СЛАВИ, РОДЕ,
ДАН ШТО ДОЂЕ,
СВАРОГОВО ИМЕ
КЛИЧИ,
ПРОШЛА ЈЕ НОЋ,
ПРОШЛО ЈЕ ДОБА,
ГДЕ ЦРВ
НА ЈУНАКА ЦИЧИ!
СИКТАЛЕ СУ ТАМНИХ ХОРДЕ,
ДУШЕ РОДА
РАЊАВАЛЕ,
НЕМА ВИШЕ НОЋИ ЦРНЕ
ДАН ЈЕ,
СЛАВИ, РОДЕ!

Слава великом песнику, рођеном на данашњи дан, Сергеју Јесењину

Под прозором мојим
Бела брезица је
огрнута снегом
Ко сребрна да је..

На пуним гранама
Леденим по страни,
Развиле се ресе
Ко бели ђердани.

У тишини стоји
Бреза, ко у гају,
И пламте пахуље
У огњеном сјају.

А зора полако,
Наоколо плови,
И на стране сипа
Сребрни прах нови….

Песниче драги песниче врли, не можеш ти да се стидиш самога себе нити на то имаш право, већ обратно, многи би требали, када би имали образа да се стиде и када помисле на те. Твоја величанствена дела која чиниш свакога дана а по налогу нама невидљивих али теби добро знаних Сила засигурно присутних у вишим световима и нивоима постојања, уздигла су те у сами врх Белога Србства и саме Васељене. Ти никако не можеш и не смеш имати осећај да си напуштен од свих јер су увек уз тебе и са тобом твоји верни и одани ти Бели Срби. Бели Срби који те непрестано прате и будно мотре шта ти то чиниш. А они други што су те напустили и треба да су те напустили, јер не заслужују да буду близу тебе чак ни на некој суседној планети. Нису они напустили само тебе, него и сами себе, не знајући ни где су, ни куда иду.
Снагу значај и величину ових дела не могу да разумеју ова приземна материјалистичка бића или небића, гладна свега и свачега, већ неки нови нараштаји освешћени, духовно уздигнути и самосвесни. Чак и нама који смо непрестано уз тебе и са тобом, понекад је тешко докучити смисао, величину, порекло и значај изречених Мисли. То је знано само теби и Ономе изнад тебе!

Сваког дана, по ко зна колико пута, помислим на све вас.

И, не само што помислим, већ у духу и разговарам с вама.

Док разговарам с вама, ја вас у исти мах и видим, видим вас у визијама својим.

Све вас благосиљам, свима вама благодарим на свему, а највише на томе што постојите, што  јесте то што јесте, што обитавате заједно са мном на Мидгарду, на Гаји, на плавој планети која ће ускоро постати плава звезда.

Ваши снови јесу и моји снови, ваше визије јесу и моје визије, ваше песме јесу и моје песме.

Сви смо ми скупа, преко Духа Стварања, Творца и Васељене, повезани и умрежени у једно Духовно Суштаство.

Кад год мислим на вас, тада у срцу осећам топлину и милину, а у души радост и дивоту.

Радујем се свим бићем што јесте, што постојите и, надасве, што сте моји пријатељи.

Свих оних минулих година, док сам усамљен писао за Србски журнал, имао сам, истовремено, и осећање и јасновиђење, да ће овај интернет-портал једном прерасти у галактички портал, у тајни звездани пролаз што води у оностране и упоредне духовне светове; да ће се око Србског журнала, пре или доцније, васпоставити духовно језгро Белог Србства и Плавих Вилењака.

И гле, дивотног чуда! – управо се то и догодило!

 Светлана, Душица, Верица, Владан, Милорад, Бранислава, Милан, Марко, Александра, Соко са Велебита, Роса Бела Србкиња, Милица Бела Србкиња, Јадранка из Србске…

Сви сте ви у мојему срцу, у мојој души, у мојим сновима и визијама.

Са свима вама ја дишем у р(и)тму планета, звезда и сунаца, у р(и)тму сазвежђа и звезданих јата, у р(и)тму Творца и Васељене.

Када ме обхрвају

дубоки унутарњи немири,

који ме походе

из неких давно минулих живота,

тада ништа не знам,

ништа не умем,

ништа не могу,

и, гле!

бивам тако слаб и немоћан,

да се, напросто,

стидим самога себе.

Највише се плашим таквих тренутака,

јер,

у таквим тренуцима

имам осећај,

да сам напуштен од свих,

да не требам никоме:

ни Богу,

ни Васељени,

ни ближњима,

ни прецима,

ни потомцима,

нити икоме и ичему

на свету целом.

 

Артањ Град тихује у даљини

Покривен травама незаборава

Утонуо у снове светих песама.

Артањ Град оживи јасно,  кад

Месец заплови путем познатим,

Кад  отворе се двери камене

И светлост,  Беле звезде, над њим засја,

Артањ Граде, желим ти у посету доћи,

Да поведеш ме у одаје свете

Мога Рода тајне…

Да станем поред нашега олтара и

Погледам у прошлост и будућност

Овога тренутка,

Да загрлим све светове од постања

И уградим се у темеље наших знања

Артањ Граде, повезницо свих наших времена

Пусти Звезду Белу да засија

Љубављу обгрли цели свет

Кишом белог, сребрног и златног праха

Свим Срцима  осветли пут!

 

Од детета сам сневао,

маштао и стварао мит о себи,

о својим родитељима,

о својим прецима,

о својем племену и роду.

Од детета сам знао и осећао,

да у свету,

да у свим световима,

међу звездама и сунцима,

има свега што нам треба,

има свега и више него што нам треба,

има свега у изобиљу.

Од детета сам знао и осећао,

да својим сновима,

мислима и визијама

могу да призовем сваког оног кога љубим

и све оно што ми у томе часу треба.

Од детета сам знао и осећао,

да су снови и машта вреднији од сваког знања,

од сваког рада,

од свега другог у овом свету.

 

Време стаде

Песма утихну

Свакоје диханије

Клону

Узнеше се смрти

Прождирући

Свако благорастворење

И детињство

Још у утроби беше

Прождерано

Све што даваше

Живот усахну,

Неминовност

Краја узрасте

До неслућених

Висина

Нико немаше

Снаге

Да се окрене

Иза себе и преживи

Да ли се дан

Или ноћ сама

Са собом смењује

Јер нико више

Није бројао сате

Јер замре ротација

И небеска се тела

Помешаше

Са новом звездом

Што се са земље

Димила

Човек узе посао

Шејтану

И демони режаху

Јер дела им

Посташе добра

У односу

На људско чињење

И земља се устраши

И паде на њу

Плач и шкргут

И залуташе стабла

И корење њихово

Поче да се усправља

А планине полегоше

Под чаршаве таме

Мук

Небо заборави

На своје Сунце

А оно луташе

По непознатој

Природи

Која изниче,

Подобна сени смрти,

Из једне борбе

И непокорности

Опела нема

Ни прозбе

Само сила

Човекова

Која се у прах

Растаче

И сигурно гине

Под тешким

Делима

Која прелазе

У суд

Само остаје

Зид

И лобање нагрђене

И песма страха

Која кроз њих

Звони

И неверица

Да беше

То што беше

Авај!

 

 

 

 

 

 

 

Облаче мој мили – Полети у свет

Понеси радост сузе златне

Проспи их на шуме,

реке што браздају нам поља,

на класје  увелико зрело,

на траве румене и на росу што на њима сања

Облаче мој мили  – Полети у свет

Полети, са руке детета што

Гледа у небо високо и у Сунце сјајно

Што гледа у Месец што ноћ краси

Што гледа у Звездане тајне

Очима – Анђела!

Нека ухвате се сва деца света

За руке миле, мале,

Нек заплету срца своја радост осмехом

И појуре снагом честитости своје

Васељеном нашом целом

И објаве да Царство, ново то је!

О, стиже то време, јер видим, Куглу плаву

Где из дубина наше земље израња

Шири се полако и прастари запис!

Род мој добија, своје, право обележје!

Светлуша наша, дечије миле главе загрлила

Царством Облака плавог их обавила!

Ми смо сами своји творци.

Ми стварамо себе, а стварајући себе, стварамо и свет у којему обитавамо.

Стварање себе подразумева и стварање мита о себи.

Ко не створи мит о себи, тај ни себе није створио.

Уопште није важно како нас свет види, већ како ми сами себе видимо.

Ми смо оно што сами себи и о себи мислимо, говоримо, чинимо, пишемо и стварамо.

Каква су дела наша – такви смо и ми!

Наш пут јесте пут љубави и светлости.

Наш пут јесте пут белих богова и белих богиња.

Наш пут јесте пут Творца и Васељене.

На унутарњем путу Творца и Васељене, ми смо самима себи истовремено и преци и потомци.

Стварајући себе у Творцу и Васељени, ми, у исти мах, стварамо како своје потомке тако и своје претке.

Ако не створимо претке, залуд смо и потомке стварали!

Нека наши митови и наше визије буду наши светлећи путокази на властитом унутарњем путу кроз сазвежђа и звездана јата, на путу без почетка и свршетка.

Ми смо сами своји творци.

Ми смо Бели Срби, синови и кћери белих богова.