Мудрованије из Тијаније

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом
ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.
Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

 

 

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима,стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном, веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно, а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их,
благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

 

 

Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање
увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике усвојој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.
Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећуЈедноте.

 

 

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље.Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу, откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.
Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,
гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда. Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

 

 

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских
вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног
недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се
на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и
спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица, отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…
Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.
Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.И одувава безсмисле, лажице, ступидице ,глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана), одакле је кренуо недавни рат на простору бивше ЈУ.

 

 

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног
рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам. Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.
Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља,
обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:

СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА…

25. 11. 2013.

Свуда су око нас

наши видљиви

и невидљиви помагачи.

Они бдију над нама,

они пазе и чувају нас.

Ако су нам чисте мисли,

ако су нам чиста осећања,

ако су нам чисте речи,

ако су нам чиста дела,

тада је њихова помоћ много већа,

снажнија, делотворнија

и благотворнија.

Све што је од Творца

и Духа Стварања,

то нам је од користи.

Све и свја је задужено

да чува нас,

и сви смо задужени

да чувамо све и свја.

Такво је Устројство Творчево.

Негде у дубинама

најудаљенијих звезданих јата,

у самом Језгру Првобитне Васељене,

обитава један Тајанствен Свет –

посве различит

од свих других,

овостраних и оностраних,

знаних и незнаних светова –

свет саздан од чисте Љубави и Дивоте,

од чисте Доброте и Лепоте,

свет саздан од наших најлепших мисли,

снова, визија, речи и дела,

свет из којега смо –

на почетку свих почетака –

пошли,

и, свет у који ћемо се –

на свршетку свих свршетака –

 вратити.

Тај Тајанствени Свет,

гле!

истовремено обитава

и у нашим срцима!

Ој ти коловрату божански знаку,

Ој ти коловрату моћни алату,

Ој ти коловрату што небо осветли,

Ој ти коловрату мој си пресветли.

 

Ој ти Свароже оче са небеса,

Ој ти Свароже што чиниш чудеса,

Ој теби Свароже певам песму ову,

Ој теби Свароже певам земаљску лепоту.

 

Ој ти Ладо богињо лепоте,

Ој ти Ладо што те људи воле,

Ој теби Ладо лето се смеши,

Ој ти Ладо песма те осветли.

 

Србски народ, србско племе,

Из висина сунце га греје,

Ако душман’н на нас крене,

Позив неће заобићи мене.

 

Ој ти Морана што доносиш нам зиму,

Ој ти Морана не мењај нам климу,

Ој теби Морана кажем сада ја:

Смрт и зима не делују на Србина!

 

Ој ти Весна у коло заплеши,

Ој ти Весна пролеће ти се смеши,

Ој ти Весна богињо победе,

Ој ти Весна мајко природе.

 

Дај високо тробојку,нека се вијори!

До задње капи крви док душман’н не изгори,

Марширајмо поносно и уз звуке трубе,

Узвикујмо заједно: НА КОЛЕНА ПРЕД СРБЕ!

 7526/2017

 

Сварогов Ратник Сунчевог Реда у сваком трену бива будан, али и свестан: да од његових мисли, снова, визија, речи и дела зависи не само његова судбина, већ и свеколики његов живот, како у овоме свету тако и у иним световима.

Стога он будно прати своје мисли, своја осећања, своје снове и визије, своје речи, своја дела.

Све што чини – чини из пробуђеног и свесног бића, из будног и самосвесног суштаства.

Бутност је веома битна за сваког Свароговог Ратника Сунчевог Реда, зато што у свакоме трену, може бити опозван из Вишњих светова.

Када је будан, тада ће, свакога часа, свакога трена, а при пуној свесности и свести, бити приправан и спреман да напусти овај свет.

Заиста је битан тренутак када се напушта овај свет, зато што је тај последњи тренутак у овоме свету нешто попут потписа и печата на свеколики наш овоземаљски животопис.

Тај наш потпис и печат остаје заувек осликан у Акаши, осликан у нашој матрици, осликан у нашим животним и дејственим поткама.

Мени писање песама, писање поезије, писање лирике дође као молитва, као тиховање, као освешћивање.

То ми је храна за душу, за дух, за суштаство, храна без које ништа моје не би могло да живи.

Они који не знају то, сматрају и умишљају да Песник пише поезију зарад таштине, зарад варљиве славе овога света.

Никада, па чак ни у најранијој младости, лирику нисам писао зарад таштине, зарад било какве славе овога света, већ вазда и навек из преке потребе, из унутарњег морања, из неке божанске нужде.

Да нисам писао поезију, моја би душа давно свенула, као што би и мој стваралачки дух давно усахнуо.

Све битке и све ратове

Сварогов ратник води

за вечан живот

са сврхом и смислом.

Ма са кавим год противником да се сретне,

Сварогов ће ратник

вазда и увек

водити последњу битку

за вечан живот са сврхом и смислом,

и никада неће прекршити

Свети Законик

Сварогових Ратника Сунчевог Реда

који су дошли из Златнога Ирија

и који се на крају пређеног пута

изнова враћају

у Златни Ириј.

Свака ми дивотна помисао –

то сам одувек осећао

дубоко у срцу и души –

продужава и проширује живот,

баш као што ми

и свака ружна помисао,

гле!

скраћује и сужава живот.

Еј! Стигао сам и ја!

Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,

диркају немире.

Јастуци измичу према патосу јасенову

Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом развлаче

саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку,

помно удевају.

Звезде, на невеском своду, учтиво, учтиво,

и нечујно лагани валцер лелујају, и, замичући иза

Орлове мило и заверљиво очима намигују.

 

 

 

Ојутрише се магле, видик–заклонице,

изнад планине Јелице.

Сунце пружило своје руке – сјајнице

Небо расецају од сребра гаврани,

бели црвенооки ждрали дуговрати

соколи брзани и орли једноглавци.

Гачу вране, цвркућу врапци, а код креја – нови језици.

 

 

 

Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком

И меденицом – звончицом, напуњен њеним очима –

сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!)

испуњена је, испуњена, и полетна, гледа изнад

звукова и стољетних храстова, и облака лоптака.

Руке, несвесно или свесно,

испод појаса стиска, прсте свија.

 

 

 

Он – он, ускоро ће дати неки знак.

Њему знам име – зваће се Или –ја.

 

Дуга ли је дуга

Јелица планина Јелица

Коња јунак јаше коња

Друга иза њега друга

Са очима од огња

Милица Марица Милица