Одсјаји златних бреза

Кишом милују ока видокруг.

Далеко негде, понад врхова њихових

раширена крила птица говорљивица.

Падајте капи, ви живе сте звезде

што срца отамнела светлите.

Падајте капи, вода сте жива,

Што враћа  душе од сила грабљивица.

Падајте капи, свака за по лице једно,

За лице милосно, добротом обасјано.

Гаја ће сретна запевати складно

У славу живота и Творца јер –

Сви смо Једно!

Од вас ћу само узети капи две

да оросим љубав моју вечну.

Прву за живот свевремени а

Другу за радост овога трена.

Прва ћу спустити у плам вечни

А друга ће драгоме срце помиловати

Да воли ме сада и овде

Док тихују брезе у овај Дан златни!

Мој брате, рекла је Ки-ја храсту тииијањском,

твоје и моје ћелије ствара исти Извор, само си ти

з а ж е л е о  да будеш Храст Мудрац.

С в а к о  б и ћ е  и м а  с в о ј е  с н о в е,  с в о ј е  ј а в е  и  с в о ј

п у т  к а  З л а т н о м  п у т у,  и  с т о г а  и м а  и

н е п р и к о с л о в е н о  п р а в о  н а  с а м о о д р е ђ е њ е.

Трен је да тајна младоликости и виталности

коју преносиш на људе који тихују испод твојих грана или се

срцем отварају твом дејству, обухватајући својим рукама твоје

моћно тело, и коју преносиш на друга бића – Виле Манитог Вира,

вилане из Клисуре Мицака Мудрог, цветише из Осоја

тиииијанњског, бестелесне духове међусветова, разних боја и

облика, Праисконе Витезе Мансанмана Оствареног  и бића

других Планова постојања, буде свима одгонетнута.

Одбацио си санлицу и тугу – заводљивицу, одбацио си бригу

-теретносачицу и страх – укоченка и весео си весео целим

бићем. Мисли су ти мирне или си без мисли, и препун си љубави

и даривања. Увек и потпуно свестан си Основне божанске силе

која је у свима нама,  али је код свесних у пуном изразу, удишеш је

у Срце срца са свим својим телима и свим својим ћелијама,

дајеш, дајеш и … млад си, млад си.

 

Нека ти ветар развеже косе

Да постану антене –  осетилице

Нека ти пут ка највишој коти

Рашири крила за високе летове

Нека ти камени шиљак на врху

Улије у теме благослове планине.

Нека ти гуштер покаже пећину

Где су скривени тајнописи предака

Нека ти бела хајдучица столисна

Открије мелеме  и тајносану сурицу

И нека ти бели курјак самотњак

Подари моћи да моћима владаш

Нека ти поглед на модру реку

Открили заувек врата од срца

Нека ти видик поглед изоштри

Да лако видиш Вечност и Безкрај

Нека те стој на највишој стени

Постави у једнину са Васељеном

Србин, ако је пробуђен и освешћен, не мора уопште да изучава санскр(и)т.

Потребно је само да дубоко, срцем и душом, зарони у ведсрбски језик, језик матрицу, језик мајку.

Зато што је санскр(и)т произишао из ведсрбског.

То је језик наших Звезданих Предака, а, истовремено, и језик наших Белих Богова.

Колико познајемо ведсрбски језик, толико смо и мудри.

Нема божанске мудрости изван ведсрбског језика.

Надаље, пробуђен и освешћен Србин не мора уопште да чита обимне, дебеле и тешке књиге, поготову ако су те књиге писане на језику који није ведсрбски, јер од тих силних књига неће бити ни мало мудрији, па ни паметнији.

Довољно је само да темељно, студиозно и посвећенички изучава и проучава ведсрбски језик, да трага и размишља о коренским речима, да ослушкује и осећа сваку реч, сваки слог, сваки глас, да сазерцава свет у себи и свет око себе.

Претпостављам, осећам и знам, да нико од вас није тако страсно, тако посвећенички читао књиге као ја у младости, али и у зрелом добу.

Читао сам, у неко доба, по три обимне књиге за ноћ!

Рано сам још савладао неке тајне и вештине брзог читања, читања по дијагонали, а потом и по вертикали.

Проучавао сам и истраживао многе области човековог стваралачког духа: теологија, философија, антропологија, етнолигија, белетристика, историја уметности, историја књижевности, древне језике, митологије, светке историје, психологије и, надасве, поезију.

И, шта је, на концу, од свих тих силних књига остало у мом бићу што ме чини овим што јесам?!

Остали су само снови, визије, машта, стваралачка имагинација, лирика, поезија срца и душе.

Све друго је ишчилело, испарило некамо.

Не – немојте погрешно да схватите – нисам ја заборавио те силне прочитане књиге, већ, напросто, ништа мени као песнику и ствараоцу није остало од тих књига, ничему ми одавно не користе, ништа ја данас нисам ни мудрији ни паметнији од тих књишких знања, јер је све то лажно, измишљено, надувано, умишљено, уображено, ташто и гордо.

Остало је само моје биће, срце и суштаство, моје биће и суштаство повезано са пра-језиком, са језиком мајком, са врдсрбским језиком, са Творцем и Васељеном.

Пре више од двадесет година, у тренутку изненадног просветљења, престао сам да читам књиге.

Сем поезије и лирике, ништа више не читам.

Само су поезија и лирика једина истина у свим тим силним књигама света.

Све остало су лажи и измишљотине.

Све књиге, ако нису поезија и лирика, писане су у таштини и городости, писане су под утицајем лажних учења и лажних знања.

Овај свет, овакав какакв тренутно јесте, и почива на лажним учењима и лажним знањима.

Свет је и болестан од свих тих лажних учења и лажних знања.

Само поезија и лирика могу да нас врате нама самима, нашем бићу и суштаству, нашем Творцу и Извору Живота.

Све остало је омаја и опсена.

Све остало је дим и магла.

Али, поезија и лирика нису само у поезији и лирици, већ у Свему што је у нама, и у Свему што је изван нас, свуда око нас: међу планетама, сунцима и звездама, међу сазвежђима и звезданим јатима, међу овостраним и оностраним световима.

Препорађа се наш Звездани Род.

Препорађати, то значи: васкрсавати и, изнова (снова), из пепела рађати.

Ово је поновно рођење Звезданог Рода који је дуго боравио у некој врсти космичког сна.

Еонима је боравио у међузвезданој, космичкој коми.

Нема потребе више да казујем: поновно рађање Белих Срба или Белих Руса – што је једно те исто – већ: поновно рођење Звезданог Рода.

Бели Срби и Бели Руси јесу један Звездани Род.

Препорађа се наш Звездани Род у Великом Духу Стварања, у Језгру Звезданог Јата, у Језгру Галаксије.

Тамни и мрачни, у паници и расулу, уз заглушујућу буку и халабуку, беже нетрагом са Плаве Гаје, са Мидгард-Земље.

Тамни су заувек изгубили све ратове на Мидгарду.

Ово што тренутно видимо и чујемо, то је јека, одјек, ехо, одраз, слика онога што се већ догодило у вишњим световима Стварања.

На Плаву Гају, неприметно и тихо, у међузвезданим летелицама, већ пристижу Бели Ури.

Ускоро ће, за Белим Урима, у вајмарима и вајтманима, пристићи и Бели Богови, да обнове и препороде енергетске и духовне потке Мидгарда, те да преусмере и убрзају духовни развој пробуђених и освешћених потомака Звездане Расе који су, упркос свим притисцима тамних и мрачних, успели некако, за све ове минуле векове, не само да преживе, већ и да, духовно неокрњени, опстану и сачувају Мидгард-Земљу.

(Напомена: Док вам ово пишем, осећам у ваздуху дејствене вихоре, јаке струјне ударе и енергетске вртлоге, осећам сметње на космонету, осећам таласање приземних и тамних ентитета и духова, осећам разне врсте ометања. Све сам то још одраније приметио. Чим почнем о овоме да пишем, одмах се све унаоколо ускомеша и узталаса. С тога вас молим, кад год сте у прилици, кад год се сетите мене, да ми пошаљете – као и ја вама што чиним – неку охрабрујућу мисао, неко исцељујуће и дејствујуће осећање, јер сви ми, у овоме часу вечности, спасавамо једни друге: мислима, осећањима и делима божанске љубави.)

Препорађа се наш Звездани Род!

И, то је, за све нас, нас који смо од Звезданог Рода, велико охрабрење и, још већи подстицај за сваковрсно духовно стваралаштво на Плавој Гаји, на Мидгард-Земљи, која ће, ускоро, узрасти у Плаву Звезду.

 

Тристатридесетитрећег дана после операције, велики ратник

Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код

Агатона, стао је пред Мансамана Оствареног, погледао га у

Очи одлучно и са пуно љубави и упитао:

„Да ли си, Мансамане, могао да избегнеш или одложиш рат са

Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо

постали невидљиви ? Можда си их могао одвратити од боја? А

могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег

међусобног кружења.“

„Онај који води“, одговорио је Мансаман, „који има власт над

људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да,

доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне,

логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстикт

да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег

циља мора се понешто и жртвовати.

 

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле

струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно кружи око

противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од

Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње

битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји

Другога Реда су наше с е н к е а ми можемо да изгубимо само део

или цели преостали талог.  Нужност по-беде Духа је коначна

радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсутна  за

Витезе Праисконог Реда али и за Самураје. Ко је из ње изашао

жив-чист  је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз

велику Ватру и велику Воду.“

„Шта ћемо сад да радимо?“ упитао је Драгон

Мансаман га је погледао Очима које  Виде и Знају:

„Тражићемо реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

 

Извор испод извора

и бити у благости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

Живот у страху је страшнији

од смрти за слободу.

Више смисла има умрети за слободу,

него ли живети у непрестаном страху

за живот без смисла.

Уистини,

ми и немамо већега непријатеља од страха.

Страх је наш једини заклети непријатељ.

Сви други непријатељи, гле,

нису ни до колена овоме непријатељу!

Боље један дан бити орао,

каже Пробуђени Песник са Истока,

него стотину година кокош!

Живот у вечитом страху

поништава и сам живот.

У страху су велике очи, а мали разум.

Штавише,

у страху и нема разума,

нема свести!

У страху постоји само страх,

и ништа више.

Докле ћемо да страхујемо

од самога страха?!

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Сврха и смисао

нашег доласка на Мидгард-Земљу

јесте стицање видовитог (просветљеног) знања,

кроз дванаест кругова,

дванаест циклуса,

дванаест разреда

духовног васпитања и образовања.

Када окончамо школовање на Мидгарду,

и ако још успешно пређемо

дванаест кругова духовног васпитања и образовања,

тада се –

стекавши знања и мудрости белих богова –

узносимо у вишње светове

и приступамо, гле!

Трећем Дејственом Прстену Творца,

постајући Творчевим суствараоцима

у Великом и Вечном Стварању.

Дува ветар у Тијанији и котрља ветрове, облаке и кишу.

Дошао сам јуче да поправим сопствена дејства.

Осећам се испредено и издужено као да сам боравио у нити.

У Огледалу огледала дочекао ме горак осмех свих жедних.

Време је за чишћење од отрова – Ватром, Мачем и Штапом.

 

 За чишћење је време увек,

посебно ако смо исцрпени у борби против незнања – оружја мрака,

или ако смо дуго боравили у пустињи бесмисла,

били уловљени у сопствену или туђу мрежу расправа и доказивања,

или ако смо отровани са три отрова кружне мочваре.

 

 Не смем ићи линојом мањег отпора,

јер је то, најчешће, линија највећег мучења.

Узео сам у десницу Лоук и тоболац оштрих стрела.

Првом стрелом прострелио сам чвор веза за прошлице,

а одмах потом, без предаха, погодио видик где се мешају сан и светлост.

Да би човек видео мора да буде будан и свестан.

 

 Магија, оружје опсене, потпуно заклања циљеве.

Онда сам дуго и у ситнице прегледао прошлост, и у чину разума,

запалио је у великој буктињи свесности.

Трећом стрелом гађао сам у сопствено срце,

баш на место где се накупио талог оклевања и не-делања.

 

 Корак ми је био тако гибак, лак и нечујан,

када сам одлазио из Тијаније,

да моји трагови нису додирнули преосетљивице сова – мудрица,

које су те ноћи биле војници на стражи.