Све зло овога света,

удружено је у рату против Белих Срба.

Бели Срби су метафора синова и кћери Светлости,

метафора свих слободољубивих и родољубивих Белих

на Мидгард-Земљи.

Нема ниједног зла,

ни древног ни новорођеног,

које није у рату против Белих Срба.

Тек сада се јасно види:

колико је репатих,

колико рогатих,

колико змија, јакрепа и гуштера

на Плавој Планети.

Мидгард-Земља је обавијена тамом,

обавијена мржњом,

обавијена злом свих могућих и немогућих

гмазова, предатора, паразита, глодара, канибала, људождера.

Али, Бели Срби морају добити овај рат,

морају победити, морају спасити Плаву Планету.

Тако је писато у Акаши!

Дубоко, под рушевинама

Лежи наша маjка Србиjа

Згажена, понижена, поражена…

Она лиjе крваве сузе.

 

 

Не плач’ маjко наша

Моле те твоjа деца

Сви би пре умрли

Него и jедну твоjу сузу видели.

 

 

Некад су твоjа деца владала светом

Империjа си била

Данас само сенка старе славе

Ал’ знаj ми те и такву волимо.

 

 

Не плач’ маjко мила

Устани, поносна буди

Силна као што си била

Нека се сви тебе боjе.

 

 

 

Србиjо – ти си моjа душа

Србиjо – ти си моjе срце

Србиjо – за тебе jе погинути слатко

Србиjо – твоjе време jе дошло.

 

 

 

Знаj да те волим

Ти си наша маjка jедина

Устани из блата и пепела

У коjе те бацише слуге мрака.

 

 

 

Забиj мач у то црно срце

Згроми сав таj вражjи накот

Натераj их да пузе и моле

Згази их као црве.

 

 

 

Из рушевина, из пепела

Дижу те твоjа деца

Стару славу да повратиш

Владарка опет да будеш.

 

 

 

Слава Србиjи – из милион грла се ори

Слава Србиjи – за борбу смо орни

Слава Србиjи – за jуриш у таму

Слава Србиjи – за победу нашу.

 

 

 

Крила су ти сломили

Израсла су нова

Децу су ти побили

Родила се нова.

 

 

 

Жива си, жива и поносна

Такву желим да те видим

Силну и велику

На радост свима коjи те воле.

 

 

 

Волим те мила Србиjо

Не плач’ више никада

Наша срца куцаjу за тебе

За твоj понос и славу.

 

 

 

Песме певамо теби

Плачемо кад и ти плачеш

Слава теби Србиjо

Из грла се наших ори.

 

 

 

Вучице наша бела,

Не плач’ више никада

Нови се чопор уздигао

Да те на твоj престо врати.

 

 

 

Маршираjу твоjи синови

Под твоjим светим заставама

Свануо jе Сварогов дан

Србиjа се из таме буди.

 

 

 

Као Жар-птица из пепела

Уздиже се ново, вечно царство

Поредак Богова поново настаjе

Слава Србиjи! Слава Победи!

 

 

 

При сусрету са Западњацима, сваки Бели Србин, и свака Бела Србкиња, мора да се понаша дично и достојанствено.

Западњацима се мора ставити до знања, да су нижа раса, да су нижа раса предатора и паразита, што они у свом суштаству и јесу.

Не мора им се то дословно рећи, али тако се мора опходити са њима и према њима.

Они то морају да осећају и читају из нашег погледа, из наше шутње, из наше тишине, из нашег покрета главе или руке, из наше ауре.

На њихову мржњу никада не одговарати мржњом, већ љубављу која надилази и превазилази сва њихова мисаона и духовна обзорја, њихову животну поетику и њихов поглед на свет.

Сваки Бели Србин је Господин наспрам сваког Западњака.

И свака Бела Србкиња је Госпа наспрам сваке жене са Запада.

То морамо да усадимо у своје биће и суштаство, у своју душу и дух.

И, то морамо на нашу децу да преносимо.

Да преносимо на нашу децу, као и на децу наше деце.

То јесте Пут Белога Србства, то јесте Пут белих орлова!

Добих на поклон од Оносвета Сунца,

куглу ватрено златну!

У средишту кугле је Овосвета тајна,

милога Рода мојега!

Знамења она чува, прастара, наша, моћна,

Живота златног почетка!

Запис је то светли, што давне Светове спаја!

Време дође –  заборава  сећање се сети!

Кугла лети,  народу моме где ваља!

Лети и светли, од таме душе спасава!

Време промене стиже, мој народ мора знати

Ко је, одакле је и каква га прати Слава!

Данас се, изненада, неким чудом, присетих прича својега деда које сам слушао у детињству, пре више од пола века, а које сам све ово минуло време био посве потиснуо из свести.

Док сам се присећао речи својега деда, истовремено сам и у Акаши тражио и освешћивао одговоре, и, наједном схватих, скоро да доживех просветљење.

Деда ми је – стари ратник, солунац, витез Карађорђеве звезде – овако беседио…

Сви смо ми, србски војници, бивали под строгим надзором француских, шкотских и енглеских лекара, сви смо примали јаке, тешке и чудне заштитне инјекције.

Те инјекције бејаху тако болне, да смо ми данима буквално боловали.

После тих инјекција ми смо бивали посве равнодушни према женама, секс нас уопште није привлачио, понашали смо као ушкопљеници.

Мени је одмах све то бивало сумњиво.

Ми у пуној снази, здрави и једри, а жене нас не привлаче!

Зато сам после прве заштитне инјекције, вешто и лукаво избегао да примим другу и трећу заштитну инјекцију.

И, не само то.

Поред нашег логора, у Бизерти, бивало је и јавних кућа.

Јавна кућа пуна лепих и једрих Етиопљанки, које је неко плаћао.

Наши им војници нису ништа плаћали, већ је то плаћао нечији црвени крст.

Сви они који су ушли у јавне куће, одмах су били заражени сифилисом.

Неки су и умирали у живим ранама, у најгрознијим мукама.

Овде завршавам с дедином причом, а даље трагам и освешћујем у Акаши.

Одговор из Акаше гласи:

Над србским народом је већ у Првом светском рату вршен тотални експеримент, свестрани и потпуни опит, генетског инжењеринга, који су у Другом светском рату наставили нацистички гмазови што су се лажно представљали као Аријевци.

Срби су тада служили као покусни кунић.

Све је испитивано над Србима.

Тада се догодило како биолошко тако и ментално декодирање свеколиког Србства.

Мени је све време, до овога дана, до овога трена, бивало посве чудно:

Како су се Срби понашали до 1914, а како после 1918. године!

То више није исти, није један те исти народ, већ су то посве различита и опречна два народа!

До почетка Првог светског рата, па и у самом Рату, у свих Срба било је веома снажно родољубље, а патриотизам бејаше подигнут на највиши ступањ.

Потомци солунаца, прослављених ратника, били су и остали сушта супротност и опречност својим очевима, дедовима и прадедовима.

Било је још мало патриотизма и родољубља у Другом светском рату, али, после Другог светског рата, у Србству је посве спласнуо и згаснуо патриотизам, а родољубље је посве ишчилело.

Зар вам све то није чудно!?

Ову вам причу испричах само стога, да би неко од вас, ко је мудрији, образованији и млађи од мене, наставио да истражује на овоме пољу.

За песника вилењака је довољно и ово.

Ја имам своје увиде из Акаше, а ви наставите да испитујете и истражујете у овоме свету.

Али, једно је, макар мени, извесно:

Над србским народом је у Првом светском рату извршен тотални рептилски експеримент.

После тог демонског опита, Срби никада више неће бити оно што су били пре стотину лета!

Зарад Истине, која буди и освешћује, наставите тамо где ја застадох!

Хајдемо у Ти-јање, хајдемо на Плани-ну!

Хајдемо на врх Орлове,  да подучавамо љуте ветре и

од сребра гавране, да буди-мо милодухе,

беремо велебиље, бајемо белутке и беле сове,

змијице и звездице, палимо ватре праисконице,

и да на огњу живоме мешамо чајеве, мелеме и

матичне водице против опсене,

за наше виле-сестрице, нашу браћу вид-аре,

васељенске скита-лице и појаце, праисконе домороце …

Хајдемо у Природу! Она је праискони учитељ!