Сваки Бели Србин јесте Велики Србин,

и свака Бела Србкиња јесте Велика Србкиња.

Дивно је бити Велики Србин,

и дивотно је бити Велика Србкиња.

Али,

не само Велики Србин,

већ Највећи Србин;

и не само Велика Србкиња,

но Највећа Србкиња.

Будите Исполини,

а не кепеци и патуљци,

јер ништа јадније и бедније није

од малих Срба,

од Срба кепеца и патуљака.

Мали су Срби највише зла нанели Беломе Србству.

Због Малих Срба,

Бело Србство већ вековима страда и крвари.

Дика је бити Бели Србин и Бела Србкиња,

Дика је пред Творцем и Васељеном.

У свету кепеца и патуљака,

ви будите Велики Срби,

и заговарајте Великосрбски

поглед на свет.

Творац је све прекрасно,

дивотно и савршено створио.

Песнику остаје само

да подражава Творца.

Да се угледа

на Створитеља.

Поезија

као и свеколика уметност

јесте само подражавање

Божје Савршене Лепоте.

Нико од нас не може створити

ништа изван онога што је

Творац већ створио.

Наша непоновљивост,

 самосвојност и самобитност,

гле!

огледа се

у препознавању Савршенства.

Кад год препознамо,

осетимо и доживимо

Божје Савршенство,

тада се догоди Песма,

догоди Уметност,

догоди Љубав.

Једном, бејаше Дом Сварога

У земљи далекој на северу златном.

Једном, молитве Рода планетом целом,

Носиле су милост и радост народа Првога.

Једном, латице и мириси цветова белих

постеља су детету једном били.

Текоше, уз успаванке, ноћи и дани

Девојчице сребрне и златне уплетенице

Једном свештенице Сварогова Дома,

Уплитале су љубав, у срца случајних

И намерних Рода пролазника

Једном Сунце је поздрављано  срцима

Отвореним и душама топлим…   једном…

И  једном, у прошлости далекој

Кренуше на храм, Светилиште, Сварога Дом

Силе таме…

Падоше богоносне статуе драге,

Сечиво челика тешког посече свештеницу прву

Тело друге оскрнави се делом гмаза

док дете свето,  коњаник у пролазу спаси.

О мила сестро драга  посечена двапут

Да се само сетити могу ко беше ти…

Посече се молитва гласна, до Творца што се чула

Крикну пробијена душа и тело црвен косе

Оста мирис згаришта страшног и

Крви на све стране прастарог Светилишта.

Жива а умрла, црвен коса  са себе скиде све,

Дође до реке и за смрт замоли

И би то.

Залуд над мртвим телом чуо се грмећи глас

За трен, касно ратника пристиглог ….

Залуд…  да оживи је покушао он.

Утихнуше у тишини живота свештеничка два.

Гроб је, видим, под дрветом милим,

Хумка у цвећу урасла сва.

Господе Боже!

Свестворитењу мили… нестаде тама ал неста и нас!

И ево, стојим данас пред гробом својим, у сузама сва,

Прођоше векови тишине водне,

Реших да дођем опет, овде и сад,

Гмаза да сетим се, да знам…

Да сетим се имена свога из прошлости далеке

И понесем га опет, већа и јача но тад!

Живот је вечно трагање за Смислом.

Ко није трагао за Смислом, тај није ни живео свој Живот са Смислом.

Смисао је у Љубави, у Лепоти, у Истини, у Нечему већем, бољем, лепшем и дивотнијем од нас.

Шта је веће, боље, лепше и дивотније од нас?

То је Бог, то је Дух Стварања, то је Васељена, то је Љубав.

Љубав има на тисуће лица, обличја и пројава; Љубав је све оно што нас чини племенитим, богатим, мудрим, срећним, радосним, узвишеним, обоженим; Љубав је сам Живот без почетка и свршетка.

Живот је вечно трагање за Смислом, не само у овоме свету, већ у свим световима.

Удахни дах живота

 у суштаство сушто моје;

  душу моју прожми

првобитном

светлошћу стварања;

 преведи ме

преко тешке воде

 смрти и заборава;

исцели ме и васкрсни,

 Дивот-Госпо,

што вечно долазиш

са плавога сунца,

 да вазда изнова рађаш

сва бића сушта

 у свим световима!

(Велики Гај, у рану јесен 7525.)

Ноћ пуног Месеца

 

Постаде у соби тесно

Искон силе зову ван

… зове ме неко…

и …изађем ја….

На небу – облаци високи, звезде сакривене

Велики круг светлости печати небо!

Месец наш  певуши….

Ти си ме мили звао – да!

Чујем још твој глас.

Слушам те, сад – причај…

И мењаху се боје око месечевог круга,

Цела дуга украси његов пут.

Чујем те…

У ноћима оваквим, сећаш се времена,

Кад на путу не бејаше сам.

Знам да у сећање сестара својих сјајиш сад,

Силином већом но игда!

Знам мили, знам!

Ево, види, донећу ти

Из светова где су оне сад,

Донећу ти звездицу- њихове бакље сјај!

Видиш,  нестале нису,

Но у свету живе другом!

И отрчах до места једног,

И видех сестрице ,

Где лебде у  пространству звезданом

И мотре помно на нас!

Тугу да умирим морам, рекох им!

Шта ћете ми за Луну дати?

Затрепташе драге сјајнице мале

И пружише ми свака од себе

По звезддицу, од њих,  светли траг!

Са даровима у рукама, вратих се брзо

Да Месецу нашем све то дам,

И утрем му невидни плач.

Воле те мили и памте

Као што волиш и памтиш и ти њих,

Ево, поздрав ти шаљу!

Нема туге драги мој! Сви ћемо

Једном, у времену једном, заједно бити

Опет ко на почетку!

И знај! Ниси сам!