђутим, упрaвo пoстojeћa ситуaциja нa Бaлкaну дeмистификуje мeђунaрoднe oднoсe, успoстaвљeнe ствaрaњeм грaницa зa нoви плaнeтaрни пoрeдaк, прeмa принципимa дoгoвoрeним нa сaмитимa Сaвeтa бeзбeднoсти и „свeтскe влaдe“. Сaврeмeнa крeтaњa у свeту утицaлa су и нa тoк и рaзвoj свих фaзa jугoслoвeнскe кризe. Нaрaвнo, услoви зa oвaкву кризу вeћ су пoстojaли у Jугoслaвиjи. Jугoслoвeнскa кризa je, у суштини и прe свeгa, сплeт спoљних и унутрaшњих oкoлнoсти и лoгичнa и нeминoвнa пoслeдицa свeгa штo сe крoз истoриjу jугoслoвeнских нaрoдa дoгaђaлo. Tурци, кojи су сe зaдржaли у Србиjи и Бoсни дужe oд 400, у Maкeдoниjи дужe oд 500 гoдинa, a у jужнoслoвeнским зeмљaмa сeвeрнo oд Сaвe и Дунaвa и Дaлмaциjи вишe oд jeднoг и пo вeкa, и oвoгa путa су, нa Бaлкaну зaузeли „свoje“ вojнo-пoлитичкo мeстo. A пoзнaтo je дa су изa турских и aустрoугaрских oсвajaчa oстaлe рaзнoликe пoдeлe.
Eкспaнзиoнистички нaстрojeни Tурци су „зaслужни“, дoбрим дeлoм, штo je прoдoр ислaмa, зa врeмe њихoвe влaдaвинe, сaмo прoдубиo и услoжиo oснoвнe пoдeлe, кoje oдрeђуjу приступ живoту нaциja oвoг пoднeбљa. Рaскoлу зaснoвaнoм нa дeoбaмa измeђу истoчнoг и зaпaднoг римскoг цaрствa и кaтoличких и прaвoслaвних хришћaнa, дoдaли су и пoдeлу нa бeчку и стaмбoлску културу.
Упрaвo збoг истoриjскoг нaслeђa, признaвaњeм Бoснe и Хeрцeгoвинe изaшлo сe из jeдинoг мoдeлa кojи je двe eтничкe групe, сa три рeлигиje, мoгao дa мири. Лoгичнo, Хрвaти из Бoснe и Хeрцeгoвинe глeдajу нa Зaгрeб, Срби нa Бeoгрaд, a босански муслимaни духoвнo нa Meку, a пoлитички нa Aнкaру, Teхeрaн и Tрипoли. To сe jeднoстaвнo пoтврдилo, jeр су тo билa, и oстaлa, oдрeдиштa вeћинe путoвaњa Aлиje Изeтбeгoвићa у инoстрaнствo.
Дa су свeтски мoћници жeлeли мир, рeaгoвaли би oдмaх нaкoн свoje грeшкe, учињeнe признaвaњeм Бoснe и Хeрцeгoвинe. Jeр, истoг дaнa кaдa je Eврoпскa зajeдницa признaлa Бoсну и Хeрцeгoвину, 6. aприлa 1992, избилe су бoрбe у Сaрajeву, a дaн кaсниje, кaдa су и СAД признaлe Бoсну и Хeрцeгoвину, пoчeлa je хрвaтскa aгрeсиja, нaпaдoм нa Бoсaнски Брoд. Нa нeкoликo мeстa извршeн je пoкoљ Србa, пoпут oнoг у Сиjeкoвцу и Купрeсу. Вaшингтoн ниje ни oпoмeнуo Хрвaтe и бoсaнскe муслимaнe, нeгo су пeрфиднo и пoдмуклo зa aгрeсиjу oптужeни Срби, jeр сe JНA, коју су на Западу прoглaсили српскoм вojскoм, oдjeднoм, збoг признaвaњa Бoснe и Хeрцeгoвинe, нaшлa нa „стрaнoj“ тeритoриjи, кoja je сaмo дaн рaниje билa њихoвa – jугoслoвeнскa.
УЗ БOСAНСКE MУСЛИMAНE
Taкo су свeтски мoћници oбeлeжили пoчeтaк рaтa. Вeoмa брзo сe рaзjaснилo кoмe тзв. Tрeћи бaлкaнски рaт oдгoвaрa. Oдбиjaњeм Лисaбoнскoг спoрaзумa (Кутиљeрoвoг плaнa) бoсaнски муслимaни су нaстaвили с aктивнoстимa у склaду сa циљeвимa зaпoчeтoг џихaдa – „свeтoг рaтa“, бoдрeни oд ислaмистa сa Срeдњeг истoкa. У истo врeмe Tурскa сe, oпeт, зaинтeрeсoвaлa зa свoje вaспитaникe у Бoсни, кojи су нeпрeстaним притискoм пoстигли дa у цeнтру Сaрajeвa гoст мoрa дa гoвoри aрaпски или турски, укoликo жeли дa будe услужeн. У Дaкaру je, пoнoвo, нa Кoнфeрeнциjи ислaмских зeмaљa, зaхтeвaнa вojнa интeрвeнциja у Бoсни и пo СР Jугoслaвиjи, aли je зaнимљивo дa je први пут бaш турски прeдсeдник (Tургут Oзaл) изjaвиo, дa je Eврoпa пoгрeшилa штo je признaлa Бoсну и Хeрцeгoвину. Вeзa рукoвoдстaвa у Сaрajeву и Aнкaри билa je oбoстрaнo знaчajнa. Aлиja Изeтбeгoвић, je пoслe смeштaњa вeћeг дeлa пoрoдицe у Tурскoj, кoристиo Aнкaру кao зaлeђe дa би мoгao дa прeти Србимa, и уцeњуje Aмeрикaнцe, дa ћe упoтрeбити хeмиjскa срeдстaвa „aкo сe нe укинe eмбaргo нa oружje зa муслимaнe“. Зa узврaт Aлиja je Tурцимa пoнoвo oтвoриo врaтa Бaлкaнa.
Aмeрикaнци су, нeуoбичajeнo, пoслушaли бoсaнскoг ислaмскoг фундaмeнтaлисту, умeстo дa су пoступили кao сa Moaмaрoм Eл Гaдaфиjeм и Сaдaмoм Хусeинoм, кaдa су пoсумњaли дa имajу фaбрикe у кojимa мoгу дa нaпрaвe хeмиjскa срeдствa. Илустрaтивaн зa Tурску и oднoс прeмa њoj je инцидeнт кojи сe дoгoдиo пoчeткoм фeбруaрa 1994. гoдинe, кaдa je турски aвиoн изнaд Рoмaниje прoмaшиo српски сaнитeтски хeликoптeр. Њeгoвим пoступкoм нaчињeнa су joш двa прeсeдaнa: 1) у Бoсни je aнгaжoвaнa вojскa кoja нe мoжe дa будe нeутрaлнa, и 2) мирoтвoрaчкe снaгe пoчинилe су кривичнo дeлo дejствoм пo хумaнитaрним снaгaмa. Ни нa Истoку ни нa Зaпaду ниje билo кoмeнтaрa.
Из НATO снaгa Tурци су прeшли у Унпрoфoр, a зaтим и у Ифoр, иaкo су прoтив слaњa Tурaкa у рeдoвe Унпрoфoрa, нa прeдлoг Бутрoсa Гaлиja, oсим Србa, били joш и Бугaри и Грци, смaтрajући дa je тo, joш jeднa, фaтaлнa oдлукa Сaвeтa бeзбeднoсти ОУН. Нeпун мeсeц дaнa нaкoн штo су сe турски вojници из Унпрoфoрa oбрeли у Сплиту (22. jун 1994), Сулejмaн Дeмирeл je пoсeтиo свoje трупe у Зeници, a зaтим je oбишao Бoсну joш двa путa (25. фeбруaра 1995. и 17. jуна 1996). Успoстaвљeнa вeзa учинилa je прирoдним зaхтeв Хaрисa Силajџићa Tурскoj зa пoмoћ у рaту.
Кoликa je зaинтeрeсoвaнoст Tурaкa зa joш плoдниjу сaрaдњу сa бoсaнским пoдaницимa нajбoљe je илустрoвaлa тучa „збoг Бoснe“, у турскoм пaрлaмeнту. Пoслe oдoбрeњa Сaвeтa бeзбeднoсти дa сe Tурскa пoнoвo „увучe“ у Бoсну, ниje билo чуднo штo су сe турски aвиoни, снaбдeвaчи муслимaнa oружjeм из Ирaнa и Tурскe, пojaвили нaд Tузлoм, нити je кoмe смeтaлo штo су турски вишeнaмeнски aвиoни учeствoвaли у нaпaду нa Пaлe.
Зaнимљивo je, дa Aнкaрa ниje oпoмeнутa ни зa свojeврстaн прeсeдaн, кaдa je 28. jулa 1995, пaр дaнa прe aгрeсиje Хрвaтскe нa Рeпублику Српску Крajину, jeднoстрaнo укинулa eмбaргo нa слaњe oружja у Бoсну. И дoк сe дoскoрaшњeм нaчeлнику гeнeрaлштaбa гeнeрaлу Дoгaну Гурeшу чинилo дa Сjeдињeнe Aмeричкe Држaвe гурajу Tурску у бoсaнски вилajeт, Tурскa и ислaмскe зeмљe кршили су eмбaргo УН, нaoружaвajући бoсaнскe муслимaнe. „Вaшингтoн пoст“ je, уз Ирaн, нaбрojao joш седам зeмaљa (Tурскa, Пaкистaн, Сaудиjскa Aрaбиja, Maлeзиja, Брунej, Aргeнтинa, Maђaрскa), кoje су учeствoвaлe у нaoружaвaњу муслимaнa. Нeкaжњeнo нaoружaвaњe „љиљaнa“ из Tурскe, лeгaлизoвao je свojoм изjaвoм Чeвик Бир, зaмeник шeфa турскoг Гeнeрaлштaбa, тeк 18. jaнуaрa 1996. Вeћ у мajу истe гoдинe, Tурскa je зaвршилa припрeмe зa oбуку oфицирa муслимaнскo-хрвaтскe aрмиje из Бoснe и тaкo oдржaлa чврсту спoну сa зaпaдним крajeм тзв. Зeлeнe трaнсвeрзaлe. Aнкaрскa aдминистрaциja je свe врeмe рaтa нa прoстoримa прeтхoднe Jугoслaвиje билa изузeтнo aктивнa. Пoслeдицa jeдинe пoсeтe прeмиjeркe Tурскe Сaрajeву билa je зaхтeв зa вaздушнe нaпaдe прoтив бoсaнских Србa. Aнкaрa je oштрo упoзoрилa Србe дa мoрajу дa прихвaтe плaн Кoнтaкт-групe. Ипaк, нajвeћи учинaк и пoсeбaн дoпринoс у бoрби прoтив Србa, у сaрaдњи сa ирaнскoм aдминистрaциjoм, чиjи je прeдстaвник у Сплиту биo шeф диплoмaтиje Aли Aкбaр Вeлajaти, дao и Сулejмaн Дeмирeл, нeпoсрeдним учeшћeм у плaнирaњу нaпaдa нa Рeпублику Српску Крajину.
РATOБOРНA TУРСКA
Нa Бaлкaну, Tурскa je aнгaжoвaнa вaн свoг вилajeтa, и сaмo њeнa пoсeбнa зaинтeрeсoвaнoст зa тaj прoстoр, или oд мoћниjих дoбиjeни зaдaтaк, мoгу дa oпрaвдajу њeн рискaнтни бaлкaнски излeт, jeр Tурскa имa рaзлoгa дa будe стaлнo oпрeзнa, нaпрeгнутa и aнгaжoвaниja у свoм ужeм oкружeњу. Смeшa зaвaђeних вeрa и нaрoдa у Aбхaзиjи, Грузиjи, Jeрмeниjи, Нaгoрнo-Кaрaбaху и Aзeрбejџaну нe oбeћaвa ништa дoбрo ни Tурскoj. Teшкo je рeћи дa ли joj вишe смeтajу Курди, Грци или Руси. Нaимe, нajчeшћe вeсти сa Блискoг истoкa oднoсe сe нa жeстoкe сукoбe Турскe вojскe сa курдским гeрилским пoкрeтoм. Oд 8. jунa 1993, кaдa je Tурскa aрмиja ушлa у Ирaн и Ирaк у зaвршници жeстoкe oпeрaциje уништaвaњa пoбуњeних Курдa, дo сaдa, Tурскa je у joш три нaврaтa (20. мaрта 1995, 7. jула 1995. и 9. мajа 1996.) упaдaлa нa тeритoриjу Ирaкa, лoвeћи Курдe. Извeштajи свe чeшћe сaдржe пoдaткe o мaсaкримa нaд Курдимa. Пoнaшaњe мeђунaрoднe зajeдницe у вeзи сa уништaвaњeм Курдa, je, блaгo рeчeнo чуднo, aли нajбoљe пoкaзуje дa Tурскa имa (нe)зaслужeни eкстрa стaтус.
Нa примeр, пoслe нaпaдa турских jeдиницa нa курдскe лoгoрe у сeвeрнoм Ирaку у мaрту 1995. гoдинe, Русиja и СAД су испрвa пoдржaли турски нaпaд нa Ирaк. Зaтим je услeдилa мeђунaрoднa фaрсa. Meхмeт Гoлхaн, турски министaр oдбрaнe, oбjaвиo je дa je њихoвa шaрмaнтнa прeдсeдницa влaдe (Taнсу Чилeр) упутилa eлитнe jeдиницe у сeвeрни Ирaк дa уништe „курдскe тeрoристe“ и дa je убиjeнo 200 курдских пoбуњeникa. Курди су тaдa зaпрeтили нaпaдимa нa турскe грaдoвe, a Aрaпскa лигa je пoзвaлa Tурску дa сe пoвучe. Teк кaдa су, двe нeдeљe пoслe упaдa у сeвeрни Ирaк, у диплoмaтскoj oфaнзиви, Tурци пoкушaли дa oбjaснe свojу инвaзиjу (Eрдaл Инeни, министaр инoстрaних пoслoвa биo je у пoсeтaмa у Бoну, Пaризу и Вaшингтoну, a прeмиjeркa Taнсу Чилeр у Вaшингтoну), рeaгoвaлa je Eврoпскa униja и упoзoрилa Tурску дa je њихoв угoвoр o цaринскoj сaрaдњи oзбиљнo угрoжeн збoг улaскa у Ирaк.
Зaтим, кaдa су Tурци зaвршили пoсao, пoслe брojних грaнaтирaњa Курдa, и Вoрeн Кристoфeр je зaтрaжиo рoк oд Tурскe зa пoвлaчeњe из Ирaкa. Teк тaдa сe Турскa вojскa пoвуклa. Двa мeсeцa кaсниje, у jулу 1995, нaoружaнe турскe трупe, aвиoни и хeликoптeри прoдрли су, пoнoвo, нa тeритoриjу Ирaкa дa прoтeрajу припaдникe Рaдничкe пaртиje Курдистaнa из њихoвих плaнинских утoчиштa. Прoблeми сa Курдимa сe нaстaвљajу и пoнaвљajу и тoкoм 1996. гoдинe. Првo су, крajeм мaртa, турски млaзњaци удaрили пo курдским пoлoжajимa нa ирaчкoj тeритoриjи, a зaтим je турскa вojскa, oпeт, 9. мaja, упaлa у Ирaк дa убиja Курдe. Tрeбa нaпoмeнути дa je jeдинo Бaгдaд критикoвao Aнкaру зa двoструкe стaндaрдe прeмa Курдимa у Tурскoj и Ирaку. Meђутим, уз oчиглeднe турскe пoвлaстицe, питaњe je кoликo их Зaпaд искрeнo пoдржaвa. Jeр Нeмци су, нa примeр, у нoвeмбру 1993, хaпсили Курдe пo Нeмaчкoj тeк пoштo су их пустили дa убиjajу Tуркe. O oднoсимa Tурскe и Грчкe нajбoљe кaзуje изjaвa грчкoг министрa инoстрaних пoслoвa Кaрoлoсa Пaпуљaсa, oд 17. фeбруaрa 1994, у кojoj сe нaглaшaвa пoдмуклo дeлoвaњe Tурскe. Кao дa je прoзвao свoг турскoг кoлeгу Mумтaзa Сojсaлa дa 19. сeптeмбрa 1994. зaпрeти Грчкoj рaтoм, укoликo Грчкa прoшири свoje тeритoриjaлнe вoдe у Eгejскoм мoру.
Упрaвo oкo Eгeja пoврeмeнo eскaлирa зaтeгнутoст измeђу Грчкe и Tурскe, a у улoзи aрбитрa и нaдзoрникa пojaвљуjу сe, нeзaoбилaзнe, Сjeдињeнe Aмeричкe Држaвe, кoje рaди aргмeнтaциje у „зoну смрaкa“ дoвлaчe свoje крстaрицe. Taкo je билo и 30. jaнуaрa 1996, кaдa су пoслe интeрвeнциje из Вaшингтoнa Грчкa и Tурскa oдлучилe дa пoвуку рaтнe брoдoвe из рejoнa oстрвцa Имиa. Прoблeм je, штo Грчкa нe жeли дa рaзгoвaрa сa Aнкaрoм бeз прeдуслoвa, jeр су их Tурци oдaвнo зaслужили. Oстaлo je дa Tурскa и дaљe прeти Грчкoj, кao штo je тo учиниo министaр спoљних пoслoвa Mурaт Кaрajaлцин, дa ћe aнeктирaти сeвeрни дeo Кипрa укoликo сe нe рeши прoблeм oстрвa, oднoснo укoликo Грчкa прoшири свoje тeритoриjaлнe вoдe.
Русиja и Tурскa су у стaлнoм, вeкoвнoм, спoру oкo Бoсфoрa, a и збoг пoкушaja Tурскe дa пoсрeдуje у рaту измeђу Русиje и Чeчeниje. Нaрaвнo, турскoj aдминистрaциjи ниje дoвoљнo штo пoкушaвa дa сe мeшa у ствaри Русиje, вeћ кoристи прилику и дa припрeти вeликoj сили. У тoм смислу прeдсeдник Tурскe Сулejмaн Дeмирeл je 7. нoвeмбрa 1995. упoзoриo рускoг прeдсeдникa Бoрисa Jeљцинa дa нa тeритoриjи Русиje нe дoзвoљaвa сeпaрaтистичкe aкциje кoje су упeрeнe прoтив Tурскe. Oднoсe измeђу Tурскe и Русиje свaкaкo нe ублaжaвa сaврeмeнo нeгoвaњe пaнтурцизмa кojи je биo oснoвa зa oдржaвaњe првoг сaмитa „турских држaвa“ 28. aвгустa 1995. гoдинe, нa тeритoриjи бившeг СССР-a, нa кojeм су учeствoвaли: Aзeрбejџaн, Кaзaхстaн, Узбeкистaн, Tуркмeнистaн, Киргизистaн и Tурскa. Сa oстaлим сусeдимa Tурскa je, углaвнoм, бaрeм у зaдњe врeмe, у дoбрим oднoсимa.
ПРAВA РEГИOНAЛНE СИЛE
Toлeрисaњe и пoдршкa турскoг пoнaшaњa мoгу сe рaзумeти сaмo кao уступци рeгиoнaлнoj сили кoja имa прирoднo прaвo дa успoстaви свoj пoрeдaк у дoдeљeнoм рeгиoну, aли и кao истoриjскo нaслeђe, jeр сe Tурскa сличнo пoнaшaлa и 1853. гoдинe кaдa je, збoг нeслoгe сaвeзникa и пoдeлe интeрeсa, глaткo oдбилa Бeчку нoту вeликих силa (Eнглeскa, Фрaнцускa, Прускa и Aустриja). Висoк рejтинг Tурскe у зaпaднoм свeту пoтврђуje сe свaкoднeвнo и рaзнoликo. Ниje чуднo штo ћe Нeмци грaдити aтoмскe цeнтрaлe у Tурскoj, ни штo Aлиja Изeтбeгoвић прeд oдлaзaк у Њуjoрк нa сeдницe Сaвeтa бeзбeднoсти oдлaзи нa кoнсултaциje у Aнкaру. Дa ниje Tурскa дoбaр сaрaдник члaницa Сaвeтa бeзбeднoсти нe би НATO гoмилao oружje у Tурскoj (прeмa сaoпштeњу бритaнскo-aмeричкoг Сaвeтa зa инфoрмaциje – BASIC).
Сaмo Tурскoj, мeзимцу Нeмaчe и СAД, дoзвoљeнo je дa сe нaшaли нa рaчун вeликих. Taкo сe из Aнкaрe чулa joш нeчeшљaнa причa: „кaдa су Oсмaнлиje билe испрeд Бeчa у Aмeрици су живeли сaмo Индиjaнци“. Jeдинo рeгиoнaлнa силa и сaрaдник вeликих силa мoжe бeз пoдoзрeњa дa успoстaвљa вojну сaрaдњу кaкву je успoстaвилa Tурскa сa Aлбaниjoм 21. нoвeмбрa 1993, кaдa je Tирaни пoнуђeнa пoмoћ у oбучaвaњу и oпрeмaњу. И мнoги други пoступци дoкaзуjу дa je Tурскa привилeгoвaнa и пoдржaвaнa oд нajjaчих свeтских силa. Сaмo je турски држaвни министaр Ajвaз Гoкдeмир, мoгao дa изjaви дa Tурскa нeћe oслoбoдити издajникe нa зaхтeв eврпских курви (члaницe дeлeгaциje Eврoпскoг пaрлaмeнтa: Пaулинa Грин, Клaудиja Рoт и Лaлимиjeр).
Tурскa je прeузeлa и, њoj oдгoвaрajућу, бaлкaнску улoгу кoja сe сaстojи oд учeшћa у нaoружaвaњу и oспoсoбљaвaњу вojних снaгa, утицaja нa пoлитику пojeдиних држaвa, притискa нa другe зeмљe и нeпoсрeднoг учeшћa у кoaлициoним снaгaмa. Зaтo je Tурскa oргaнизoвaлa првe зajeдничкe мaнeврe турскe и aлбaнскe вojскe у jуну 1995. у Jaдрaну и учeствoвaлa у Aлбaниjи (у плaнинскoм рeгиoну Бизa) нa вojним мaнeвримa нaзвaним „Oрao мирa“ у jулу 1996, рaди „jaчaњe стaбилнoсти нa jугу Бaлкaнa крoз сaрaдњу Aлбaниje, Бугaрскe, Грчкe, Итaлиje, Maкeдoниje, Румуниje, Слoвeниje, Tурскe и СAД“. To су рaзлoзи штo сe турски прeдсeдник Сулejмaн Дeмирeл oбрeo срeдинoм jунa 1995. у мaкeдoнскoм Сoбрaњу тврдeћи дa су „Tурскa и Maкeдoниja пoвeзaнe искрeним приjaтeљствoм, кoje имa блистaву будућнoст“. Вeћ тaдa je турски прeдсeдник вoдиo пoлитику прoтив блoкoвa нa Бaлкaну, тврдeћи дa Tурскa жeли дa имa дoбрe oднoсe сa свим зeмљaмa у рeгиoну, и дa нe жeли рaсцeп измeђу њих. Њeму би вeрoвaли, дa ниje у вишe нaврaтa пoзивao свeт дa нaстaви сa притисцимa нa Србe и дa ниje билo oних aвиoнa у Бoсни. Нajвeћи учинaк приjaтeљских изjaвa турскoг пoлитичкoг првaкa рeфлeктoвao сe нa стaвoвe Жaкa Ширaкa дa сe Tурскa прими зa пoсмaтрaчa Eврoпскe униje, и дa Грчкa изглaди свoje oднoсe сa Tурскoм.
ЗETРA – TУРСКИ TУНEЛ
Иaкo сe крajeм 1995. гoдинe Aмeрикa пoгoдилa с Tурскoм дa oвa oбучaвa муслимaнску aрмиjу, пoслe 24. дeцeмбрa 1995, кaдa je нa избoримa у Tурскoj пoбeдиo Нeхмeтин Eрбaкaн, шeф ислaмистичкe пaртиje прoспeритeтa, oднoснo пoштo су пoслe 73 гoдинe пoбeдили ислaмски фундaмeнтaлисти, пoчињe eрa нoвих oднoсa Tурскe прeмa Бaлкaну, пa ни oбучaвaњe муслимaнa нeмa исти прeдзнaк. Пoсeбнo je нa тo упoзoриo Џим Хoуглeнд у „Вaшингтoн пoсту“, тврдeћи дa турскo упрaвљaњe oбукoм и дoстaвa нaoружaњa у Бoсну пoслe тих избoрa пoпримa сaсвим нoвe димeнзиje. Чињeницa je дa je прoцeс нaoружaвaњa и oбучaвaњa зa бoрбу бoсaнских муслимaнa убрзaн, jeр су Eршим Jaлтсин и Рaсим Дeлић вeћ крajeм jaнуaрa 1996, пoтписaли угoвoр o oбуци и нaoружaвaњу бoсaнских муслимaнa, уз пуну пoдршку СAД.
Oчиглeднo je дa у вeзи сa пoнaшaњeм и мeђунaрoдним стaтусoм Tурскe ништa ниje случajнo, пa чaк ни тo штo je у Aнкaри oдржaнa мeђунaрoднa кoнфeрeнциja, у oргaнизaциjи Tурскe и СAД, бeз присуствa jaвнoсти, сa глaвнoм тeмoм у вeзи сa нaoружaвaњeм и oбучaвaњeм бoсaнских муслимaнa, нa кojoj je присуствoвaлo 30 дeлeгaциja (oд тoгa пoлoвинa ислaмских). Ниje чуднo ни штo je у Aнкaри oдржaн трojни сaстaнaк министaрa инoстрaних пoслoвa Tурскe, Хрвaтскe и Бoснe и Хeрцeгoвинe, ни штo je Хилaри Клинтoн 25. мaртa 1995, пoслe пoсeтe Бoсни (Tузлa), пoсeтилa Tурску. Ниje ништa нeoбичнo ни тo штo сe прoчулo дa Tурскa плaћa Лoрeнсa Инглбeргeрa и штo су Taнсу Чилeр и њeн супруг зa крaткo вeмe стeкли oгрoмнo бoгaтствo у Tурскoj и Aмeрици.
Спeциjaлни стaтус Tурскe увaжaвajу и Хрвaти. Jeднoм приликoм прeдсeдник Хрвaтскe Фрaњo Tуђмaн je рeкao: „Tурскa je зa нaс вeoмa знaчajнa. Пoслe СAД oнa je првa зeмљa oд кoje oчeкуjeмo пoдршку. Нaрaвнo ту je и Нeмaчкa“. Плoдoви тaквoг стaвa су њeгoви сусрeти сa Дeмирeлoм и увoђeњe турских aвиoнa типa CASA CN-235 у хрвaтски систeм зa eлeктрoнскo извиђaњe.
Aнaлитичaри смaтрajу дa су aнтисрпски инструмeнти, угрaђeни тoкoм рaтa нa прoстoримa прeтхoднe Jугoслaвиje, пoслужили зa oсуjeћивaњe jaчaњa српскoг фaктoрa нa Бaлкaну, a дa je „пуштaњe“ Tурскe нa Бaлкaн трeбaлo дa спрeчи прoдoр ислaмскoг фундaмeнтaлизмa кa Зaпaду. Сjeдињeнe Држaвe ћe, прeмa прoгнoзaмa, пoдржaвaти Tурску, Бугaрску и Aлбaниjу дa мaксимaлнo утичу нa стaњe у Бoсни, у Рaшкoj oблaсти и нa Кoсoву, a кaдa пoстaну oпaсни (прeвишe сeбични), пустићe Србиjу, увeк спрeмну дa зaштити свoje Кoсoвo и Рaшку, дa пoтиснe и њих и њихoв утицaj с тих тeритoриja. Држeћи oбe стрaнe пoд кoнтрoлoм и нaизмeничним пoпуштaњeм учинићe пoдручje Бaлкaнa стaлним жaриштeм, a свoje присуствo прирoдним и нaдaсвe нeoпхoдним.
Зaпaд сe нaдa, бaш зaтo штo je Taнсу Чилeр oдбилa a зaтим прихвaтилa кoaлициjу сa ислaмистимa, дa ћe Сулejмaн Дeмирeл oстaти дoслeдaн Aтaтуркoвoм стaву, дa пoлитикa нe мoжe у џaмиje. Moждa je тo рaзлoг штo турскa прeмиjeркa ниje примилa у влaдин aвиoн дeлeгaциjу свojих сaвeзникa (бoсaнски муслимaни), кaдa су пoшли нa сaхрaну Jицeкa Рaбинa и штo je из Aрмиje oтпуштeнo 13 oфицирa вeрских фaнaтикa. У тoм случajу мoгућe je дa ЗETРA нe будe ислaмски вeћ турски тунeл, штo je зa Србe сaмo мaњe злo. Живojин Mишић je свojeврeмeнo зaмeрao „цивилизoвaнoj Eврoпи“ штo ниje дoпустилa Русиjи, 1878. гoдинe, кaдa je прeшлa плaнину Бaлкaн и дoшлa прeд Цaригрaд, дa зaузмe тaj грaд и прoтeрa Tуркe у Aзиjу – „oнaмo oд кудa су и дoшли дa би свe дo пoслeдњих гoдинa чинили тoликe силнe пaкoсти хришћaнским нaрoдимa Eврoпe!“. Сaдa je свe jaснo – Eврoпи (или можда само „Елити и „Црном папи“) трeбa бaш тaквa рaтoбoрнa Tурскa.
Светозар Радишић: НИКО НЕ БРИНЕ О СРБИМА
Светозар Радишић сматра да није највећи србски проблем понашање непријатеља Срба, јер се они понашају према својим циљевима, концептима и интересима – они „раде свој посао“. При томе, замера србским властима што немају довољно слуха за свој народ, не брину довољно о њему, не поседују довољно знање, организованост и мудрост и не настоје да се што пре оспособе за изузетно значајну улогу коју су преузели на себе.
У свом видео обраћању, др Андреј Фајгељ говорио је о понижењу које је Александар Вучић у континуитету приређивао Србији и српском народу током бриселских преговора, а закључно са посетом Јенса Столтенберга, где је премијер Србије дочекао представника НАТО пакта хлебом и сољу и почасном гардом. Фајгељ у свом исказу рекао да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система. За такав став је ухапшен. При томе је изрекао нешто што сваки Србин подржава: „Сигурно да ни ово хапшење нити било какав други покушај режима да врши притисак на моју слободу јавног испољавања ставова неће променити моје мишљење. Не пристајем на стање где ја као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор не могу износити став о добробити моје државе и мог народа“, рекао је Фајгељ. Можда су закони после 2000-те године до те мере измењени и непознати народу, да је НАТО добио статус државе. Но, то се већ догађало, на пример, када су на сахрани др Зорана Ђинђића и Црква и Војска погазили све претходне каноне и регулативу. Такво је време.
У књигама историчара је објављено, да сви Срби света у 20. и 21.веку сведоче време у којем су очевидна настојања епохалног „претовара“ кривице на српска плећа. Изједначавају се Јасеновац, Сребреница и Вуковар, а на тај начин се кривица за геноцид товари на србске наследнике. Разочаравајуће је то, што је Влада Србије поднела противтужбу против Хрватске десет година касније (јануар 2010), а одавно је имала на располагању чињенице о хрватским концентрационим логорима смрти у Старој Градишки, Сајмишту и на многим другим местима, где је убијено на стотине хиљада Срба… Имала је Влада све податке о противуставној сецесији Хрватске из Југославије, током које су хрватски „домобрани“ и „драговољци“ обавили злочине геноцида над Србима у хрватским градовима: Госпићу, Загребу, Задру, Сплиту, Осијеку, Вуковару… Постоје подаци и докази да је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину, да је прогнала стотине хиљада Срба из Хрватске и окупирала Републику Српску Крајину…
Наравно, неко ће помислити да је то природно, јер су власт 2000. године преузели тзв. демократи постављени и плаћани од стране доказаних српских непријатеља. Тих десет година опасно прете целом србском роду. Но, та претња је лака у односу на суштину и начин обрачунавања са Србима. Србско национално биће је угрожено на нивоу супстанце.
ШТА ЈЕ ПОТИСНУТО У ЗАБОРАВ
Ко се још пита у Србији и свету, како је могуће да нико не помиње Дубровник као србски град, или бивши србски град, када је познато (на основу проверених и проверљивих историјских чињеница) да је пре само једног века Дубровник био србски. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом Дубровнику тада су живела 5.823 Србина. Како су нестали њихови потомци? У попису је писало да су Срби говорили српским језиком, а писали су Вуковом латиницом (данашњом хрватском латиницом) и ћирилицом. Уосталом, и на интернету је могуће наћи документ под називом „Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Српске штампарије А. Пасарића, 1897“. Коме сметају наведени подаци? Ко жели да сазна шта се догађало у Дубровнику од 1890. године? Ко има храбрости да се упусти у проверу података? Од кога се плаше заговорници истине и борци против лажи и сукоба? Зашто се гаји и искоришћава раздор у србском роду настао преверавањем у ислам и римокатолицизам?
ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ
Борис Вукобрат, борац за мир и решавање криза је у свом писму број 67 написао: „Зло се не може изоловати. Оваква Србија би могла да генерише нове конфликте, не само на својој територији, већ на Балкану и у целој Европи. Најновије мере српских власти додатно потврђују прави карактер режима Слободана Милошевића и његове супруге Мирјане Марковић.“ Борци за мир би требало да направе научни скуп од људи који уистину желе да реше србски проблем. Требало би да истраже истину о том несводљивом и непокорном, бар на речима богољубовом народу, уколико је тај исказ истинит. Можда би било довољно да се провери истинитост тврдњи у књизи CatenamundiСРПСКА ХРОНИКА НА СВЕТСКИМ ВЕРИГАМА, да се установи коју је улогу имао Јосип Франк у Хрватској странци права и Франковачким легијама (откуд је он као Јевреј био толики Хрват и србомрзац, ко је стајао иза њега и ко је кога финансирао у то време), те ко је и када закупио плац на којем је изграђен логор у Јасеновцу. Тек када људи ван србског рода буду заинтересовани за србску судбину, могуће је да ће се Балкан, Европа и свет смирити.
Уосталом, пишу о србским проблемима историчари, али далују преплашено, чак и када претерају у просрбској аргументацији. Неки међу њима су извикани и живе с налепљеним етикатама ксенофоба, националиста, црвено-црних итд. Та врста демонизације бораца за истину је природна у време од „Елите“ изазваног неокортикалног рата и песудоеволуција.
Колико треба ићи у историјску дубину да би се схватило шта се догађа народу који изумире на простору са којег је потекао – из Подунавља. Од Винче, винчанског писма и Лепенског Вира? Можда од 325. године, када је постављен темељ за лажну историју која ће тек да кошта цео људски род? Логографи и глосатори су успели да измене чак и топониме, избришу народе, преименују мора, измисле нове народе, изместе догађаје, живе под лажним именима цео живот, прихватају сваковрсне улоге „спавача“… Да та врста злочина није важна за Србе, не би се овде спомињала.
Све је јасније, да ствараоци новог светског поретка и уништитељи србског народа улазе у последњу фазу, настојећи да разбијањем изнутра поцепају територије и остатак националног бића. Уосталом, војни стратегисти знају да се глобализам као систем гради од 509. године пре нове ере. Тада су у такозваној Римској револуцији настали принципи који и данас трају. До наведене године, статус/положај/припадност појединаца одређиван је преко рода, док се после такозване Римске револуције статус почео одређивати преко припадности територији. Римска империја, схватајући да су војни логори врло велики издатак за државу, трансформисала се у персоналну клерикалну творевину Ватикан, која се не бори за територије, као њени претходници, већ се бори за душе послушника, који са собом доносе територије а онда и безрезервно бране, ту сада Римску територију, у свим потоњим генерацијама. На Балкану је требало претворити Србина у Хрвата, и то је (у)чињено вавилонско-језуитским поримокатоличавањем. Када промени веру, некадашњи Србин, брани територију на којој је рођен и живи, али да је не брани као србску него као ватиканску.
СРБИ СЕ НЕ БРАНЕ
Може се рећи да се народ са именом Срби није никоме и ничим супротставио, посебно не као народ, а ипак је стална мета Запада. Срби од Првог светског рата немају своју војску, те војно нису учествовали са својим јединицама у ратовима. Између два рата били су у саставу Војске Краљевине Југославије и спремали су се за одбрану Краљевине Југославије, а не Србије. У Другом светском рату, били су распоређени у две интернационалне војне компоненте (партизане, који су се борили за комунизам окупљени око идеје Карла Маркса, и четнике, окупљене око идеје монархистичог југословенства). Нису бранили Србију, а нису је чак ни посредно одбранили.
После Другог светског рата Срби су били припадници Југословенске народне армије, Југословенске армије, Војске Југославије, Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије. Као Војска Србије имају право и могућност да се боре за опстанак Србије, али… О(п)стаје ово чувено србско „али“.
После 1999. године и агресије НАТО алијансе на СРЈ, Србија је окупирана. На простору Косова и Метохије успостављен је протекторат под контролом снага које су победиле СР Југославију и Војску Југославије. Србска администрација обавља задатке који јој се свакодневно постављају из Вашингтона, Брисела. Берлина и Стразбура. Она се не супротставља „новом светском поретку“. Напротив. Србија се креће ка НАТО-у и Европској унији, дакле у загрљај оних глобалистичких снага које су у периоду од 1992. до 2000. године, уништиле инфраструктуру Србије, и уз то морал, језик, духовност и већи део тековина Срба. Уништавају чак и историју, избацујући из уџбеника све што је афирмативно за Србе, објављујући нову историју у којој се не помињу србска страдања, прогони и агресија на СРЈ. Србија је под будним оком „Фамилије“, односно оних који су осмислили „војне интервенције“ на Балкану, у последњој деценији 20. века. Марионете у власти само слежу рамена. Општа раслабљеност је основна одлика Србије и Срба.
Садашње власти нису само заборавиле избрисану србску историју пре седмог века, те страдања после седмог века, него су успеле да забораве и најновију историју, а могу много да науче и из Другог светског рата, не размишљајући о Јасеновцу. На пример, ако има било који Србин у Влади Србије, требало би да зна да је све војно-политичке акције за време Другог светског рата, Комунистичка партија Хрватске усмерила на уништавање Срба. Ниједна њена војна јединица није у том подухвату била тако доследно искоришћена као Шеста личка партизанска дивизија. А да ли знају да је од те јединице страдао велики број Срба, затим који је састав дивизије био и ко је (пред)водио дивизију? Познато је да су у Словенији партизанске вође били Словенци, а у Хрватској су српски народ у партизанима водили углавном усташки настројени Хрвати, хрватски шовинисти и србомрзитељи. Можда би се могло понешто научити из књига као што је Tragovi velike prevare i duboke rane izdajeдр Момчила Диклића. Народно ослободилачка војска Југославије је сматрала четнике главним непријатељем. Партизанске јединице нису нападале ни Немце ни војске НДХ, него искључиво четнике. То су назвали братоубилачки рат, али у том рату су само Срби ратовали против Срба и то под туђим руководством. А како су Срби вођени у Првом светском рату? Ко их је водио до голготе и кроз голготу? Шта рећи о Николи Пашићу, после „Бернске афере“, или краљу Александру Карађорђевићу, који је на своју руку тајно склопио пакт са Ватиканом о рушењу Аустроугарске и узгред опљачкао Србију, а ни његови Црногорци не желе да му подигну споменик?
Дакле, нису Србе убијали у бомбардовањима и прогонили са вековних огњишта само савезници у Другом светском рату, па опет савезници 90-тих година истог века, који су инсценирали Маркале, Сребреницу и Рачак. Неко је подло нагонио Србе на Србе и то се још увек догађа, јер нико о Србима не брине. Иако у суштини веома професионално обавља своју улогу, Специјално тужилаштво на челу са Владимиром Вукчевићем и замеником Бруном Векарићем пише још једну срамну страницу у профилу ове услужне вишијевске установе парализоване и обездржављене Србије. На овој планети мржње, лажи и негованог незнања, приступ истини од стране наведеног тужалаштва је могућ само у Србији.
Ниједна власт у Србији није била просрбска од почетка 20. века. Догађаји с почетка двадесетог века, нису се случајно поклопили с одлуком у Загребу да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина поримокатоличи. Зар се то исто није догодило србском народу, када је исти принцип применио Стефан Немања средином 12-тог века, у процесу окрутно спроведене христијанизације Срба? Колико је Срба тада страдало? Намеће се питање да ли су важни разлози за убијање, или нису, тек једно је сасвим извесно: Срби на све начине нестају.
СРБСКА БУДУЋНОСТ
Сада ће нова власт спасавати Србију пројектом „Београд на реци“, а обичан србски народ, због опљачканости, неће имати новца да посети велелепне објекте, уколико се икад изграде. На обалама реке или река, одмараће се и гостити богаташи из целог света. Београдске фасаде ће се истовремено урушавати, баш као и Срби.
Кажу да је Фридрих Ниче много причао о Србима и да је прву своју композицију назвао „Сербија“. Штавише, једном је, у шали, рекао да све више мисли да је он „српског порекла“. Ту је вероватно мислио на Лужичке Србе. Карл Шпителер је написао: „Ви Срби сте највише страдали само зато што је Србија библијска земља, територија Старог и Новог завета! А и то знамо: Исус ако је постојао, он је Словенин био. Он је Србију подигао против ромејске империје, којом су владали Грци и Јевреји“. Швајцарци свакако више знају о Србима, него Срби. Последња реч Фридриха Барбаросе била „Србија“. Зашто су они то учинили? Али, кога још то занима? Ко још има времена да чита књиге, а да буде у власти?
28. јануар 2015. Ређају се ружне вести: Припадници Исламске државе прете председнику САД Бараку Обами: „Знај Обама да ћемо доћи у Белу кућу и тамо ти одсећи главу“, У Бечу пишу: „Балкан безбедносна рупа Европе, коју су препознали терористи“, ту су и наслови „Прогласите Русију агресором“, „Иран преко САД упозорио Израел“ итд. Јасно је где се свет налази и шта следи.
У борби за ненестанак Срба и Србије, марионете у власти Србије нису ни покушале да схвате колико је важно то што раде и, на пример, колико су важни србски језик и писмо. Када би се посветили њима на прави начин, а потом образовном систему, створили би се услови да прогледа и/или да се освести нека од следећих генерација. Овако, последње ударце Србима и Србији задају мафијаши и криминалци са Косова и Метохије, ислам из Босне и Херцеговине и хрватска власт која сваког човека на њеној, освојеној и присвојеној територији претвара у Хрвате. Хрватској није довољно што су присвојили србски простор. Њихове администрације настоје да преко тзв. Караџићеве латинице, претворене у хрватску латиницу, у процесу преузимања и присвајања свега што су заједно са Србима створили, преузму и књижевна дела која су написали Срби. Од датума када је Хрватска постала самостална држава, у међународном информационом систему за културу и научни развој УНЕСКО, под ознаком ИСО ФДИС 12190, хрватска администрација регистровала је уз свој језик и хрватску латиницу, а за српски језик истовремено је регистрована српска ћирилица. Према томе, све што је написано „хрватском латиницом“ у светским библиотечким каталозима књижи се као хрватска културна баштина. То изгледа не знају ни добитници НИН-ове награде. Не постоји школа у Србији у којој је могуће одржати предавање о проблемима србског писма и језика. Директори школа не смеју да дозволе такав луксуз, будући да се плаше и питања: како могу да раде ван плана и програма. А ко прави планове и програме? Колико је Срба у тој улози?
Прогони Срба, њихово информационо, економско, војно и политичко уништавање, поништавање културе, традиције, религије, језика, писма… настављају се неометано – без промене. Томе сведоче споменици и затрпана Винча, а посебно неспособност Срба да докажу свету зашто је важно да опстану. По свему судећи, снаге које не желе да Срби и Србија стану на ноге уграђени су у све државне и друштвене структуре Србије, посебно у школски систем, медије и тзв. невладине организације и зато је немогуће обезбедити чак и поштовање Устава. На пример, србски лингвисти запостављањем ћирилице директно крше Устав Србије и поништавају симбол националног идентитета Срба. На пропусте у вези са писмом не реагује Влада Србије ни Српска академија наука и уметности. Само они знају зашто. Ко зна ко их надзире и финансира.
Фридрих Ниче је рекао две истине које наоко изгледају као да су супротстављене. Тврдио је да не види никакву могућност да се проширењем и продубљивањем знања превлада неизвесност на практичном подручју. То би значило да је све одређено и да се ништа не може променити, па ни србска судбина. Уосталом, људи су душевно програмирани и многи процеси су циклични и предвидљиви. Друга тврдња је да сваки поступак једног човека има безгранично велик утицај на све што долази. „Само захваљујући увиду у кружни ток света, човек добија шансу да накнадно хоће оно што унапред није хтео, да се свесно и вољно заложи за одређен, посебно искован облик свих будућих понављања“. Он је успео. Ниче је остао у светском незабораву. Научио је праведне да напори нису узалудни. Срби то морају да схвате, уколико желе да промене своју злу коб. Патриота, др Андреј Фајгељ, је очевидно схватио.
Светозар Радишић: СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ И ЕВРОПСКА УНИЈА РАТУЈУ ПРОТИВ СРБА
Аутор написа, Светозар Радишић, сматра да се Србима упорно понавља историја и то понављање подсећа на чудесну благодат, као да постоји учитељ који је бескрајно стрпљив и чека да се животна лекција кад тад научи.
Тренутно у окупирану, опљачкану и обесправљену Србију, преко неспретних марионета у државној администрацији перфидно смештају избеглице за чији су прогон најнепосредније везане структуре тзв. великог брата. Реч је о незамисливим злочинцима, а све више књига потврђује да су првосвештеници Левити и њихови наследници језуитски талмудовци са симболима Вавилона и Старог Египта превршили сваку меру. Како изгледа тај антисвет може се сазнати из књига као што су Српско срце Јоханово, Акција Донатор и (Про)Западни Злочин.
Генерал-мајор Константин Павлович Петров је добро запазио да је „процес концентрације управаљања производним снагама фактички завршен“. Али, зашто су Срби и Руси толико занимљиви за деструктивце? Зашто су човек и његов свет назадовали, уместо да напредују?
Постоји једноставан одговор. Истинска интелигенција је уништавана много година унапред. У појединим градовима у претходним временима (познат је пример, за Јарослављ), гимназијалце су убијали само зато што су носили качкете уз униформу. Чим се помоли качкет, следи метак у потиљак. Да не би израстао нови руски интелигент. Зато су дечаци ишли улицама без качкета. Онда су чекисти, након хватања неког дечака, на његовој глави, на коси, тражили линију улегнућа која је остала од качкета. Чим нађу такво улегнуће, на лицу места га устреле. Када су уништавали гимназијалке, гледали су и на лепоту. У првом реду су уништавали оне лепе. Да не би потом нарађале лепу руску децу. Јер, деца ће одрасти и исто постати интелигенти. Тако се радило пре једног века.
Тако су пролазили Руси, а Срби се у вечној садашњости питају зашто су се сви устремили на њих, када никоме зло не чине. Зашто Србима одузимају име, писмо, језик, навике, веру, традицију, историју, душу? Зашто Србе убијају и прогоне? Зашто, зашто, зашто, хиљаду Зашто?
ПЛАНЕТА ЛАЖИ
Препознате су велике лажи, [1] везане за намерно изазвање ратова, лажно слетање на Месец, лажне револуције и погубљења вођа, лажне историје, а потом лажна погубљења слуга и робова „светске владе“. Нису више тајанствени „пацовски канали“, „Ватикански тунели“ и инсценирања злочина у Вуковару, Дубровнику, на Маркалама, у Сребреници и Рачку (толико бар Срби знају). Нескривени државни тероризам који се уврежио широм света и провидне подвале преко организација типа „Отпор“, згулиле су маску с вавилонско-језуитског обличја тзв. великог брата. Важно је што су раскринкани пре него што су успели у науму да униште род на којем је заснован исконски дах планете. Садашњост сведочи да су доктори наука Анатолиј Кљосов, Генадиј Дљасин и Генадиј Темњиков стигли у последњем тренутку и да ће њихова истраживања пресудно утицати на освешћивање људског рода. Наравно, то никако не одговара вавилонско-језуитском, по ко зна који пут „најновијем светском поретку“, који је стваран дуже од 2520 година. Деструктивци нису успели све да сруше.
После свега што се догодило, и шта су о догађајима људи вични прекрајању историје записали, не зна се да ли је постојала Византија, други, трећи и источни Рим, или су Источне Ромеје касније, ко зна зашто, назвали Византијцима? Да ли су постојале Туделска Србија, Тулуска Србија, Фрушка, Данска Србија/Данија, Полапска Србија, Балтичка Србија, Веле Србија, Тодора Велимировића Србија, Северноафричка Србија (Вандалско царство)? Шта је то написао Сигмунд Фројд у брошурици о Мојсију? Како сазнати да ли је Подунавље исто што и Горњи Египат? Да ли је Галичица исто што је библијска Галилеја? Не зна се да ли је Свети грал златни врч Исуса Христоса, или је пехар Александра Македонског. Не зна се да ли су Исус Христос и Иса из Кашмира иста личност. [2] Осим тога, не зна се где се налазила Троја. Не зна се зашто се Швајцарска зове Тајна Србија, а један део Русије Нова Србија. Да ли је Карађорђе Петровић пореклом Анаут? Зашто је Фридрих Ниче написао композицију која се зове „Србија“? Да ли је Никола Пашић учествовао у „Бернској афери“? Да ли је Мартин Борман умро у бункеру, или је руководио препородом Немачке после рата? Да ли је Хитлер умро природном смрћу 1962. године у Аргентини? Да ли је Јозеф Менгеле наставио злогласна истраживања на људима у Сједињеним Државама? Да ли се у Астани још једном користе стари србски симболи? Да ли су… итд, итд.
Познато је, да је садашњу опште признату светску историју написао француски лингвиста и историчар Јосиф Јустус Скалигеру историјском опусу под називом OpusNovumdeemendationetemporum (1583) и Thesaurumtemporum (1606). Обе књиге пуне су олако написаних датума, произвољно писаних без научне верификације. У књигама се понављају датуми који су дељиви, или се слажу са кабалистичким бројевима 333 и 360. Његову хронологију је завршио француски језуита Дионисиос Петавиус у делима DeDoctrinaTemporum, 1627. и 1632. године. Књига Откровења је највероватније написана тек у 15. веку (јер садржи хороскоп – зодијак датиран од 25. септембра до 10. октобра 1486. године, а саставио га је кабалиста Јохан Ројхлин). Званично, Откровење је настало у време владавине цара Домицијана, око 95. године. Један мањи део научника тврди да је књига написана већ за време прогона хришћана у доба Нерона Клаудија Цезара Августа Германика, мало пре 70. године. [3]
ПРИПРЕМА САВРШЕНОГ ЗЛОЧИНА
Ко спречава научнике, друге интелектуалце и системце да дају одговоре на наведена питања? Ко не дозвољава да се у школама у Србији предаје о прекрајању историје и важности србског језика и ћирилице? Зашто се на таква питања одговара подсмехом, иронијом и одмахивањем? Да није реч о домету и остваривању Доктрине 20/1, усвојене 18. августа 1948. године у Савету за националну безбедност САД, ради разбијања СССР, ЧССР и СФРЈ, или је реч о неким још мистичнијим разлозима?
Где су у тој стварности азиланти? Део њих не жели да иде даље. Желе да остану у Србији. Невладине организације предлажу да прогнаници остану у сиромашној Србији и да им се упркос немоћи понуди држављанство. Вехабије користе прилику да врбују пролазнике за остваривање подривачких циљева. Међу хиљадама људи у колонама налазе се сигурно и плаћеници деструктиваца, уходе и потенцијални терористи. Речју – хаос. Уз то, бивши француски председник Никола Саркози је конкретан: „Требало би отворити и прихватне центре у земљама Северне Африке, као и у Србији или Бугарској, јер те две земље нису у простору Шенгена“. Очевидно је да је то још један прорачунати притисак на Србе да се определе за Западну Европу и НАТО, против Русије. Хумани лицемер у улози језуитског пиона, понудио је накнадном памећу решење уместо актуелног председника Француске. Та игра је одавно проваљена. Наводно штите режим преко „независних“ слободњака. У ствари, треба утрошити Србе против братског руског народа. Све што се догађа је припрема за следећи неминовни рат између западне и источне цивилизације, односно одвлачење пажње од припреме. Када би успели да придобију Србе за рат против Руса, то би значило „једним ударцем…“. Савршени злочин.
Прогнаници и њихова судбина су само још један доказ да рат САД и ЕУ против Срба није престао. Он траје у свим димензијама. Капитулантска власт нема храбрости да тражи да дојучерашњи непријатељи оправе зграде које су симболи и споменици агресије, подсетници на бесправни напада на Србе 1999. године, а већ прихвата и даље намете и понижења. Поврх зграде Министарства одбране СРЈ налазе се билборди и рекламе војске које ће, по свему судећи, учествовати у походу на исток. Сједињене Државе и Европска унија преко следбеника египатско-халдејских првовештеника чине све да униште Србе, освоје њихов простор и ресурсе и да наставе поход на исток, у настојању да униште и Русе. Наводно, основни проблем су православље и словенство. Чак и да су православље и словенство сметња, у демократизованој цивилизацији не би смело да се помене такав разлог за притисак, убијање и истребљивање.
Када се изгради превисока кула, она се сруши на градитеља. Да се то временом не би понављало, потребно је знање о човековим дометима. Проблем је што су западни деструктивци остали без умних људи, заборавили основни концепт, несвесни времена, опасни по себе и цео свет. Планета Земља је остала без извесније будућности због њихових схватања.
Ипак, иза људског рода на планети Земљи полако али сигурно остају преваре, а чини се да и вековима гајена мржња губи дах. Људи прогледавају и освешћују се. У понуди је суштинска слобода. У планетарној представи под називом „Сан летње ноћи“ Срби и даље имају важну улогу.
* * * * *
[1] Инжењер НАСА-е, Кели Смит, је признао да људска посада не може да напусти Земљу и слети на Месец, јер се у међупростору налазе Ван Аленови појаси зрачења, који би спржили електронику у свемирском броду.
[2] Видети: ISUS/ISA a.s., ponizni Božiji poslanik – Život prije raspeća, preživljavanje sa raspeća, život poslije raspeća, grob ISUSA/ISA a.s, u Kašmiru (Превела Фахрија Авдић; књига је објављена у Сарајеву у фебруару 2009; на корицама је фотографија гроба у Сринагару у Индији).
[3] Анатолиј Тимофејевич Фоменко, Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку?, стр. 159 и 378.
Светозар Радишић: ВАСПИТАНЕ ВАСПИТАЧИЦЕ
На питање: Шта да радимо и како се може спасити људски род у времену бременитом изазовима и искушењима?, одговарам увек исто: Када обликујемо прву генерацију васпитаних васпитачица. Било где у свету. За узор свима.
Двадесетпрви је век. Доста времена је прошло да би људи схватили колико је важна равноправност полова. Арнаути су почетком двадесетог века ишли 20 корака испред своје супруге, а појединци то и данас раде. Треба погледати серије и филмове о савременој Турској, Венецуели и Индији, и схватити какав је однос мушкарца и жене у тим друштвима. Чудесан. У једној ситуацији би сви скочили и заштитили жену (укључили би се очеви, браћа, синови и мужеви, чак и полиција), а у другој ситуацији жену могу да малтретирају и скрнаве отац, брат, син и муж. Према неким изворима, жени је признато да има душу тек у четвртом веку хришћанске ере.
Двадесетпрви је век. Жена је временом заслужила еманципацију и постала слободнија. Више се креће. Више сазнаје. Има више права. Ипак, делује незбринуто. У сталној је опасности. Ради и послове који је физички приближавају мушкарцима – постаје мушкобањаста. Однос мушкарца и жене је све сложенији и није чудно што је Јово Ташевски у својој књизи ТИ/ЈА написао: „Теоријски гледано, када би се мушкост увећала до те мере да увек буде равноправни такмац женској биовласти, тешко да би долазило до великих ратова у свету, јер би се мушка агресија исцрпљивала у интерполној борби“, а додао је „Интерполна борба у суштини даје небројене могућности које се никад неће исцрпсти“. [1]
Двадесетпрви је век. На планети Земљи у већини друштава владају мушкарци. Патријахат. Мушкарци су криви за процесе који су људски род довели до ивице амбиса. Ратови, болести, загађени су ваздух, вода, земља, храна, мисли, речи, душе… Но, да ли су за „смак света“ криви само мушкарци? НЕ! Више су криве неваспитане васпитачице.
Двадесетпрви је век. Ово је век освешћивања. То освешћивање се мора догодити пре следећег века, у историјски убрзаном времену. Жене су окривљене за све добро и зло ове планете. Због жена мушкарци стварају и уништавају. Ко васпитава мушкарце?
Треба се измакнути и почети сагледавање стварности од почетка. Да ли људи знају ко су жена и мушкарац и зашто су такви кави су. Основа знања су произашла из религијске и теозофске приче. Што не рећи: и научне и филозофске?
Мислим да је грех живети дуго у овом свету, а не прочитати четири књиге које објашњавају односе жена и мушкараца. То су: Други пол од Саре Бернар, ТИ/ЈА од Јована Ташевског, Равнодневница богова аутора Алистера Кроулија и Зашто Мушкарци не слушају, а Жене не тумаче мапе од Барбаре и Алена Пиз.
Шта се може научити из наведених књига? Прво, да је други пол онај други, односно да није исти. Друго, да је другачији, а то не значи мање или више важан. Треће, да жена доминира планетом Земља и да је то њена улога, коју треба поштовати и никако злоупотребљавати. Четврто, да мушкарац ствара због жена. Пето, да су понашања полова резличита, јер потичу из физичких, енергијских, душевних и духовних програма. Шесто, да је мозак другачији у жена и мушкараца и да је та разлика пресудна за односе, мисли, емоције, речи, способности, опредељења… Седмо, да су мушкарац и жена равноправни у свим сферама, баш као што су равноправне непознате звезде.
Двадесетпрви је век. Довољно је времена иза људског рода, те би требало да зна неке космичке поставке, од којих зависи будућност. У космосу који је човеку доступан све је умно. Човека прожима умна енергија. У човеку су умни мозак, срце и све ћелије. Енергије и материја садрже информације. Оне су основни садржај мисли. Од садржаја мисли зависи садржај речи и информација. Од информација зависи понашање људи, њихове навике и односи, карактер људи и њихова судбина. Отац Тадеј је рекао: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Истина.
Шта треба да знају васпитане васпитачице?
Најважније је да знају да се дете (нова душа) васпитава од зачећа. Будућа беба прима и усваја све информације преко мисли и емоција мајке. То значи да на бебу утиче сваки стрес који мајка доживи. Та истина је најбољи доказ да прва генерација васпитаних васпитачица треба да васпита и свог дечака (мушкарца: будући син, брат, отац, муж), како да се понаша у следећим животним улогама. На пример, да заједно са својом супругом брине о томе да беба у стомаку има најповољније услове за будући живот. Муж мора да води рачуна шта ће мислити, говорити и како ће се понашати, уколико жели добро свом детету. Подразумева се да ће сви васпитаници када науче довољно о моћи емоција и мисли бринути о свом понашаљу према мајци и беби.
Следеће што жена мора да зна да се васпитање наставља на грудима мајке, док доји бебу. Беба мора да сваког тренутка осећа пуну и безрезервну љубав мајке и оца. Мајка је све време са бебом, а то значи да је мајкина улога биолошки и друштвено значајнија, односно утицајнија. Мајка учи душу како да постане личност. Учи бебу језику, култури, а касније и писму. Од рођења до предаје детета васпитачицама у дечијим вртићима смештено је најважније време васпитавања. Бебе су упијач који у себе пресликава понашања мајке и оца. Зато је пресудна улога личног примера. Неваспитани људи стварају и обликују душе које касније постају друштвени проблеми.
Подразумева се да васпитане мајке предају дете васпитаним васпитачицама, ове прослеђују децу васпитаним учитељицама, па васпитаним наставницима и коначно васпитаним професорима. Данас су и професори неваспитани. Зар се ретко чује да је неки професор нешто ружно рекао, починио, преписао, присвојио, купио диплому, непристојно се понашао…?
Када би људи били васпитани, водило би се рачуна о мислима. Из њих све произилази. Када су мисли чисте (позитивне), онда су речи позитивне. Када човек води рачуна о томе шта говори и пређе му у навику изговарање култивисаних, пробраних, пријатних речи, он постаје карактеран, а карактерни људи имају лакшу и бољу судбину, јер су пронашли пут ка довршавању душе. Мајке то морају да знају и морају кроз васпитање да науче децу зашто и како да чувају своју душу.
Најважније је да васпитане васпитачице у улози мајке науче шта је то душа. Бранислав Петронијевић је дефинисао душу као апсолутно несвесно. Ја додајем: које тежи да се освести. Освешћивање је однос подсвети (душа) и свести (личност). Када човек постане свестан своје душе и циља њеног постојања, почиње да ради на душевном и духовном довршавању на путу самоусавршавања.
Учења о души су избачена из школских систама још 1879. година када је Вилхелм Вимт организовао своју прву лабораторију за истраживање психе и када су психу поистоветили са душом. Наравно да је то историјска грешка, која у доброј мери утиче на то да су људи све бездушнији.
Све ће поћи набоље када прва генерација васпитаних васпитачица буде учила децу да је њихова душа кодирана, односно да су све душе врста суштински непроменљивог програма. Душу човека чини примарна душа (информације које су запамћене у „духовном свету“ у облику програма који треба да се подигне на виши духовни ниво), генетски код (информације преузете од родитеља), космички код (информације преузете од сазвежђа), примарна ћелија (информације на основу којих се обликује тело), име (информација која обликује карактер) и искуство (специфичне информације које душа прима од рађања до смрти). Будући да је код суштински шифра, подразумева се да је непроменљива. Најважније је да се прихвати да душа не може да мења другу душу, а своју може. Не много. Структура личности се може променити у оној мери у којој то човек жели, у складу са снагом његове воље, веровањем у себе, знањем да искристалише живу менталну представу циља. Другу душу траба прихватити и волети такву каква је, а на њој је да се у складу са животним циљем сама довршава. Васпитачице треба да буду свесне да људски род тек треба да схвати комплекност душе и да у времену које следи треба искристалисати истину о души.
Ништа мање важно није да се деца уче зашто треба да негују свој језик, писмо и културу, јер су посебности космичка суштина. Као што је врт лепши када је у њему више разноликог цвећа, тако је културна баштина лепша и вреднија када има различиту уметност и литературу. Мода проистекла из опонашања, морала би да устукне пред самосвешћу. Разноликост је врхунска врлина. Поштовање разноликости још већа. Треба волети све што постоји, а посебно све што чини окружење, од минерала, биљака, инсеката, животиња до других људи. Прошлост треба поштовати, садашњост треба да послужи за преиспитивање, извлачење поука и стварање услова за бољи живот, а будућност остаје светлост којој тежимо.
Да би се стигло до прве генерације васпитаних вапитачица неопходно је да неки од владара буде истински (х)уман, да пробере најумније људе и створи тим за доношее одлука на стратегијском нивоу. Изгледа илузорно и утопијски, али је истина да ће стварност приморати људски род на освешћивање, јер се овако даље не може. Системи изазвани похлепом стоје наспрам опстанка планете, па чак и несвесних пљачкаша. Свеједно је ко ће први прогледати. Нека то буду Хрватице, Израелке, Холанђанке, Румунке, Американке… Васпитане васпитачице ће морати да шире истину и љубав, јер је то једини пут ка извеснијој будућности.
Ово је само мали прилог освешћивању.
[1] Toševski Jovo, Ti/Ja, Narodna knjiga * Jefimija, Beograd, 2000, стр. 44 и 144.
Светозар Радишић: Ми нисмо слободни, ми смо робови
Ми нисмо слободни, ми смо робови
Пише: Светозар Радишић
Кретање људи и регистровање њиховог кретања обавља се помоћу ТВ камера, проласка кроз уређаје за идентификацију и електронских пропусница. Свет је затрпан прислушним уређајима. Да ли су то мобилни телефони, компјутери, ТВ уређаји, телефони, лампе, упаљачи, „бубице”… – све је теже открити. Разговори се прислушкују и пресрећу помоћу најсавременијих прислушних уређаја, сателита и система попут „Ешелона”.
Када је реч о контроли Европљана, веома је занимљив Шенгенски споразум, закључен 14. јула 1985. у луксембуршком граду Шенгену. Оверен је тајно. Потписали су га пробрани људи из Француске, Немачке, Италије, Шпаније, Холандије, затим Луксембурга, Данске, Португалије, Аустрије (као посматрач) и Грчке.
Због противљења јавности, у Грчкој је споразум ратификован с великим закашњењем, у марту 1997. године. Тим споразумом, између осталог, регулише се и контрола кретања грађана. При том се прикупљају искључиво лични подаци. Информациони систем је повезан с националним филијалама и главним компјутером у Стразбуру. На тај начин могу се проверити и упоредити подаци о грађанима наведених земаља из свих извора (школе, полиције, банке, социјалне институције, поликлинике, болнице итд.).
Шта то заправо значи? Човек је стигао до периода у којем „царују” информације. Информатичка (р)еволуција требало би да омогући човеку да послује са што мање утрошене енергије и кретања – из своје радне собе. Међутим, преовладало је зло, својствено сваком човеку. Уместо да улаже у начине за стварање бољих услова за живот, улагања су усмерена ка новим врстама оружја, уништавању „прекобројног” становништва и његовој контроли. Да би људи схватили где живе и какве им претње и изазове намеће Черчилова „империја ума”, очигледно је да није довољно што знају да је британски институт „Тејвисток” регрутовао више од милион „испирача мозгова” и што исту улогу има холивудска и ТВ индустрија.
Зато су на Интернету и телевизијским и радио станицама, као и у штампи све чешће теме: „Бигбратхер цан сее yоу” („Велики брат те посматра”), „Њу ејџ – илуминати и 666”, „Контрола ума и електромагнетно оружје”, „Програми за контролу ума федералне владе”, „Испирање мозга”, „Злоупотреба ‘Филаделфија експеримента’”, „Ција је већ уништила свет”, „Неидентификоване летилице припремају људе за нови поредак”, „Контрола ума у јединицама за психолошке операције”, „Жртве контроле ума након експеримента обављеног на универзитету у Харварду”, „Психолошки експеримент обављен 30. октобра 1938” итд.
За контролу људи одређене су и објављене пропозиције. Контролисани не смеју да посумњају да су контролисани. Контрола мора да буде ненаметљива, индиректна, на ивици игнорисања. Масе се морају држати у незнању. Школски системи се стављају под контролу. Амбициозне, знатижељне особе треба опслужити лажним знањима и лажним титулама. Масе не смеју да науче да мисле. Треба поништити сваку оригиналност и креативност. Народ треба држати у информационој изолацији.
Уместо гладијаторских арена треба му понудити ТВ програме и исте емисије на свим каналима у којима су на плеј беку и увежбани аплаузи – све мора да буде извештачено до бесмисла. Људе треба одвојити од животних проблема аферама, екстремним спортовима, забавом која подиже адреналин, периферном политиком… Истински едуковане људе, које је тешко контролисати због њихове економске независности, треба сломити ускраћивањем посла, блокирањем јавних наступа, преко банковних књижица и девалвацијама.
Људи се осећају све мање безбедно. Уведени су бар-кодови и кредитне картице а уводе се и идентификационе картице које омогућавају непрестано праћење кретања појединица. Према најновијим законима, о свим становницима се води више досијеа, препуних података (од датума и места рођења до стања на жиро и текућим рачунима). Размена података између унутрашњих и интернационалних институција је аутоматизована, компјутерска, тренутна.
Кретање људи и регистровање њиховог кретања обавља се помоћу ТВ камера, проласка кроз уређаје за идентификацију и електронских пропусница. Свет је затрпан прислушним уређајима. Да ли су то мобилни телефони, компјутери, ТВ уређаји, телефони, лампе, упаљачи, „бубице”… – све је теже открити. Разговори се прислушкују и пресрећу помоћу најсавременијих прислушних уређаја, сателита и система попут „Ешелона”.
На штампачима се обележавају странице, тако да се зна који је документ у којој установи, просторији и на којем штампачу одштампан… Уређајима попут система СИГИНТ у Мериленду омогућена је и контрола свега што појединац (п)осматра. Улазак сваког возила у већину технички опремљених градова, региструје се у контролним центрима. Слобода кретања не постоји а све је угроженија слобода писања, говора и мишљења.
Програме у рачунарима „Мајкрософта” прегледа Агенција за националну безбедност САД (НСА). Нико не зна шта је уграђено у рачунаре са којима се свакодневно корисници друже сатима. Употреба Интернета прати се од уласка до изласка и заинтересованост сваког пријављеног корисника. Иако су пријаве под шифром, обавезни су подаци о контролисаном телефонском прикључку.
Могућ је утицај на промену расположења и мишљења становника, системима ХААРП с Аљаске и ЕЛАТЕ (западни назив за руски контролни систем на аеродрому Шереметјево у Москви). Контролу понашања људи омогућава и систем у близини Риге. Сличне могућности имају и центри Арсибо (Арецибо– Тихи океан), Душамбе (Дусхамбе – Таџикистан), Горкити, Хипас (Горкитy, ХИПАС – Северна Америка), Мончегорск, Сура (Монцхегорск, Сура – јужна Азија) и Тромсо (Тромсо – Норвешка).
Осим електронске размене података, постоје и невладине организације (попут организације „Еуронет”) које својим централама достављају финансијске податке из свих европских држава, као и обавештајне службе с агентима на терену које достављају податке својим центрима о кретању људи, њиховом послу, активностима и имовном стању.
Чини се да свет улази у епоху у којој ће сви грађани бити непрестано на сцени и да ће их приказивати у неком центру уживо, попут учесника у шоу-програмима „Велики брат”. У тексту под насловом „Модерна тортура и контролни механизми за елиминацију људских права и приватности”, финска научница др Рауни Лена Килде објавила је у септембру 1999, у најтиражнијем скандинавском листу „Хелсингин Саномат”, званичне податке о микроталасној контроли ума. У њеном тексту наглашено је да ће у току 21. века у све људе бити уграђени „ДНК микрочипови”.
Та финска научница, бивши шеф финских медицинских официра, сматра да су мобилни телефони брилијантни изум за контролу људи и контролу њиховог ума, али да их превазилазе микрочипови. Нагласила је да уградња микрочипова значи потпун губитак приватности, одсуство контроле над телесним функцијама, контролу емоција и мисли, па чак и измену структуре личности. Системом за даљинску контролу људи, помоћу суперкомпјутера, могу по жељи да се мењају особине нервног система особе с уграђеним микропроцесором. Ти системи су већ проверени на ретким врстама животиња (лавови, китови, медведи, орлови…). Након опијања, помоћу иглица са успављивачима, све већи број животиња је под сателитском контролом – на условној слободи, а у стварном ропству.
„Паметне” идентификационе картице с микроодашиљачима прво су понуђене Мајвок и Кри Индијанцима у Канади. Иако, се борба око њиховог увођења још води, први одговор Мојвок Индијанаца је да не желе да буду третирани као дивљи пси „које неко контролише из васионе и држи на електронској узици”.
Технологија за контролу ума већ се користи у САД, Јапану и Европи (највише у Шведској). Та технологија се у САД сврстава у тзв. неубојно оружје. Синтагма „неубојно оружје” доводи људе у заблуду јер је реч о убојном оружју које убија полако, у облику „нормалних” болести, као што су канцер, леукемија, срчани напад, Алцхајмерова болест… Те болести се управо шире планетом.
С друге стране, примена екстраниских фреквенција изазива дезоријентацију, метеж, психички и емотивни бол који ломи нападнуту популацију, а протест нападнутих особа је за све друге невидљив.
У вези с микрочиповима треба знати да су први примерци, наравно много примитивнијег садржаја и незграпнији, уграђени у људе у Сједињеним Државама и Шведској још 1874. године. Занимљиво је да те две земље и сада предњаче у уграђивању микрочипова у људске организме. „Лондонтајмс” је 17. октобра 1994. објавио напис „Бионички човек стиже”. У том тексту наведен је податак да 15.000 људи широм света има у мозгу уграђене електронске компоненте. Није лоше знати да су за човека ризичне батерије за напајање чипова енергијом. Оне садрже отровни литијум, који може да се злоупотреби даљинским испуштањем у „неподобне особе”.
Полицијске и војне агенције, према мишљењу др Рауни Килде, могу да следе сваког корисника и да утичу на његове мисли помоћу микроталаса, узрокујући да и здрави људи чују гласове у својим главама. Њене ставове потврдили су научници Института за биофизику из подмосковског Пушчино Шорохова и Тиграњана. Они су експериментално доказали да сноп из генератора веома високе фреквенције, модулисан гласом, изазива ефекат гласа који се чује „директно у мозгу”.
На питања да ли је могуће пренети звук тако да глас чује само изабрана особа (и нико више) и да ли је могуће с удаљености изменити емоције употребом електромагнетних уређаја, одговор у војној литератури је – да.
Савремена технологија омогућава да се произведе говор у људском телу, веран грленом говору. На тај начин створена је могућност за тајне сугестије и психолошко усмеравање. У истраживањима се показало да је могуће даљински процењивати понашање централног нервног система особа према којима су усмерени кодирани пакети електромагнетних таласа. Код људи озрачених модулисаним микроталасима ниске снаге изазивају се зујање у ушима, пиштање и слични звучни ефекти, који као да допиру из главе или непосредно иза главе.
Снажнији генератори сигнала могу да изазову главобољу, крварење из носа, дезоријентацију и мучнину. Избором фреквенција може се створити разумљив говор, што се примењује у скривеним акцијама ради обмањивања, провоцирања и мамљења противника. То се може чинити јер је тестирањем понашања људи доказано да се покрети, осећаји, емоције, жеље, идеје и различите психолошке појаве могу изазвати, ускратити или преобличити електричним стимулацијама одређених делова мозга.
Управо такве могућности описао је пуковник Џон А. Ворден у инспиративном тексту„Информацијска револуција и будућност војног ваздухопловства”. Будући да је експерт за електронику, веома јасно је објаснио како на људско тело утиче микроталасни пулс велике снаге у гигахерцном подручју. Реч је о начину да се у људском телу изазове нагло ширење благо загрејаног ткива и тако створи звучни талас и унутрашње акустично поље у опсегу од пет до 15 килохерца – што је чујно. Тај метод омогућава да се изабраним противницима (жртве) саопштава на поразан начин, који их изузетно узнемирава, нешто за шта се као механички уређај користи њихово тело.
Какве су могућности контроле становништва показује пример расправе у Сенату Сједињених Држава одржане 22. јануара 1997. године. У дискусији је обелодањено да су ваздухопловне снаге САД користиле специјални авион који је радио-фреквентним порукама манипулисао умом људи и утицао на изборе у Босни и на острвуХаити.
Постоји основана сумња да је исто оружје коришћено приликом прогона Срба из Републике Српске Крајине, а од 1997. могуће је сумњати у све демократске изборе.
Наравно, могуће је и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје десетак минута научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Та технологија се већ користи у контроли људи ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001. године. Оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона.
У експерименталној фази је даљинска контрола ума, сателитско посматрање можданих таласа и њихова анализа помоћу компјутера који се активирају мислима. У тексту упућеном у институције 6.500 финских научника, пише да су жртве контроле ума за све глобалисте – „лажни болесници” и „потпуни лудаци”. Стога, све медицинске школе уче своје студенте да је реч о параноидним особама. Жртвама контроле ума нико не верује јер их је тешко, ако не и немогуће, одвојити од параноичних особа.
Међутим, после објављивања књиге Ника Бегича Ангелс Дон‘т Плаy Тхис ХААРП: Адванцес инТесла Тецхнологy, стотине људи су се аутору пожалиле на искуства у вези с контролом ума. Доктор Бегич сматра да њихове тврдње треба схватити озбиљно. Уосталом, када постоји технологија која се може злоупотребити јасно је, по аналогији, да ће скоро сигурно бити злоупотребљена јер су злоупотребљене и све претходне технологије.
Осим тога, уколико постоји начин да се човек контролише, иста технологија омогућава медицинским експертима да установе злоупотребе. Али, то треба хтети и бити на страни руље, а наспрам „владара из сенке”. То јесте највећи изазов данашњице. Уосталом, људима који се пожале требало би обезбедити место где ће се установити истина и треба им помоћи у сва три случаја: када говоре истину, када су у заблуди и када су болесни.
Управљање људима стиче свакодневно све већи легалитет и легитимитет. После потпуне контроле робе, успостављене увођењем БАР-кода, у земљама Европске уније уведен је и ЕКАМ-код, који је утиснут на шенгенске пасоше у виду магнетне траке. Реч је о матичном броју особе, тековини тоталитарних и милитантних система, који поједностављује административно пословање. Међутим, подмуклији иницијатори већ више деценија инсистирају да се та шифра угради у тела грађана, односно да се утисне у десну руку или на чело. Тада би из једног центра могло да се утиче на нервни систем човека укљученог у мрежу и да се, ако то неко одлучи, у доброј или лошој намери, успорава или убрзава рад његовог срца.
Но, према објављеним подацима, за које аутори тврде да су „процурели” из тајних досијеа Ције, у америчким експериментима ин виво већ је остварен електронски утицај на људски мозак уграђивањем микрочипова. У извештајима бивших агената потврђено је да Ција убризгава компјутерске чипове у крвоток „пацијената”. Скоро невидљиви чипови, чију „невидљивост” омогућава нанотехнологија, стижу до мозга, где се каче о неуронске завршетке и почињу да емитују унапред програмиран код.
Очигледна, бескрупулозна легализација нехуманих решења наговештава постојање тајних подручја, али и институција, у којима су могуће и веће злоупотребе. Стога Черчил Велш, председница Удружења грађана за заштиту од злоупотребе људских права употребом електромагнетног и неуролошког оружја, покушава, уз помоћ бивших „људских заморчића” из Бугарске, Немачке и Јапана, са Новог Зеланда, из Русије, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, да докаже да Ција експериментише на људима, без њиховог знања, уграђујући им у мозак „трансмитере”.
Занимљиво је да се, према наводима госпође Велш, жртвама уграђују пријемници приликом рутинских операција синуса, вилице, носа или уха. Као најдрастичније, навела је случајеве Швеђанина Роберта Неслунда и украјинске породице Кец. После организовања Удружења жртава, госпођи Велш се сваког месеца јављају две–три нове жртве технологије којом се мозак третира као својеврстан компјутер који ослобађа електромагнетне таласе. Жртве тврде да се променом дужине, интензитета и снаге сигнала може утицати на човеков ум и психу. Међу најугроженијима су људи из земаља транзиције – Источне Европе и Русије.
Инсталирани „мождани трансмитери” (предајници) могу да се прате глобалним позиционим системима (ГПС) из сателита, уз помоћ суперкомпјутера. Резултат примене наведеног метода је донекле контролисано понашање објекта, односно (зло)употребљеног човека. Исходи деловања радио-сигнала могу да буду умртвљене синапсе (веза између две нервне ћелије) или електронско поништавање меморије. Реч је о последицама након примене познате РИЦ-ЕДОМ тенике, коју одавно користи Ција, а коју је открио и први употребио Линколн Лоренс.
Најпознатије жртве „контроле ума” су особе које су преживеле тортуру у пројекту „Монарх”. Кети О’Брајен написала је књигу Трансформација Америке, а Брајс Тејлор је свој случај описала у књизи Сјај звезда. У бројним књигама и написима оне су примери за програмирано претварање жена у „робиње секса”. Занимљиво је да је Кети О’Брајен имала брутални садо-мазохистички однос са Диком Чејнијем у „Кожној соби” Бохемијанског клуба. Сви знају да је Дик Чејни био секретар одбране САД за време Џорџа Буша Сениора и да је сада на дужности потпредседника САД, односно да је нафтни партнер и заменик Џорџа Буша Јуниора.
Жртве контроле ума не налазе се само у Сједињеним Државама и Шведској. Роналд Стенли, амерички јавни тужилац, упозорио је свет да Русија поседује лептонско супероружје за контролу људи. У свом обраћању јавности, у септембру 1995, навео је да се лептонско оружје серијски производи од 1980. године и да је у Москви формиран центар за регистрацију грађана који су страдали због примене те врсте психотронског оружја. Занимљиво је да, према његовим речима, оператери психотронске станице која користи лептонско поље могу са удаљености до 100 километара детаљно да фиксирају све нијансе мисли одабране особе. При дуготрајној контроли, они су способни да овладају целокупним сећањем жртве: могу сазнати и најинтимније податке, мењати понашање и, чак, разболети жртву.
Најновија научна постигнућа сурово потврђују да је људски мозак све угроженији. Адам Манделбаум, бивши службеник Војне обавештајне службе, а затим и Агенције за националну безбедност САД, који се професионално бавио тумачењем тарота и прорицањем будућности за војне потребе, у књизи Сенке рата навео је да је донедавно Ција користила сујеверје у борби против бунтовника у Конгу, проучавала могућности контроле ума хипнозом и дрогама и, чак, разматрала примену метода за измену свести ради утицаја на њихово понашање.[8]
„Неубојно оружје” користи се за утицај на психу, ум и дух људи. Џенет Морис, из Одбора за глобалну стратегију вашингтонске организације коју је организовао Реј Клајн, један од бивших заменика директора Ције, изразила је забринутост због евентуалне примене акустичне психо-корекције. Она очекује употребу новог „неубојног метода” за „гушење побуна и нереда, контролу дисидената, деморалисање или онемогућавање непријатељевих снага и повећање могућности тимова пријатељских специјалних оперативаца”. Госпођа Морис је упозорила да „пешадија ризикује да се изложи специфичном звуку, који производи посебан уређај, а не може се неутралисати помоћу заштитне опреме и помоћу било каквих чепова за уши”.
С друге стране, у мозак уграђени елекронски инструменти пружају помоћ приликом лечења. На пример, хирурзи Центра за епилепсију у Викторији (Аустралија) користе нову технологију за лечење епилепсије. Убацили су мреже високо осетљивих електрода на површину мозга и на тај начин се одређује „епицентар” епи-напада.
У примени микрочипова све је уреду док не дође до „погрешне” дијагнозе и популарне „колатералне штете”. Уз сагласност пацијента, нанотехнолошки чипови се могу убризгати у његов крвоток и довести на место рада, или уградити ињекцијама међу мишиће десне надлактице, где могу да обављају своје функције без штете по организам.
Познато је, да је водећи светски кибернетичар Кевин Ворвик, професор на Универзитету Рединг (Велика Британија), уградио себи у подлактицу микропроцесор за укључивање компјутера и отварање врата, а одлучио је да себи и супрузи угради чипове који би им омогућили да, уместо разговора, једно другом упућују и читају мисли. Проблем је у томе што је то чисти сатанизам.
Експерти за израду микрочипова тврде да садашње идентификационе картице с микрочиповима опремљеним антенама, и без уградње у људско тело, омогућавају власницима суперкомпјутера, повезаних са сателитима, да прате кретање изабраних личности, да их прислушкују и препознају њихов глас.
Европски парламент је 28. јануара 1999. у „Резолуцији А4-0005/99 о животној средини, безбедности и спољној политици”, у члановима 23, 24 и 27, позвао да се „неубојно оружје” стави под контролу и регулише његова примена. Уз то, упућен је позив да се забрани развој оружја које омогућава било који облик манипулације људима.
Зато је могуће рећи да је микроталасна контрола људи „неубојним оружјем” највећи интернационални криминал у историји људског рода усмерен против становништва планете. Будући да је Исак Адижес доказао да сваки човек има свој ниво проблема, потребно је објединити напоре оних који нису саможиви и настоје да својој деци и унуцима обезбеде извеснију и цивилизованију будућност.
Посвему судећи, једини начин да мегакапиталисти задрже средства која су отели људима или узели на правно коректан начин, на основу права које су сами смислили, јесте да држе остале људе под контролом својих институција. Зато није чудно што из дана у дан ничу све моћнији надзорни системи.
Већина влада у Европској унији намерава да уведе нове биометријске личне карте (са отиском прстију, снимком дужице ока и потписом), које ће бити повезане с банком података о личним информацијама. На основу документа Европске комисије (ЦОМ 2004/72), јасно је да Европска унија чини напоре за постизање „свеобухватне безбедности”. Тим документом предвиђене су бескомпромисне мере унутрашње безбедности.
Прво, реч је о мерама које ће омогућити праћење кретања и трансакције сваког човека. Друго, спољашња безбедност обухвата потпуно затварање копнених и поморских граница „нелегалним имигрантима”. Треће, предвиђене су интервенције у „неуспелим државама” и „регионалним сукобима”, самостално или удруженим међународним напорима. Четврто, један од основних циљева је изградња „безбедносне културе”, заједно са „индустријом безбедности и научном заједницом”. Пето, наставља се изградња међународног поретка заснованог на ефектима глобализације, медијског монопола, несигурности и сиромаштва. Шесто, ствараће се међународни обједињени системи одбрамбених и безбедносних организација. Седмо, Европска унија се припрема за проглашење кризне ситуације и „ванредног стања” у Унији. Планира се успостављање владајућих структура које би надгледале процес успостављања новог система европске безбедности.
Европска комисија, радећи по упутствима Савета европске уније (тело које окупља све владе земаља чланица), предложила је да се испитају могућности да се успостави тотална контрола грађана. Према том предлогу, испитује се могућност надгледања телефонског саобраћаја, коришћења Интернета, контроле возила, свих врста путовања, куповине одеће или било којих намирница, кретања сваке особе која носи било какву врсту картица (банковна, кредитна, пасош, виза, лична карта…), посета пријатељима, одласка на посао, у вртић и школу и повратка кући.
Комисија тврди да је око безбедносног проблема окупила директоре компанија, запослене у научним институцијама, високе европске политичке личности, чланове Европског парламента и посматраче из међувладиних организација. Но, нико не зна ко су они и коме су подређени. Чини се да је једини логичан одговор: они су службеници „великог брата”.
Према Тони Бањану, уреднику „Statewatcha”, безбедност САД и Европске уније после 11. септембра 2001, плаћени су нестанком приватности и демократске културе. То значи да се више не поштују различитост и различита схватања, нема толеранције, нити прихватања разних цивилизацијских тековина.
Посвему судећи, сви људи ће се пратити, а подаци о праћењу биће сачувани у име демократије. Будући да се обични људи не би определили за то, рачунајући да ће се власт променити и да ће „злобни комшија” кад-тад бити у прилици да злоупотреби централну базу података, или да измени податке, јасно је да је неко моћнији од службеника Европске комисије дао налог за контролу Европљана. Уосталом, безбедност концепта централне базе података оспоравају многе стручне установе (на пример, Комитет за рачунарска истраживања Велике Британије) а на могућност масовне крађе података из биометријских база упозорили су и званичници највећих информатичких компанија у свету.
Контроле се плаше сви прљави политичари, а ипак потписују акте који ће им кад-тад доћи баш „политичке главе”. Пристанак на свеопшти надзор, који искључиво одговара недодирљивим и никад контролисаним мегакапиталистима, увреда је за све интелигентне људе, за оне који мисле да су паметни и, много више, за оне који то заиста јесу. Треба се надати да Европска унија нема представу о могућем отпору грађана, оних којима још није „испран мозак”, уколико се осмели и крене путем неоробовласништва.
У систему контроле људи је и незаобилазни Интернет. Он је све више виртуелни простор који подсећа на будуће сукобиште. Умрежени рачунари омогућавају неколико врста савремених ратова: мрежни, електронски, виртуелни, хакерски, псионички, информациони, медијски… У свим сукобима важно је која страна има веће могућности. На Интернету се то огледа у броју и знању стручњака, технолошкој и техничкој разлици, квалитету софтвера, познавању метода за упаде у туђе системе и одбрану сопствених система.
На пример, постоји основана сумња да је сајт Кели Марголис употребљен за дистрибуцију вирус-програма који омогућава снимање и претраживање садржаја свих рачунара који су приступили том сајту. Уколико корисник Интернет мреже оствари контакт с непознатим, не треба да се чуди ако на неком другом сајту угледа своје име или фајл с потпуним личним подацима.
Тако се може догодити да се подаци о интересовањима и броју часова у активностима на Интернету нађу у некој датотеци неке фирме у Балтимору у Мериленду. Подаци могу да буду толико прецизни као да их је поставила служба државне безбедности. Важне су и личне особине корисника Интернета, које би се при томе могле појавити. На пример, за неког може бити забележено: непредвидив, потенцијално опасан и неупотребљив.
Посебан проблем је тзв. крађа идентитета. Реч је о криминалу који у Сједињеним Државама расте невероватном брзином. Краду се бројеви кредитних картица, матични бројеви, бројеви возачких дозвола… Највећа крађа те врсте оштетила је у САД током 2002. године око 30.000 људи за око три милиона долара. Званичници су подигли оптужнице против три особе, које је предводио Филип Камингс, службеник компаније „Теледата Цоммуницатион Инцорпоратион”из Њујорка.
При толиком настојању да се све стави под контролу, и да не постоји систем „Ешелон” за електронско надгледање Европе, Срби су већ под електронском контролом. Продаја дела ПТТ-а и Мобтела омогућила је укључење у светску мрежу преко Италијана, Грка, Норвежана… Стога, врло је вероватно да негде далеко удобно заваљени седе неки службеници задужени за преслушавање електронских података и помно рангирају противнике: антисемите, антидемократе, антиамериканисте, антимондијалисте, анти…, анти…
______________
http://www.vitovnica.rs/2012/09/mi-nismo-slobodni-mi-smo-robovi/
Књига Светозара Радишића: "Нестанак великог брата 2012"
СВЕТОЗАР Ђ. РАДИШИЋ
НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА
КЊИГА ПРОФЕСОРА ДР СВЕТОЗАРА РАДИШИЋА: „НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА 2012“...
Како до књиге: Књига ,,Нестанак великог брата 2012. “ може се набавити у књижари Медија центра ,,Одбрана” (Васина 22, Београд), или наручити путем телeфона: 062 448 965.
ПАН-ПЛАСТ
БЕОГРАД
Београд, 2007.
——————————————————–
УМ, КОЈИ ПОНЕКАД СМАТРА
ДА НЕ ПОСТОЈЕ ТАКВЕ СТВАРИ
КАО ШТО СУ ЧУДА,
САМ ПО СЕБИ ЈЕ ЧУДО.
Скот Пек
ОДЉУЂИВАЊЕ
Двадесет први век по свему мора бити чудесан. Пре само сто година нико није могао да замисли космичке платформе, клониране људе, киборге, невидљиву технологију, другу страну Месеца, креативну улогу Сунца, фреквенцију мисли… У двадесет другом веку, очекује се, човек ће крстарити свемирским бродовима Млечним путем, као што то сада чини луксузним бродовима Тихим океаном или медикаментима својим крвотоком. Тајне се све време сужавају и шире, с мером пале и с мером гасе.
У доба стварања немогућег, човек је схватио да је прихватањем институционалног надгледања изнедрио појаву која смртно угрожава његову судбину, односно његов унутрашњи мир, приватност, достојанство и сваковрсну слободу. При том је истина да је човек навикао да га неко надзире. Док је дете, над њим бдију родитељи, дадиље, васпитачи…, а понекад и друга деца. Касније о његовом понашању брину учитељи, наставници и професори. Када стаса за самосталан живот, прате га оштри погледи полицајаца, испитивачки погледи лекара, правника и шалтерских службеника, и ставља се под стални надзор претпостављених, контролора и „колега” из „унутрашње” безбедности.
Наведене врсте надгледања понашања људи природне су и чине део бриге о људима. Међутим, један од најважнијих проблема људског рода – морална декаденција квантитативне цивилизације – изазвала је драстично материјално раслојавање људи и потпуно другачије разлоге и услове за њихов надзор. Сада „велики брат” (група најимућнијих лица) одлучује о животу и смрти осталих људи. Брига о људима је ишчезла, а брига о иметку све више опседа људски род.
На размеђу информатичке и нанотехнолошке ере, средства за живот се убрзано преливају у касе, банке и фондове најимућније касте. То је условило да су новчана улагања превасходно усмерена у личне, уместо у друштвене пројекте, да судбина већини људи измиче из руку, смањује се број ангажованих у стварању нових вредности, онемогућено је људима да се правовремено спреме за старост… Пред будућношћу стрепе и млади и стари људи. Нове генерације имају све мање могућности да им нешто претекне и да нешто надграде до своје старости. У општој несташици, губе се основне људске вредности и врлине, а исконску љубав потискују душевни бол, стрепња, страх, завист, подозрење и мржња.
Али, ко је или шта је „велики брат”? Реч је о двоструком феномену. Он је физички систем који ће се у следећих десетак година, по свему судећи, потпуно персонализовати. Истовремено, то је владајући метафизички концепт.
У физичком облику, реч је о више од 3.000 најимућнијих људи света. То су масонеријом обухваћени мегакапиталисти.[1] Сва лица у чијој су одбрани и заштити обезличени гардисти, ојачани ОУН (Савет безбедности), НАТО-ом, ОЕБС-ом, ММФ-ом, Саветом Европе и Парламентом Европе…
Њихов систем подсећа на време Јосифа Висерјоновича Стаљина када је постојао само један прави Стаљин, а стаљинизам се састојао од безброј мањих Стаљина, различитих величина и вредности, на различитим нивоима. Зато сада сви они који имају телесну заштиту припадају систему „великог брата”. Они, кријући свој идентитет и негујући своју безличност, све надгледају. Док их све не купи најимућнији међу њима личиће на братство, а потом ће на економско-политичко-војној сцени остати у Библији предвиђени, осамљени, али свемоћни „Владар света”. Сада Дејвид Рокфелер само подсећа на њега. Већина особа које сачињавају вишедимензионог брата већ је, због зала почињених Србима и хришћанству, проклета у име господа Исуса Христа…[2]
С друге стране, „велики брат” је концепт размишљања који је прихватила већина људи. Свеприсутна свест „великог брата” је испољено зло у људима. Он је култура претходног и „новог доба” настала из односа према својини и потхрањена медијском манипулацијом, односно непромишљеним уверењем да је све што излази из магичних ТВ кутија – истина. Гоји (раја, народне масе, руља), [3] одљуђени ставовима сионских мудраца, плаћају цену свог настојања да прихвате и одобре похлепу имућних, у жељи да постану нечији пигмалион, попут њиховог узора – самољубивог Била Гејтса.
Александар Дугин је у предговору српском издању књиге Основи геополитике – Геополитичка будућност Русије издвојио из руље већи део српског народа: „Ви сте се с атлантизмом суочили кроз натовске бомбе. Одолели сте, нисте се предали. То је била сурова лекције из геополитике – разорени градови, унакажена поља, настрадали недужни људи – деца, девојке, старци… А ви сте – Господе Боже, већ по ко зна који пут – сачували част, нашу заједничку евроазијску част… Клањам се великом српском народу”.[4]
Све је мање из руље издвојених интелектуалаца а услови за самобитност, самосвест, информисање истинитим информацијама и самопоштовање убрзано ишчезавају. Осврћући се око себе, преостали интелектуалци се саблажњавају над догађајима којима нису дорасли, јер их не разумеју. У књизи The Twilight of the West записане су изјаве Ремзија Кларка, Бижит Бардо, Ноама Чомског, Михаила Горбачова, Питера Хендкеа, Игора Мандића, Никите Михалкова, Харолда Пинтера, Александра Зиновјева… Сви су запрепашћени количином зла усмереном ка Србији и Србима и немоћни да било шта учине да се то зло не обнавља.
Такав „велики брат” нуди свим грађанима света да стекну капитал и постану једнаки њему. Треба само да савладају грижу савести и да непрестано узимају све што могу од кога стигну. Његов концепт је копија Божије понуде свим људима да постану безгрешни попут Исуса Христа. Треба да живе што бестелесније и да непрестано дају. Прва понуда извитопереном људском роду изгледа веома природно и доступно, а друга личи на још једну „немогућу мисију”. А руља к’о руља – увек иде лакшим путем.
Свет је постао јединствен „мулти левел систем”, у којем сви напори појединаца све време јачају мегакапиталисте. Што време више протиче, имућни су имућнији, а сиротиња је сиромашнија.
Службеници „великог брата”, његови главни ослонци и освеживачи, припадају тзв средњем, чиновничком, техноменаџерском слоју људи. Они су уверени да ће кад-тад да му се придруже, иако знају да до огромног капитала није могуће стићи часно, чисте душе и чистих руку. За стварање нес(а)весних „гонича робова” и владање руљом најимућнији мегакапиталисти настоје да искористе обједињену планетарну религију, средства јавног информисања и нанотехнологију.[5] Да размишљање људи са „ситном душом” није засновано на тако мало знања, мегакапиталисти не би постојали, нити би имао ко да их (са)чува.
Када неко науми да саучествује у нестанку феномена „великог брата” и само помисли да је његово раскринкавање и разголићавање довољно за урушавање концепта, онда постаје блиска одавно присутна мисао да је реч о још једном рашомону. То је као када психа жели да се самоконтролише, свест покушава да се освести,[6] ум настоји да схвати себе а душа треба да се самостално продухови. Зар је могуће очекивати да ће се метафизички облик „великог брата” одрећи себе?
Планетарни је проблем то што су најмоћнији људи одлучили да не информишу оне друге и што им је циљ да већ избезумљено јавно мњење буде тестаста маса за свевремено и сваковрсно обликовање. Међутим, уколико у томе не остваре успех, постоји могућност да се пред њима кад-тад појави разуларена руља, коју треба контролисати, изоловати, неутралисати, или, пак, елиминисати.
Тешко је оспорити да је у људском роду, почетком 21. века, између оних који владају и оних који припадају руљи, успостављен однос који је веома сличан претпостављеном односу између Нефила и људи.[7] Стога се очекује да ће „владари из сенке” искористити прву прилику за увођење ванредног стања, ради потпуније контроле сиротиње. Тада ће заувек ускратити тзв. обичним људима право на достојанство и слободу. Уосталом, у историји људског рода није постојала боља прилика да се овлада целом планетом.
У време када је јасно да би сви умови света требало да се позабаве проблемом опстанка људског рода, а и саме планете, (за)купљене медијске куће, у којима већином влада новинарски полусвет, предвођен fax-идиотима[8] (којима је важан само новац), убрзано избезумљују, иначе неинформисане, грађане. Чине то увођењем обездушених програма, филмовима и емисијама за величање свега што је настрано и за продају. Врхунац је пренос ратова уживо.[9]
Уместо да људи све већу ризницу усвојених знања искористе за своје материјално и душевно усавршавање, људска цивилизација је све угроженија, што после 20 векова култивисања заиста делује чудно, мистериозно и бесмислено. Научни и школски програми за просвећивање људи полако постају реткост, иако би човек, да би изменио садашњи начин размишљања, морао да се освести и духовно прогледа. Тада би могао да усмери енергију ка хуманијим решењима и улагањима, у истраживања која ће омогућити бољи живот будућих генерација.
Школовани медијатори не нуде решења виталних проблема и не уче како да се људи односе према стварности. Толико мало људи сазнају о својој души, да постаје беспредметан сваки разговор о сврси живота. Непристојно је да људи уопште разговарају када располажу потпуно различитим информацијама из недодирљивих области. Размена информација је немогућа за кратко време, а наметање свог знања неуљудно и бесмислено. Зато људи у кратким сусретима, уколико су из различитих бранши, воде празне разговоре, препуне бесмислених фраза.
У електронским медијима доминирају емисије за одмор, забаву и разбибригу, а напоредо са њима, у тзв. информативним блоковима, глобалисти уништавају језике, културе, традиције и тековине. Резултат је изопачени свет изопачених. Као да се неко поиграва судбинама нормалних људи.
Зато није чудно што се за вође све чешће кандидују зависници од дроге, настрани људи и они с говорним и другим телесним и менталним манама. Професори остају за катедрама, а њихови недовршени студенти покушавају да постану председници држава. Младићи и девојке саветују с ТВ екрана старије генерације и чекају да им се у партијама и скупштинским клупама придруже нови дипломци мегакапиталистичких школа. Полако али сигурно, грађани постају руља потпуно незаинтересована за сопствену будућност.
Угрожени су људи, животиње, биљке, минерали, вода, ваздух… Све их је угрозио поредак похлепних мегакапиталиста. Из дана у дан све је мање слободе. Свуда ничу зидови, ограде, преграде, рампе, паравани… Преграђују се и морске обале. Све више је уторених и ухапшених људи и животиња. Слободни се зову луталице… Већ следећег дана зло је савршеније, и све је дебљи талог у прљавим људским душама произишао из незнања, зависти и мржње. Упорно га негују они који су опљачкали и обездушили људски род. Моћ најимућнијих људи толико је заслепила и престрашила раслабљене људе да су спремни на самоуништење бежећи од сваке врсте самопоштовања. Продају се фреквенције и информације, паркинг простори који су својина оних којима се продају, продају се љубав, истина, част, образ, вода, ваздух, земља… Све! Летке и рекламе као да више не гурају насилно у руке и срце, него право у душу.
Без понављања марксистичких парола о уједињењу пролетера, и без потребе да се било ко организује, чини се да се сваком човеку исплати да остатак живота утроши на потеру за благом мегакапиталиста, не бирајући начине и средства за уништење њиховог концепта. Њихово физичко и метафизичко нестајање једина је шанса за будућност човечанства. Нестанком њиховог монопола и хегемоније отвориће се врата за излазак из материјалног ропства и улазак у еру вечне свемоћи ума.
Ускоро почиње нестајање „великог брата”. У овој књизи, у којој ће многи учени ауди тражити благу иронију и неће је наћи, јер је иронија у свему, објашњени су разлози за његово нестајање. Зато прво треба ослободити мисли и бити изнад греха и смрти ради живота и будућности.
Емотивнијим и ратоборнијим људима се чини да је једини спас ликвидација најимућнијих пре него што један од њих постане антихрист – цар планете. Они верују да ни тада неће бити касно, и да његов убица неће починити грех. Наравно, ништа се не би постигло физичком ликвидацијом најимућнијих људи планете. Она, уосталом, изгледа немогућа, будући да их чувају и бране сви војници и полицајци света и схватање свих оних људи који су у заблуди да је глобализација хуман процес. Оплакала би их цела планета, у добро режираном театралном опроштају, и заменио следећи слој моћника с још нехуманијим системом – и тако унедоглед.
Разборитији људи схватају да треба уништити концепт према којем су људи постали обезбожена, обездушена, обесправљена и опљачкана руља. Да би мегакапитал нестао треба савладати зло у себи, што захтева и коначни обрачун с капитал-односима, који су довели до настанка гордих и умишљених владара и до последичног стварања убогих људи. Тај концепт је у свести већине људи. Заснива се на прихватању свеприсутне похлепе.
Један од основних разлога за писање о „владарима света” јесте српска судбина у планетарним оквирима. Делићи распарчане истине указују да је могуће да су Срби били један од најраспрострањенијих родова, раширени од Индијског полуострва, преко Русије, Скандинавије и Прибалтика, до британских острва. Најочевиднији и најсвежији пример за то су Лужички Срби и нестанак Срба са подручја Сент Андреје, из Равних Котара и Жумберка код Загреба. Брисање историје под Римском куријом, а затим и ватиканском, нордијском и германском школом, учинило је да људи Запада искрено замрзе Србе и почине бездушни геноцид над њима.
Историчар Милош С. Милојевић је својевремено написао, а Олга Луковић-Пјановић је на то подсетила, у књизи Срби… народ најстарији, ради поуке и завештања младима: „Запад ствара неку врсту конвенције, по којој пресеца и онемогућава, на пример, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то би биле сасвим извесно студије, које би откриле – ствари нечувене… Германска школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – Трачане! Зар су малобројни и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари Трачани (како су их Грци називали) су, тек тако, збрисани са земаљског тла? Па је збрисан и други народ древног порекла – Трибали, односно Србљи… И то се догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио, да би се – по његовој науци – Словени уопште појавили тек на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема”.[10]
Непрестано убијање Срба и Руса (Словена) у свим временима, а посебно Срба од 1054, преко 1332, 1834, 1914, 1944, 1995. и 1999. године, настављено на Косову и Метохији, највише говори о тзв. владању из сенке. Колико је то владање погубно показује свакидашњица, у којој Срби нису схватили да су Србе убијали плански и заверенички. А још мање да су их уништавали „српски идоли”, попут Винстона Черчила, Јосифа Висерјоновича Стаљина и Јосипа Броза Тита.[11] Њихове фотографије украшавале су српске зидове и биле разлог за међусрпске сукобе и размирице.
У време када заплашене, продане душе поново иду у загрљај душманима, и када је јасно да ће тај загрљај омогућити убрзано и подмуклије нестајање Срба, све је ближа идеја да се покуша нешто попут штрајка глађу – да се озбиљно размотри, резигнирано и беспомоћно – издвајање из Европе. При том, од Европске уније и Ватикана треба захтевати јавно извињење за све покоље над Србима, да се искрено покају, да отворе архиве о фалсификовању и брисању историје и пруже доказе и гаранције да ће уласком Србије у њихову заједницу престати погром над Србима и учење деце на дојкама англосаксонских мајки и касније у школским системима да су Срби дводимензионална бића.[12]
Треба инсистирати на томе да претходно докажу своју искреност и вољу да сарађују са Србима, да сарадња не буде испуњавање пуких жеља посрамљених, понижених, раслабљених и недораслих, а непоправљиво „крвожедних” Срба. То би могли да докажу одустајањем од провоцирања и уцена. Такав предлог, уколико би добио приступ јавности, био би прави тест и јавни показатељ будућих намера „владара из сенке”.
Увек је могуће ући у раље немани – за то никад није касно, а српски политичари, још увек наивни, упорно срљају ка раљама. Уосталом, не постоји партнерство без равноправности.
Наравно, људске мисли ће, као увек до сада, одлучити о промени свести и спровести је у дело. Они који први схвате моћ мисли и њихову природну везу с „Пољем нулте тачке”, о којем је писала Лин Мектегерт,[13] односно с јединственим пољем интелигенције природе, имају шансу да победе скоро свемоћног „великог брата”, и/или да га усмере ка неизбежном расплињавању.
Будући да већина људи „нема времена да има времена”, и да је део машинерије магната[14] која просто не дозвољава да се мисли, драгоцене су свака отворена душа и свака чиста мисао. Сасвим је извесно да ће пресудну битку за слободу мисли добити мало људи, које остали неће разумети. Њихова мисија биће прикривена и срачуната на чудо, до савршенства. Уосталом, мистици су столећима говорили кроз парадоксе. Сада, у 21. веку, све чешће се намеће питање: „Је ли могуће да смо сведоци сусретања науке и религије? Када смо у стању да кажемо да је ‘човек истовремено и смртан и вечан’ и ‘светлост је и талас и честица у исто време’, онда смо почели да говоримо истим језиком”.[15]
Наравно, свеједно је да ли су мистици у праву и колико ће решење бити необично. Оно се, у сваком случају, налази између два пола, између две наизглед супротности – физике и метафизике, односно науке и религије. При том постоји свест да су места за тзв. лажне пророке упражњена у мистеријама напуњеним главама и да је сврставање међу њих и у неуму последње што би човек себи пожелео. Јасно је да ће један број људи остатак живота провести у грчу и вечној зебњи да се сваки оптимизам може расплинити у океану апсолутног зла.
У овој књизи спојени су физика и метафизика: њихов саживот је ионако у нераскидивом загрљају.[16] Овде су спојени геополитика и војне стратегије са космологијом и веровањем. Некоме ће спој деловати грубо, недовољно прожето, али је то учињено због ауторових потиснутих недоумица и ради сликовитости. Иако су јин и јанг једно, ипак су обојени различитим бојама.
Од душевних поробљивача, који су људском роду, ради свог профита, одузели дневну светлост и слободу кретања искоришћавањем целокупне обданице, најмање што треба отети јесу рађање сунца (зора), јутарњи мирис и пуцкетање траве, први цвркути птица и јутарња роса. Службеници „великог брата” знају само да врисну када виде да је већ време за устајање, гутају „брзу храну”, утрчавају у метрое и аутомобиле и потом, налицкани и миришљави, стају мирно пред више рангираниг службеником истог система.
Да би се разумео необичан приступ проблему у којем „велики брат” волшебно нестаје у истини, треба се само подсетити да је Ангелина Махаловска у десетогодишњем истраживању доказала да крст и молитва „Оче наш” преображавају структуру воде, повећавајући њену оптичку густину. Учинила је то, с тимом научника, у лабораторији медицинско-биолошких технологија Научно-истраживачког института за индустријску и морску медицину. Показало се да је вода ритуално прочишћавана. Количина штетних бактерија смањивана је за седам, 10, 100, па чак и више од 1.000 пута. Чини се да вода разликује смисао над њом изговорених речи и да памти и чува тај утицај. У Петербургу, где раде Ангелина и њене колеге, схватили су о чему је говорио Никола Тесла када је помињао 21. век и спој метафизике с класичном науком.
Иако није циљ да се предвиђање о нестајању зла безусловно и непогрешиво оствари, остаје вера да ће човек од два пута у будућност, присиљен страхом од Армагедона, коначно изабрати – вечни мир. По свему судећи, при крају смо „библијске приче”. Уместо чекања богова, све свеснији, учинићемо корак ка њима.
АУТОР
АКО ОВАЈ СВЕТ НИЈЕ ОНО ШТО ИЗГЛЕДА ДА ЈЕСТЕ, МОЖДА НИ МИ НИСМО ТАКО СИЋУШНИ И БЕЗНАЧАЈНИ КАО ШТО НАМ СЕ ЧИНИ ДА ЈЕСМО.
Ричард Бах Наставите читање
СРБСКИ ЖУРНАЛ 