Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: Како се живи, тако се и умире
Сваки Бели Србин – наравно, и свака Бела Србкиња – мора да уложи велик труд, да чини велик напор и подвиг, да би достојанствено, дично и усправно живео.
Али, не само да би усправно живео, већ усправно и да умире, усправно и да одлази са овога света!
Усправно се живи, да би се усправно и умирало.
Како се живи, тако се и умире.
Верујте, све нам је узалуд у овоме свету, ако не живимо дично и ако не умиремо дично.
Достојанствено и дично живи само онај који је у свакоме трену спреман и приправан, да достојанствено и дично оде са овога света.
Заиста, ништа нас не чини тако јадним и бедним као страх и кукавичлук!
(Ово запишите и запамтите за сва времена!)
А да бисмо вазда изнова побеђивали страх и кукавичлук у своме срцу, морамо бити свесни, дубоко свесни и освешћени, да је живот без почетка и свршетка, да је наш живот вечан, те да ми само мењамо личје о обличје, селећи се из простора у простор, из времена у време, из живота у живот.
Без ове свести и свесности, без ове самосвести и самосвесности, ми ћемо бити најобичније кукавице које ће пристајати на сваки вид задатог живота, на сва знана и незнана понижења овога света, на све приземности, нискости, гадости и подлости.
Верица Стојиљковић: Прамајке, Прабаке
Ходам лагано стазама Прамајки и Прабака
Пролазим путе искона ко и оне некада.
Милујем дрвета Род сваки, румени и зрели,
Драга травка свака -знам – биљка је исцелитељка;
Знам да садила их давно једном једна Прамајка.
Гледало је небо плаво и тма облака белих
Вековима бајку –данас – као оне радим ја!
Милујем изворе, молитве пред њима говорим
Вода жива и света, нека тече без престанка.
Надлећу ме птице као некада њих – и поје
Песме Праискона уз драги хук ветрова, мили;
И видим – те жене – градитељке домова – стоје
И машу нараштају будућему, певају му:
Љубав уткајте чеда, у животе што живите,
Волите, као ми што волимо и сада вас све
Љубав у срца засадите, од таме браните.
Постеље од звезда сјаја и колевке, чувајте
Стрелом срца, мачем душе и љубављу безкраја.
Ми Род смо Један и Једини – Род Златнога Ирија!
Владан Пантелић: Србска слава
Србска слава – Један од најлепших, али и најтајинственијих обичаја у Срба је слављење славе или слава. Тих дана влада тихо узбуђење у домовима слављеника. Укућани се труде да све буде чисто, куће се крече, перу прозори, чисте дворишта, пале тамјан и свећа. И сви су слављенички узбуђени, радосни и радосно ће дочекати госте. Домаћин ће изаћи напред и поздравити се са гостима загрљајем, преко левог и преко десног рамена и са сваким гостом разменити енергију срца. То исто ће урадити и његова жена и остала чељад из његове породице. Разговор је уљудан, миран, тих. Молитвом и пригодном беседом одаје се пошта свецу заштитнику дома. Онда почиње ручак. Сви узимају по парче колача које је свештеник тога јутра благословио. Пије се ракијица, у Тијању је то тијањица – визија давалица, наздрави. Неко касније пије црно или бело вино или сок. Понеко буде надахнут и запева народну песму –лечилицу, или неку духовну песму, други прихвате. Све протиче радосно, без неартикулисане галаме, свима су срца отворена.Тако изгледа нормална савремена слава у јудео-хришћанству које се сада зове православна вера.
Слава у Срба, Аријеваца, много је старија од хришћанства. Она је постојала и на Дарији, нашој прапостојбини на Мидгард земљи. Била је то општа народна светковина… После рата са Кошћејима и потопа Дарије слава је пренета у просторе где су се преживели иселили. Највећи центар културе и свих знања био је у Беловодју, где се данас налази град Омск. Изграђени су велелепни храмови, а знање су преносили првосвештеници. Они су имали огромно знање јер су се много година школовали и прошли јако тешке иницијације. Они су пренели знање Дравидима (Индија), потом Египћанима, итд. Но, то је сасма друга прича. Постојала су општа народна славља одређених дана у Беловодју и у другим већим местима. Ово се дешавало пре око 110 хиљада година.
Шта је покренуло ова народна славља на Дарији, а потом у Беловодју и другим местима, и ко је њихов покретач? Покретачи су били веома просветљени појединци, бели волхови, јерарси, ведуни…, који су имали чиста срца, огромно знање, силне моћи, и моћи владања моћима. Они су у својим визијама, у мери своје чистоте, видели Јединога Бога, и опијени виђењем нису могли ни реч да изговоре. За такво виђење, такво усхићење, такво созерцање, не постоје речи које би то описале. Њихова душа је славила и певала краснопојке Слави Извора свега постојећег. Они су касније своје виђење представљали народу кроз слике елементарних радости – рађајуће Сунце, прекрасна дуга, фонтане светлости, деце занесене игром, птицама у певу и лету, песмом и свирком, церемонијама поштовања сили Стварања. Тим представама дочаравали су своје виђење Бога и успевали да тај дух усаде у све слављенике. У великим сеобама које су уследиле није се код Срба изгубило генетско сећање на славља. Постепено су за заштитнике дома узимали реалне духовне прваке – свеце, призивали их одређеног дана и славили. Перун је код многих био најомиљенија личност.
Када је уведено хришћанство Срби, једини од Аријевских народа, су наставили да славе. За свеце подметнуте су друге личности које, у многим случајевима, никада нису постојале. Стога је важно коме се обраћамо, коме енергију дајемо, и коме се Богу молимо. У нашим душама и у елементу Акаша све је записано. Проучавајмо Веде, повежимо се својом душом, уђимо у трезоре Акаше…, призивајмо Славу Извора свега постојећег.
Драган Симовић: О осећању и доживљају поезије
Поезија се не чита с разумевањем, већ са осећањем.
Поезију не треба разумети, него осетити и доживети.
Није важно шта је песник хтео да каже, важно је шта си ти осетио и доживео док си читао песму.
Јер, песник није смишљао шта ће да каже, већ је само извршавао заповести срца и душе, заповести богиња и вила.
Песник је напросто певао, не размишљајући о томе шта пева, него коме пева!
Песнику је битније то коме од онога шта!
Поезија није ствар ума и главе.
Поезија се рађа у срцу и души, и предаје се срцу и души.
Језик поезије није за разумевање главом и умом.
Језик поезије је с ону страну језика.
Поезија је мета-језик, језик иза језика.
У поезији нема људске логике, но мета-логике, једне више космичке и божанске логике.
Поезија се не ствара да би је разумели људи, већ да би је осетили и доживели богови у људима, богови у нама.
Зато поезију и не ствара свако, већ само они који су повезани са богињама и вилама.
Владан Пантелић: К а а р и н а Т
Песма о Аними и Анимусу
Сретао сам је у Финској када се купала у леду,
у Ирану потпуно занесену Заратрустром,
у Израиљу када је од воде правила вино,
у Чилеу док је певала успињући се на Анде да дохвати Сунце и Време,
у Плани-ни када је смиривала муње, у Тијанији
где је сакупила сву расположиву снагу у одлуку и
подигла катану смерујући ка Егодрагу.
Наставио сам да је виђам у свакој жени и сваком мушкарцу, чак и кад смо причаније утишали.
Каква жена!
Достојна свег поштовања, смисленa, о-лујна.
Данас, сваког Витеза Праисконог Реда, пут води у Егодраг: Тиии-јање, Луч-ани, где бременита Белица клиже у поља и Мораву – мутну и љуту, Јелен-до, где раздвајају и уби-ја-ју планину, а ослобађају демоне, Овчар-бања, где дотиче топла рачва воде испод Овчара, загрејана у његовом вулкану, Каблар и пећине које вуку душу у своје дубине, манастири. Хи – ОвчарКаблар – ландар, Међу-вршје, углављено између врхова, онда Ча-чак, Ми-лан-овац, Руд-ник, Јар-мен-овци, То-пола, Звезда-ра…
И говорио сам јој: – Пиши слободно, пиши још слободније. Никога и ничега се не плаши.
Ти си суптилан, али уздржан писац.
Уздржаност је кочница.
Лепота коју ћеш осетити ослобођењем те затомљене снаге преплавиће цело твоје биће.
Како си толико слична мени, а тако смо различити!
Гледао сам Небо, звезде.
У Тијању то радим свако вече.
Можеш и ти, можемо заједно.
Испружи руке према висинама, поздрави се са Богом и захвали му.
И на крају прошапутај: “Хвала ти, мој Јоване, љубим те.“
И ја ћу рећи: “Хвала ти, моја КаааринаТ, љубим ти срце“.
Ако буде довољно тихо чућу те свакако и ти ћеш чути мене. Утоми страх док ми то говориш.
И ја ћу устукнути своје звери.
Пиши слободно, још слободније.
Ти си моје ја, ја сам твоје ти.
Онда ће се десити нешто са нашим зачараним снима.
Дејства Сврхе ће бити јасно разлучена из силине божанског сјаја, и ми ћемо их потпуно разумети, свако појединачно. Онда се,
као на Прапочелу,
можемо поново улити и утопити у
Општу хармонију.
Ох, колико сам мислио на тебе у Луч-анима (Лучани – светлост Ане),
ох, колико сам мислио на тебе када сам дошао у Ча-ча-к (Иди – иди-к, Идидик)!
Обузет Љубављу, искушавам силину светова које ми издашно дарива и показује десни канал у мозгу: свет Заратустре, Божанство Парабогиње са три лика,
подизања дејства – степен по степен
(вода у вино, права Вода у право Вино),
пунина садашњег трена.
КаааринаТ, повуци катану!
Љиљана Браловић: Није ми жао прошћа
Буктало је лето сред винограда,
умила роса земљи лице,
у рат су позвали Милорада
да родној груди брани границе.
Проклета је судбина нас сељака –
рече Милорад и задену за блузу
круницу мака.
Сељака зову само у рат и на кулук,
остадоше ми у балканским отац и брат,
а бојим се, ратоваће и унук.
Није ми жао да изгубим главу,
ни што нећу пробати грожђе,
жао ми што не научих сина Саву
како се побија и поплиће прошће.
Ноћ је била априлска, плава,
у ваздуху мирис свеће воштанице,
у рат су позвали и Сава,
опет над Србијом лете злосутнице.
Ове су руке сељачке створене
само за пушку и мотику,
помисли Саво и пође
да не окаља образ и очеву слику.
Није ми жао младости, ни родне куће,
ни расцвалих шљивика у априлско свачуће;
жао ми што не научих сина Милоша, једино дете,
како се котобањ од врбовог прућа плете.
Растао Милош без оца и деде,
свака му мука падала на плећа,
мотиком је крчио пут из беде,
а несрећу увек прати несрећа.
Орао Милош њиву крај потока,
небо беше спустило веђе,
побеже му сребрна птица из ока –
уби га комшија због међе!
Поломише се крила, осуши се корење,
тужно сави врба олистало пруће,
заплакаше слике уклесане у камење,
погибе и последње мушко из куће.
Није ми жао прошћа,
нити котобања од врбовог прућа,
жао ми због те међе,
због ње се затвори кућа.
Бранислава Чоловић: Тринаеста мач свој тражи
Пре еона неких двјеста
У наручју Свароговом
Тринаесто бејах чедо
На рамену с бијелом совом
Многе кћери мога оца
Сестрице ми миле биле
Чувале ме ко најмлађу
Ко сузу у оку криле
Учио ме драги отац
Тајну стару ко постање
И тражио да не идем
Мимо наше баште бајне
Тамо живе друкчи створи
Љепота је њима страна
Узет ће ти крила чедо
Направит од тебе роба
Ал ми душа бјеше жедна
Лутања кроз овај свемир
Сажал их се над тим бићем
Заузврат ми даде немир
Од тад живим дому да се вратим
Међу овим страним свијетом
Хоће само да ме кроте
А крила ми крију вјешто
Али једно вече чарно
Низ груди ми санак спусти
Драги отац и поручи
Сад је вријеме отворени су ти пути
Тамо негдје у планини
Гдје се хајдук с вилом дружи
У орловском светом гнијезду
Шарен змија твоја крила држи
А ти сада пођи к њојзи
Крила своја тад заишти
Пусти сузе три ухвати
Ко смарагде пред њом баци
Па запјевај оро чарно
Пусти љубав од искона
Крила ће се вратит теби
Чедо моје лучезарно
Онда лети и не гледај
Нису они вриједни тебе
Па развеј те силне лажи
За Видовдан
Тринаеста мач свој тражи!
Драган Симовић: Жена
Жена је за мене била, и остала, велика тајна.
Тако на почетку записах.
И не само тајна, жена је за мене била, и остала, Божанство.
Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.
Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.
Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!
Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.
Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.
И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.
Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!
Ово је Истина, а Истина је Бог.
Владан Пантелић: Играјте шах
Играјте шах, не звецкајте ракетама!
Драгачевско дивно село – Горачићи
Излет организовао сликар Божо Плазинић
Певала нам на неколико језика Сара Плазинић
Њен глас, када би (а неће) запевала на Гранду, обрисао заувек певачке звезде заједно са жиријем
Велика шаховска табла на отвореном
Поприште за безбедну духовну борбу
Њени градитељи поручују предаторима кроз Потку Трубите, играјте, ракетама не звецкајте!
Вратио сам се у дом и протолковао древну Плаву плочу: Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње-образовне, религијске, сваке друге!
Буди слободан!
Воли, служи, спасавај, певај!
Милооко посматрај Светворевину!
Непрекидно вежбај
Лепоту!
Драган Симовић: И мину ноћ…
И мину ноћ
дужа од века,
и гле!
већ свиће зора
понад пурпурна горја
на почетку света.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 