На тренутке имам осећај,

да сва бића болују у овоме свету,

да смо сви ми болесни

од неких тешких,

дубоких и неизлечивих бољки,

да смо сви ми –

али, свако од нас на свој начин –

помало уврнути, ћакнути,

луцкасти, непредвидиви,

непостојани и вероломни,

да је нека праискона злоба и тама

подмукло притајена дубоко негде у нама,

у нашем бићу и суштаству,

и да само вреба прилику наше небудности,

па да нам се отме и отргне са ланца,

попут разјареног бика,

те да почне да руши и уништава

све око нас, па и у нама самима.

У Тииијању, ти, Јоване,

имаш велику просторну лампу.

Шест пута косу откоси, јеси л чуо?

Хеј, шест пута косу откоси!

 

Долазиће људи – шуме  са  с е д а м  слојева таме.

Шест пута косу откоси, јеси л чуо?

 

Шест пута косу…

Шест пута…

Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

 

Посматрање и поистовећивање је моја свакодневница. Када смо мирни, без мисли и усмерени, видимо како слика гомила искуства и преображава их, јер Човек, све до Повратка у Сваргу пресветлу, живи као Блудни, Изгубљени син.

 

Овог предјутра милион свитаца са слике ми је улетело у очи, само се један, већи и сјајнији од других, држао подаље.

В и д е о сам Кијин раздирући бол у грудима и осетио на пупку неиздрж одвајања њене ауре. У овом свету, рекла ми је наша располућена слика, све што сам хтела са тобом ми се остварило. Али оно највише што ми јесмо у бити н е
с м е д а с е д е с и. Због тога је толико одебљала наша слика.

 

А ти настави ходање правцима десет Бодисатви. Твоје и моје непрекидно лутање светом развиће у нама мир, снагу, усмер, издрж, стрп, саосећање. Када потпуно победим своју расцепљеност и када обоје победимо сваки трун распојасале жудње, и када потпуно напустимо глибне и помућене сокаке, и када се испливамо, испливамо и наронимо, наронимо у ре-ка-ма и језерима испољавања, и када све то потпуно одбацимо, сточетрдесетчетири беле голубице Ки-је Ма Мудре и Мансанмана Оствареног урониће у Срце наше Једноокости.

 

 

Сваком човеку је рођењем дат Анђео Чувар.

Који нас штити и води да где не паднемо.

Кад паднемо да се дигнемо.

То је дато по Милости Божјој.

ТАЈ АНЂЕО ЧУВАР ЈЕ НАШЕ ВИШЕ ЈА.

То је оно ЈА,

које кроз живот ми требамо да спознамо

и да идемо у вертикалу.

Тада имамо развијена сва чула,

која су иначе успавана.

Више видимо, боље разумијемо,

доносимо праве одлуке,

интуиција и тд.

Сетих се песме Љубивоја Ршумовића (парафразирам):

-Људски организам је један врло сложен механизам.

Човек никад веровао не би шта све има у САМОМ СЕБИ.-

Колико је љубави у нама,

толико је љубави

и према нама.

Колико поклањамо,

толико и примамо.

Што више дајемо,

све више нам се даје.

Када све разделимо,

тада све имамо.

Сунце што сија из нас,

обасјаће све нас,

све знане и незнане светове.

Када бисмо знали

оно што не знамо,

тада бисмо се

свега одрекли,

јер свако имање

чини нас робом

самога имања.

Све што ће нам

игда и игде затребати,

то већ постоји свуда око нас.

Одувек и заувек!

Васељена је изобилна.

Творац нам нуди

и оно што не иштемо,

пошто што ми не умемо

ишта да иштемо.

Песниче Соколе и Витеже,
Све то што написасте у напомени је тачно. Сва та таласања и притисци су око нас. Ја то жестоко осећам. Све то мора да се деси. Све то ће и да прође. Они јадни робови мрака се батргају, пропадају, губе па сад покушавају да још више таласају и уједају. Тај притисак ће довести још људи до буђења. Потребна је колективна свест у већем броју. Маса је успавана, неука, збуњена.
И сама Планета Гаја реагује, отреса се, чисти. Ко се усуди да ремети Васељенске законе и ред тај није у складу са макро и микро космосом.
Своје успехе човек треба да мери не са оним корацима које направи, већ да спозна са коликим се непријатељем носи. Ако смо се успели одупрети до сада, а јесмо, огромно смо направили.
Камо среће да људи схвате да НЕМА малог, ситног човека. То је људима нејасно, та убеђења су стигла од оних који би да владају, да контролишу и манипулишу. Страшно је видети колико људи то о себи мисли. Колико пута ћете чути оно: ~Шта ја ту могу, ништа. Ја сам ситан, мали грешан човек.~
А мислим и да она Ћеле Кула још зрачи на људе, па мисле да су *раја*. То је у ствари, како данас стручно кажу *Штокхолмски синдром*. Боје се људи да било шта и помисле, а камоли ураде: *Газда, бићу добар мајке ми, само ме немој тући!*
Пошаљимо светлост свуда где треба. Не заборавите ону инквизицију у Хагу.

Управо је данас,

у издању

СВАРОГА,

из штампе изашла књига поезије

под насловом

ЈУТАРЊЕ И ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА –

ПЕСМЕ ИЗ ЗЛАТНОГ ИРИЈА.

У овој дивотној књизи поезије

наћи ће се изабране песме:

Душице Милосављевић

Милорада Максимовића

Светлане Рајковић

Браниславе Чоловић

Росе Олсен (Митровић – Живковић)

Крешимира Микића

Владана Пантелића

Драгана Симовића

Цена примерка,

када се књига шаље поштом – поузећем,

износи 300 динара,

на шта, свакако, ваља додати и поштанске трошкове.

Књигу можете наручити на следеће бројеве телефона:

065 330 5852 (Светлана);

064 505 1639 (Марко).

Бивало је на мојему животном путу

тренутака тако ужасних и грозних искушења –

тренутака када сам бивао

на самој рубежи

између светлости и таме,

живота и смрти,

добра и зла –

да се и сада,

док се присећам свега тога,

напросто,

стресем и згрозим

од ужаса.

То,

што сам,

упркос свему,

срећно и, скоро, неокрњен прошао

кроза сва та искушења,

није ни до моје памети,

ни до мојега умећа,

ни до моје снаге,

већ само,

и једино,

до Милости Божје!

Да није Милости Божје,

уистини,

мене нигде не би било:

ни на овом

ни на оном свету!

Нека вам распад тела буде

Благослов

откуцаји срца нека буду прах

свих свећа

нека Видовданска поља

божура

расту и цветају за век већ

Трепчу кад нам отимате

нек вам соко крене у залудан

лов

вуци из Вучитрна нека вам

сруше кров

Лазарева клетва нека вас

прати занавек

Цркве и Манастири кад се

крече

да сте испод креча

Пас намерник нек вам залива

суви жбун

у издајничке песме нек вам

пукну струне

нек дебљају црви док се

кротко труне

Нека вам у Моравском муљу

крилати клоне издајнички чун

својим оком Свевидним се

кунем

да скинем анатему са

Светог Лазара круне