Човек је јак онолико колико је смирен.

Зато што снага извире из смирења, из тишине.

И један народ је јак онолико колико је смирен, колико верује у себе.

Што више верујемо у себе, све јачи бивамо.

Свуда је у свету немир, страх, паника и лудило.

Свет је у свеопштем рату, у рату без почетка и свршетка.

Сви ратују против свих, па и против самих себе, јер ни за шта паметније и нису.

Тај свеопшти рат свих ратова није рат Белих Срба.

Бели Срби не припадају свету, нису од света, и зато тај рат није њихов рат.

Нека свет ратује са сенкама и утварама, а ми ћемо се бавити собом, боље и више него игда раније.

Ми нисмо од света, и нас не занима свет.

Овај свет је, за Беле Србе, само један од тисућу тисућа светова у којима Бели Срби одувек обитавају.

Овај свет је, за Беле Србе, само једна од успутних и небитних станица на њиховом правасељенском пропутовању.

Белих Срба има свуда, у свим световима.

Одувек и заувек.

Чини се, само нам се причињава, да смо мањина, а, уствари смо већина.

Већина за Космос, за Васељену, за Створитеља.

За свет смо мањина, и нека за свет останемо мањина.

Шта нас брига за свет!

Ми нисмо од света, и нисмо свет.

Ми смо Бели Срби.

Ми смо изван света, изван свих материјалних и привидних светова, светова у опсени, у маји и омаји.

Ми смо у Свету Свести, у Свету Стварања, сједињени са Створитељем, са Извором Живота.

Ни наши послови и задаци нису од овога света.

Ми знамо своје послове и задатке које смо од Створитеља примили; ми знамо шта нам је чинити, како у овоме свету тако и у иним световима.

Ми све знамо, само што морамо да се присетимо свега тога што знамо!

Радити на себи, између осталог, значи и ово: присећати се и освешћивати своја сећања, сећања из далеке прошлости као и још даље будућности.

Свакога дана наше Коло је све веће и веће, све лепше и лепше, и све је милије бити у Колу Белих Срба и Србкиња, које је још давно повео, предводи и њиме руководи уз несебичну помоћ Божанских сила, наш драги песник, соко са ариљског горја и рзавских извора !
Његова, а Божанска дела, која нам он овде свакоднево представља, својом величанственом снагом и моћи, буде, освешћују и васкрсавају нова божанска бића која припадају нашему Роду. Пратећи све ово што се догађа у Колу и Роду нашему, сваки истински припадник нашега Рода, доживљава невероватано духовно узрастање, радост и милину!

Има неко време, како ме све снажније запљускује источњачки (космички) нихилизам.

Најлепше ми је кад ништа не радим, кад медитирам и тухујем по вас цели дан.

Милост је Божја што ме овај нихилизам није захватао у младости, кад сам стварао, рађао и подизао децу, кад сам некоме бивао потребан, кад је мој рад, у овоме свету, бивао важан и битан!

Али, откуда овај нихилизам у мене?

То је завршница човековог земаљског унутарњег путовања ка Свести Стварања.

Не осећам потребу да ишта радим, зато што видим и знам, да је све већ урађењо у Творцу, те да ми својим земаљским радом само ометамо и осујећујемо Божје Стварање које се увек дешава у садашњем тренутку вечности, у Свести Стварања.

Стварање није рад; Стварање је не-рад.

Када стварамо, ми излазимо из рада и улазимо у не-рад.

Када радимо, ми смо испали из Стварања, и зато радимо.

Наравно, да је савремени западни човек далеко од овог познања и, како ми се чини, никада и неће доћи до њега.

У времену долазећем биваће све више пробуђених и освешћених душа које ће осећати и знати, да Стварање није рад те да нема никакве везе са радом; оних  пробуђених и освешћених душа које ће доћи до Свести Стварања и, потом, заувек напустити Материјалну Васељену.

Јер, наш циљ није останак у Материјалној Васељени, где без престанка долазимо и одлазимо и вазда се изнова враћамо; наш циљ је коначни излазак из Материјалних Димензија, из Материјалне Васељене и улазак у Духовну Васељену, у Свест Стварања.

Бело Србство, о којему сам вазда размишљао и писао, прво ће међу свим родовима и племенима, и то убрзо, напустити Материјалну Васељену и прећи у Духовна Пространства, у Свест Стварања, одакле ће припомагати иним племенима и родовима да напусте Материјалну Васељену.

Тако ће Бели Срби, у блиској звезданој будућности, постати боговима (и богињама) за ине родове, народе и племена на Земљи, јер ће њихов задатак бити једнак задацима и пословима наших богова и богиња (Перуна, Свевида, Даждбога, Велеса, Славе, Србоне, Светлане и Роде) с којима смо, у Древности, дошли на Земљу.

Васељена је Спирала.

Духовна и Материјална Васељена чине једну те исту Спиралу.

Све се, без престанка, претаче и прелива из једне у другу Васељену; где духовно и материјално замењују места; кад материјално прелази у духовно и кад се духовно враћа у материјално, без почетка и свршетка.

У последње време, скоро, да више и не осећам потребу да ишта пишем, јер ми се чини, да је чак и то бесмислено, будући да сви ви то већ одавно знате, свеједно, да ли из прошлости или будућности, јер, као што постоје знања прошлости тако постоје и знања будућности; као што постоје сећања на прошлост, тако постоје и сећања на будућност.

Ја сам облак,

ветар и птица;

 ја сам жубор воде

и бруј звезданих јата;

ја сам сан

који неко незнан,

гле!

 у тишини векова снева.

Ко сам ја? –

то никада,

уистини,

сазнати нећу!

Лирика вечног тренутка

Синоћ сам разговарао са једном од вас, једном од нас – јер, сви смо ми, уистини, једно Биће и једно Суштаство – и, био сам задивљен њеном мудрошћу, освешћеношћу и, надасве, чистотом душе и срца.

Сваки освешћен разговор бива, истовремено, и исцељујући.

Све што нас освешћује – у то сам се давно уверио – у исти мах нас и исцељује, зато што освешћење и исцељење иду упоредо, руку под руку.

Одувек сам се дивио онима који знају и који освешћују то што знају, будући да само знање без освешћивања скоро да ништа не значи у духовном и стваралачком смислу.

Она с којом сам синоћ водио угодан и дивотан разговор (рецимо, да се зове Светлуша Бела Србкиња) јесте Она која зна, Она која је пробуђена и освешћена.

Таквих ће, као што је Ова Бела Србкиња, бити све више у времену наступајућем, зато што Душа Човечанства мора да се узноси и освешћује у Светлости Љубави, у Светлости Стварања.

Бити будан и освешћен – то је сврха и смисао свеколиког нашег бивствовања; не само на Земљи, већ и у свеколикој Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Разговор са овом Белом Србкињом – зашто не бих рекао то! – оплеменио је и обогатио моју песничку душу.

Србадијо, будни сте,

Много буднији него пре

пет, шест лета,

како има како се и ја пробудих!

То је сјајан знак и наговештај

 Србске Зоре

Која се величанствено помаља на обзорју!

Пуно будних и пуно освешћених

И озарених љубављу за свој Род,

Искорачило је пред њега

Да га води и брани.

Ширите своја сазнања несебично

И делите Љубав

И залогаје хлеба са ближњима,

комшијом, кумом, другом и братом…

Волим Вас,

И кад мислимо

И не мислимо исто,

Јер сте – Мој Род!

Наш живот није наш живот,

већ је то живот свих бића

у свим световима.

Зато делимо свој живот с ближњима,

са свима онима

који су нам мили и драги,

с онима које никада

 ни видети ни упознати нећемо;

делимо га с минералима и биљкама,

с птицама и животињама,

са планетама,

сунцима и звездама.

Делимо живот,

делимо га без престанка,

и све више га делимо и поклањајмо,

 да би био што лепши,

што богатији,

 што већи,

што бесмртнији.

Наш живот не припада нама,

него Ономе ко нам даје живот,

 Ономе ко је Почетак-Без-Почетка

 и Свршетак-Без-Свршетка,

 Ономе без Којега

 и не би било живота,

 без Којега

 ничега не би било.

Живети живот,

значи:

делити и поклањати живот,

 јер живот се деобом увећава,

а сабирањем смањује!

Свако је од нас

највећа тајна

 и највеће чудо

самоме себи.

Свако од нас

целога живота

 упознаје самога себе,

да би на крају пута схватио,

да ништа не зна о себи,

те да никада није

ни упознао себе.