У зору саму овога света

дошле су мисли тако свете, тако беле.

Са њима глас о свему што јесте

и топло осећање, као данас Мајско јутро…

и замишљена срца и душе из далеких крајева.

Из светова тако чудно обојених а дивних ван свих схватања…

И чекало се…

Да ступи на ред,

да прође кроз свод од искрица који светле,

да изађе тај први тон,

што је попут свете звезде првакиње.

Она је та што је прва била…

Прва Звезда у мислима Творца…

Жамор…

Шапат и усхићење…

…и…

…тишина…

Пола сата вечности,

величанствено је арије певала Тишина.

То је она дјева која сваком срцу иде

да донесе кап воде живе…

и прими се у трену та

кап што јесте вода жива.

И светло засја кроз искре све!

Мисли као жамор и ветар кружаше.

Јер поста јасно као светло у оку Творца

шта је намера и објава Оца.

У сваком трену и бићу и свему,

род родиће Творац сам.

Кроз смех и усне и руке и косу,

кроз око и прсте и ногу босу,

кроз дарове што носе руке што грле

кроз песме што творе светове врле,

кроз снагу и чојство

лепоту и радост и сне…

Љубав ће се оваплотити…

Творац ће бити.

Јер све једно је у ономе

ко замисли и даде

крила Љубави и светлу свете каде…

што мирисе Божанске носе…

И види ти сад,

не часи и оклевај јер чудо је за трен.

Али трен који може вечно трајати,

који сне и јаву једини у истини…

Искру у оку живота

ти види, ти познај.

Јер јутро свега што беше је прошло.

И дан и ноћ су при крају…

А већ зора величанства руди…

Осећа, зна твоје срце сред груди…

Да, време је…

Да никада не престанемо

да верујемо

у Љубав,

Лепоту

и Доброту;

да без престанка стварамо

све нове и нове,

лепше и дивотније светове,

у којима ћемо се вазда извова рађати

са својим прецима и потомцима;

да предано и марљиво радимо –

свим бићем,

свим духом,

свом душом

и свим суштаством својим –

на усавршавању себе и ближњих

до Свршетка

којега,

знам,

никада и неће бити!

Jа осећам ово време

као завршетак свега

као хладне мразне дане

као зиму пуну снега

 

Ја осећам после зиме

неће ништа постојати

то је зима мога Рода

без пролећа да је прати

 

Ја осећам крај је свему

истекоше наши дани

остадоше пусти сами

пар листова још да свену

 

Ја осећам недостатак духа

који напред води у бојеве

војевања путевима ка слободи

 

Ја осећам ову зиму

увукла ми се у кости

та се зима страхом зове

осрамоћен у слабости…

 

…Ја не могу дићи главу

нит’ смем гласа повисити

ћутање је злато

треба са судбом се помирити

 

Не повиј се! Србство каже

према ветру никад више

зла времена дух нам снаже

издајника ветар збрише

 

Нек од мраза кост нам пукне

хладан ветар нек пробија

јунаштво је усред муке

иза тмине јаче сија!

Дубоко је плаво данас  Небо било

Сетило се боје коју има лети!

Загрлило грање, птице изнад града

Стару и Суву планину у даљини!

 

 

Стајала сам, гледала… и треперила!

Густина плава на Земљу се спустила!

Сунце скривено, однегде се смешило!

Ветри застали а Облаци – нестали!

 

 

Земља се тишином  умирила цела,

Протресла је благо што у себи носи:

Кристали пурпура, смарагди, бисери…

Све је, видим, тајно  нанизала она!

 

 

Отвориће нам врата заборављена,

Понудиће благо душе своје живе,

Срцима што ткају од љубавне нити

Зраке сјајне –Звезде, Месец да обуку!

 

 

Лепотом овом зачудиће се Сунце!

Попеће се вишље – да боље погледа!

Раширене очи, светлеће му јаче!

Земља с Небом то се договорила,

Да измами осмех, Онога што греје

Гостом га зове. Капије- отворила!

 

 

У огледалу Светог Вида
је моје Видово
у сну се не спава
усне истину зборе

Из руке ми јесен једе
Твој лист правде
љускам време
из Светог храста
и учим га да хода

Свевидоко ми спушта
Свети Видe
гледамо се
говоримо исконске речи

Волимо се као мук и сећање
спавамо као Свето вино
и Света нафора у шкољкама
као море у црвеном Месецу

Клечим Свето Видово
моје ране са бољкама
Време је да знам
да исконски камен процвета
да немиру срце закуца

Време је да настане време
да се исклесају речи
као мач у камену
време је да настане
Видово

Један Песник је рекао, да је Поезија само оно што је чисто надахнуће.

Све што није чисто надахнуће, то може бити нешто што само подсећа или личи на Поезију, али, у суштини, у бити – није Поезија!

Шта значи чисто надахнуће?

Чисто надахнуће јесте стваралаштво чисте Душе.

Душа је повезана са Акашом, са Извором Живота, са Творцем и свим иним овостраним и оностраним световима.

Наш Ум најчешће омета и збуњује Душу.

Ум, за разлику од Душе, није повезан са Акашом, са Извором Живота, са Творцем.

Ум је усмерен на спољни, видљиви, материјални свет.

Душа снева, машта, ствара и, надасве, увек бива млада, увек бива у пролећу живота.

Ум је вероломан, превртљив, непостојан, непоуздан и пролазан.

Ум није Стваралац, већ Философ.

Душа је Стваралац и Творац.

Стваралац ствара Божја дела, а Философ само анализира и тумачи Божја дела.

Човек Душе путује Путем вечности, док човек Ума путује Путем пролазности и смртности.

Човек Душе је усмерен и усредсређен на Духовни свет, а човек Ума бива усмерен и усредсређен на спољни, вештаствени, материјални свет.

Човек Душе развија и негује култ Духа, док човек Ума развија и негује култ физичког тела.

Човек Душе ће осетити, доживети и упознати све лепоте, красоте, дивоте и чаролије Љубави, за разлику од човека Ума који ће тек имати наговештај и слутњу Љубави, што значи, да никада неће открити и познати Божанство Љубави.

Док је Човек Душе посвећен Свеобухватној Чистој Љубави, дотле је човек Ума превасходно усредсређен на сексуалност, односно, на чулну, плотску, телесну љубав.

Човек Душе је Давалац; човек Ума је Прималац.

Први без престанка даје и предаје, а други без престанка прима и преузима.

-Из књиге “Проискон Једнослова“-

 

Тијање праискони. Време прошло, будуће и садашње.

 Вечност се шћућурила у мрљу и повукла из видокруга.

 Она и Он леже на белим, везеним чаршавима, лаким

јастуцима, нежним душецима.

На зиду урамљена шарен – ћилимица,

првотканица, чуварица, сваке врачке одбијачица.

 

 

 

Он – радан, ум-оран, пос-пан, можда, чак, и заспан.

Иза његових широких плећа, пресијава се, свежином

мирише, дугачка ораница.

И у сну његова ралица, њиву плодницу, оресеца.

 Кукуруз, окруњен, чека јутро и сунце,

да га прими земља црница, када га у њу пободе

снажна, искона десница.

 

 

 

Она – росна, зрела, будна и титрајна, срцем заиграна.

На наћви два хлеба печена, два хлеба натрвена, на столу

карлица, млеком разливена, на прозору цветница.

На прозору цветница.

 

 

 

Ноћ тавна, сијају звездице.

Зрикавци и попићи, уклопили

оркестре, разнолике, а лаки поветарац повија иве

и шушка гране окречених стабала шљиве.

У цвету се назире мирис тијањице, душе, срца и тела –

 лечилице, снагодајнице.

Понеки свитац прелети источни и западни хоризонт,

 споро крешући кресиво кресносјајно.

 И мали цуко, испршен и јак на прагу, лаје упремасе, према

небу и светлуцавцима – брани огњиште свога господара.

 

 

 

У њеној глави – брзилици шутње се претачу у речи, у речи, а

 речи у шутње, у шутње, шутње праисконке:

Мушкарац треба да иде смело, да вуче напред, да отклања

 препреке, да жени даје сигурност.

Мушкарац треба и да диже у с т а н а к, као Ђорђе или као

 Милош, ако тако треба, и ако је време за устанак.

 

А за устанак, свако време, нарочито ноћно, пролећно,

распевано, вруће, право је време!

 

Т р о ј а с т в о

У Тијању
сваки човек у очима има извор.
И свака зверчица и свака птичица.

У Тијању сваки извор има свога човека,
и своју зверчицу,
и своју птичицу.

А ја, трооки јасновидац,
имам т р и извора,
т р и зверчице,
и т р и птичице.

Немају будућности религије које жену виде као нечисто ниже биће.

Једна је цивилизација напредна онолико колико је жена слободно, самосвојно и самобитно биће.

Онолико колико је жена – Човек!

И, не само што такве религије немају будућности, већ оне немају ни садашњости, као што нису имале ни прошлости.

Напросто, то су религије таме, религије Црнобога.

И жена и мушкарац морају да следе Вертикалу.

Божанску Вертикалу!

У савременом свету, жена је и даље робкиња, као и у доба ватиканске инквизиције, само што је то њено робство данас лукаво прикривено.

Феминизам, родна равноправност и либерализам је само наличје јудео-кршћанства.

Феминисткиње нису слободне личности, зато што су и даље под јаким утицајем таме и Црнобога, само са друге, невидљиве, стране.

Сваки покрет, свака идеалогија савременог света почива на поткама таме и мржње.

Људи су толико упали у таму, да више ништа не разазнају и не разлучују.

Њима је све – свеједно!

Савремена жена није слободна и освешћена личност.

Не, она је, напросто, робкиња своје сексуалности, свог бића.

Сан већине савремених жена своди се на то, како да што боље однегују своје физичко тело, те да га потом што боље продају.

Све што имају да понуде – то је само месо увијено у секс!

Као да купцима на тржишту поручују: изволите моје месо – ко да више!

Јер, да би жена постала слободна и самосвесна личност, она мора да прихвати и заволи своју природу, своје женско начело, јер само преко женског начела она се и може развити у самосвојну и самобитну личност – у Слободног Човека!

Жена мора, баш као и мушкарац, да буде свесна својих задатака и дужности у овоме свету, а у свом физичком телу, да би могла здраво и правилно да се развија у самобитну и самородну личност.

Ако тога није свесна, она ће постати настрана и опака, и упашће у мржњу и зло које ће њу саму изнутра појести.

Презирање мушкарца није одлика самосвојне и самобитне жене-личности, већ је то болест дубоко потиснутог јудео-кршћанства.

У савременом свету све почива на поткама јудео-кршћанства и ислама.

Сваки покрет, свака идеологија, свако учење – све су то једне те исте потке таме и Црнобога.

Кроз многе векове и јудео-кршћанство и ислам без престанка су поништавали наш првобитни, светлосни и божански запис, тако да ми и несвесно много тога чинимо што је противно нашој природи и души, нашем духу и нашему суштаственом бићу.

Савремено човечанство је попут дивљих гусака изгубљених у јесењој магли.

Савремено чавечанство нема више божанских путоказа.

Лута и тумара у зони сумрака.

Чему ће нам живот без снова и визија, без идеја и идеала?!

Ако не сневамо о Савршенству и не тежимо ка Савршенству, онда је боље и да не живимо!