У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

(Мансанмано последње наређење пре битке у Агатону:
После Агатона ову песму са двадесет и два мушка и
дванаест женских расковника и Великом силницом
предати лично у руке чувару мојих одступница и чувару
Отвора оносвета – Тунела код Манитог вира у Тијанији
-Анак Шиви Анак Шиви.
Анак Шива Анак Шива нека уради оно што мора да уради.)

Маирија је дошла из дубине мога сећања

. . .

Маирија носи сјајни ђердан
од плочица плавог камена
Маирија, Маирија!
Више не можеш више не смеш
Више не смеш више не можеш
Шетати овосветом потпуно снена
Маирија, Маирија, Маирија Будна!

Играј Анак Шиво Анак Шиво!
Када шетач спаја – бескрајем шета
Кад шетач шета – обале спаја
Лако пролази кроз опсене света!
Како је сјајна Јасна светлост раја!

На петом жив-виру напајај Мач етерични
Игром, дахом, тихом и Мачем распрши тугу
Дахом и игром захвали Захвалности самој
Иг-рај Шиво, играј Шиво!

Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.

Зађем у наше сене
и мир се јави:
и у трави ко на небу!
Стабла ми се одвише склањају.
урањају у облаке нада мном.
Да ме пут до људи не води,
пружила бих вам руке,
о стабла, занавек.
До њих ми пут
узалудан.

У Тијању сваки човек у очима има извор.

И свака зверчица и свака птичица.

У Тијању сваки извор има свога човека,

и своју зверчицу, и своју птичицу.

А ја, трооки јасновидац,

имам т р и извора,

т р и зверчице,

и т р и птичице.

Ако наших

дела љубави нема,

онда ни нас нема!

Јер,

ми јесмо,

и остајемо,

заувек,

само у властитим

делима љубави.

Јутрос ми је снажни Тијанадо
Одувао видикзаклонице
Спаковао речје и наречје
И узео одблеске сабласне

Јутрос ми је снажни Тијанадо
Раскрилио полуснену душу
И почупо све иглице жеља
Забодене у умче климаво

Јутрос ми је снажни Тијанадо
С поштовањем пред ноге клекнуо
И затражио духовну поуку
Вежбајући Једноту на мени

Усправи се снажни Тијанадо
Да спојимо два безжељна срца
И разнеси уздарје духовно
Разнеси га на све четири стране

С ким се гледиш – твоја душа
С ким се грлиш та-ј те воли
С ким шапућеш та-ј те љуби
С ким путујеш – с њим си Једно

Путуј путуј снажни Тијанадо
И повуци за косу спаваче
И блажену Божју замисао
Кад год можеш Пољем лутај

 

 

 

И данас сам изишао у вилинске гајеве.

Дувао је благ ветар са Црвене горе преко Вршачког горја, и ја сам имао осећај, да у моћним крошњама дрвета, на ветровим гајдама, флаутама и свиралама, свирају вилењаци и виле.

Шетао сам стазама по којима је вејало жуто и румено лишће.

Потом сам седео на клупи испод столетних храстова, и тиховао.

Без тиховања не могу да живим.

Без тиховања нема ни смирења у срцу и души.

Без тиховања нема ни знања, ни мудрости, ни љубави, ни доброте, ни стварања.

Ми, плави вилњаци, напросто, не можемо да опстанемо у овоме свету без тиховања.

Док сам тиховао и сневао, ветар је купао и чистио моју ауру, купао и чистио моје унутарње биће, купао и чистио моју душу, купао и чистио моје суштаство…

Кроза ме су, у том тихујућем и сневајућем стању, све време струјали радост, милина и блаженство…

Био сам лаган и прозрачан, као да сам у плаветним висинама, међу сунцима и звездама…