Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Верица Стојиљковић: Са Црвене Горе на Белом ветру летим
Са Црвене Горе на Белом
ветру летим
Латицама златних цветова и
гранчицама сребрног жбуња
кажем:
Плетите се и уплетите у
венчић сунчани што чекам
Концем душе отворене вас везујем
у коло црвеног лептира
што пут вам показује.
Милорад Максимовић: Жива реч печат Творца носи
Од самог стварања пре почетка времена, записано је живим огњем у потку или етар, записано је животодајно наслеђе, намера, пут и бивање свих који се оваплотише Творчевом замишљу. Творац који нема облик је створио бића која имају разне облике да би се најлепше и најузвишеније оваплотио кроз њих.
И без обзира како текао развој у дубинама Васељене и постојања кроз све димензије и разине, увек стоји светим пламом записано:
Само Љубав јесте
Само она живот кроји
Све што бива и постоји
из Пламена неугаслог
вечно сјаји и славом боји
Величанства и светове
где се Творац остварује
Ово је живим пламеном упис вечан. Све што јесте, освестило је Творца у себи.
Све што није, спава тврдим сном, кроз таму плове лађе оних који нису.
Све што јесте има узрок у Творцу и ма како тамне силе хтеле, увек ће све изаћи на самом исходу на славу Творца.
Света воља
Сија са висине једна светлост бела
у њој скривен је поглед продорни,
у један тихи трен, стаде Сварга цела
и ту вечност плес свој поче орни.
Живе ватре сад Орао сјајни
шири крила пламом живог светла
као песмом полете он лако
ка дворима материјалног света…
Под крилима спреме пуне!
Звезданога живот-праха,
што не вене и не труне
и што лечи од свакога страха.
И песмом се светом обукао,
као Сунце сјајем засијао
јер он носи вести свете, вечне
и радости роду неизмерне!
Што је бржи сад кроз Сваргу целу
то му боје над крилима светле.
Од белине до бљештавог злата
и Краљевске рујно плаве свете.
И он слете са силом и славом
на највише врхове планина,
са моћном је војском светих право
закликтао јасно сред висина.
На Радану и на Ртњу.
Изнад Таре и планине Старе.
Сред Хомоља и Мироча горе
подигла се светла скривена и тајна.
Капије се дијамантске старе
отворише моћним једним тоном
и утихну шума, тло и река,
вест се сада једна шири родом.
Засијали моћ-кристали свети
скривени од тамних погледа.
Енергије живота и песме
полетеше сада свим од реда.
Род се свети вратио на Мидгард!
Пробуди се светлозапис сада
посред срца, душа од вајкада
сред Суштасва и сред величанства!
Кличе Орао од светла начињен.
Мојим гласом донет свему роду.
Нека живи величанство-Љубав
у мојему Божјем народу.
Из деснице сипам живот праха
а из душе најлепше дар-песме!
Нека сјакти свима света ватра,
нека нема оног који не сме.
Живи роде!
Светлом се обуци
Љубављу испуни
Миром заогрни
Знањем се опасај ти.
Творца дух те и води и чува.
Јер воља је света вазда рајна
да сада у вечност процвета
сваки син и свака ћерка сјајна.
Живи роде.
Део јеси Творца.
Владан Пантелић: Песма Тијањска
Више не постојим.
Тијање је појело све слике моје опсене.
Гледам у очи њене слике: Љубави моја, како си месечину понела?
У Тијанији живи баук светлости и истине…
И не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама
У Тијанију уђи са песмом и свирком и лаким скоком
Драган Симовић: Пут Светлости
Пут Светлости
кроз Срце Љубави води
до Извора Вечног Живота.
Драган Симовић: У праскозорје једног јутра…
У праскозорје једног јутра,
које ће бити јутро свих јутара,
поћи ћу на далек пут,
не знам камо,
да тражим своје изгубљено племе,
да тражим своју првобитну домају,
поћи ћу, гле!
у праскозорје пурпурно и румено,
с ону страну ветрова и киша,
с ону страну горских венаца и сињих мора,
с ону страну свих привида,
илузија, варки и опсена,
с ону страну туге, сете, патње и боли.
Марија Илић: УНИВЕРЗАЛНА СЛОБОДА ПАПЕРЈАСТИХ ГРУДИ
Драган Симовић: Одувек сам сневао дивотне снове…
Одувек сам сневао дивотне снове
о Лепоти и Савршенству,
иако сам све време и осећао и знао,
да су то снови за богове,
а не за људе.
И данас,
као негда давно,
сневам исте снове,
о Лепоти и Савршенству,
али не у овоме свету,
већ у неким далеким световима,
с ону страну свих омаја,
привида, варки и опсена.
Владан Пантелић: ЗовПев и ГрлЉуб
Вечерас ћу се грлити
са Аријаном из Тијаније
Охој Аријано Аријано!
Још ни врх Јелице планине
Нисам сасма преходао
А већ си ме учинила целим!
*
И ви имате своју полу –
Аријану љубну и љубовну
Ослушните танани и чезни зов
Из дубина ваше пребогате душе
Који титра као вилински пев
Зов и пев од почетка времена
Отворите доњу згусну тачку
У светлој свери своје душе
И онда – смели и усправни
А срцем као цветак отворени
Раширите хармонику плућа
Лакоходно циљајте одају девушке
*
Шапућу наши сплетени прсти
Једвачуј певушак милка нам душе
Знам Аријано да си моја – да смо Једно
Тоне наше срце згусно од љубва
У највећу љубав што се Вечност зове
Драган Симовић: Давно већ виђено у Акаши
Западна цивилизација,
сем варварства и дивљаштва,
нема више шта да понуди човечанству.
Цела западна цивилизација подсећа на стрвину
која се, на подневном летњем сунцу,
распада у трулежи и смраду.
Воњ и смрад шири се свуда уоколо.
Све што у свету дође у додир са овом гмазовском цивилизацијом,
то бива загађено, инфицирано и окужено.
Иза западне цивилизације,
која одвећ нестаје,
остаје само грозна и одвратна рептилска љуштура.
Никаквих узвишених мисли и идеја,
никаквих стваралчких визија и снова
одавно, гле! нема на Западу.
Човечанству и Гаји
требаће доста времена,
да се прочисти и излечи
од западне рептилске цивилизације.
Верица Стојиљковић: Молитва….
Отвори се срце, отвори се душо
Нек изађе гној, што тамни се скупи
Кроз векове успаване, мрачне
Нек тело уздрхти и сломи се јад
Мостови мрака нек нестану сад
Опрост милосни да покида
Нити неопроста самртне
Од горчине, зла и грдобе
Нека само ништавило остане
Бездану нека се врати
Све што отуд на поклон дато је
Живота запис светли да гране
Што из љубави Творац дао
Рука Анђела образ да помилује
Пут љубави исконе да крене
СРБСКИ ЖУРНАЛ 