– из књиге “Проискон Једнослова“ –

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице.

Уморна је била, и безвољна, бледуњава и безциљна.

И застрашена је била.

Први пут је у свету, овосвету, први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи, шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут, мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити.

Дошла је из бајке, света сна.

 Она је у прошлом сну била вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница, вила радосница.

У прошлом сну била је вила предводница, вила врховница.

Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, – сећала се шта јој је наредио разнаности водич,

Дух свих вила. – Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама, твојим из-
видницама.

Чућеш ме у свим својим приликама и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести.

Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо. Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш.

Онда ћеш ме в и д е т и!

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати, и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно.

То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера, Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица – анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак, Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног, Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон -Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка – у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана, Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда, Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац -Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница,м-лекарица…

Иди храбро, Санија, и никада се немој плашити!

 Праисконци су разапети између умља и безумља.

Ући ћеш у Праисконију кроз оранжило Трећег жив-вира. Носиш радост, носиш дарежљивост.

Немој никада подлећи опсени љубоморе и похлепе, и немој крити осећања.

Твоја вилинска природа треба много да научи у том свету опсене, јер је он Пут – врата за Тијанију.

 И богови разноликих Трепет светова морају да се отелотворе у том свету, пре него што се упуте у Тијанију.

И још ти дајем Румен Облак, облак друкчији од других облака.

Он је твој водич и увек ће, као путоказ, бити окренут ка твоме циљу.

Кад твој ум буде миром о-владан, облак ће бити в а т р а праискона.

Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

 

 

Спустила се на  Земљу ватрена кочија, а Настја се изненадила и скоро изгубила разум.  Чинило јој се као да се вратила на своју родну земљу, као да нигде није ни отишла. Такође се јасно сунце дигло над шумом и пољима зраке представљало, а  многе птице лете по небу. Гледа око себе  Настенка и види између поља и шума дивна кула стоји. Из двора је изашла таква лепотица, да је описати немогуће, и пошла је њој Настенка и рече:

— Здраво, домаћице добра, можеш ли ми рећи молим те, где могу богињу Дживу да надјем?

Одговорила је Настенки лепотица из куле:

— Здраво и теби, девојко мила. Ја сам богиња Джива, какав попсао тебе шаље мени?

Испричала је Настенка богињи Дживи све, како јесте, ништа није утајила.

— Пођи, девојко мила, у кулу, одмори се од пута далеког, а када се врати мој муж, Даждбог Тарх Перунович, он ће тебе одвести својим небеским кочијама у чертог Финиста,  на земљу, где сада твој Јасни Соко живи.

Ушла је Настенка у кулу прекрасну, легла и тако уснула.

 А када се пробудила Настенка-види: лежи она на кревету од перја, на меканим јастуцима, а иза завесе од свиле неко тихо разговор води. Слуша Настенка и чује мушки глас:

— Јасни Соко сада је ожењен, он са својом страном домаћицом живи. Завела га је својим чарима црноока девојка са огњеном косом , која је дошла  у чертог Финиста из стране земље, из света далеког. Биће тешко Настенки суђеног да врати, срце љубавно у њој јесте, а уз срце и разум прилази, а од разума све тешко постаје лакше.

Пришла је Настенка домаћинима и одговори:

— Благодарим за бригу вашу, ви сте мени помогли, домаћини добри, да дођем до чертога Финиста а тамо, ако буде воља Рода и Макоше, ја ћу вратити свог Јасног Сокола. И поклони се до земље..

А богиња Джива говори:

— После ћеш ме благодарит. Ево теби поклон, узми од мене златни рам и иглу. Ти рам држи а игла ће сама шивати. Иди сада, мила девојко, са Тархом Перуновичем, он ће те одвести до чертога Финиста, пута је свега пола круга дугих даљина  остало а шта буде потребно да урадиш сама ћеш после сазнати.

Преобула је Настенка последњи пар гвоздених чизама и отишла у небеској  кочији  са дивне земље.

Иако је брзо небеска кочија журила међу звездама на небу, Настји се чинило да је овај пут најдужи. Колико времена је прошло, нико не зна, само је Настја последње железне чизме износила, последњи железни хлеб појела и онда се пут  небеских кочија завршио.

Спустиле су се небеске кочије на Земљу, Даждбог Таркх Перунович показао је Настји на коју страну треба да се упути и говори јој:

— На опроштају узми од мене поклон, девојко мила, траку многобојну; када ти сасвим  тешко буде, ти заплети траку многобојну у своју косу огњену, а шта ће после бити -видећеш.

Пошла је Настенка, а како је била боса, мислила је: «Куда идем? Земља је сада тврда, страна, треба да се навикнем на њу…»

Прошло је мало времена. И види – стоји на пољу богат двор. А на двору прелеп трем; крила мала, прозоре красе. На једном крилу  седи племенита домаћица и гледа Настенку.

Присетила се Настенка: да обује чизме, нема их, последњи пар гвоздених чизама је износила и последњи хлеб гвоздени је појела на путу.

Рече она црноокој племенитој домаћици:

— Здраво домаћице! Треба ли вам радница за хлеб, одећу и обућу?

— Може бити -одговори домаћица – А умеш ли ти пећи, воду носити и јело спремати?

— Ја сам са мојим оцом без мајке живела, ја све умем.

— А умеш ли ти прати,ушивати и ткати?

Сетила се Настенка поклона, што су јој богиње даривале.

— Умем -одговори.

— Хајде уђи онда – рече домаћица – у кухињу и собу за послугу

Остала је Настенка да ради на страном  богатом двору. Руке Настенкине су поштене и вредне, свако дело добро уради.

Домаћица гледа Настенку са радошћу : није било код ње још тако услужне,добре и вредне раднице; и једе Настенка хлеб једноставан, залива га квасом, не пита за чај. Похвалила је Настенку домаћица својим ћеркама:

— Гледајте – рече – радницу код нас у двору;  каква је, покорна, тако млада  и лица нежног!

Погледале кцћерке Настенку.

— Фу! – говоре оне – Нека је фина, а ја сам зато лепша од ње, и згоднија, и у мојој коси се ватра прелива, а а у њеној коси само се слама одржава!

Навече када је завршила послове по домаћинству, села је Настенка да преде. Села је она на клупу, узела сребрни рам и златно вретено. Преде она, из кудеље нит танану. Нит није проста, већ златна. Преде она, и сама гледа у сребрни рам, и машта, да види она тамо свог Јасног Сокола: гледа он њу, како она живи. Гледа Настенка њега и разговара са њим:

— Суђени мој Соколићу, зашто си ти оставио мене, да плачем за тобом? Ето, на сестре моје неразумне тама је пала, што су нас раздвојиле, и крв твоју пролиле..

А кћер газдарице дошла је баш тада у одаје за послугу, стоји, гледа и слуша.

— О коме ти причаш девојко? – пита она – И каква је то забава у твојим рукама?

Настенка јој говори:

— Говорим о свом суђеном – Јасном Соколу. А  ето ја нит предем, пешкир за Сокола везем. Биће то њему, да јутром бело лице обрише.

— А продај мени своју забаву! – говори кћер газдаричина – И ја такође имам мужа Јасног Сокола и ја ћу њему такође нити прести..

Погледала Настенка црнооку кћер газдаричину, оставила је своје златно вретено и говори:

— Није то код мене забава, то је посао у мојим рукама. А сребрни рам и златно вретенце не продајем, мени је то подарила добра бакица.

Увређена кћер газдаричина није хтела златно вретенце из својих руку да испусти.

— Ако није на продају – говори – Дај онда мени да то радим, а ја ћу теби већ нешто поклонити..

— Поклони -рече Настенка – Дозволи мени да ја твог мужа Јасног Сокола, једним оком видим. Можда, он памти мог Сокола!

Кћер газдаричина размисли, замахну као водопадом огњеном косом и сложи се.

— Изволи девојко – рече – дај ми твоју забаву.

Узела она од Настенке сребрни оквир и златно вретенце, и сама мисли: «показаћу јој ја мог мужа Јасног Сокола,за кратко, и ништа неће да му се деси. Даћу му напитак за спавање а са тим златним вретеном са мајком ћу све позлатити!»

Ноћу се вратио Јасни Соко из поднебесја. Преобрати се он у доброг младића и седе да вечера са породицом: мати- газдарица и Јасни Соко са женом.

Кћер газдаричина послала је да позову Настенку: пустила је да служи она за столом и да Јасног Сокола види, какав је договор био. Настенка је служила за столом, јело је послуживала и са Јасног Сокола поглед није скидала. Јасни Соко је седео, ништа није говорио. Није препознао  он Настенку: Уморила се она од дугог пута, идући к њему, и од туге за њим променило јој се лице и још му је жена давала да пије напитке различите.

Завршили домаћини вечеру, устао је Јасни Соко и пошао у своју собу на спавање

Настенка тада говори младој огњенокосој газдарици;

          — Лети по двору много мува, поћи ћу ја код Јасног Сокола у собу да отерам муве, да му не би сметале.

— Пусти је да иде!- рече стара газдарица.

Млада газдарица сада опет размисли.

          — А, не – рече –  нека чека.

И сама оде за мужем, дала му је пуно напитка за спавање и вратила се. «Може – мислила је – код раднице чак и забава за мене има!»

— Иди сада -рече она Настенки – иди муве од Јасног Сокола отерај!

         Дошла Настенка у собу код Јасног Сокола и отера муве. Види она: спава, њен драги срцу, дубоким сном.

         Гледа њега Настенка и не може га се нагледати. Наклони се ка њему близу, једним дахом са њим дише, и шапуће му:

           — Пробуди се суђени мој Јасни Соколе, ето ја сам теби дошла: седам пари гвоз-дених чизама сам износила, седам гвоздених хлебова сам појела!

А Јасни Соко спава дубоким сном, он очи не отвара и ни реч не одговара.

Дошла је у собу жена Јасног Сокола и запита:

— Отерала си муве?

         — Отерала – одговори Настенка – одлетеле су кроз прозор.

       — Онда, иди спавај.

Другог дана, када је Настенка све послове завршила, узела је она сребрни тањир и врти по њему златно јаје: врти га у круг и ново златно јаје се појави по тањиру – врти га и други пут и опет се ново златно јаје појави. Видела је то кћер газдаричина.

— Опет –рече –  и такве забаве код тебе има ! Продај ми а од мене тражи шта хоћеш.

Настенка одговори

— Продати не могу, мени је добра бакица тај поклон дала, ја ћу теби тањир са јајима поклонити. Ево узми!

Узела поклон кћер газдаричина и обрадова се:

— А можда теби нешто треба Настенка? Тражи шта хоћеш.

Настенка одговори са молбом:

— Мени је само мало потребно. Дозволи да опет од Јасног Сокола муве терам, када на спавање пође.

— Изволи – рече млада газдарица.

А сама мисли:« Ништа мом мужу неће бити од погледа стране девојке! А  спаваће он од напитка, очи неће моћи отворити, а код раднице, може бити, још нека забава има!»

Навече, тако и би, врати се Јасни Соко са поднебесја, преобрати се у доброг младића и седе са породицом да вечера.

Жена Јасног Сокола позвала је Настенку да за столом послужује, поставила је она кашике, распоредила пехаре по столу, а са Јасног Сокола поглед не скида. А Финист гледа и не види је – не препознаје је његово срце..

Опет, како је било, дала је газдаричина кћер мужу свом напитак за спавање и на спавање отпратила. А радницу Настенку је послала њему да му муве отера.

Пришла је Настенка Јасном Соколу, почела га звати и плакати над њим, мислила је – сада ће се пробудити, погледаће је и препознати. Дуго га је звала Настенка и сузе са свог лица брисал,а да не би пале на бело лице суђеног и уквасиле га. А Јасни Соко је спавао, он се није пробудио и своје очи није отварао.

Трећег дана Настенка позаврши све домаћинске послове, и седе на клупу, узе златни рам и иглу. Држи она у рукама златни рам, а игла сама по платну везе.

Везе Настенка, сама разговара:

— Вези,вези, мој црвени везу, вези за суђеног мог, за Јасног Сокола,  биће то њему на љубав.

Млада газдарица у близини је била; пришла је она до ње, видела у рукама Настенкиним златни рам и иглу, што сама везе. Осети она у свом срцу завист и похлепу, и рече:

— Ох, Настенка, драга и лепа девојко. Поклони ми ту забаву, тражи шта хоћеш, у  замену узми! Златно вретенце је код мене, предиво напредивам, платно имам а златни рам са иглом немам – не везем ништа. Ако га у замену нећеш дати, онда ми продај! Ја ћу теби сваку цену дати!

— То није могуће! – рече Настенка – немогуће је златни рам са иглом продавати, ни у размену дати. Њих ми је добра и лепа богиња поклонила. И ја ћу их теби на поклон дати!

Узела млада газдарица рам и иглу, а пошто Настенки није дала ништа, она јој рече:

— Долази, када хоћеш, код мужа мог, Јасног Сокола, да муве тераш. Пре си ме само за то питала.

— Долазићу, и нека буде тако – рече Настенка.

После вечере млада газдарица спочетка није хтела дати Јасном Соколу напитак за спавање, а онда је размислиа и даде му напитак.: «Зашто он да гледа девојку, нека спава!»

Отишла је Настенка у собу успаваном Јасном Соколу. Заиграло је њено срце. Пришла је она његовим белим грудима и завапи:

— Пробуди се, пробуди, суђени мој, Јасни Соколе. Ја сам кроз седам земаља небеских пешке пошла, кроз небеса Сварожја летела, теби идући. Сама смрт се уморила да хода са мном по земљама небеским, седам пари гвоздених чизама су моје ноге износиле, седам гвоздених хлебова на небесима сам појела.Устани пробуди се, суђени мој, Соколићу. Сажали се нада мном!

А Јасни Соко спава, он од напитка страног ништа не чује и не чује глас Настенкин.

Дуго је Настенка будила Јасног Сокола, дуго је плакала над њим, али не пробуди се он,  јак је био женин напитак. Паде једна горка суза Настенкина на груди Јасног Сокола, а друга суза паде на његово лице. Једна суза је опекла срце Соколићу а друга му отвори очи, и он се у тај час пробуди.

— Ах – рече – шта ме је то опекло?

— Суђени мој, Јасни Соколе – одговори му Настенка – пробуди ми се, ево ја сам ти дошла. Дуго-дуго сам те тражила! Неподношљиви су путеви ка теби, а ја сам их издржала. Трецу ноћ те зовем, а ти спаваш, ти се не будиш ти на глас мој не одговараш! Твој сам поклон сачувала!

Показала је она њему малу кутијицу, у којој је лежало сиво перо..

И ту препозна Јасни Соко своју Настенку, прелепу девојку. Ту се он обрадова њој, па од радости ни реч није могао изрећи. Пригрли он Настенку на груди своје беле и пољуби јој уста шећерна.

Разбудивши се, привикнувши се, да је Настенка са њим, он јој рече:

— Ако би сада ти постала голубица плава, моја верна лепа девојка, онда би одлетели заједно одавде!

Онда Настенка узе траку многобојну, поклон Тарха Перуновича, уплете је у своју косу русу и у тај час се преобрази Настенка у голубицу, а суђени њен у Сокола.

Узлетели су они у ноћно небо и сву ноћ су летели једно уз друго, до саме зоре. И свуда су они летели. Настенка запита:

— Соколе, Соколе, а када ти летиш, твојој жени је досадно!

Финист – Соко је саслуша и одговори:

— Ја теби летим,прекрасна девојко. А ко мужа мења за златно вретенце, за сребрни рам и иглу, тој жени муж није потребан.

— А зашто си се оженио са таквом женом? – птала је Настенка – Воља твоја није била?

— То, види, није била воља моја, већ љубавни напитак, то је судба, а не љубав!

И они полетеше даље једно уз друго. А у зору, спустили се они на земљу близу небеске кочије Тарха Перуновича. Укрцао је Сокола и голубицу Даждбог на своју небеску кочију, и одвезао на Мидгард Земљу.

Полетели су они  родној земљи, родном крају, а када су долетели до познате шуме, погледа Настенка около, види она – двор родитеља у скуфу шумском стоји,  као и раније. Пожурила Настенка родитеља свог да види, и ту се брзо преобрати она у прекрасну девојку. А Јасни Соко удари од влажну земљу и постаде сиво перо.

Узела је Настенка перо, сакрила га себи на груди и отишла оцу.

— Здраво кћери моја најмлађа, најдража. Ја сам мислио, да тебе на светлости Сварожјој нема. Хвала, што оца, родитеља свог ниси заборавила, у родни скуф што си се вратила. Где си била тако дуго, зашто под очев кров ниси долазила?

— Опрости мени, мили оче. Таква је мени је била потреба.

— Што се треба,  онда се и мора. Хвала, што је потреба прошла.

А десило се то на празник Триглава, у околини се велико тржиште отворило. Окупо је изјутра отац и старије кћери да иду са њим на тржиште, поклоне себи да изаберу.

Отац је и најмлађу кћер позвао, Настенку..

А Настенка одговори:

— Оче – рече – Ја сам од пута сам уморна и немам ништа обући. На тржишту ће, сви, бити лепо људи обучени.

А старије сестре говоре млађој:

— Узми нашу одећу, наша је сва лепа!

— Ах, сестрице, хвала вам! – рече Настенка – мени ваша није по мери! Мени је и у родној кући добро.

— Но, нека буде по твом – рече јој отац – а шта теби са тржишта да донесем, какав поклон? Реци, оца не жалости!

— Ах, оче, ништа мени није потребно, све ја имам! Нисам без разлога на далеком путу била, и од пута сам се уморила.

Отац је са старијим кћеркама на тржиште отишао. Истовремено узе Настенка своје перо. Оно паде на под и постаде прекрасни младић, Јасни Соко, још лепши него раније. Настенка се дивила, од среће њене није могла ништа  да каже. Тада јој рече Соколић:

— Не диви ми се Настенка, ја сам од твоје љубави овакав постао.

— Ја желим да  ти се дивим – рече Настенка – ти си за мене увек исти, ја тебе свог волим.

— А где је родитељ твој – отац?

— На тржиште са сестрама је пошао.

— А ти зашто, Настенка моја, ниси пошла са њима?

— Ја имам суђеног сада, мог Јасног Сокола. Мени ништа са тршишта не треба.

— И мени ништа не треба – рече Финист – ја сам од љубави твоје богат постао.

Окрете се Соко од Настенке и зазвижда кроз прозор. Тада се на зов његов појави златна кочија, са три бела коња са дугом гривом до земље распуштеном. Обукли су се они, сели у тројку, а коњи полетеше као вихори.

Стигоше они на тржиште у град, а трзисте се тек отворило, све одлични производи на њему, и све више људи по путевима стиже.

Соколић је купио на тржишту све производе и сва јела што су тамо била, и нареди да се то одвезе у скуф шумски, родитељу Настенкином. Само једна мала кола он није узео, њих  је оставио на тржишту.

Позвао је све људе што су дошли на тржиште, да буду гости на свадби његовој и Настенкињој.

Пошли су Јасни Соко и Настенка у скуф шумски. Иду они брзо, коњи белогриви ваздух од ветра не хватају.

На пола пута видела Настенка свог оца и старије сестре. Они су на тржиште јахали и још нису дојахали. Настенка им је рекла да се у двор врате, на свадбу њену и Јасног Сокола из чертога Финиста.

А кроз три дана сакупише се гости у скуфу шумском, сви људи са великих удаљености и околине. Дошао је и стари волх у скуф шумски, он је благословио савез породични сина свог са Настенком, и направили су дивну и богату свадбу. У храну на свадбеној гозби додавали су масло из сребрне посуде за масло са златним поклопцем, што га је богиња Несрећа поклонила, тако укусну храну још нико није пробао. Од брашна самлевеног  млинским каменом од малахита напекли су медене колаче, тако слатке  какве нико још у тим местима није пробао. А када је засвирала Настенка на гусељкама, цео свет је заиграо.

На тој свадби прадедови наши и наше прабаке су били, дуго су се они веселили, младожењу и невесту су величали, од пролећа до зиме се не би разишли да није  стигло време за жетву, када се и свадба завршила, и на весељу гостију није остало. Свадба се завршила, на свадбено весеље гости су заборавили, а верно заљубљено срце Настенке  заувек  је остало запамћено у родовима славјанским на родној Мидгард -Земљи. .

 

 

 

 

Дуго је журио Вајтман златни сред звезда небеским, колико је прошло времена – не знамо, само  је Настенка још један пар гвоздених чизама преобула, и још један гвоздени хлеб појела, а овде је пут и златни Вајтман заврсио, а Настенки пута још краја нема.

Слетео је Вајтман златни на земљу тамну, непрегледну, Рудно сунце  иза гора седи, топлоту и светлост не даје много, а луне на небу изнад те земље уопште нема.Види Настенка – црна шума је близу, и хладна ноћ наступа, а на ивици шуме, у усамљеној кули ватра обасјава прозоре.

Испусти Настенка из руку клупче путомерно на земљу непрегледну, и пожурило је оно ка тој кули. Пратила је Настенка клупче и покуцала на прозор:

— Домаћине добри – пустите ме да преноћим!

Изашла је из куле старица, старија од прве што је угостила Настенку.

— Куда идеш, прелепа девојко? Кога ти тражиш по свету?

— Тражим, бакице,  Јасног Сокола из чертога Финиста. Била сам код старе богиње Карне у шуми, на дивној земљи под сунцем сињим, код ње сам ноћивала, она за Јасног Сокола није чула, није га видела у својој Земљи. Рекла ми је, да можда њена рођена сестра, богиња Жеља, зна.

Пустила је старица Настенку у кулу, нахранила, напојила, и на спавање је послала. А ујутру је пробудила гошћу и рекла јој:

— Слушај мене, мила девојко. Мене зову богиња Жеља. Далеко је теби тражити Јасног Сокола, до чертога Финиста од нас је не мање од 22.5 дугих даљина и још једна половина  приде. Гледала сам ја на нашој непрегледној земљи великој – Јасног Сокола – нисам видела. А ти иди сада, нашој старијој  рођаци сестри, богињи Срећи. она је млађа ћерка Богородице Макош, она плете људима срећну судбину и по свему то би требала да зна. А да би ме се сећала, узми од мене мали поклон. На радост ће он теби бити, а у невољи ће ти помоћ пружити.

И даде богиња Жеља својој гошћи на поклон сребрни тањир и златно јаје.

Захвали се Настенка старој богињи – домаћици, затражи опрост за причињенусметњу, поклони јој се и пође следећи клупче путомерно.

Иде Настенка, а природа на непрегледној земљи око ње чудна је сасвим. Гледа она – једна црна шума на свој земљи расте, и чистог поља ту нема. И дрвеће, што је даље,без крошњи је, расту њихова дебла међусобно испреплетена. У свему је све тамно: сунца рудног на небу нема, само један гримизни сјај заласка сунца. Нестала је црна шума  и видела је Настја велику пустош, црним каменом обложену.  Замолила је Настенка добре људе на  Вајтману огњеном, преобула трећи пар гвоздених чизама, скупила клупче путомерно и отишла из те неугледне Земље, где добра богиња Жеља живи.

Дуго  је журио Вајтман огњени сред звезда небеских по путу Перуновом, колико је прошло времена – не знамо, само је Настенка и трећи пар гвоздених чизама износила, трећи гвоздени хлеб појела, а ту је и Вајтман огњени пут завршио,  а Настенки пута још краја нема.

Спустио се Вајтман огњени на земљу славну, богату. Златно сунце стоји изнад мора и даје пуно светла, а четири луне са неба дивним светлом земљу засипају. Види Настенка – море тиркизно, шума златнолисна близу, а на крају те шуме усамљена кула стоји.

Испусти Настенка своје клупче из руку на богату земљу и пожури оно према кули. Крену Настенка за њим и покуца на прозор

— Домаћине добри, пустите ме да преноћим!

Изашла је из куле старица добра лица, још старија од Богиње Жеље и питала Настенку

— Куда идеш, лепа девојко?Кога ти тражиш по свету Сварожјем?

— Тражим, добра бакице, Јасног Сокола из чертога Финиста. Била сам код старе богиње Жеље у шуми, на тамној земљи непрегледној, под сунцем рудним, код ње сам ноћивала, она је за Јасног Сокола чула, али га није видела на својој земљи. Можда, рекла је, рођака њене сестре, богиња Срећа,  зна. Али, где да је тражим, није ми рекла.

Пустила старица Настенку у кулу, нахранила је и напојила и на спавање је послала. Ујутру је пробудила гошћу и рекла јој:

— Слушај ме, девојко мила, ја сам богиња Срећа. Далеко је теби тражити Јасног Сокола, од нас  до чертога Финиста није мање од  “двудевяти”  дугих даљина и још једна трећина  приде. Гледала сам ја и на нашој  земљи, нисам га видела. А ти сада иди мојој старијој сестри Богињи Несрећи, она плете људима несрећне судбине, она ће видети твоју несрећу. А да би ме запамтила, узми од мене један мали поклон. На радост ће ти бити, а у нужди ће ти бити од помоћи.

И даде богиња Срећа својој гошћи мали сребрни украс са каменом малахита.

Затражила је Настенка опрост за сметњу од добре богиње, поклонила јој се, одмотала клупче путомерно и пратила га, натраг у долину, где су Вајтмани различити стајали. Видела је она Вајтман сребрни, преобула се у четврти пар железних чизама и замолила добре људе да је поведу са собом..

Дуго је журио Вајтман сребрни сред звезда небеских, колико је времена прошло – нико не зна, само је је Настенка и четврти пар чизама износила и четврти хлеб гвоздени појела, а ту је и Вајтман сребрни пут завршио, а Настенкином путу још нема краја. Уздахнула је тада Настенка, тешко, када је слетео Вајтман на земљу чудну, спарну, пустињску, под белим сунцем, пошла је она по путу неравном, што између планина вијуга. Дуго је ишла она, већ је и ноћ наступила, а на небу изнад земље, три луне јарким светлом свелте и види Настенка: поред пута, иза камене ограде од кованог гвожђа, стоји кула камена.

Размислила је Настенка: «поћи ћу у кулу камену, да замолим добре људе да преноћим. А ујутру ћу питати домаћина, можда су они видели мог Јасног Сокола из чертога Финиста!»

Покуцала Настенка на врата гвоздена, а из куле камен изашла је веома стара старица. Отворила је старица врата гвоздена а пред њом стоји прекрасна девојка. .

          — Пусти , добра бакице, путницу да преноћи !

— Уђи, мила, у кулу, драги гост ћеш мој бити.

У кули ,веома стара старица, нахранила је  и напојила Настенку и дивну собу за спавање јој спремила. А ујутру је пробудила гошћу  и питала је:

— Како тебе зову, прекрасна девојко?

— Настенка. А ко сте ви, бакице, и шта вас је натерало да зивите у оваквој пустињи?

— Ја сам богиња Несрећа -наменила ми је моја мајка Макош  да предем несрећну судбину свима ко отступи од закоан Рода и Сварога! А далеко ли идеш голубице?

— Далеко или близу, ни сама не знам бакице. Тражим Јасног Сокола из чертога Финиста. Раздвојила нас је нас је судбина тамна. Да ниси ти нешто чула бакице Несрећа?

— Како не бих чула, ја стара одавно на свету Сварожјем живим,  ја судбинама многих у Сварожјем свету управљам. Далеко је теби до чертога Финиста драга, још један круг далеких даљина и још једна четвртина  приде!

Само запамти, драга, раздвојила је  тебе од суђеног, не судба тамна, већ само завист људска.

И ако не одступиш од своје замисли и не одрекнеш се љубави своје, цео ће твој живот ићи глатко и срећа те неће остављати.

А сада иди мила, мојој родјаци,  богињи Тари. Она можда није старија од мене, а о великом  животу зна боље. Можда, она добро тебе научи и каже ти где твој Јасни Соко живи.  А да мене стару не заборавиш, узми сребрну посуду за путер са златним поклопцем, у њој  масло лежи и никада не нестаје. А када кренеш да обедујеш, ставиш масло у јело – такав укус хране не постоји. Брини за мој поклон, Настенка, док он код тебе на путу буде, а пут кад се заврши, и ти га сама поклони.

Настенка је узела поклон, захвалила се доброј богињи Несрећи, поклонила се и кренула са двора, следећи клупче путомерно. Провело  је клупче кроз планине у долину, где још један велики Вајтмар  стоји. Видела Настенка Вајтмар велики, преобула је и пети пар гвоздених чизама и замолила је добре људе да је повезу са собом у земљу, где богиња Тара живи.

Полетео је брзо Вајтмар велики кроз звезде небеске, што звезданим светлом у пругама сијају и у дивну дугу преливају. Колико је времена прошло, не знамо, само  је Настенка пети пар гвоздених чизама износила и пети гвоздени хлеб појела, а ту се и велики Вајтмар у земљи богиње Таре заустави, а Настенкином путу још краја нема

Слетео је Вајтмар велики на земљу чудну, земљу дивну. Златно сунце изнад зелених шума, играло се својим зрацима, топлину и светло давало је различитим животињама. Види Настенка – у непосредној близини зелених шума град је предиван и посред њега предивна кула од белог камена.

Испустила је Настенка своје клупче из руку  на дивну земљу, и откотрља се оно по путу до града. Пошла је за њим Настенка кроз град, и близу тржнице се зауставило клупче и не иде даље. Подигла је она њега, и срела добре људе, радосне, обучене у празнична одела. Запита Настенка њих:

— Реците ми добри људи, где да идем даље, где да нађем богињу Тару?

Узели су добри људи Настенку за беле руке и довели до куле од камена белог, на трему је оставили и пошли за својим послом. Покуцала је Настенка на врата храстова, резбаријом украшена. Отворише се врата храстова, пришла је Настенки девојка прекрасна, очи су њене плаве свелте,  а руса коса до Земље је падала, погледала је она Настенку погледом добрим и упита је

— Ко си ти прелепа девојко, какав посао те довео мени?

— Тражим ја,  сестрице, богињу Тару, по послу срца. А послала ме њој рођака њена, богиња Несрећа.

Узела је прелепа девојка Настенку за беле руке и одвела је у кулу белокамену, напојила је и нахранила и на починак је одвела и говори јој::

— Ја сам богиња Тара, сестрице, не гледај то што изгледам млада, ја сам не једну стотину кругова живота  проживела у свету Сварожјем. Сада спавај, одмори се од пута, ујутру ћемо причати о пословима твог срца.

Прилегла је  Настенка на кревет перјани  и уснула слатким сном, каквим одавно није спавала. А ујутру је богиња Тара пробудила Настенку, напојила је, нахранила је и у дивни врт одвела, посела је на дивну храстову клупу и почела да је запиткује:

— Реци, испричај ми сестрице мила, какав је твој посао срца?

Испричала богињи Тари Настенка све, како јесте, ништа није утајила.

— Послушај мене, мила сестрице, чула сам ја за твог Јасног Сокола! Јер већ одавно на свету Сварожјем живим, много о околним световима знам! Далеко је теби још до чертога Финиста стићи, још један круг дугих даљина  ти је остао. Али мораш пожурити, сестрице, опоравља се он од рана својих, а брине за њега  црноока девојка  са косом огњеном, стигла из стране Земље, из света далеког. Послаћу те богињи Дживи, супрузи мог рођеног брата Тарха Даждбога. Она је старија од мене и више може видети. Можда, она теби покаже кратки пут до чертога Финиста, где сада твој Јасни Соко живи.

А ти сестрице мене да не заборавиш, узми златом осликане гусељке, златом украшене, са сребрним струнама, почнеш ли на гусељкама свирати – цео свет ће плесом бити занесен. Брини за мој поклон, Настенка, нека он на путу са тобом буде, а кад пута нестане, ти га и сама поклони.

Сада иди мојој огњеној кочији, она ће тебе брзо код мог брата одвести, тамо ћеши и Дживу наћи.

Настенка је узела поклон, гусељке, златом украшене, поклонила се вечно младој богињи Тари, захвалила и пошла ка огњеним кочијама. Када је стигла Настенка до кочија огњених, преобула је шести пар гвоздених чизама и отишла са огњеном кочијом са те дивне Земље

Тако је брзо журила ватрена кочија да се на небу нису могле видети звезде, само једна вишебојна дуга. Колико је времена прошло-не знамо, само је Настенка шести пар гвоздених чизама износила и шести гвоздени хлеб појела, а ту пут и огњена кочија заврши, а до краја пута Настенки сасвим је мало остало.

 

Живели-били у древном времену у скуфу шумском  орач-трудбеник  Лјубомир Ведаславич  са женом –ладушком Младом Зареславном: и даровао им је Род девет синова и три кћери. Лјубомир Ведаславич је подизао синове на ноге, учио их вредном и праведном животу, а уз њега је стално била ћерка најмлађа,  Настенка,  све је она примећивала, све је речи и упутства од оца запамтила.

А старије ћерке, Забаву и Пролеће, васпитавала је и подизала Млада Зареславна. Деца су одрасла а родитељи су остарели. Оженио је синове своје Лјубомир Ведаславич, сваком је нашао невесту пригодну из рода славног, рода древног. Раселили су се синови са породицама по свим блиским крајевима, и почели су се трудити и стварати на добро рода свог.

Али дошло је време, додељено Родом и Макоши, дошао је ред – умрла је орачева жена-ладушка Млада Зареславна.  Направљена јој је крода  целим светом , уприличили су јој славну тризну  и почео је Лјубомир Ведаславич сам да подиже своје ћерке. Све три његове кћерке биле су чудесно лепе и лепоте једнаке,  али природе – различите.

Стари орач-трудбеник  живео је у раду и просперитету штедећи своје кћерке. Хтео је он да узме у двор какву било старицу удовицу, да би она водила по кући послове. А најмлађа ћерка, Настенка,  говорила је оцу:

— Нема потребе, мили оче, удовицу да узимаш, ја ћу сама на скуфу радити и о домаћинству рода нашег бринути.

Настенка је од раног детињства радна била. А старије ћерке, Забава и Пролеће, ништа нису говориле, само су биле љубазне и у жалости за мајком биле.

Почела је Настенка уместо своје мајке газдинство по скуфу водити. Све је она знала, шта и како треба, а шта није знала томе се учила, и привкла се она свему. Отац је гледао и радовао се,  што је Настенка његова таква вредница и по природи кротка.  Сама по себи Настенка је добра била, лепо је писала а и доброта је красила њену лепоту.

Сестре њене старије су такође биле прекрасне, само им је било премало њихове лепоте, бринуле су да прибаве руменила и белила и још лепу нову одећу, да би се у суседним селима на девојачким поселима показивале. Догађало  се да су Забава и Пролеће  по цео дан седеле, а и навече исто тако, а када дан прође биле су љуте, као што су бивале и изјутра.

А Настенка уморна увече,  знала је она, да животиње нахрани, све око куће уреди и очисти, вечеру је она припремала,  хлеб за јутро месила, а тако ће и отац бити задовољан. Гледа она своје сестре очима пуне љубави и ништа им не каже. А сестре су се тада још више љутиле. Оне виде, да Настенка није јутром таква била, а навече је још лепша, само зашто, оне нису знале.

Дошла је потреба оцу да на тржиште  иде. Он је питао своје кћери:

— А ви, драге кћери, шта да вам донесем, чиме да вас обрадујем?

         Најстарија кћер Забава говори оцу:

          — Донеси мени татице, шал, тако да боја на њему буде пуно и златом исписан.

— А мени татице – говори Пролеће – такође донеси шал са цветовима, што је златом обојен, а у средини цветова нешто црвено да буде, и још ми донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале.

Старија се кћерка увредила се на средњу, јер је њу мајка више размазила, и рекла оцу:

— И мени, татице, донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале. И још, донеси ми прстен са каменом на њему – знаш да имаш само једну најстарију кћер!

Отац је обећао донети поклоне, какве су рекле две старије кћерке. И упита најмлађу:

— А ти, зашто ћутиш, Настенка?

— А мени, татице, ништа не треба. Ја са двора нигде не идем, одело мени не треба.

— Неправда твоја Настенка! Како да те без поклона оставим? Ја ћу теби онда посластицу донети.

— И посластица не треба, мили оче – рекла је најмлађа кћер – А донеси ти мени, оче рођени, перо Јасног Сокола из чертога Финиста , ако њега на тржишту буде.

Пошао је отац на тржиште, нашао је поклоне старијим кћеркама, какве су му оне рекле, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао. Он је све накупце на тржишту за перо питао:

«Нема – одговорили су накупци – такве робе код нас нема; потражње – говорили су – за њега нема».

Није желео да повреди своју најмлађу кћерку, своју вредницу и паметницу, вратио се дому, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао.

А Настенка није била увређена.

— Ништа, оче – рекла је Настенка – други пут када пођеш, тада ћеш наћи, перо моје.

Време је пролазило, и опет је оцу дошло време д аиде на тржиште. Он је испитивао ћерке,  шта да им донесе за поклон, јер су добре биле.

Забава рече:

— Донеси мени, оче, из давних времена чизме, па нека ковачи занатлије поткују сребрне потковице.

А Пролеће је слушала старију сестру и рече:

— И мени, такође, оче, чизме да пете зазвоне, и сребрни чекић, тако ако изгубим потковицу да је сама могу потковати.

— А шта теби донети, Настенка?

— Види оче, перо Јасног Сокола из чертога Финиста; ако га буде, ако не, онда ништа.

Пошао је Лјубомир Ведаславич на тржиште. Посао је свој скоро завршио, за старије кћерке поклоне је изабрао, за најмлађу до саме вечери је тражио, нико нема перо  ни за размену ни за продају.

Вратио се отац поново без поклона за најмлађу кћер. Жао му је Настенке било, а Настенка се љубазно оцу смешила: њој је било драго, што опет свог родитеља види.

Дошло је време, отац је опет пошао на тржиште.

— Шта, кћери рођене, на поклон да вам донесем?

Насјтарија је мислила али није смислила шта јој је потребно.

— Донеси, оче,  мени било шта.

 А средња рече:

— И мени, оче, донеси било шта.

— А теби Настенка?

— А мени, оче мили, донеси перо Јасног Сокола из чертога Финиста.

Пошао је Лјубомир Ведаславич на тржиште. Свој посао је  завршио, старијим је кћеркама поклоне изабрао, али најмлађој перо Јасног Сокола није нашао..

Иде отац скуфом шумским, и  види он; иде по путу стари волх, ослања се на изданак храстов, стари волх,старији од њега, веома стар.

— Здраво дедице!

— Здраво мили. Што си ти у чезњи и тузи ?

— А како да не будем дедице! Рекла ми моја најмлађа кћерка да јој донесем једно перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Ттражио сам ја перо, али га нигде нема. А кћерка  моја најмлађа, мени најдража, више од свих ми је жао.

Стари волх размисли, а онда одговори:

— И тако нека буде!

Одвеза он врећу и извади из ње кутију.

— Одвеза он врећу и извади из ње кутију. Сакри – говори – кутију, у њој је перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Да упамтиш моје речи: имам једног сина, теби је жао кћери, а мени сина. Не жели мој син да се жени, а њему је већ време дошло. И каже он још мени: ко тебе за ово перо пита, ти онда одговори – ето невесте моје, Сварогом дана,  испрошена.

Рече своје речи стари Волх и одједном, нема њега, ишчезну он непознато куда: да ли је он и био овде или није!

Остао је отац Настенкин са пером у руци. Гледа он то перо, а оно сиво, једноставно. А да га нађе било где, није могао. Запамтио је отац све што му је стари волх рекао и помисли:  «Очигледно,  Настенки је мојој такву судбину Макош сплела, и иде јој – не знајући га, не видевши га, да се уда, а да не зна за кога».

Стигао је отац кући, у скуф шумски, дао је поклоне старијим кћерима, а најмлађој Настенки кутију је дао са пером сивим.

        Подсмевале су се старије сестре најмлађој.

        — А ти, Настенка, затакни своје перо у косу, да те краси пред огледалом.

Настенка је ћутала, а када је ноћ пала и дошло време да сви легну да спавају, она је положила пред себе  једноставно сиво перо Јасног Сокола из чертога Финиста и почела да га гледа дивећи му се. Потом је Настенка узела перо у своју руку, приближила себи, помиловала га и перо  случајно паде на под.

Тог часа је неко залупао на прозор. Отвори се прозор и улете у собу Јасни Соко. На под слете и преобрази се у прекрасног младића. Затворила је Настенка прозор и поче са младићем срдачан разговор водити. А ујутру је, Настенка, отворила прозор, поклонила се младићу до пода, и у тај час младић се преобрази у Јасног Сокола, а Сокол стави на себе једноставно, сиво перо и у небеса се вину.

Три вечери је поздрављала Настенка Сокола. Дању он је летео под небеса, над пољима, надморима, изнад планина, а увече је долетао Настенки и постајао добри младић.

Четврто вече, старије сестре су чуле тихи разговор Настенке, чуле су оне и чудан глас доброг младића, а следеће јутро су питале оне млађу сестру:

— Са ким ти то, сестрице, ноћу причаш?

— Ја сама себи речи говорим – одговори Настенка – пријатеља немам, по дану радим у газдинству, не причам никада, и зато сама са собом ноћу причам.

Послушале старије сестре најмлађу, али јој не повероваше. И рекле су оне оцу:

— Оче, Настенка наша суђеника има, она по ноћи са њим се виђа и разговоре са њим води. Ми смо саме чуле.

А отац им одговори::

— А ви не слушајте – говори – како би наша Настенка суђеника имала! Ничега ту нема, девојка је она лујупка, и време  њено долази. Дажбог даје, и вама ће доћи ред.

— Тако, Настенка није по реду суђеника свог упознала – рече Забава – ми би прве да мужа нађемо..

— То је истина – рече отац – То судбина не иде по реду већ по заповести Рода и жељама Макоши. Неке младе девојке до старости седе, а друге су свим људима миле.

Рече тако отац старијим кћеркама, и сам размисли «Да ли је реч оног старог волха истинита, што перо мени подари! Бриге онда нема, стари волх временом је умудрен, и сви га богови небески воле, ако је добар његов син, он ће бити суђеник Настенки!»

А жеља старијих кћерки је била, да се реше ноћног госта, да се Настенка не би пре њих удала. Кад је дошло време за вечеру, Настенкине сестре извадиле су ножеве из резнице, а ножеве заглавиле у рам прозора и око њега, а поред ножева, ставиле су и пуно оштрих игала и стреле тврде.  Настенка је у то време шталу чистила и ништа није видела..

И тако, како је пао мрак, долетео је Јасни Соко Настенкином прозору. Долетео је до прозора,  удари се на оштре ножеве И на игле и стреле, борио се и борио док све груди није израњавио, а Настенка је од дневних радова мало задремала, чекајући свог Јасног Сокола и није чула, како се бори Сокол на прозору.

Тада Јасни Соко рече громко:

— Збогом, моја прелепа девојко! Ако ти будем требао, ти ћеш ме наћи, чак  и ако врло далеко ја будем ! А пре тога, идући мени за „тридевять“  земљи, у „Тринадесятый“ чертог  ти ћеш седам гвоздених пари чизама износити, седам гвоздених хлебова појести.

Настењка је чула речи Јасног Сокола у сну али се није могла пробудити. Ујутру је уплакана и тужна отворила прозор и видела крв Јасног Сокола на сунцу. Притисла је своје лице на место, где је била крв и постаде јој лице још лепше.

         Пошла је Настенка оцу и рекла му:

— Не брани мени, оче, отпусти ме на пут далеки, на дри-девет далеких даљина. Даждбог дао, да жива будем – да се поново видимо, а ако умрем – на роду, знај, мени је то било записано.

Жао било оцу да пусти у непознато своју најмлађу кћер. А невољно, да даље у скуфу шумском она живи, не може, неће Сварог дозволити. Знао је отац: заљубљено срце девојке, силније је од моћи оца и мајке, оно подлеже само Лади и Макоши. Опрости се он са најдражом кћерком својом, благослов јој даде за пут далеки и пусти под заштитом светлих богова.

Ковач – зналац направио је Настенки седам пари гвоздених чизама, направио је још Настенки и седам гвоздених хлебова, поклонила се она  драгом оцу и старијим сестрама, курган мајчин посетила, дарове Роду и Лади принела и кренула на пут да тражи свог суђеног Јасног Сокола.

Иде Настенка путем. Иде она, не један дан, не два, не три дана, иде она дуго времена. Ходала је и чистим пољем, и урманском шумом , ишла и по високим планинама. У пољу птице су песме певале, урманским шумама је шетала, на високим планинама се целом свету дивила, и дошла је она, на крају, до долине дивне, где је Вајтман   трговачки стајао и из долине у небеса бескрајна узлетао. Настенка је наговорила добре људе на Вајтману трговачком да је поведу и кренула на далек пут са родне земље, на “ тридевять дугих даљина ,,.

Дуго је летео Вајтман трговачки сред звезда небеских,  колико је времена прошло, не знамо, само је Настенка један пар гвоздених чизама износила,  један гвоздени хлеб појела, а ту се и пут Вајтманом завршио, али Настенкином путу краја још нема. Уздахнула је Настенка уморно, а како је Вајтман слетео на земљу прекрасну, отишла је на пут шумски, одлазећи ка спокоју плавог сунца. Дуго времена је она ишла, а када је наступила ноћ, на небу изнад земље су две луне сијале, и виде Настенка кулу у шуми.

Размислила је Настенка: «Поћи ћу у кулу, да људе питам, да ли су видели мог Јасног Сокола из чертога Финиста!»

Покуцала Настенка на кулу. Живела је у тој кули једна старица – добра или зла, то Настенка није знала. Отворила је старица врата, а пред њом стоји прекрасна девојка.

— Пусти ме бакице, да преноћим!

— Улази, голубице, бићеш ми гост. Како ти је име, мила?

— Настенка. А ви, ко сте, бакице?

— Ја сам богиња Карна. А далеко ли идеш, млада девојко?

— Далеко или близу,  ни сама не знам, бакице. Ја тражим Јасног Сокола из чертога Финиста. Да ли си чула ти за њега, бакице Карна?

— Како не бих чула! Ја стара, одавно на свету Сварожјем живим, ја сам све о свим световима слушалаа. Далеко је теби до чертога Финиста, голубице моја, још пола круга дугих даљина.

Ујутру богиња Карна пробуди Настенку и говори јој:

— Иди, мила, сада мојој сестри богињи Жељи, она је старија од мене и зна боље . Можда, она добро тебе научи и каже ти, где твој Јасни Соко живи. А да ти мене, стару, не заборавиш, узми сребрни конац и златно вретено, а да кудељу испредеш – златну нит провуци. Брижно чувај мој поклон, Настенка, нека уз пут са тобом буде, а када се пут заврши – сама га поклони.

Настенка узе поклон, дивећи му се и рече домаћици Карни:

— Благодарим, богињо бакице. А где да идем, на коју страну?

— А ја ћу теби клупче дати, самокотрљајуће и путомерно. Куда се клупче скотрља, а ти њега следи. А кад помислиш да предахнеш, голубице, седи на траву и клупче ће стати, тебе очекујући.

Поклонила се Настенка старој богињи Карни, и пошла следећи клупче. Дуго или кратко, Настенка на пут није мислила, сама се себи није жалила, и види она, шуме су тамне боје, у пољу трава расту нехлебна, бодљикава, горе голе,камените, и птице над земљом не певају. Настенка је још даље ишла, све је више журила. Гледа, опет долина прекрасна, а на њој Вајтмани златни, сви трговачки. Измолила је Настенка добре људе на Вајтману златном трговачком, преобула у други пар чизама гвоздених, скупила клупче путомерно и отишла са земље дивне, где богиња Карна живи.

 

Свако од нас обитава у властитом свету, у свету који је сам изабрао или стварао.

Општи свет је само привид, варка и опсена.

Ми смо у овом општем, заједничком свету само пролазници, само тренутачни путници на пропутовању ка Вечности.

Кренули смо из Вечности и путујемо према Вечности.

Све остало је само привид, варка, и опсена.

Не смемо се везивати ни за један материјални свет, но нам ваља вазда путовати, узрастати и усавршавати се.

У овоме свету ми смо тек гости, путници и пролазници.

Ту смо неко кратко време, а онда идемо даље.

Нема краја нашим путовањима, нема свршетка ни овде ни било где.

Све што постоји у материјалном свету јесте само привид, варка и опсена.

Кренули смо из Вечности и путујемо према Вечности.

Наслов књиге Прича о Јасном Соколу – Прошлост и стварност  није случајан. У Славјано Аријевским Ведама је текст Приче о Јасном Соколу такав,  какав је он и раније био, до насилног покрштавања Кијевске Русије и других руских земаља. У Причи –  то је преношење од уста до уста, од поколења до поколења реалних догађаја, који су се дешавали давно – давно. Временом се Прича испунила сликама, које омогућују људима да лакше разумеју предавану информацију.  

         И то је још јасније, ако узмемо у обзир, да је много од тога,  што је било савршено разумљиво, чак и детету – савременику збивања, предаваних у Причи,  за људе  често узвишено за разумевање по проласку многих поколења. То је због тога,  што је од времена догађаја, исказаних у Причи, цивилизација Мидгард Земље прошла кроз христијанизацију, и као резултат тога била одбачена од социјалних паразита на ниво каменог доба, не толико само у технолошком смислу, већ и у погледу на свет.

Сходно томе, многи обични појмови наших предака остали су за своје потомке нејасни или потпуно неразумљиви и онда приповедачи додају у Причу своје коментаре, који су омогућили да пренесу информацију на јасном за њих нивоу. Заправо, као резултат тога у многим Причама појавила су се објашњења приповедача, и постепено претварали Причу у бајку! Заправо зато су се у многим руским бајкама појавили летећи ћилими, магична огледала, летећи тањири помоћу којих је  могуће видети на великом растојању.

Без ових допуна, савремени приповедачи не би били разумљиви. Пошто се на различитим нивоима цивилизације код људи формира одговарајућа перцепција стварности, без узимања тога у обзир било је немогуће донети до људи разумевање.  Прича о Јасном Соколу заузима посебно место међу другима, зато,  што су у њој сописани догадјаји чекали за јасно разумевање будућих генерација. На тај начин, поколења,  живећа у Русији- Мајци након христијанизације Русије, која се десила у време Ноћи Сварога,  нису имала одговарајуће представе, са којима је било могуће повући паралелу у Причи. Осим, можда,  дугих растојања, која се у Причи преваљују са седам пари железних чизама, које је требало износити, да би се стигло до жељеног места.

Наиме носећи ципеле од железа гледали су људи, како да превазиђу невероватне раздаљине, тако како свако сам замисли колико је потребно прећи како, да би се износио барем један пар железних чизама, и … не налазећи одговор на то питање, човек схвата, да се разговор води о огромним растојањима. И, иако се у Причи дају тачна растојања у мерама за дужину, које су користили наши преци, то није могло дати неопходно за разумевање слике. За човека, који се није удаљавао од свог родног дома више од неколико километара, да процени удаљеност „дугих даљина“  је једноставно немогуће, чак и ако се преводи као светлосна година. Али идеја, да је потребно да се износи седам пари железних чизама, била је доступна свакоме, упркос чињеници, да нико није могао ни замислити, колико је потребно да се пређе, да би се износио бар један пар железних чизама! Али сама слика хабања железних чизама била је разумљива људима, и у томе је моћ маштовите перцепције.

И та народна творевина није само оправдана, већ и неопходна, иначе преношена усменим путем из генерације у генерацију информација би била потпуно изгубљена у низу генерација. Са присилном христанизацијом руских земаља настала је потреба још више да се сакрију слике вредних информација за будуће генерације од црквене цензуре. И, оно што је најзанимљивије, у усменој форми је ипак успело да се до данашњих дана донесу информације о стварним догађајима из далеке прошлости веома прецизно, и то постало могуће, у великој мери, захваљујући сликама руских прича. Међутим, чим је дошло до публикације Приче, одмах је кренуло мешање и интервенција цензуре прво цркве, а касније – партијске, што је претворило Причу у бајку, у којој је мало шта остало од Приче и оних стварних догађаја, који се у њој одражавају. Како се то догодило и зашто, постаће врло јасно после читања ове књиге.

Прошлост … прошао сам већ ја! заправо из та три термина настала је позната  сваком руском човеку реч! Размислите о значењу те речи, оживите је у свом уму, и … пред вама ће се отворити нови хоризонти, о којима нико није сањао! Прошао сам већ ја… наша прошлост –  је то, што носи наше памћење, како индивидуална меморија сваког човека, тако и памћење народа! Стварност … на чему још стојимо! И опет, та реч је настала при спајању у једну пет различитих речи!

На тај начин, сама реч дефинише слику, коју носи та реч – на чему ми стојимо сада, шта је наш темељ?! Дакле, на чему ми још стојимо? То је питање! Након читања ове књиге, само на примеру анализе ЈЕДНЕ «ПРИЧЕ О ЈАСНОМ СОКОЛУ» И ПРИЧИ «ФИНИСТ — ЈАСНИ СОКОЛ», сваком човеку, чак и малом детету, постаје савршено јасно, каква ВЕЛИКА ПРОШЛОСТ ЈЕ БИЛА УКРАДЕНА ОД НАС ДРУШТВЕНИМ ПАРАЗИТИМА РАЗНИХ ВРСТА!

И свима ће бити веома видљиво, на каквом темељу стојимо, и шта је заправо украдено од руских и других коренских народа Русије! И уместо истините, готово безконачне, реалне, а не фиктивне прошлости, друштвени паразити нам дозвољавају да стојимо само на јадном малом острву, на коме је тешко сместити две ноге једном човеку, а камоли да говоримо о томе, како да стоји на том темељу цео народ или нација! ..

И нека свако од нас  „вага“ темељ и сам за себе одреди, на каквом заправо темељу он или она жели да стоји …

Наш живот није наш живот,

већ је то Живот Оног

из Којега вечно извире Живот.

Када не бисмо били прикључени

на Извор Живота,

тада ни наш живот

не би постојао!

У Ноћи Сварога,

то нисмо могли

ни знати ни видети,

али у Зору Сварога, гле!

то јасно и видимо и знамо.

Тијанија лековита, бели облак,

Препун капи из различитих

Потока и река – дивљих, плавних …

Накривио белу капу  изнад

Храста Мудраца – Исцекитеља и

Као Целина  – Једнота плови

Небом пространим

Наш Род не обитава само овде,

на Мидгард Земљи,

већ расејан бива

свуда по свим световима,

по свим сазвежђима и звезданим јатима,

с ову и с ону страну Великог Стварања.

И, ево, већ свиће Зора Сварога,

и ми све јасније видимо, и знамо,

да смо Један Род

са свим дивотним и светлим Бићима,

са белим и плавим Вилењацима,

са Творцем и Родом Прамајком.

Вечерас је душа саткана од праха

Звјезданог, финог што свјетлост прелама

Тајну ћу једну открити сад вама

Док ватра свијести свемиром тумара

Чаробно вријеме ево га пред нама

Многи љубав траже, илузију праве

И у лажи живе

На трен срећу осјете, тренутку се диве

И опет у круг а душа је празна

Мало изнад срца три крстасте горе

Кад вријеме нас дијели Нојева је барка

Што трагаоце зове

Ал човјече пази може бити варка

Ако без душе ти спасење тражиш

Кроз капију свјетова пази како газиш

Кораком од свиле, додир од тишине

С пјесмом од постања превали све даљине

Тамо те чека саткана од кристала огледала дворана

ако ту се нађеш

И јасно свој лик видиш

И заволиш себе

А ти руке пружи

Близаначка душа,

Загрљај ти нуди.

Други дио тебе.