Раса Вилењака у усменом Предању Срба

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено, ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе Вилин-Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и танког струка, и висине нешто мање од два метра.

Док сам ишчитавао описе вилана и вила, ја сам све време пред собом имао слику наших расних Срба Горштака, са Златибора или Дурмитора.

Ово сазнање је покренуло Песника да годинама истражује тајинствену заумну и онострану везу између Срба и Вилењака.

У србском усменом предању, а и у разним књигама, дошао сам до познања да је у прошлости постојала јака веза између Срба и Вилењака, да је скоро постојао Тајни Завет између ВедСрба и Вилин-Расе.

Ко пажљиво буде ишчитао и проучио србско народно песништво, доћи ће до овог закључка који ћу овде песнички да опишем: Што год је у Србскоме Роду племенито и узвишено, од ратника и војсковође до песника и научењака, свакога је вила породила, породила или подојила, како каже народни Песник.

Вилењаци су Виша Раса која се низвела из Петог пространства да Човечанску Расу подигне на више ступњеве Духовног Развоја.

Између Ведских Срба и Вилењака постоји блиска и чврста веза, а то древно ведсрбко предање уметнички је и посвећенички обрадио и Толкин у Господару Прстенова, будући да је био упућен у древне ведсрбске мистерије и ведсрбска усмена предања.

Стога се слободно може рећи, да је Господар Прстенова предање ВедСрба, као што је и Валкиратајинствена поетска приповест Белих Срба.

Кад заронимо у србску духовну ризницу, у Србо Биће и Битије, осетићемо свуда, на сваком кораку, ту тајинствену и умом недокучиву праискону везу између Срба и Вилењака!

Древна Знања о Раси Вилењака вековима су скривана од Народа Аријеваца. Само су ведсрбски посвећеници знали праву Истину о Вилењацима, и с Њима су правили савезе.

Песнички речено, Вилењаци су посредници између људи, на једној, и Мајке Природе и Ведских Богова, на другој страни.

Неаријевске религије одувек су биле у служби тамних владара у сенци Црнобога!

То је Истина коју ВедСрби морају да освесте у времену долазећем!

Сва своја песничка знања и умећа, уистини, примио сам од те Расе, која и душевно и духовно обитава у Корену мојега Рода и Племена!

(Алексеј А. Шишкин: Благослов ратника)

Тијање је омалено село удаљено око 8 километара од Гуче и Лучана и око 18 километара од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

 

Снага и суштина Тијања је Тијанија,
препуна песме и мудрости.

 

Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а
Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније -С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

 

Тиховање у Тијању

Средумујем десет ватри

У ембриону тачку у срцу
Кроз коју тече светлосна река –
Веза са Једним –
СвеЗнањем и СвеЛепотом

 

Виле су  лепе девојке, обдарене чаробним моћима. Рађале су се из росе или израстале из цветова. Митови о вилама су део фолклора свих народа а нарочито присутни у Келта и Словена. Вечно су младе, бујних  коса, до појаса дугих,  често у белим прозрачним хаљинама.  Из косе, не сме им нестати ни једна једина влас јер онда умиру или мењају свој облик.

Вила се може контролисати једино ако јој ко украде окриље – јер имају крила – и онда постаје добра жена ономе ко га је од ње сакрио.  Међутим, дође ли до својих крила, вила нестаје и никада се више не враћа.

Живе у близини пећина, извора, поред река, језера, па и по облацима па се стога разликују виле језеркиње, планинке, облакиње…. Носе поруку земље на којој обитавају. Места где су виле,  по предању,играле, певале, купале се, народ је називао „Вилин извор“, „Вилине воде“ и сл.

Јашу на коњима, на јеленима, веома су добре ратнице упркос своме нежном изгледу јер кажу да се земља тресе када се виле боре. Добро су баратале луком и стрелом и гађале би њима оне који би их што увредили.

Када би се људи нашли у каквој невољи оне би помагале, видале ране, побратимиле се са људима (пр. Марко Краљевић и Вила Равијојла). Какве би биле према људима зависило је од дела људи. Често би дојиле децу смртника  чиме би, веровало се, та деца добијала натприродне моћи. Из овога веровања проистиче и  ,,братство,, по млеку.

Данас би се вилама сматрале девојке и жене које у друштву заустављају дах својом појавом, имајући у виду лепоту, како физичку тако и унутарњу. То су жене које вас увек нечему могу подучити, лепом причом орасположити, осмехом вам лице обасјати. То су девојке и жене које за собом остављају добро расположење, наду у бољитак. То су разбуђене жене, свесне дарова које могу дати себи и другима. То су оне, које често уместо вас ураде нешто и за то им не треба ваша захвалност. То су  оне које својим „чаробњаштвом“ учине да из ваших душа одлети туга а да се ваша срца напуне радошћу па пожелите да и ви тако пронађете своју бајковиту личност затрпану негде дубоко у вама, иза седам тешких врата, иза седам високих гора, иза седам стотина хиљада туга и суза и кренете да живите – своју бајку.

Извор: Стари Словени и још понешто што сам ,,нашла,,

Песник мора да бруси сваки стих,

сваку реч,

да одбацује све што је сувишно.

Песник мора да узраста у Стваралачком Духу,

мора да тражи и призива речи-чуднице и речи-живодајнице,

речи које собом носе чудесну стваралачку енергију.

Песник не сме да користи обичне речи,

јер нема право на обичне речи!

Песник мора да проналази речи које користе Богови,

а не речи које казују људи.

Свака реч у песми

мора да исијава

божанску стваралачку Светлост Вечног Живота.

Ако се песнику догоди песма од тридесет стихова,

нека се потруди да ту песму сажме и згусне у десет,

у пет стихова,

да је, по могућству,

сажме у три стиха!

Што мање стихова,

што мање речи,

то песма бива све снажнија,

све силнија,

све моћнија,

све лепша.

Песник мора још у овоме животу,

да се припрема за разговор са Боговима,

за разговор са Створитељем,

а са Створитељем и Боговима разговара се шкрто,

са што мање речи а са што више тишине,

и свака реч у разговору са Боговима и Створитељем

мора да има исцељујуће и живодајно дејство.

Сиђи

у само Срце Тишине,

и видећеш

Лице Божје

у млечно-белој

Светлости.

Не могу да замислим вечност

изван садашњег тренутка!

Кад год бих размишљао о вечности,

то би увек био само садашњи тренутак,

само вечна садашњост.

Када се бескрајно време

сажме у један једини тренутак,

у једну једину тачку,

тада се из времена

прелази у вечност.

Ко год живи

садашњи тренутак –

 тај већ има

искуство вечности!

Т и – ш и н а Т и ј а н и ј е

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Отвориле се капије звездане

Засјала је Васељена цела

Сварог шаље Сварожиће своје

Род да сете на велика дела.

Будите се драги  из сна таме

Богове да сачекате своје

Устај Роде, поглед бистри

Срца своја за љубав отвори

Чуј безшумне грома звуке то

Мача истине оштрица говори.

Орао је слетео, крила светла раширио

Вучји чопор давно спреман је, само

Ти још спаваш и слободу сањаш

Време је људи Рода мога

Да станете један до другога.

Време се не на дане но на сате броји

Добрим се опашите, рат предстоји!

Када се низведем

у тајинствена, несагледна

и бескрајна пространства

својега срца,

тада и видим

и осећам и схватам,

да су сви светови,

да су све планете,

да су сва сунца,

да су све звезде

у нама унутра,

у највећим дубинама

нашега бића и суштаства –

али и буквално! –

те да ничега нема,

ни у једном од светова

у свим пространствима,

што већ није –

гле! одувек и заувек –

и у нама унутра.