Никада нисам очекивао

да ме људи уважавају,

поштују и цене,

већ само,

и једино,

да ме оставе на миру,

 да ме не узнемиравају,

 да ме,

 скоро,

не примећују.

Још сам као дете,

 видео и схватио,

да су људи варљиви,

превртљиви,

непоуздани и вероломни;

да су себични и саможиви;

 да само грабе и узимају,

а ништа не дају;

 да живе,

и преживљавају,

своје бедне животе

без сврхе

 и смисла.

Амнеа поново била… Ушуњала се у мој тврди кревет и

У мој сансвет када сам био најуморнији и

Када сам забацио опрез, после прероњених

Седамстоседамдесет и седам дубоких језера

Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две

Беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

 

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено Али

 те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар,

нисам био ту.

Заборавио сам стражити, што се ратнику

светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су

одшкринута сва потиснута врата…

 

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером.

 Имала је мајсторство да раби људе за своје путе.

 Одувек сам знао да су јој циљеви важнији

од људи,  од мене.

И више пута сам јој говорио:

Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља,

сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом,

 оне који ти могу помоћи да се домогнеш.

 Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља?

Ако га има, у њега су сигурно и

потпуно уливени и начин и пут, а то има цену…

Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и

  остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт

 и ген ловца  који лако долази и лако одлази.

 

Устао сам сасвим разбуђен.

Упаковао сам неколико свезака за пут и

обелио свих седам кременова.

Оставио сам на ормару загризлу јабуку.

Време је и за њу и за мене

да не будемо више никада жртве и

да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве.

Обоје имамо моћ устајања из пепела.

 Одмах крећем на пут.

Већ данас желим да будем баштован у

 великом врту свих Васкрслих Ватри.

 А ти се добро наспавај, Амнеа,

заокружи живот и заокрени смер.

 Пут је сасвим твој који год изабрала.

 Моја љубав за тебе никада неће усахнути.

 Али се најпре наспавај, драга.

 

 

 

Лирика вечног тренутка

01

Седим, посве обнажен од паса нагоре, подно моћне крошње ораха, и тихујем, подајући се умилном лахору што подухује из поља.

Ваздушно купање је лепше, здравије и благотворније од купања у води.

Тада се отварају, убрзано раде и чисте све горње чакре, упијајући космичку и божанску животну енергију.

Ваздушно купање можете да изводите и на тераси кад год дувају благи ветрови.

02

Дуванити, значи: седети на облацима и разговарати са боговима, каже једна пословица Белих Индијанаца.

Глагол дуванити изведен је од именице дуван.

Дуван се дувани, а димњак се пуши!

За оне који су повезани са бићем србског језика, није исто дуванити и пушити.

Ја никада нисам пушио, али јесам дуванио дуван, што и сада чиним док исписујем ове лирске записе.

Имам доста пријатеља непушача, заклетих противника пушења и дувана, а један од њих је и Владан Пантелић, бели чаробњак, исцелитељ, шаман и посвћеник Белих Ура.

Владан у свом овоземаљском веку никоме још није купио ни дуван ни цигарете, јер то презире из дна душе.

Једном приликом, догодило се чудо!

Ушавши у мој дом, Владан је из своје торбе извадио кесицу дувана херцеговца, жутог као пчелињи восак,  кутију листића за мотање и, све то ставио на мој радни сто.

Рекао је:

Песниче Вилењаче, ево ти ово, да пишеш још лепше и дивотније песме!

Ја никоме за својега живота у овој инкарнацији, а ти добро знаш колико дуго обитавам у овоме свету, још нисам купио дуван, али сам теби, из срца и душе, пожелео да купим, кад сам видео с каквим ти уживањем дуваниш.

И још сам нешто испитао у Акаши, а што се тиче тебе: добио сам одговор, да теби (а ти си један од веома ретких!) дуван не само што не шкоди, већ на твоје вилењачко биће има, чак, и благотворно дејство.

Владан је мој врли и дивни пријатељ кроз многе животне токове, у којима смо, у Доба Праисконије, заједнички, у првим ратничким редовима, ратовали против тамних и мрачних, а за Светлост.

Лирика вечног тренутка

И ово морамо да разјаснимо, да не бисмо више лутали, будући да су нас вековима замајавали и слуђивали јудео-кршћани, који су, као што знате, заклети непријатељи наших богова-предака и свеколиког нашег предања и духовног наслеђа.

Наши богови нису само наши богови, већ и наши изравни биолошки преци.

Они су посејали семе на Земљи; они су са смртним женама рађали децу чији су изравни наследници Бели Ури.

Перун, Даждбог (Дајбог), Свевид и Велес јесу наши пра-оци, наши изравни биолошки преци, који су са Славом, Србом (Србоном), Светланом и Родом, нашим смртним пра-мајкама, стварали и рађали бесмртне потомке – Беле Уре.

И смртне жене би, после љубавних чаролија и рађања деце са боговима, и саме постајале бесмртне, постајале богиње.

Наши богови, дакле, нису никакви идоли и кумири, већ наши изравни како божански тако и биолошки преци, који су се, из сазвежђа Сварга Белоур, низвели на Земљу.

Још једном да разјаснимо.

Наши су божански пра-оци, наши мушки преци, бесмртници одувек – они су се у вијовима и коловртима, из плавог сазвежђа и са Плавога Сунца, низвели на Бели Пупак Земље Стриборове – док су наше божанске пра-мајке испрва биле смртнице а потом, у љубавној вези са бесмртним боговима, и саме постајале бесмртнице и богиње, по свему изједначене и усаображене са нашим божанским пра-оцима.

Наше богиње, наше божанске пра-мајке (Слава, Србона, Светлана, Лада и Рода), бејаху најлепше жене међу смртницима, и оне су од наших богова, божанских пра-отаца, изабране да са њима рађају децу – Беле Уре, а изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Сварог је отац свих наших богова, и Он није рађао децу са смртним женама, већ је са Мокошом (која је божанска двојница Сварогова) изродио наше богове.

Зато су Бели Срби одувек знали, и говорили, да су унуци Сварогови и Мокошини, називајући се Сварожићима.

Ово су моји најновији увиди из Акаше, јасновиди увиди које предајем само оним Белим Србима и Белим Србкињама што верују, виде и знају оно што и ја верујем, видим и знам.

У теби су

сви твоји богови

и сви зраци

Првобитне Светлости

од које постадоше

сва сунца,

све звезде,

силна сазвежђа

и звездана јата,

и све овостране

 и оностране васељене,

 и сва бића сушта

 у свим световима.

У теби је,

гле!

све оно што је било,

што јесте,

 и што ће бити,

јер ти

 у свему биваш

 и све

 у теби бива.