Најлепше песме певаћу

Белим Боговима и Белим Богињама,

певаћу их

Белим Србима и Белим Србкињама.

Најлепше песме даровнице и благодарнице,

најлепше и најдивотније песме љубави.

У свакој Белој Србкињи

видим Белу Богињу,

у сваком Белом Србину

видим Белога Бога.

И ако ме се икада буду одрекли

сви Бели Срби и све Беле Србкиње,

ја ћу им и даље певати

најузвишеније

и најблагодарније

и најдивотније

песме љубави.

Певаћу им песме љубави

чак и онда

када не будем више

обитавао

у овоме свету.

Јер,

моја љубав

према Беломе Србству

није од овога света!

Беле ноћи

и пун Месец

над Вилин-градом

од кристала и драгуља,

где уз звездане лире и харфе,

 гле!

песме дивотнице

и даровнице

поју,

попевају

беле и плаве виле

у бескрајном кругу

давно уснулих

звезданих јата.

ПЕСНИЧКИ КВАРТЕТ – ПЕСНИЦИ ЗВЕЗДАНОГ КРУГА

Ово је радни наслов заједничке књиге песама, Песника Звезданог Круга, која ће се појавити с јесени у издању Марковог и Александриног СВАРОГА.

ПЕСНИЧКИ КВАРТЕТ чине четири песника, четири поетике, четири погледа на свет.

ПЕСНИЧКИ КВАРТЕТ јесте истовремено и ХЕРМЕТИЧКИ (ЗВЕЗДАНИ, СВАРОГОВ) КРУГ.

Пеници заступљени у ПЕСНИЧКОМ КВАРТЕТУ јесу веома блиски и сродни по свом певању, по свом унутарњем песничком гласу, по својим поетикама.

Све четворо дивот-песника у ПЕСНИЧКОМ КВАРТЕТУ долазе из једног те истог звезданог и вилењачког јата.

Избор песама сачиниће Светлана и Душица.

Ево вилин-песника ПЕСНИЧКОГ КВАРТЕТА:

Светлана Цеца Рајковић:

Душица Милосављевић:

Милорад Максимовић:

Драган Симовић:

Нека од Створитеља, Оца и Мајке, Богова и Предака благословен овај дивотан песнички подухват!

Када ми је тешко, када ми нешто притиска и срце и душу и дух, када ме обхрвају немири, бриге и страхови од века, тада почнем да певушим једну мантру, једну басму, једну силницу белих звезданих ратника, силницу која извире из самог Бића Светлости.

Силница, коју сам пре неког времена примио из Акаше, јесте без речи; само се поју и певају гласови, али гласови самогласни, гласови без сугласника (ако не рачунамо глас Ј који у овој мантри има вредност самогласника).

Певање почиње из Пупка Земље, из Дубине,  и уздиже се, преко самогласницима, до Срца Неба, до Божанских Светлосних Висина.

Почиње са Оја и завршава се са Оја, али певање иде укруг, пошто се изредају сви самогласници, тако да се створи моћно заштитно енергетско и божанско поље (космичко енергетско звоно) које се километрима, по Вертикали, распростире свуда око нас.

Будући да још немам добар микрофон (а надам се, да ћу га ускоро имати!), па да вам отпевам ову космичку матру, космичку силницу, покушаћу речима да вам дочарам певање белих звезданих ратника:

Ооја-ооја-ооја-оја-ја-ој, ој, оја-јааа;

ееја-ееја-еја-еееј-еееј-еееј -еј-еј-еја-јааа;

иија-иија-ија-иј-иииј-иј-ииија-ја-ја-јааа;

ааја-ааја-ааја-ај, ај, ај-ја-ја-јааа;

ууја-ууја-ууја-уј-ујаа-уј-ујја-јааа;

Ооја-ооја-ооја-ја-ја, ој, ој, оја-ја-оја-јааа…

Србско коло је произишло из Кола белих звезданих ратника, али се, у међувремену, у Србском Бићу изгубила (негде затурила) ова ратничка и космичка мантра, ова звездана силница, немушта басма наших белих богова.

Мантру су, на срећу, сачували Бели Индијанци, а што сам ја, потом, открио у Акаши.

Када певушим ову силницу, тада се око мене распршују сви мрачни ентитети, осећам присуство Светлости и Духа, присуство Космичке Љубави и светлосних бића из Вишњих светова, присуство предака, присуство белих богова, присуство свих вас.

(Ову мантру је, до сада, чула само Светлана.

Њој сам је предао и, она ће је сачувати, уколико ја не стигнем да је снимим!)

И гле!

долази време,

долази звездано и божанско време,

када ћемо сви ми:

исцељивати,

васкрсавати

и спасавати једни друге,

када ћемо сви ми

бити Богови и Богиње

једни другима,

и када ће нас

Дух Створитеља

увек изнова

рађати у Љубави.

Заиста,

долази време –

и већ је дошло!

Опет песму теби певам
Опет, граде мој
Као тобом опијена
Сањам те из ноћи у ноћ.

Твоје ране мене боле
Саки камен што срушише твој
Кидали су моје срце
Боли ме, боли, граде мој.

Јасно ми је зашто је Никола Тесла муњама давао имена Србских Богова.

Посебно су моћна, посебну снагу дају…
Перун- име које снажи, јача,…има ли нешто јаче, моћније од мог Бога?!
ДајБог- има ли дивнијег и моћнијег од мог Бога?!
Сварог- има ли јачег, има ли милијег?!
И да не набрајам даље, срце ми се узбуди.

Моје Богове космичком љубављу волим.

Мој Боже, мој Перуне
Унуче те моли и преклиње
Шаљи муње,
Шаљи громове,
Шаљи вукове,
Шаљи орлове!
Снаго моја, Боже мој
Шаљи ратнике, идемо у бој
Светлост да донесу муње
Громови да нељудима суде
Вукови земљом да ходе
Чељустима да растргну хорде
Орлови високо да  лете
Небо да чувају, ратнике да надгледају.

И Веде су приповедале о нама,
ратниче мој,
када смо са обележјем нашим отишли у велики бој,
за човечанства спас,
за свето светло и истину,
за љубав саму,
за нас.

Још памтим сваку реч и крвави траг
који остави мрачна звер, сам враг,
над Мидгардом овим што је пао,
још памтим све,
ратниче мој,
сваку реч мислима што си ми слао!

Јер стајали смо у гарди први,
са твоје леве стране сам била,
вођени десницом светлосне крви,
од нас се плашила мрачна сила,
од наше песме, корака смелих,
од светлосних зрака са жезла белих,
падала је светлост нашег плама,
да зло избрише из постојања!

Још памтим небо црвене боје,
заставе наше што поносно стоје,
мач твој искован од светлости саме,
загрљај душе и твоје раме,
после победе уписане у вечност саму,
кад љубав победи поносно таму!

Ратниче мој!

Пре неки дан, јави ми се, телефоном, Вероника из Крагујевца.

Некако је, преко некога, дошла до мог броја, а до мог броја и иначе није тешко доћи!

По боји гласа, по нагласку, акценту и дикцији, осетих одмах, да је то једна племенита, чиста, чедна и честита душа.

И да је млада, надасве!

И заиста, Вероника има двадесет и шест година!

Из њене искрене приче, сазнах да је просто одушевљења новим сазнањима, до којих је дошла читајући лирске и друге записе на Србском журналу, о Белим Србима, о ВедСрбима, о Србима Хиперборејцима, о Словенству, о нашем Миту и Предању, о Перуновим Ведама.

Имала је доста питања за мене, али, све су то, заиста, искрена, простодушна и смирујућа питања, питања из  једне детиње наивне, а умне и духовне радозналости, што, зацело, и јесте одлика већине младих, бистрих, душевних, умних, духовних и пробуђених младих људи.

Вероника ускоро путује за Русију, и тамо ће остати неко – не знам које! – време, па би, како ми рече, желела да ступи у везу са оним младим Србима и Србкињама који већ бораве у Русији или ће ускоро, попут ње, такође кренути пут Русије.

Лепше би се и безбедније осећала, каже ми, када би упознала неке сродне и честите душе из Србије с којима би се виђала и дружила на путу до Русије па и у самој Русији, јер, некако, стрепи да сама, а тако млада, крене на далек пут без иког свог!

Будући да ја не знам никог поузданог на кога бих могао да упутим Веронику (а Веронику доживљавам као своју кћер!), одлучио сам се да о томе нешто напишем за Србски журнал – што, ево, сада и чиним! – па ће, велим, неко од наших дивотних читалаца, можда, и притећи у помоћ овој младој и чедној Белој Србкињи.