Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: Морана је наш Усуд!
На Гаји сва бића имају кратак животни век.
Зато што нигде нема идеалних услова за живот.
Сва бића се овде рађају с муком, живе с муком и, умиру с муком.
Мука и невоља прати нас, без престанка, од почетка до свршетка.
Поготову је зима сурова.
Толико је сурова зима, да нам буквално преполови животни век.
Кад бејах млад и зелен, имао сам илузију, да је зима здрава.
Доцније сам схватио и освестио, да сам само био под чинима и опсенама различних материјалистичких и позитивистичких учења која немају никаквог упоришта у Стварности.
Тек сад, на прави начин, разумем зашто су наши древни, звездани и божански, преци веровали, да зимом влада Морана, богиња смрти.
Морана је наш Усуд!
Богиња Слава
“ Птица од Сунца настала“ једно је од најнеобичнијих бића која се појављују у Велесовој књизи. Овај божански ентитет описује се као соларна ратничка богиња која се словенским ратницима приказује у облику птице чије се перје пресијава у хиљаду боја. Матер Сва је, по предању, наше претке позивала у бој, соколила их и певала о њиховој ратничкој слави. Она је такође имала и пророчке моћи па је старе Словене упозоравала на долазак непријатеља, дајући им истовремено разне стратешке савете. Поштујући савете Матер Сва, Словени су односили многе победе а када би губили, Матер Сва је јачала њихов дух и обнављала у њима ратничку страст. Као каква словенска Валкира, Матер Сва је одводила пале у ратнички рај- Перунову звезду, која је заправо ништа друго до планета Марс. Њен муж је Перун па се по њему звала и Перуницом. Међутим, Матер Сва или Матер Слава, како је њено друго име, није смо ратничка богиња. Она је и мајка својих Словена, наша прародитељка.
Матер Сва током борбе поји ратнике „живом водом“, односно – сурицом – необичним пићем које су Словени справљали од ферментисаног млека и разноразних биљака.
Ова Богиња представља ону карику која недостаје у овом систему, карику, коју можемо наћи само у Велесовој књизи.Да је овакво божанство заиста морало постојати у митологији старих Словена говори и чињеница да многе словенске бајке спомињу необичну птицу чије се перје прелива у свим могућим бојама. Тако имамо руску бајку о Ивану царевићу и жар птици која краде јабуке његовог оца као и српску бајку сличног заплета „Златна јабука и девет пауница“ Ту је и индијска Материсван, богиња Ведејаца чијом наследницом можемо сматрати словенску Матер Сва.
Момир Јанковић штавише сматра да је српски мит о Косовки девојци заправо једна варијанта легенде о Матер Сва која уморне и рањене ратнике на бојном пољу поји „водом живом“.
– припремила Весна Какашевски –

Милорад Максимовић: На обали великог Антлања
На обали великог Антлања
на песку од злата-камена,
певају беле птице…
Сањају живо – белине и плаветно небо.
Некад у подне једногa доба
ходале су стопе белих дјева
и играле се косе русе
са скривеним ветра прстима…
Вајтмани су донели жар доба.
Јер у срцима живих мудраца
сијаше тада светло живота.
Не беше корење пустила злоба.
Векови као валови времена прођоше.
Заборава вео и сете донеше…
а Антлањ неста стари…оде у слави…
што пре пада још у њем’ беше.
Снови су деце светла свети.
Они за време не хају…
Без-смртно сјајни, дивотно лепи,
к’о дрво живота у Божјем гају.
И однели они кроз времена капије,
свеже убране светлосне снопове,
са живот-гроздова Вилинских лоза
и душо-будне свете плодове…
И такли су сваку искру у Етру…
донели топлу ватру свету,
и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета
саткану мило од живога светла.
И тако се зби!
Да у трену ван времена
оживе сва срца Богова,
да оде и арије звоне!
Да најбоље прође кроз окно лепота,
и временску капију све,
да свуда се излије свети дах живота
јер поново Љубав сједињује.
На Антлању…
Светлом од чистог Етра
сјакти кроз вечност
печат Творца.
Владан Пантелић: Херојство
Право херојство је стални рад за заједницу. Заједницу чини свеколика Божја творевина.
Може се радити у групи или појединачно.
Све врсте медитација, многодимензионалне концентрације, позитивне мисли, групни енергетски радови, а нарочито зналачка управљања догађајима – мењају свет на боље, доносећи велику количину светлости, посебно на “заражена места“.
Само једна реченица – формула Свеспасења, изговорена искрено, ментално или тихо, из отвореног срца, чини чуда:
ЖЕЛИМ СВЕМУ ПОСТОЈЕЋЕМ ДА СЕ СКЛАДНО РАЗВИЈА И ДА БУДЕ СПАШЕНО ПО НОРМИ ТВОРЦА (319817318)
Ова операција врховног милосрђа траје неколико секунди… Лечи себичност из кога извиру све недаће, подстиче развој свих светова.
Имамо ли, сваког дана, неколико секунди за друге и за себе?!
Драган Симовић: Будимо добре воље!
Дешава се, у неким тренуцима, поготову изјутра иза буђења, да бивам мрзовољан.
Нешто ме мучи, нешто ме тишти и боли, нешто сам ружно сањао и сневао, и, ја сам, гле! стога мрзовољан, стога сам нерасположен и лоше воље.
Такав сам и јутрос бивао – срећом, само накратко! – да бих већ у следећем тренутку схватио, да мрзовоља није тако безазлена.
Да је опасна и погубна.
Опасна је и погубна зато што трује нашу личну душу, као и божанску душу у нама.
Зато што разгони и распршује дивотна и умилна невидљива божанска бића што лебде над нама и свуда око нас, бића што непрестанце бдију над нама.
И, надасве, зато што нас удаљава од Извора Живота.
Против мрзовоље морамо да се боримо, жестоко, те да је преображавамо у добру вољу.
Јер, када смо добре воље, тада је све лепше, лакше, дивотније и умилније.
Тада нам и сам живот бива једна свеумилна и свеисцељујућа божанска песма.
Добра воља је и почетак и свршетак божанске мудрости.
Узалуд нам сва знања и умећа, све уметности, вештине и врлине, ако нисмо добре воље!
Драган Симовић: Што је у нама, то је и пред нама
Што је у нама, то је и пред нама.
Што је унутра, то је и напољу.
После неког времена наше се мисли материјализују, и постају наше окружење.
Спрам наших унутарњих непријатеља, пројављују се и наши спољни непријатељи.
Ако у мислима стварамо пријатеље, бићемо и окружени пријатељима.
Све док не победимо своје унутарње непријатеље, не можемо победити ни своје спољне непријатеље.
Уистини, сви су наши спољни непријатељи пресликани из нашег унутарњег.
По нашим спољним непријатељима или пријатељима, најјасније се сагледавају наше мисли, наши снови и наше визије.
Слично слично привлачи.
Привлачност по сличности и сродности јесте првобитни закон у свим световима.
Сви закони васељенски на том закону почивају.
Момир Јанковић: Бог Воден
Бог Воден је заштитник воде, морнара и рибара. Словенска насеља на морским обалама, на великим језерима Европе и Азије и на подручјима с речним сливовима, потоцима и мочварама утицала су на уздизање култа Бога Водена.
Поред храмова, у славу Водена, верници су се окупљали на изворима, језерима и обалама мора, река и потока.
Овај обичај се одр-жава на Ђурђевдан и данас код Срба православаца и муслимана. Обиље воде узроковало је код Словена и култ хигијене.
У „Вeлес књизи“ је записано да су се Словени молили боговима пет пута дневно и да су били обавезни, пре молитве, да оперу руке и да се умију.
Овај обред је унесен у „Куран“, мада у саудијској пустињи није било довољно воде, ни за пиће, па није тешко закључити да га је Мухамед преузео из старе словенске религије.
Да би се Воден умилостивио, обреди су најчешће обављани око воде.
Жене су седеле на обали с ногама у води и плеле су венце, које су пуштале низ воду.
Низ воду су одлазиле Водену и дашчице са посудама с колачићима, тамјаном и свећама. Око воде се играло, певало, међусобно се поливало водом.
Момци су бацали девојке у воду и тај се обичај задржао и до данас. Словени су сматрали воду светом, па су је користили за лечење. Жене су залазиле у њу, држећи камен белутак, којег би љубиле, а крчагом би поливале друге белутке на дашчици прекривеној марамом. И та би се дашчица пуштала низ воду за бога Водена. У хришћанству је много тога преузето од ових Воденових обреда. Словени су спирали грехе купајући се у текућој води и то упућује на прво хришћанско крштење у реци Јордану.
У хришћанству се, такође, лечи светом водицом и она је у рукама Свете Петке, Свете Луције и Светог Јелисије. Богојављенска водица се носи кући и пије као лек.
Слично Воденовом обреду, хришћани, на Крстовдан, пуштају низ реку крст.
Бог Воден држи у десној руци трозубац, а у левој удицу и упецану рибу.
На централном делу кипа, изрезбарена је морска сирена.
Словени су били, према грчким записима, умешни бродоградитељи и вешти поморци.
Немци и Скандинавци су преузели Бога Водена и његово су име нешто изменили. Звали су га Один. Улогу Бога Водена у хришћанству делом је преузео Свети Никола.
Подаци о нашем Пантеону биће узети из обимног истраживачког рада историчара аматера г. Момира Јанковића, Београђанина, сликара и пензионисаног пуковника. Он је на основу сопствених проучавања европских историчара и етнолога старе словенске митологије, обавио систематизацију њихових радова и тако дошао до хијерархијског реда и улога сваког божанства у Пантеону
Владан Пантелић: Харфа десетжицна
СвеАни Светлој која ме је подсетила….
Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук –плач откинула….
Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире
И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу – одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале
Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја
О харфо харфо !!! Која је твоја права природа?
Десетжицна или деветжицна или десетжицна?
Драган Симовић: Шутња и тишина
И данас ме, изненада, као и вазда, походи Владан Пантелић.
Сваки наш сусрет је поновно буђење, освешћење и просветљење.
Сваки наш сусрет бива једно ново откровење, један нови увид у Акаши.
Није важно о чему разговарамо; важан је светлосни запис који остаје иза сваког нашег сусрета.
Нас двојица не морамо ни о чему да причамо.
Довољно је да тихујемо и шутимо, јер је шутња два пробуђења човека често дубља, битнија и суштаственија од сваког разговора, од сваке сувисле и словесне приче.
Шутња је речитија од сваког смисленог разговора.
Највеће истине и највеће мудрости никада се не предају речима, већ шутњом и тишином.
Ко не уме да слуша шутњу и тишину, тај се и не може назвати пробуђеним и освешћеним човеком.
Драган Симовић: Живим у овом тренутку вечности
Живим у овом тренутку вечности.
Само у овом тренутку вечности.
Кад кажем: живео сам или живећу, тада само пресликавам овај тренутак у којему јесам и бивам.
Какав сам негда био или какав ћу негда бити, то уопште није битно за мој живот у овоме тренутку вечности.
Јер, ако нисам овде и сада, онда нити сам био нити ћу игда бити.
Изван овог тренутка вечности, нигде нема ни мене ни мојега живота.
Јесам и бивам само онда када јесам и бивам у овоме тренутку вечности.
Све друго су варке, омаје и опсене.
Онај ко може да осети и разуме садашњи тренутак вечности, тај ће моћи да схвати и хаику.
Будући да душа, суштаство и тајна хаикуа и јесте управо у овом тренутку вечности.











