Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Верица Стојиљковић: Гледам Сунце у очима Твојим…
Гледам Сунце у очима Твојим!
Гледам Планине високе, Орлове што
Међу врховима њиним лете.
Гледам Стене Духом твојим клесане,
Поља Душом твојом вајана и
Цветове Срцем твојим oбојене.
Гледам те, Душо моја, док трчим
Тим Пољима житозлатним и
Умивам се Росом са латица Цвећа
Љубављу твојом орoшеним!
На врхове твојих Планина
Носи ме Орао твој Бели!
Стене твоје, Душом милујем
А Зраке твог Сунца, сјајне нити,
У Косу своју уплићем.
Ветрови свих твојих Живота
Милују ми Лице,… застиђено!
Сакрити се покушам иза
Великих Храстових дрвета,
Подно дивљих Цветњака,
Међу шуштавим Лишћем
У гнездима Рода нежних!
Сакрити покушам Љубавстазу
Којом сам дошла .. али не иде то…
Одаје ме Душа моја што са свима збори,
што све овде поздравља и грли,
што воли овуда да шета, да мирише,
и љуби…љуби…
Душица Милосављевић: Морана
Морана је родноверна Богиња зиме и смрти. Она има функцију одвођења душа до коначног боравишта у Наву или Праву. Њено име је настало од индоевропске речи „мара“, што значи „умрети силом“. Била је јако поштована у словенском пантеону, приносиле су јој се жртве у виду животиња. Она је могла одлучити да ли ће неког ратника оставити у животу или не и помагала му је у борби уједно га штитећи. Њена енергија је огромна, а може бити и веома разорна по читав Род , уколико Род крене неком странпутицом, она покреће свих пет елемената у ковитлац правећи природне катастрофе огромних размера, по једном вишем Божанском плану да се Род врати коренима. Она се приказивала људима у два лика: као веома лепа девојка, врло бледа са вучјим очњацима и дугим ноктима попут вучјих или као ружна и стара баба-вештица. У првом случају њен лепи лик су видели само они који су духом јаки и праведни , она би их благословила својом суштином и улила у њих још јачу снагу, снагу самих Богова. Обавезно би им се приказивала у лику беле вучице у току борби, када би видела да морално слабе.Када наступи смрт, носила би их у наручју пред Сварога и спуштала на црвени тепих златом обасјан ! У лику старе и ружне бабе, вештице, приказивала се или ономе за кога су Богови одлучили да иступи из Рода због моралних преступа или самим непријатељима Рода, плашећи их самом појавом. Њена природа у том случају је потпуно уништење, могла је изазвати кугу, болести, велики помор , услед тога да се један народ колективно прочисти и освести! Људи су зазирали и од самог њеног имена.Она је Богиња трансформације, односи све оно што је старо и непотребно и оно што народ спречава да се развија навише.Она је велика чаробница која директно погледом прониче у душе, у саме суштине. Прате је вране, орлови и вукови, за њу се везује дрво орах и сматра се да под орахом не ваља ни кратко седети, а камоли заспати , јер ако је особа нечиста срцем постоји вероватноћа да се неће ни пробудити. Морана је једина Богиња у словенском пантеону која директно може да уђе у сам Нав. Девојке које насилно умру, она преобраћа у виле које знају да лече, исцељују и слично, али ако их неко увреди постају немилосрдне! Слава Морани!
Овај текст је само одломак мог рада о овој Богињи!
Драган Симовић: Љубав и Стварање
Љубав је основа Стварања.
Стварање је потка Љубави.
Где нема Љубави,
нема ни Стварања,
и опет,
где нема Стварања,
нема ни Љубави.
Тако Љубав и Стварање
бивају Једнота,
Једно Те Исто.
Подједнако греше,
гле!
како они који величају Љубав
а ниподаштавају Стварање,
тако и они
који узносећи Стварање
омаловажавају Љубав.
Где нема Једнога,
нема ни Другога.
Мада ми,
уистини,
и не знамо
шта је од ово Двоје –
Прво, а шта Друго,
јер су и Љубав и Стварање
подједнако важни и битни
за наш Свеколики
Вечан Живот
у Творцу и Васељени.
Драган Симовић: Кроз тајинствене и невидљиве звездане двери…
Кроз тајинствене и невидљиве звездане двери
вазда изнова долазимо и одлазимо
и опет се враћамо,
са сврхом и смислом.
Наш долазак зовемо рођењем,
а наш одлазак називамо смрћу,
иако нема ни рођења ни смрти,
јер ми одувек и заувек јесмо и бивамо,
са сврхом и смислом.
Драган Симовић: Мој Звездани Роде!
Из вековног пепела
васкрсни и изнова се роди,
јер то и Творац и Васељена
очекују од тебе,
мој Звездани Роде!
Васкрсни и изнова се роди
из пепела згаснулог давно,
у дубокој тишини векова
што нетрагом минуше некамо,
мој Звездани Роде!
Твоја у Древности започета Дела Љубави
чекају на тебе,
да их окончаш,
у Славу Творца и Васељене,
у Славу Белих Богова,
у Славу Предака и Потомака,
мој Звездани Роде!
Верица Стојиљковић: Жеље
Глас твој чујем … збори ми тихо!
О радости живота говори!
Све што је било, опет ће бити,
слушам ветром донет шапат!
Лепота срца се ствара стално – кажеш!
Разбуди душо моја уснули цвет –кажем,
да његова ока жар, латице му озари!!
Да засветле и затрепере нежнице звезде
у славу љубави зачете давно,..
Пре рођења нашег,
Да позове ме именима мојим свим
Којима звах се кроз раздобља разна,
Да загрли ме месечином златном
Обуче искрама облака беличастог
О како руке твоје желим да стегну моје јако!
О, миловање мило!
Милуј, милуј све што је било,
Милуј .. . опет да буде – чекам!
Драган Симовић: Важно и битно
Важно је,
и битно,
да ја знам:
ко сам и чији сам,
одакле сам пошао,
и куда и зашто идем;
а шта ће о мени
мислити и говорити
људи овога света,
који изван материје
ништа друго
нити виде
нити осећају
нити знају –
то за мене
уопште
није важно!
Душица Милосављевић: Светло без-краја
Волех одувек ветровите стене,
где камење из језгра свуд по небу пршти,
знају то душе што спознаше мене,
кад се због неправде Света стена мршти!
Ту битисах на највишем крају
на оштрој ивици увек сањам будна
поглед у срж сече сваку срж у Наву
кад без речи прођем кроз та врата чудна!
Али душе никако од круга да се вину
већ се увек врте у пакленој тами
немају слободу, затрли истину
уче друге ономе што не знају ни сами!
Бол се сеје свуда, бол душа што плачу
и затрова Јав сам од силине гнева
тада Перун посла орлове на мачу
из своје суштине да преко њих сева!
Развеја се камење са највише стене
Јав се спусти у Нав, над дверима Сјаја
и спусти се Светло свeмир да покрене
и да вечно сија сјајем свог без-краја!
Хаџи Невенка Мишић: Сварогу моме и твоме
Мој дах дишем кроз твоје
сјене
Погледом видим кроз твоје
зраке
Новим би ходом корачала за
тобом
Кроз етар олује гвозденом
стазом
Ни напред ни назад ал увек уз
скуте
Твоје сам чедо у зимско јутро
Рекла ја јесам мисао твоја
Што учи срце да воли јутро
Кишу и сунце олују, буру.
И као дете лептире јутра
И данас хватам музиком
среће
Волим тај код у животу мом
Што даде ми отац Сварог
небески
Драган Симовић: Целога свог живота борио сам се…
Целога свог живота
борио сам се:
да ја будем бољи,
да моји ближњи буду бољи,
да моје племе буде боље
и да овај свет буде лепши.
Да ли сам у томе ишта успео –
не знам!
али, Васељена зна,
да сам се макар борио!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 