Ој, сиви коњ бежи,
На њему бела грива,
Ој, допала се,
Ој, допала се,
Мени та девојка.

Не тако та девојка,
Колико бело лице,
Ој, ти подај ми,
Ој, ти подај ми,
На коњу руку.

Руку подала,
Коња оседлала,
Ој, каква сам ја била,
Ој, каква сам ја била,
Љубави не знала.

А та љубав
С вечера до рана,
Како сунце изађе,
Како сунце изађе,
Љубави не буде.

Ой, сівы конь бяжыць

Ой, сівы конь бяжыць,
На ім бела грыва,
Ой, панаравілась,
Oй, панаравілась,
Мне тая дзяўчына.

Не так та дзяўчына,
Як бела лічанька,
Ой, ты падай жа мне,
Oй, ты падай жа мне,
На каня ручаньку.

Ручаньку падала,
Каня асядлала,
Ой, каб жа я была,
Oй, каб жа я была,
Кахання не знала.

А тое каханне,
З вечара да рання,
Як сонейка ўзыйдзе,
Як сонейка ўзыйдзе,
Кахання не будзе.

(Белоруска народна песма:

певају и свирају:

група Стари Олса (Stary Olsa)

(Саши Ребићу,

пробуђеном и самосвесном

Белом Србину.)

Данас сам срео човека

који ме посматраше очима Бога;

који ме слушаше ушима Бога;

који ми бесеђаше

језиком и гласом Бога.

Данас сам срео човека –

наизглед сасма обичног

а, у бити,

посве необичног –

којега је Сушти Бог послао

да ми открије

неке оностране

тајне моје душе.

У човеку који ме данас похођаше

бејаше скривен Сам Бог,

са свим Дејствима

и Суштаствима Својим.

Данас –

то бејаше Вечност,

гле! згуснута

у само један једини дан!

(На левој обали Истера,

16. коложег 7525/2017.)

Овај облик понашања се може често сусрести у разноликим обредима словенских народа. Једна од основних улога својевољног престанка говора јесте удаљавање појединца од свакодневног и уобичајног облика понашања. Самим тим се омогућава ступање у делокруг оностраног, и управо те особине настоје попримити учесници различитих обреда, као што је то случај у оквиру маскирних поворки. Исто тако примерено ће бити и да током многобројних магијских радњи влада мук. Одбацујући све што их веже са овим светом особе које израђују амајлије или врше различита зазивања биле би при томе неме као и наге, како би оностране силе могле несметано деловати. Ово одсуство говора такође је и знак поштовања самог светог места на којем се обред извршава, што се види приликом различитих ритуала попут узимања неначете воде, где се води рачуна да људски говор не наруши светост. Истовремено, ћутање је и облик заштите појединца, који ћутећи а понекад и држећи амајлију у устима, онемогућава спољашње утицаје да му науде. 

Текст: Душан Божић

Огрејало зимско Сунце –

милина и дивота једна неизрецива! –

небо зелен-плаво, бистро и дубоко.

Као снег бели лабудови

плове залеђеним Истером,

док у даљини

узлећу сребрни галебови

спрам златнога Сунца

што се мрешка и зрцали

у валима уснулог Истера.

Седим на обали

свете предачке реке,

и питам се:

ко сам ја,

чији сам,

одакле сам пошао

и,

куда и камо идем?

Ниједно србско питање више неће моћи да се реши ни војно, ни политички, ни дипломатски, ни економски, до ли искључиво културно и духовно.

Србски проблем није изван Србства, већ унутар Србства.

Србски проблем је у нама.

У нашим мислима, у нашим сновима и визијама, у нашој свесности, у нашем језику и писму, у нашој религији и философији живљења.

Србски проблем је давнашњи.

Све је почело онда када смо посумњали у своју културу и веру, па пригрлили туђинску и културу и веру, те се одрекли својега имена и образа, својих белих богова и звезданих предака.

Ово су данас само нагомилане последице наших кроз векове лоших узрока, односно: избора и одлука.

Наши проблеми јесу наша сенка.

Сенка једног народа јесте све оно ружно и лоше у једном народу.

Сенку има и сваки човек.

Све оно ружно и лоше у човеку чини његову сенку.

Сенка је тама.

Сви они који србско решење траже изван Србства, уистини гурају Србство у још дубљу провалију.

Све док је биће једног народа здраво, једро и чврсто, не сме да га нападне нико и ништа из спољнога света.

Али, кад биће народа почне да гњили и трули изнутра, тада га нападају сви спољни паразити.

То је истина сушта, а све остало су опсене и лажи.

Живео једном младић по имену Данило. Али, сви су га звали Несрећни Данило. И поред тога што је, јадник, био вредан — ништа му није полазило за руком. Изнајми се он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао Данило њиву, засејао је пшеницом и чека да сазри. Искласала и сазрела пшеница – дивота погледати! Али, баш кад је дошло време жетви удари такав град да све уништи. Крене Данило другом газди, па се погоди да му чува коње. Напаса Данило коње и тимари их да не може бити боље; и баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже – бану из шуме вуци и растргну коње. Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:
– Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може ништа догодити!
Газда пристане и Данило почне да ради. Труди се он колико може, али кад дође време да узме свој камен као награду – а оно нема камена, неко га украо из газдиног дворишта.
– Па добро, кад си толико несрећан – кажу људи Данилу – пођи до цара, можда ти он може нешто помоћи.
Послуша их Данило и пође к цару, а овај га лепо прими у своме двору. Каже цар како је већ чуо за његову невољу.
– Него, хајде – рече цар – узми и ради нешто. Хоћу да се уверим да ли си заиста несрећне руке.
Нареди цар слутама да докотрљају три бачве. У једну наспе злата, у другу угља, а у трећу – песка. Затвори бачве и позове Данила.
– Хајде, покушај своју срећу! – осмехује се цар. – Ако изабереш бачву са златом – постаћеш цар, ако изабереш бачву са угљем – постаћеш ковач, а ако покажеш прстом на бачву са песком – онда си, заиста, несрећан и ја ћу ти дати коша да идеш из мог царства.
Приђе Данило бачвама, гледа он, гледа не би ли погодио у којој је злато. Двоуми се. Стрепи. И, најзад, показује руком:
– У овој је злато!
Отворе бачву – кад тамо – песак.
И тако цар се увери: Данило је заиста несрећан. Подари му коња да га носи из царства. И још му дадне козачко одело, копље и сабљу.
– Иди из мог царства – наређује цар – потражи на другом месту своју срећу.

Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три. Свуда око њега степа. А он нема ни залогај хлеба да окуси. А његов коњ нема ни травке да чупне. Трећег дана утледа Данило стог сена.
— Добро је — мисли Данило — бар ће се коњ најести.
Али, тек што је пришао стогу — стог се запали.
Заплака се Данило од муке.
„Ето, тако је то кад је човек несрећан!“
Наједном чује како неко запомаже из стога:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне ће он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
— Ух — згрози се Данило. — Баш си страшна!
А змија му каже:
— Кад си ме већ извукао из ватре, онда ме однеси и до куће.
— А откуд бих знао где је твој дом?
— Стави ме испред себе на седло и како ти ја показујем главом тако ти окрећи коња.
Данило тако и уради. Змија подигла главу и окреће је час на једну час на другу страну, све док нису стигли до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и говори: ».’ ■.““.
— Ово је мој дом. Причекај ме, Данило, ја ћу одмах изаћи.
Чека Данило, чуди се откуд змији тако леп дворац. Чека он и види: из дворца излази лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње. Стајао је као зачаран.
— Уђи, Данило — каже лепотица. – Ти си мој спасилац.
Уведе Данило коња у двориште. Кад тамо — два бунара. Захвати девојка из једног бунара пола ведра, успе у њега прегршт овса и каже:
— Ево ти за коња. Нек се наједе!
„Шта она хоће? — размишља Данило. — Три дана нисмо јели ни пили, а она мисли да ће мога коња нахранити са једном прегршти овса.“
Тако премишља Данило. Али, ништа не говори. Гледа и чуди се шта се то са њим збива. У том га и лепотица позове:
— Изволи, Данило, да те угостим!
Пође Данило са лепотицом у гостинску собу и угледа на трпези чашу с водом и корицу хлеба.
— Хајде, Данило, прихвати се јела — понуди га лепотица, показајући на корицу хлеба и чашу с водом.
— А шта да једем? — наљути се Данило.
— Па овде нема хране ни за један залогај.
— Само ти једи, па ако ти буде мало — ја ћу ти дати још. Загризе Данило корицу и сркне воду из чаше. Намах осети како је сит и како му се снага повратила. Поједе затим корицу и попије воду.
— Хоћеш ли још? — пита га лепотица и смешка се.
— Не бих више могао ии мрвице. Толико сам се најео да се једва крећем.
Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу. Каже она Данилу:
— Мене су зле виле зачарале. А ти си ме спасао и ја ћу да те наградим. Даћу ти чаробно копље и чаробну кошуљу. У њима ћеш бит непобедив. Кога год дотакнеш својим чаробним копљем он ће бити побеђен. А чаробна кошуља ће те штитити од сваког оружја.
Узме Данило чаробно копље и навуче чаробну кошуљу. Опрости се од лепотице, захвали јој се на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.
Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ —како у гомилама некуда бежи.
— Хеј, људи, шта се догодило? — пита Данило.
Људи препознаше Данила. Били су то његови земљаци. Бежећи, они су му казивали:
— Ех, Данило, откако си ти отишао снашла нас је велика невоља. Напали су нас туђинци. Цар тражи јунака који би могао да спасе царевину од туђинаца.
Чим то зачује одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се ка цару. Каже он цару:
— Ја ћу да спасем царевину.
— А колико ти војске треба, Данило? — пита га цар.
— Мени не треба нико — каже Данило. -Ја ћу сам растерати нападаче.
И пребаци Данило чаробно копље преко рамена, па се упути ка нападачима. А ови, чим га угледају — јурну на њега.
— Хајде, враћај се одакле си дошао! — вичу туђинци.
— Враћајте се ви! — одговара им Данило и скида копље са рамена. Спрема се за љути бој.
Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А он јури напред. Па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем. И кога год дотакне — тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да не могу победити. Прикупе још војске. И навале са свих страна. А Данило размахује својим копљем. И пустош прави међу непријатељима.
Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу и она стане да се распитује:
— Реци ми, Данило, где се крије твоја снага?
Види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па одговара:
— Ето, у овим чизмама је моја снага.
Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.
Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотци Данилове чизме и вичу:
— Предај се, Данило, ево твојих чаробних чизама.
А Данило се смеје и јури на нападаче. За тили час растера их на све четири стране. Опет долази баба к Данилу и распитује се:
— Реци ми, храбри Данило, где је скривена твоја снага?
— Ево, у овом појасу је сва моја снага — одговара Данило, а добро зна да га то баба куша.
Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други. Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад победити Данила.
Сачекају да сване дан, па навале са још већом војском на Данила. Машу Даниловим појасом и вичу: –
— Хајде, Данило, предај се. Украли смо ти чаробни појас!
Данило се смеје и још брже растерује велику непријатељску војску.
Поново долази баба да искуша Данила.
— Реии ми, Данило. где је твоја снага?
— Хоћу, баба, сад ћу ти истину рећи. Моја је снага у овом чаробном копљу и овој чаробној кошуљи. А да би видела и како се борим јахаћеш сутра са мном, на коњу.
И ма колико се баба изговарала да она то не жели, Данило јој није допусттио да оде.
Сутрадан чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе. Па кад угледа Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре, па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се захвали Данилу.
Обрадује се и цар, па каже Данилу:
— Јуначе, чиме желиш да те наградим?
— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији он саопшти своју одлуку:
— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача. Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку. А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни Данило.

Извор:
Чаробно копље, украјинска бајка
Библиотека“Жар птица“, 13. коло; НИП Борба, Београд

 

 

 

О Роде  сјајним Звездама дани мој

Колико ти милости Творац дао

И радости у срцу да понесеш

Колико Лепоте засањао  он

Срећан да будеш и у миру  живиш

Колико те при стварању заволео

Целог себе теби је даривао

Волео те  кад си заборављао

Кад си га се несрећом одрицао

Када си га незахвалан згазио

И тада  Отац  је тебе љубио

Љубио је љубављу родитељском

Што све прашта јер  одувек је знао

Да сетићеш се једном свега Мили

И биће те дубоко срам пред њиме

Врата Звездана теби отворена

Сјај плама вечног дирнуће ти душу

И проћи ћеш ту где отворен је пут

Руке раширене чекају тебе

Пожури Роде као биће Једно

Животе нове да стварамо опет

Душа до душе и срце до срца

Заједно да направимо Коловрат.

 

 

 

Док још мислиш да сневаш, да ствараш, док још

правиш план за сутрашњи дан, и корачаш ка циљу

свом, желећи да испуниш сваки трен, не знајући

зашто,  али, ипак желиш, нађеш се, усред тог сна,

на почетку оном, одакле проникну ко зна када, и

ко зна по који пут.  И, опет онај почетак, онај, где,

одлуку доносиш где ћеш, коме ћеш, зашто баш тај

пут,… Опет почетак који бираш, а, који си већ

одабрао док си снове сневао, само, ниси знао да

ће твоји снови уцртати смернице на поновном

путу, на оном почетку, где изнова ствараш живот

свој.

Стани на почетку том, послушај  глас Претка свог,

нека исприча шта има, а, ти  га добро саслушај да

би пут прошао кроз Славу, Част и Љубав, јер,

Слава, Част и Љубав су једини путоказ у Свет

узвишене лепоте, због које Душа дише, снева и

постоји. Саслушај Претка свог, да се не враћаш на

исти почетак и вртиш као рингишпил у круг

безкорисно је вртети се и исте снове сневати,

безкорисно је Душу умарати, трошити и временом

изгубити.

Уцртај путоказе у сновима својим, да те воде у

Плаве Светове безконачности, у Светове Љубави,

у Светове којима припадамо.