– приредио Никола Милошевић –

 

Коледо је биће које се може посматрати на два начина. Као зимски дух и као божанство. Празници у част Коледа су се организовали током зиме, а највећи празник је био Кољада, који је био на дан зимског солстиција. Обичаји овог празника задржани су и у хришћанству, а има аутора који сматрају да је хришћанство преузело овај празник и слави га као Божић.

У Бугарској се Божић и даље назива Коледа. Такође се честита весела Коледа или честита Коледа.

Коледо је близанац са Овсењом. Њихова мајка је Златогорка Маја а отац Дажбог. Овсењ је рођен пре Коледа, па је упрега коње у небеске кочије правећи пут свом брату Коледу. Коледо представља силазак бога Кришне или Кришњиа на земљу.

Овсењ се појављује лети а Коледо зими.

 

У време зимског солстицијума Овсењ испраћа стару годину, а Коледо дочекује нову годину, односно ново Сунце.

Коледо је дао људима знања о васиони и небеским телима. Дао им је књигу о звездама која су Словени звали ,,Звездана књига Коледа’’. Овде се долази до друге сличности Коледа и Кришне. Кришна доноси људима знање у виду књига – Веда, а Коледо такође доноси знање људима. Наиме по ведизму се може сматрати да је Коледо једно од отелотворења Кришне, односно Кришњи, како се ово божанство јавља код Словена. Коледо је направио и календар за људе, који су Словени звали ,,Дар Коледа’’ и открио је људима науку о Великом Колу (Млечни пут вероватно). По легенди последњи силазак Коледа на земљу се може предпоставити да је био око 6530. године пре нове ере. Од тад се ово знање преносило с колена на колено. Грци су говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера.

Хиперборејци су били народ у грчким митовима, који је живео на далеком северу.

Хиперборејци нису знали за ратове и живели су у избоиљу.

Поштовали су Сунце и сунчана божанства. Наводно у њиховој земљи Сунце никада није залазило. По томе што су поштовали Сунце и живели на северу у односу на Грке могло би се закључити да се ради о Словенима. А о добу кад су Словени живели у изобљу и нису знали за ратове сведочи и Велесова књига.

Тако да се може поставити теорија да су Грци добили своја астрономска и астролошка знања управо од Словена.

А Словени су ово знање добили од Коледа.

Коледово име се помиње у многим здравицама. Постоје такозване коледарске песме или коледи. Ове лирско обредне песме се углавном изводе током божићних празника и задржале су се у многим крајевима до данас. По обичајима Овсањ је пуштао испраћајући старо Сунце мртве, па су се мушкарци преоблачили у разна руха и ишли по селима певајући и правећи буку. У коледаре су ишли искључиво мушкарци. Њих је коледарским песмама учио мештер. Коледари су ишли селом и певали цељу једну ноћ, све до другог дана после подне. Коледара је увек било дванаест, али су се делили на две чете по шест момака. Свака чета је имала коловођу, који је носио фењер окићен рузмарином. Затим су била три певача и један благајник. Унајмљивали су торбоношу који је само носио дарове, којима би их даривали домаћини. Углавно су се давали дарови у храни и пићу.

 

Коледари су ишли по сокацима и куцали на врата кућа у којима је горела свећа у пенџери. Певали су песме које су биле намењене свим укућанима. Коледо је у њима помињан као заштитиник и дозиван да подари срећу, снагу, љубав. Он је овде постајао заштитник породице и појединаца. Касније је у неким песмама замењен хришћанским богом што се може сматрати и нормалним како је Коледо заправо ведско божанство, односно један облик божанства које је једно.

Моје звездано небо будно чека јутро,

да сунце обасја наше дане,

ветрови да нас понесу,

да никад не будемо са тамне стране.

Нека нас прате добре виле,

жеља једна нека нас води,

да цео живот живимо

где смо хтели,

да цео живот живимо

на слободи.

Као птица раширених крила,

моја душа нека лети,

далеко нека се чује,

да слободни иду,

да слободни лете све даље.

Стварање из љубави, гле!

увек нас чини радосним и срећним,

дивотно испуњеним и блаженим.

Стварање је превасходно зарад себе, а тек потом зарад других.

Стварање из љубави јесте најлепши и најсавршенији рад на себи.

Сваки стваралац до савршенства ради на себи.

Без стварања из љубави, и у љубави, нема ни рада на себи.

Сваки се стваралац осећа као Бог.

Заиста, стваралац и јесте Бог!

Бог у Богу, Бог у Творцу.

Зарадуј се Роде, поред Славе стани

Матер је то твоја, Перуница славна!

Опрост теби даде што је заборави,

Што заборави њу и себе одавна!

Перун завитлао муње беле небом

Завитлао – Коловрат направио!

Зарадуј се Роде, небу што се плави

Њиме стижу Сварожић и Световид

Велес, Хорс,  Стрибог и Водени

Мокош, Весна, Морана и Лела

Жива, Лада, Купало, ено  и Коледа!

Њиме стижу Виле и Вилани

Водењаци, Русалке и Милоснице

Нема мрака више Роде мили

Изникло је опет наше  Дрво

Ено, светле Нав и Јав из Права!

Разбуђена и насмејана Слава

Раширила крила – чека да

засјаје светлима од Бога!

Изађи ДажБоже, реци свима

Да доносиш Дан Сварога!

Све око нас је врло крхко јер је живот сусрет,

прожимање савршенства и несавршенства.

Цели живот “лутамо“ између тих слик …

у тренутку нешто спознамо. ..

а онда из наше несавршености

сами себе обесхрабримо

и доведемо у сумњу

наше почетне мисли и спознаје

… и тако у круг … еонима…

исте слике … исте спознаје… исти примери …

једном речју све те слике и приче се понављају ….

што би рекли мудраци све су приче већ давно испричане….

али све то има своју улогу …

све је то кретња …

све су то обрасци

протока енергија у етру….

Радост Песнику и свом Роду!

Светлост унутарњег Сунца је слика изграђене целовите, обожене, личности.
Из ње сјаји Лепота, Саосећање, Свеприсутност, и Нераздељивост, тј Целовитост.

Пробајте да гледате Сунце, живу икону на небу.
Погледом сагледате Сунце у Сунцу.
Потражите дубљу Светлосну нит савршеног холограма Живота. Савршену сферу свеобухвата.
И сагледаћете јединство свега, чаролију духовне свести, и меру човечије величине.
Уживајте у спознаји себе.
Иван ХРАСТ

На облаку си, не плаши се.

Седи и наслони се на лактове.

Твоје тело нема тежину па не можеш пропасти.

Не мисли на физичко тело.

Сада знаш и в и д и ш да је оно љуштура.

Носи те бели ћилим.

Сети се летећих ћилима из дечјих прича.

Сада ти је јасно да у о в о м свету нема бајки.

Човек може да оствари све што зажели, само мора своју жељу да стави у жижу.

Онда се сигурно остварује.

Али, чувај се жеља.

Оне нас држе на узди, у затвору.
О томе можемо причати други пут.

– Зарони, прођи, и иди према светлости.

Ја сам с тобом.

Када будеш имала више снаге, и када будеш смиренија, моћи ћеш да ме видиш.

О, већ ме видиш?

Одлично.

Више се не плашиш.

Видиш Водеан, обалу и дрво са великом крошњом?

Привлачи те дрво?

Приђи му смирено, причај с њим.

Слушај га пажљиво, интуицијом.

Попењи се високо.

Смирује те?

Посматрај небо.

Какво плаветнило!

Опусти се и пуни се снагом дрвета…
-Пливај као жабица…

Зарони и пробај да нађеш дно…

Не плаши се т о г а…

Идемо заједно…,можеш…

Пролазимо Баријеру…

Све око тебе је светлост.

Обоје смо светлост.

Искуси своју светлосну природу.

Ра-шири се бескрајно.
То је бивство.

Остани тако раширена, без граница.

Осети своју безграничну природу.

Још остани.

Осети суштину једности, једноте, суштине.

Буди Радост, б у д и Радост. . .

-Какво блаженство!

Блаженство вишег стања свести…

Имаш ли снаге?

Можеш ли још?
Можеш, добро.

То би … желела-нежелела

…Видећемо колико обоје имамо снаге.

Можеш…

Добро.

Осећаш ли бол?

Не сме бити бола.

Добро, ту смо.

 

Осећаш ли Границу?

Као танани балон…

Одлучно и са великом пажњом…
Стигли смо!

Ово није место, није место, већ с т а њ е.

Свест нема граница.

Не можеш да говориш.

Постојиш – не постојиш!

Није тама, није светлост.
Ову Лепоту не можеш да опишеш, искажеш, јер си иза речи,

иза речи, само постојиш, п о с т о ј и ш.

То је Т И Ј А Н И Ј А!

То је Т И – ЈА – НИ – ЈА!

К о и м а о ч и
У Тииијању се смири,
Јоооваан-е,
и проповедај:
људска бића,
кад се само не би плашила,
свакодневно би Бога
виђење имала.

-део регресије-

Нека нас обасја и прожме

Светлост Унутарњег Сунца,

и нека нас исцели и васкрсне

Топлина Унутарње Светлости,

и нека се све изнова роди у нама

за један нови живот

са Сврхом и Смислом

у свим Божјим световима!

Ми повремено – или истовремено – боравимо и у Вечности и у Времену.

Из Вечности улазимо у Време, из Времена се враћамо у Вечност.

И тако, наизменице, и без престанка, до убезкрај.

Али, живот, један те исти, вечно тече и траје, без почетка и без свршетка.

Мењамо и лик и облик и име и место, но, суштина и суштаство бивају без промена.

Сва наша искуства из Вечности и Времена мењају, обликују и обогаћују наш лик, наш облик, нашу суштину и наше суштаство, а да, у исти мах, негде тамо иза свега, иза суштине и суштаства, све остаје исто, и без промена.