О мени ће певати

јасике и брезе,

и звездана јата

у бескрајном кругу;

певаће виле

и борови вити;

певаће муње

про неба пурпурна;

 певаће оскоруше,

 кедри и ветрови –

кад ме не буде

било у свету,

када ме не буде

 више мед вама.

Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.

Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.

Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.

Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!

Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –

све што је игда било и све што ће негда бити!

Има тренутака када од љубави умирем!

Од љубави коју не умем изрећи и насликати;

 од љубави која није од овога света,

и која не би могла опстати у овоме свету –

 јер је исувише прозрачна и етерична;

 јер је сва од пене беле облака белих,

 и плаветно-зеленкастих снова

што се понад језера горског љескају

и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –

од руја јагода шумских

што руде у пролеће по присојима!

Има тренутака када видим –

јасно видим! – све што је било,

и све што ће бити –

у свим вековима,

у свим световима.

(За Ленку, плавооку вилу)

Плешем на водама светог Истера,

 и са мном плешу звездана јата.

 Ништа и Све у трену бивам;

 Ништа не бивам, а Све јесам.

Око мене снежна тишина,

плаветнобела и све дубља;

све тиша тишина у дубини,

 и све јаснија на висини.

Плешемо јасике сетне и ја;

плешу оскоруше и борови вити;

и модре јелике, у даљини,

плешу на ветру од пурпура.

У сутон вечерњи плаветнозелен,

све плеше, гле! титра и трепери,

од Милине и Дивот-Дивоте,

што се на Земљу, с висина, низводи.

Што се на Земљу, с висина, низводи!

(На Истеру, у један зимски сутон, 7521.)

На Врањешком гробљу у Радобуђи,

понад Ариља,

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово сам сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!

Рујне горе и небо од пурпура,

у сутон румен и зимзелен;

 низ поље јесење

 певају девојке,

сетне песме

о љубави.

И њишу се на ветру

 румене иве;

и тужно трепере

јасике жуте;

и пун Месец

већ изгрева,

понад борова

 модрих и витих.

Као негда,

веома давно,

љубав и данас бива тајна,

дивотна и сетна,

под звездама

што сетно титрају

понад горја.

Сиђи у своје Унутарње,

сиђи дубоко,

и још дубље,

и све дубље и дубље,

и путуј,

путуј ка Срцу Неба,

путуј ка Пупку Првобитног Света,

путуј ка Суштаству Вечнога Стварања!

Путуј без престанка,

путуј и стварај,

стварај самога себе у Бескрајним Пространствима Свести,

стварај себе у видљивим и невидљивим световима,

стварај себе с ову и с ону страну Вечне Тишине Светова.

И када будеш сишао дубоко и најдубље,

тада ћеш појмити и схватити,

осетити и видети,

да се најдубље дубине премећу у највише висине;

да се Дубина узводи у Висину,

као што се и Висина низводи у Дубину;

те да је Дубина – Горе,

а Висина – Доле,

а да си ти Пупак и Срце Вечности.