Марина Тарковскаја, сестра Андреја Тарковског који је пре тачно тридесет година – 29. децембра 1986 – преминуо у Паризу у 54. години, оставивши за собом свега седам дугометражних филмова који и даље имају моћ да изазову преображај код оних који се први пут сусрећу са његовим стваралаштвом, посветила је велики део свог живота легату свога брата, као и њиховог оца, песника Арсенија Тарковског. Марина, коју сам имала прилике да упознам у Шпанији 2002. године, не говори лако о својој породици; било је потребно више сусрета да сестра руског режисера стекне поверење и позове ме у своју дачу у природи, где смо маја ове године разговарали о аутобиографским моментима у филмовима Тарковског, о утицају руске природе на његово дело и о томе како није лако бити сестра великог генија. Повремено се разговору прикључује и Александар Гордон, Маринин животни сапутник и режисер, Андрејев колега са студија на чувеној руској филмској школи ВГИК.
Прво што Марина говори о свом брату јесте да се он увек разликовао од других: „Он је био човек ванредних способности, који је кроз један урођен уметнички сензибилитет, који ја сматрам његовом главном особином, желео да саопшти нешто другим људима. Понашао се као пророк”, закључујући да је он ту своју мисију успео да оствари.
Док седимо на веранди даче у Таруси, која није њихова стара породична кућа, иако су као млади боравили у природи недалеко од овог места, Марина развија своју теорију да се режисери деле на две категорије: на оне који разумеју природу и умеју то да прикажу у својим филмовима, и на друге, „асфалтне и урбане”, који немају никакав осећај за говор природе. „Од малена смо расли са осећајем да смо саставни део природе. Током Другог светског рата живели смо у малом месту на Волги, Јурјовецу, а и пре тога смо проводили дуге периоде са мајком на селу. Знали смо да сатима стојимо на мостићу изнад реке, рецимо у Подмосковљу, где је Андреј после снимао „Огледало” и просто посматрамо воду како тече, и подводне алге како се њишу. То обожавање, али и поштовање природе присутно је у свим његовим филмовима”, усхићено казује. И док дозивам сцене са подводним алгама у „Соларису” или у „Сталкеру”, које призивају наизглед научно фантастичну атмосферу, чујем непрестано одзвањање воде која се у најразличитијим видовима – киша, капљање, бућкање – јавља као један од важних елемената филмова Тарковског. „Не могу да замислим ниједан свој филм у којем није присутна вода”, записао је у „Запечаћеном времену”, својој књизи есеја, сам Тарковски.
Марина са сетом, али веома живо говори о својим успоменама, и заправо најјасније приповеда анегдоте везане са заједничко детињство.
„Детињство је суштински важан период у животу сваког човека, то је време када се гради слика света и однос према њему. А ми смо у детињству били гладни; гладовали смо готово седам година”, прво је искуство које помиње. „Мајка је одмах после рата, када смо живели у Подмосковљу, ишла да продаје цвеће које смо јој Андреј и ја помагали да сакупи. Тако би се на пример Андреј пео на дрво дивље трешње у пролеће и секао процветале гране које је мајка прикупљала у једну велику мараму и затим носила у Москву, где је исто владала беда, али је људима било потребно цвеће, јер оно доноси радост. Али без обзира на глад, мајка је чинила све да стекнемо уметничко образовање. Андреј је ишао на часове певања, које је напустио јер деца у селу за њим викала ‘уметник’, а он тада није хтео да се разликује од друге деце; после је свирао клавир код неких мајчиних пријатеља, где је ваљало носити керозин за лампу”, прича сестра славног редитеља. Марина увек помиње како је отац, песник Арсениј Тарковски, напустио породицу када су били веома мали, као и да мајка никада није престала да га воли и чека. „Када нас је отац напустио, Андреј је имао пет година, а ја три; то је доба када смо били још увек везани за њега на физиолошкој равни; памтили смо мирис његовог тела, мирис дувана који је пушио – када је све то нестало, било је страшно.”
Андреј Тарковски са сестром Марином (Фото лична архива)
Тема одсуства, чекања – растанка и очекивања поновног сусрета, као и поновног растанка – лајтмотив је не само у аутобиографском „Огледалу”, већ и у другим филмовима Тарковског. Марина додаје, видно узбуђена, да је њен брат на неки начин поновио очеву судбину, напустивши своју прву жену, глумицу Ирму Рауш и њиховог малог сина Арсенија.
Марина истиче да је била стални сведок Андрејеве филмске каријере, као и његовог личног живота, све док није отишао у Италију 1982. године ради снимања „Носталгије”. Након успеха тог филма, он је изјавио да се неће враћати у Совјетски Савез. Са извесном дозом туге, Марина приповеда да је Андреј од радосног и живахног детета израстао у исто тако насмејаног младића, али да су га касније тешке животне околности, као и бреме славе „која се одједном сручила на њега”, промениле. Александар Гордон, који током целог разговора помно слуша своју супругу ради чијег је брата и сам на неки начин запустио своју сопствену каријеру, преузевши улогу „мужа сестре Андреја Тарковског”, додаје да је духовни развој руског режисера ишао од атеизма, видног у његовом првенцу „Иваново детињство”, преко оданости руском православљу, којим одише „Андреј Рубљов”, до теозофских испитивања која се наслућују пре свега у последњем филму „Жртвовање”. Марина не може да не повеже извесни песимистички однос према свету који је присутан у последњим филмовима њеног брата са карактером који је његова последња жена Лариса, поседовала. „Она му је стално набијала на главу да је велики геније и да се чува других, да пази да рецимо не прича наглас о својим пројектима да му неко од колега не би украо те идеје. Мислим да му је то веома сметало, али није хтео да се супротставља. Упркос свом огромном таленту и стваралачкој зрелости, мој брат је до краја живота био веома наиван. Слепо је веровао људима и у све што му кажу. А када је остао на Западу, постао је још озбиљнији, и још нерасположенији”, прича Марина.
Напослетку, када је питам какав однос има према филмовима Андреја Тарковског, Марина каже да нема одговор на то питање. Ипак наставља почињући са тужном анегдотом након премијере „Огледала”, филма који описује живот њихове породице. „Сећам се Андреја како стоји испред сале, а људи из света филма пролазе поред њега правећи се да га не примећују, јер им се филм није допао, нити су га разумели. Када сам му ја пришла, он се просто сручио и расплакао, а ја сам ћутала, што ми је сада жао, јер иако ме је филм одушевио, нисам умела ништа да му кажем. У нашој је породици уопште то био велики проблем, нисмо умели да комуницирамо.”
Што се осталих филмова тиче, Марина сматра да су прва остварења више прожета реалношћу, попут „Ивановог детињства” и „Рубљова”, док се са „Сталкером”, „Соларисом”, „Носталгијом” све више уздиже на метафизичку раван, и „даље од овоземаљског света”. Сестра Андреја Тарковског завршава интервју приповедајући драматичне прилике у којима је у Паризу децембра 1986. гледала последњи његов филм „Жртвовање”, након сахране свога брата. „Филм ме је дубоко потресао и задивио, иако сам га гледала на два мени неразумљива језика: на шведском, са француским титловима. Али сам тако још боље сагледала његову несвакидашњу визуелну снагу. Морам да кажем да овај филм није био замишљен као његово последње остварење. Али су животне околности и судбина учиниле да ’Жртвовање’ заокружи циклус живота Андреја Тарковског.”
Тамара Ђермановић, професор руске књижевности и естетике на Универзитету Помпеу Фабра у Барселони
Извор: Политика
СРБСКИ ЖУРНАЛ 