САД ће покушати да поткопају односе Кине и Русије. – Иванов и Квашњин били су под утицајем Американаца

У ком ће правцу ићи америчко-руски војни односи после избора у САД? Шта ће бити са Сиријом, а шта на Балкану са америчким ракетним штитом? Пензионисани генерал-пуковник Леонид Ивашов, најугледнији руски војни стручњак, управо на захтев председника Владимира Путина пише нову геополитичку стратегију Русије.

11.11.2012. НСПМ, Политика

 

Генерал Ивашов је пријатељ Србије, својевремено је имао велики сукоб са премијером Черномирдином око Косова и тврди да је Черномирдин 1999. преварио Србију.

Генерале, после победе Барака Обаме, куда иде Америка?

САД ће се суочити са процесом промене геополитичке ситуације у свету, и то ће доста утицати на америчку спољну и унутрашњу политику. Ако се велики Евроазијски савез буде формирао и постане основни конкурент Америци у борби за утицај на светске процесе, онда ће САД морати да се спремају за улогу другог центра светске моћи. Хоће ли то ићи мирно или ће Обама тежити рату, видећемо. Многи амерички политичари, истраживачи и финансијери говоре о трећем светском рату. Ја не мислим тако и сматрам да трећег светског рата неће бити, али ће САД подстицати сукобе да би поткопале економију Кине, да би у Кини изазвале социјалне потресе, да би поквариле односе Кине и Русије. Но, ако процес јачања Шангајске организације буде ишао брже, то ће натерати САД да се смире, јер неће више бити једини геополитички центар силе. Унутрашњу политику Обамине администрације одредиће надолазећа нова финансијско-економска криза.

Ви сте били идејни зачетник акције доласка руских падобранаца из базе у Угљевику у БиХ на аеродром Слатина крај Приштине на крају рата, агресије НАТО-а на Југославију 1999?

Да, ја и моји потчињени официри били смо дужни да одговоримо НАТО-у, да му не дозволимо да први уђе на то подручје и успостави свој поредак.

Постоје шпекулације да тадашњи руски председник Борис Јељцин уопште није знао за тај покрет руских трупа?

Председник је знао за ту операцију, али није био упознат са детаљима. Он је одобрио покрет јединице.

Како је онда касније дошло скоро до неке врсте извињења Москве Вашингтону?

Тадашњи министар спољних послова Русије Иванов није знао за ту акцију.

Ви знате да је врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк наредио команданту снага које су улазиле на Косово, британском генералу Мајку Џексону, да силом избаци руске падобранце са аеродрома Слатина. Генерал Џексон није послушао наређење генерала Кларка, рекавши му „да не жели да изазове почетак трећег светског рата“. Шта би се догодило да су снаге НАТО-а припуцале тада по руским војницима? Трећи светски рат?

Не, не би било трећег светског рата, јер да би се припуцало по руским војницима потребна је била одлука Савета НАТО-а. А међу чланицама тог савета су и три државе које су биле енергично против таквог развоја догађаја.

Које су то три државе?

Нека остане тајна.

Ипак, не можете да негирате да је постојала велика опасност од сукоба руских војника и војника НАТО-а на аеродрому Слатина?

Знате, једна је ствар некажњено и противно међународном праву бомбардовати Србију, ратовати са Србијом, а друга је ствар ратовати са Русијом. Имали смо договор са Југословенском армијом: у случају да НАТО силом крене на руске падобранце – да Југословенска армија заједно са нашим војницима прихвати борбу са снагама НАТО-а на Косову. У том тренутку Југословенска војска још није почела ни да се повлачи са Косова, била је у борбеном распореду практично неокрњена, док су снаге НАТО-а тек улазиле на Косово. Све је то НАТО знао и зато британски генерал Џексон и није хтео да нареди било какав сукоб са руским падобранцима. Мене је један немачки генерал тада упитао, до чега такав инцидент може да доведе? Рекао сам му: ако нападну руску војску, да се онда спреме да бране Брисел.

Зашто је руска војска после неколико година отишла са Косова?

Наш тадашњи министар одбране Иванов и начелник Генералштаба генерал Квашњин били су под утицајем Американаца и они су предложили председнику такву одлуку.

Министар одбране Русије и начелник Генералштаба руских оружаних снага да буду под утицајем Американаца? Не могу да верујем.

Да, они су сматрали да безбедност Русије није могућа без помоћи САД.

Је ли због тога тадашњи министар одбране Иванов смењен?

Не знам све разлоге за његову смену.

Али он је сада шеф Путинове администрације?

Да, јесте. Но, оно је било време када смо се свуда по свету повлачили. Отишли смо из велике обавештајне базе и центра Лурдес на Куби, отишли смо из велике војне базе Кам Ран у Вијетнаму, отишли смо и са Косова. Сада покушавамо да се вратимо.

И на Кубу?

Могуће.

Кажете да је одлука о одласку руске војске са Косова била под утицајем Американаца, али тада је предсeдник Русије био Владимир Путин у свом првом мандату?

Путин је тада слушао своје либерално окружење, слушао је Иванова и Квашњина.

А данас, кога данас слуша председник Путин?

Данас је председник сменио трговца намештајем са положаја министра одбране Русије. Сердјуков је смењен. Нови министар одбране генерал армије Сергеј Шојгу, херој Русије, одличан је организатор и право решење за министра одбране.

Амерички антиракетни штит у Румунији? Колико је то велика претња безбедности Русије?

Ми на тај систем у Румунији гледамо мирно, то је тамо само део великог америчког система, односно  део поморског система антиракетне одбране. Америка опрема 41 ратни брод системом антиракетне одбране и ти бродови могу да се појаве у свим морима и океанима, од Баренцовог до Црног мора, и то јесте велика опасност.

Како ћете реаговати ако се ти амерички ратни бродови са елементима противракетне одбране појаве у Црном мору, у међународним водама, или у територијалним водама Румуније? Постоји Конвенција из Монтреа из 1936. године која регулише боравак ратних бродова у Црном мору и оних земаља које не излазе на Црно море?

По тој конвенцији право контроле упловљавања свих ратних бродова у Црно море имају Турци. А Турска је чланица НАТО-а и савезник САД. Само присуство ратних бродова са елементима система антиракетне одбране у Црном мору носи опасност.

У време Варшавског уговора Совјетски Савез није имао војне базе у Румунији и у Бугарској. Сада тамо војне базе имају Американци, односно НАТО. Носи ли то и ризик евентуалног нуклеарног рата на Балкану?

Уколико дође до кризе, то би могао да буде удар конвенционалним борбеним средствима. То неће нужно и одмах захтевати удар и нуклеарним оружјем, јер су главне трајекторије евентуалне размене нуклеарних удара између Русије и САД на северу.

Да ли је процес ширења НАТО-а на исток застао у Грузији?

Није само Грузија у питању, ту су још и Азербејџан, Узбекистан, Таџикистан, Киргизија, тамо су структуре НАТО-а већ присутне. Русија сада са Кином решава задатак потискивања НАТО-а из тих држава. У време када је председник Русије био Дмитриј Медведев било је одобрено и формирање логистичке базе НАТО-а на територији Русије, у Уљановску, ради снабдевања трупа ИСАФ у Авганистану.

Какав је сада статус те базе?

Она постоји, и даље је у функцији логистичке подршке снагама ИСАФ-а у Авганистану.

Колико НАТО за то плаћа Русији?

Скоро ништа.

Како је то могуће?

Браћа либерали. Но, сада је код нас у току велика кампања против те базе. Донедавни министар одбране Сердјуков највећи је кривац за ту базу. Ипак, та ће база функционисати још неко време, али после повлачења снага ИСАФ-а из Авганистана 2014. године, председник Путин ће је затворити.

Војни односи између Русије и САД?

У време Иванова и Сердјукова имали смо и неке вежбе снага ПВО заједно с Американцима. Мислим да тога више неће бити.

Садашњи ниво односа НАТО–Русија?

Ја бих то назвао „дежурни режим на леру“. То је низак интензитет односа. После напада НАТО-а на Либију прошле године, нема активних односа између Русије и НАТО-а.

Је ли искуство из Либије одредило став Москве у случају садашњег сукоба у Сирији?

Управо тако, Путин је у време напада НАТО-а на Либију био премијер и био је оштро против напада на Либију. Он је то назвао и „крсташким ратом“, био је против тадашњег става Кремља о томе. Али тада је председник био Медведев, и то је била пукотина у њиховим односима.

Како је то превазиђено?

Медведев се не каје, Путин га не критикује због тога. Русија са Путином на челу већ је три пута ставила вето у Савету безбедности око Сирије. Тога није било ни у време хладног рата.

Шта ако НАТО нападне Сирију, односно ако директно војним снагама подржи сиријску опозицију? Како ће реаговати Москва?

У том случају сви односи између Русије и НАТО-а били би трајно прекинути, можда бисмо прогласили НАТО непријатељем, а могуће је да бисмо и Сирији пружили војну помоћ.

Имате ли утисак да НАТО војно опкољава Русију?

Ја управо о томе и говорим већ годинама.

Модернизација Руске војске? Докле се стигло? Где је тежиште, на нуклеарним снагама за одвраћање, или на конвенционалним средствима?

Са дивизијског се прелази на бригадни систем. Нуклеарна средства одвраћања модернизујемо по већ усвојеном програму развоја, док конвенционална развијамо по убрзаном програму. Смењени министар одбране Сердјуков допринео је да се војнопривредни комплекс доведе у нарушено стање, да нам оружје застарева. Очекујем да Сердјуков заврши у затвору, а да генерал Макаров, начелник Генералштаба, такође буде смењен.

Војна сарадња Русије и Србије?

До сада је била слаба, заправо, већ дуже је слаба.

Па био је недавно сусрет Рогозин–Вучић.

Добро, то је тек почетак, можемо помоћи Србији у ремонту војне технике, имамо могућности заједничког истраживања и производње у војнотехничкој области, у школовању кадрова.

Шта би, по вама, Србија добила, а шта изгубила уласком у НАТО?

Уласком у НАТО Србија би ушла у друштво разбојника. Изгубила би свој углед и ауторитет, морала би да ратује у операцијама НАТО-а против других земаља. Реците ми шта је добила Бугарска учешћем у рату у Авганистану?

Добила је улазак у ЕУ.

Да, помогли су им да живе на кредит, не дозвољавају им да развију своју економију. Погледајте Грчку, Мађарску…

Вас на Западу зову главним јастребом руског војног естаблишмента?

Поносан сам на то, јастреб је поносна птица на коју вране могу само да креште. Некадашњи генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон рекао је за мене да никада нисам заговарао рат, нити повлачио кораке у том правцу, али да сам увек био против агресора. То јесам и на то сам поносан.

Мирослав Лазански

(Политика)

Слутње да ће дух прилагођавања СПЦ „реалности” нових НАТО-државних творевина на Балкану угрозити православну црквену саборност Српске цркве, потврдило је 23. јула провладино Саопштење епископа бачког Иринеја, које је у јавну расправу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем унело, по западном укусу, дух обреновићевско-србијанског партикуларизма и Цркви несвојствене расправе, са знатном дозом политикантског цинизма .35)

11.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Уколико се епископат СПЦ не врати ревносном поштовању канона и Предања Православне Цркве, постоји реална опасност да овакав несаборни и партикуларно-територијални дух добије правну санкцију у најављеној промени Устава СПЦ, кроз јачање положаја епископа у односу на Сабор и уставно конституисање посебних аутономних црквеноправних организама у СПЦ, налик већ поменутим епископским саветима. У таквој визији СПЦ не би представљала јединствен саборно-епископални организам националне аутокефалне православне цркве, већ би личила на некакву suigeneris црквену конфедерацију аутономних целина, које би се поклапале са границама новостворених балканских државица. Унутар тих посебних црквеноправних организама владао би, по свој прилици, до крајности изведен епископоцентрични (епискополатријски?) систем, омиљен код појединих Зизјуласових следбеника у СПЦ, а који је противан читавом низу канона Православне Цркве (нпр. 34. и 37. правило св. апостола, 5. и 6. правило Iвасељенског сабора и 2. правило IIвасељенског сабора). Овакво црквено-организационо устројство представљало би у црквеноправном погледу враћање на стање пре IVвека, када су, по речима каноничара Н. Милаша, „сви епархијски митрополити били автокефални, … ти су митрополити држали у одређена времена своје митрополитанске саборе”.36)У односу на СПЦ био би то, црквеноисторијски посматрано ретроградан процес, јер би он на мала врата вратио стање од пре 1912. када је српски народ био, не само политички поцепан и поробљен, већ је био подељен у пет посебних црквено-организационих целина (Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, Митрополија у Краљевини Србији, аутономна областна православна црква у БиХ у оквиру Цариградске патријаршије, састављена од четири епархије на челу са Архиепископом и митрополитом сарајевским, Задарска и Которска епархија у оквиру Буковинско – далматинске митрополије и епархије у Турском царству под јуридикцијом Цариградске патријаршије).

Са оваквом аморфном структуром организације, уз црквено- епархијску афирмацију вештачки скројених граница региона, СПЦ би дала додатну неопходну псеудоисторијску супстанцу реализацији историјски ретроградне идеје регионализма, као једног од основних принципа социјалне идеологије римокатоличке цркве, кодификованих у поменутој посланици Centesimusannus. Стварност последњих двадесет година дала је заправо историчару М. Екмечићу, који је још 1992. године упозорио да „регионализација старих националних и државних заједница је основна метафора данашњег европског развоја. Од њега имају користи само католичка црква и немачке финансије. Ове две снаге ће водити раздробљену Европу. Једна ће давати духовне, а друга економске барјаке”.37)

 

 

НОВИ УСТАВ СПЦ:ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

 

Међутим, иако оваква злослутна пројекција уређења СПЦ угрожава историјски опстанак српског народа, јер му онемогућава, да у условима споља насилно наметнутог решења националног питања, остане духовно и национално обједињен, његова реализација у новом Уставу СПЦ је могућа. У прилог томе, не говоре само досадашња организациона прилагођавања СПЦ новом балканском политичком реалитету, већ знатно више „реформаторско” расположење које је владало већ у ранијој Комисији за промену Устава СПЦ, 2002. године. Тако се умировљени епископ Атанасије (Јевтић) залагао „за нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”, док је покојни свештеник и професор екуменског богословља на Богословском факултету СПЦ, др Радован Биговић, садашње уређење СПЦ квалификовао као „тоталитарни колективитет”.38)Да је позивање на либерализам плодно тле за разбијање суверених нација показује, управо, регионализам који се редовно спроводи под максимом „више права и више слобода”.

„ТВРДОЛИНИЈАШ СА СЕДИШТЕМ У ГРАЧАНИЦИ”

Трећи крупан проблем са којим се већ две године суочава СПЦ, а коме је патријарх Иринеј посветио целокупан интервју ТАНЈУГ-у од 14. јула, односи се на тзв. „случај владике Артемија”, чија је у црквеноправном погледу потпуно спорна смена са трона епископа рашко-призренског изазвала једну од најтежих криза у историји СПЦ.39)Наиме, већ са одлуком СА Синода од 11. фебруара 2010. о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над епархијом рашко-призренском, а посебно после одлуке са мајског заседања СА Сабора СПЦ да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија”, постало је јасно да ће два елемента ових аката код великог дела православних Срба побудити сумње како у њихову исправност, тако и у црквенонационалну одговорност њихових доносилаца.

Као прво, на удару Синода СПЦ нашао се епископ са Косова и Метохије који је у претходних десет година, а нарочито после 17. фебруара 2008. био један од најагилнијих и најдоследнијих бораца у српском националном корпусу са очување Косова и Метохије у саставу Србије. О чврстом патриотском опредељењу овог црквеног великодостојника сведочи, између осталог, и једна од депеша са Асанжовог Викиликса (06BELGRADE1329), по којој је америчком амбасадору Полту рашко-призренски епископ ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.4О)То је показао много пута, а Империји се нарочито замерио када 2ОО9. Обамином поклисару, Џозефу Бајдену (који је, за време ратова на просторима бивше СФРЈ, Србе називао „убицама и силоватељима беба”) није дао дозволу да уђе у Високе Дечане ( његову одлуку, као надлежног епископа, поништио је СА Сабор, издавши, 2О. маја, саопштење да због Артемијеве одлуке „изражава жаљење” јер је она „у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља, дубоко укорењеним у српском народу,а нарочито у нашим манастирима”). Такође, из Викиликсових депеша се види да је владика Артемије доживљаван као неко ко је близак најомрзнутијем (од страна НАТО Империје) српском политичару, др Војиславу Коштуници, човеку који у борби за очување територијалне целовитости своје отаџбине никад није правио издајничке уступке. Амерички дипломатски извештај O6PRISTINA564,послат 29. јуна 2ОО6 из Приштине у Вашингон, то јасно показује. Извештач јавља да је 28. јуна Војислав Коштуница посетио манастир Грачаницу на Косову да би „обележио Видовдан”. „Упркос дозволи УНМИКа да посети Косово само из личних, верских разлога, Коштуница је искористио ту прилику да одржи провокативан говор у коме је рекао да ће Косово увек бити део Србије./…/ Патријарх Павле је 27. јуна стигао из Београда и присуствовао читању поезије и такмичењу у песништву у манастиру Грачаница. У својој проповеди тог дана, епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић, тврдолинијаш са седиштем у Грачаници, наводно је рекао да је ′Србија један храм, а Косово његов олтар′, додајући да ′нема храма без олтара′”. По извештачу из Приштине, „Коштуница је отишао директно у Грачаницу, где је присуствовао ручку чији је домаћин био владика Артемије. Коштуница је рекао окупљеним косовским Србима, од којих су многи чекали сатима, да ће Косво увек бити део Србије”.41) Очито је да су у извештају ставови Војислава Коштунице, „тврдолинијаша из Београда”, и епископа Артемија, „тврдолинијаша из Грачанице”, повезани у једну целину: за Империју су обојица „некооперативни”.

Заиста, линија Владе Србије коју је водио др Војислав Коштуница све до пролећа 2ОО8. и линија епископа Артемија, бар кад је непризнавање привида „нормализације стања” у самопроглашеној НАТО „држави” била је веома јасна и уочљива, а свакако и кад су у питању била решења. На конференцији одржаној у Дому синдиката у Београду, децембра 2ОО6, у организацији Америчког савета за Косово, владика Артемије је рекао:„Упркос свим претњама и обећањима,српска влада је рекла: Не, не можете нам одузети Косово и Метохију – Косово је Србија! Предвођени Његовом Светошћу Патријархом Павлом, грађани Србије су изишли на изборе и великом већином изабрали нови устав који каже: Косово је Србија! Не можете нам га одузети. И Русија је сада рекла да неће дозволити решење које ће кршити међународни закон, као ни решење на које Србија не пристаје. Изгледа да ће Кина подржати Русију по том питању. Све више земаља/…/увиђа да наметнутно, незаконито решење за Косово прети хаосом остатку света”.42) Стратегија Војислава Коштунице је била управо оваква како ју је, на свој начин, изложио владика Артемије: доношење „косовозаштитног” Устава Србије 2ОО6, ослонац на Русију и Кину у одбрани територијслног интегритета, као и сарадња са другим државама, које нису пристајале на преседан „независног Косова”.

Други елемент наведених аката Синода и Сабора СПЦ који је изазвао подозрење и деобе у црквеној јавности тицао се самог начина на који су они донешени. Нескривена брзина са којом је почетком 2010. извршено, најпре привремено, а потом и трајно уклањање  „некооперативног епископа” рашко-призренског резултирала је поступком који у највећем броју елементу није испуњавао услове једног, на канонима Православне Цркве и Уставу СПЦ, заснованог црквеносудског поступка против епископа.

На то је месецима указивала црквена и стручна правничка јавност, међу њима и један члан правног савета СПЦ, истичући да су грубо прекршене црквенопроцесне норме, како у погледу покретања поступка (6. правило IIвасељенског сабора, 19, 132, и 133. правило картагенског сабора), тако и у погледу трајног уклањања овог архијереја са епископске катедре (чл. 11. Устава СПЦ). Критичари су упозоравали да је без обзира на постојање Акта о канонској одговорности епископа рашко-призренског Артемија, који је потписао епископ далматински Фотије, сам СА Сабор своју одлуку о разрешењу засновао на одредби Устава СПЦ која уређује управну, а не судску надлежност Сабора, те да је као таква ова одлука подложна преиспитивању.43) Сумња у црквеноправну ваљаност овакве саборске одлуке била је у јавности додатно појачана чињеницом да је иза ње стао тек 21 епископ СПЦ, док је СА Сабор у том тренутку бројао 44 члана. Тако је начин на који је уклоњен један архијереј Српске цркве положио експлозив у црквеноправни темељ СПЦ, који већ две године, са континуираним узлазним трендом нових екплозивних инцидената, потреса њено јединство.

Зато се данас у СПЦ чини актуелнијом него икад порука св. Јустина (Поповића), коју је седамдесетих година прошлог века упутио поводом тзв. америчког раскола: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”.44)

ДУБИНА ПРОБЛЕМА

Међутим, проблем који патријарх Иринеј у својим интервјуима везује за „монаха Артемија”, знатно је дубљи и сложенији, а временски знатно дуготрајнији, те се не може везати само за име једног, на брзину уклоњеног, великодостојника Српске цркве и ограничити на последње две године. Овакав редуковани приступ не само да не одговара чињеничном стању у СПЦ у последњих двадесетак година, већ подсећа, са свим озбиљним последицама који из тога следе, на сређивање куће гурањем ствари под тепих. Следствено, два су питања у задње две деценије, у узлазној путањи, стварала конфликте и делила епископат СПЦ. Реч је о односу према екуменизму и црквеном „модернизму”, с једне стране, и односу према световној власти, с друге стране. Супростављени табори у СПЦ, и по једном и по другом питању били су бројни, отуда је свако персонализовање тема на којима су се разилазили епископи погрешно.

МОДЕРНИЗАМ

Када је у питању однос према екуменизму, богослужбеним реформама и „модернизацији” црквеног живота, либерално крило епископата почетком деведесетих није имало довољно ауторитета да преузме вођство у СПЦ. Отуда су екуменистички сусрети више личили на појединачне ексцесе, него на део некаквог плана. У појединим кључним моментима неки од угледних старијих епископа јавно су разобличавали и супростављали се појединим екуменистичким понудама, иза које се налазила криптоунијатска провокација. Тако је епископ шумадијски Сава одбио одлуку Синода да у својству представника СПЦ присуствује Бискупском синоду Европе који је био организовану у Риму крајем 1991, а поводом тога што је „наступила нова ситуација у Европи”, а с циљем „бољег проповедања Јеванђеља међу ученицима Христа Спаситеља”. Сава је одговорио Синоду да му је „част да на њој (Специјалној скупштини бискупског синода за Европу) не присуствује”, јер у залагању Ватикана за „евангелизацију Европе”, види покушај „унијаћења за који се након свих болних догађаја оно поново спрема од 1917. године до данас”. Тада се дијалогу између СПЦ и Ватикана јавно супроставио и новоизабрани епископ рашко-призренски Артемије, оцењујући да би евентуални сусрет и разговор патријарха Павла и папе Ивана Павла II„имао само негативне последице ′по Свету Цркву православну, а посебно по наш православни Српски народ′”.45)До 1995. и окончања егзистенцијалног рата који је српски народ водио, политичке прилике су углавном биле пресудније од личних убеђења српских епископа да се заузме чврст негативан став према екуменистичком дијалогу. Посебно ако се узме у обзир изузетна присност појединих епископа са политичким естаблишментима у Београду и на Палама.

НЕУСПЕЛО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКОГ АНГАЖМАНА

Један од догађаја који је незаобилазан за оцењивање однос СПЦ према екуменизму, а који је због свог исхода био знатно пресуднији за будуће односе у самој Српској цркви, била је одлука СА Сабора са његовог мајског заседања 1997. године да „Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г.”. Пре пре доношења ове историјски значајне саборске одлуке, Синод СПЦ је 17. новембра 1994. године наложио епископу рашко-призренском Артемију да за потребе сабора уради кратку анализу историје односа СПЦ и ССЦ. Подносилац извештаја је већ на самом почетку оценио да је „у самом називу Светски савет цркава садржана сва јерес ове псевдо-црквене организације… Црква је једна и саборна…отуда и сама идеја ′савета′ или ′савеза′ цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека”. Следећи за оценом св. Јустина (Поповића) екуменизам се у наведеном извештају квалификује као „свејерес”, која „удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну ′екуменску′ организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу”. Када је у питању учешће Српске цркве у ССЦ по овом архијереју резултат се изражавао „извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета”. „Те мрвице материјалних добара”, закључује подносилац извештаја, „плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом предању Цркве Православне”. На крају се у овом извештају предлаже СА Сабору СПЦ да донесе „одлуку о иступању Србске православне цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и друге), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама”.46)Међутим, тек што је Сабор поступио сагласно наведеном извештају, поједини епископи су, заједно са Синодом, у јавним иступима ублажавали и деградирали карактер и снагу ове одлуке, док су је даљим учешћем у раду екуменистичких организација (нпр. један архијереј СПЦ је у име Синода учествовао на заседању КЕК-а непуних месец дана по доношењу саборске одлуке) фактички поништили.47)

УЗРОЦИ НЕУСПЕХА

Неуспех у реализацији одлуке СА Сабора о иступању из ССЦ треба тражити у ондашњем стицају политичких прилика, како у Србији, тако и у свету. Наиме, предводници екуменистичко-либералног крила у СПЦ, а пре свих епископ бачки Иринеј, имали су више него блиске односе са ЈУЛ и њеним председником, супругом Слободана Милошевића, Мирјаном Марковић. Од ове сарадње се очекивало да резултира посетом Ивана Павла IIСрбији.48)Истовремено, Цариградска патријаршија као покровитељ екуменизма, у условима потпуне политичке дефанзиве руске државе, а под моћном заштитом НАТО империје, наметнула се као утицајни арбитар у целом православном свету. Њени лобисти у СПЦ били су духовни следбеници митрополита Јована (Зизјуласа), управо они који су у пракси дезавуисали наведену одлуку Сабора. Насупрот томе, тадашње предањско крило СПЦ, а у јавности су највише били експонирани епископи Артемије, Амфилохије и Атанасије, било је у немилости режима у Београду, кога су јавно нападали за комунизам и анационализам, и то често на начин неуобичајен за историју односа Српске цркве и српске државе. Њихов светскоисторијски кратковид покушај да на западу нађу савезнике за решење српског националног питања, неминовно их довео у позицију губитника на терену одбране правоверја, јер су очекивани политички савезници били главни носиоци екуменизма и с тога наљући идејни противници наведених српских епископа. О снази црквенополитичке позицији поборника саборске одлуке о иступању из ССЦ, довољно јасно говори одлука патријарха цариградског Вартоломеја од 1996. којом се епископу Артемију забрањивало да посети Свету Гору. Била је то експлицитна демонстрација силе и порука шта о антиекуменизму српских архијереја мисли Фанар. Уследио је још експлицитнији одговор проскрибованог српског архијереја: „Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света”.49)

 

СОПОЋАНСКИ АПЕЛ:ОЧЕКИВАЊА И РАЗОЧАРЕЊА

Што се СПЦ тиче неспровођење саборске одлуке о иступању из ССЦ, допринело је даљем урушавању ауторитета црквеноправног поретка, које ће кулминирати непоштовањем чак седам саборских одлука, донетих од 1986. до 2008. године, да се у свим епархијама СПЦ „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка”.5О)

Следећи догађај битан за оцену односа СПЦ према екуменизму и „модернизацији” Цркве, као и за правилно разумевање догађаја који су се збили у епархији рашко-призренској 2010, је тзв. Сопоћанска посланица, која је са велико црквено-народног сабора 2001. године, одржаног под благословом рашко-призренског епископа Артемија, упућена СА Сабору СПЦ. Укратко, у посланици се тражило иступање из ССЦ, као и покретање ширег црквеног дијалога између свих чинилаца унутар саме СПЦ, „како би се до одговора на ово питање дошло споразумно и тиме утврдио њен општи и јединствен став”.

Како примећује М. Николић, „овај пример илуструје тезу да монашка братства у много већој мери заступају и бране доследну примену еклисиолошких критеријума као суштински важних, односно на супремацију теолошког у односу на социолошко у међухришћанским односима”.51)Истовремено, Сопћански скуп је показао да се због превласти екуменистичко-фанариотске струје у Сабору СПЦ, борба за догматску чистоту православне вере, премештала у манастире широм СПЦ, посебно у оним епархијама у којима се за такве активности могло добити покровитељство местног владике. Превласт модерниста у СА Сабору обезбеђена је његовом генерацијском обновом, у чему је значајну улогу имало кадрирање са избором млађих епископа у канонски сумњиву функцију викара, који су редовно били и ђаци екуменистичких перјаница грчког богословља. Атмосферу доминације екуменизма и „модернизма” у Сабору СПЦ после 2000. године, која најчешће није одговарала бројчаном распореду снага у епископату, снажио је неодољивом помодношћу, али и другим разноврсним утицајима, световни глобализам, који је управо тада у форми НАТО протектората загосподарио Србијом. Символички печат садашње доминације фанариотских реформиста у СПЦ, представља једини текст који на званичном сајту Српске цркве тумачи идентитет васељенске Цркве, а који не потиче из дела светих отаца, већ из пера титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа).52)

ОДНОС ПРЕМА СВЕТОВНОЈ ВЛАСТИ

Када је у питању однос СПЦ према световној власти могуће је издвојити три периода. У време политичке доминације Слободана Милошевића, однос епископата Српске цркве према државној власти углавном је био опредељен са три чиниоца: националном одговорношћу за решење српског националног питања после сецесионистичких аката Словенаца, Хрвата и муслимана из БиХ, антикомунизмом и поверење у установе парламентарне демократије. И док су прва два чиниоца потпуно разумљива са позиције мисије и историје Српске цркве, трећем чиниоцу Црква је придавала такав степен поверења, који не само да није одговарао светскоисторијској кризи коју преживљава овај облик уређења државе, већ је понекад у пракси непосредно увлачио СПЦ у политичке процесе са национално неизвесним рачуницама. Анахрон поглед из клупа Пашићеве и Ристићеве парламентарне демократије, често је поједине епископе СПЦ са идеалистичким сновиђењима (али не само њих, него и један део црквене пуноте) уводио у  политичке комбинације са најгорим гробарима политичке слободе српског народа. Међутим, без обзира на све изазове идеолошких мимикрија на Србијиној политичкој сцени, СПЦ је пре 5. октобра 2000. успела да сачува јавни ауторитет и аутономију, великим делом захваљујући мудрости патријарха Павла.

После 2000. године, епископат СПЦ је покушао да јавну подршку петооктобарским променама компензује обезбеђивањем  повољнијих услова за рад и јавно деловање Српске цркве (чиме се ДОСократска власт, као специфични облик „протекторатске демократије”, одуживала за „добре услуге” појединих јерараха у доба борбе против Милошевића), као и за исправљање различитих историјских неправди које су биле нанете Цркви у Брозовој Југославији. Међутим, показало се да су једино Војислав Коштуница и ДСС имали  јасну визију блиске и усаглашене сарадње српске државе са Српском црквом, посебно у најбитнијим националним питањима, док су остале странке ДОС-а сарађивале са Црквом од случаја до случаја, вођене искључиво разлозима тренутног политичког ћара.

Драстична промена у односима СПЦ са властима државе Србије најављена је почетком 2005. године. Тада је екуменистичко-либерални естаблишмент СПЦ, инстументализујући Синод, извршио притисак на рашко-призренског епископа Артемија да повуче тужбе против држава чланица НАТО-а које су у септембру 2004. биле поднете Европском суду за људска права у Стразбуру због тога што њихове војне јединице нису штитиле цркве и манастире СПЦ на Косову и Метохији. Радило се о накнадној памети Синода, јер је претходне године исти орган СПЦ подржао епископа Артемија да ангажује адвоката др Јакова Вејнорта из Тел Авива у поступку против држава НАТО-а. Суштински карактер овакве одлуке, заједно са преумљењем чланова Синода, указивало је на политички рукопис Тадићевог председничког кабинета и његових евроатлантских ментора. Исти политички трагови воде и од игре са потписивањем Меморандума о општим принципима обнове цркава и манастира срушених и оштећених 17. марта 2004. године, где су као стране потписнице били предвиђени СПЦ и Министарство културе, омладине и спорта Привремених институција самоуправе на Косову. Патријарх Павле је у чудним околностима два пута потписивао, а једном повукао свој потпис са овог документа, док је владика Артемије одбио да га прихвати.

Да је Тадић преузео кормило у вођењу СПЦ ка „евроатлантско-интеграционистичкој” политици, видело се и из депеша америчке амбасаде које су откриле активно мешање евроунијатског лобија у црквене послове, а нарочито у настојању да се „пузеће” признање независности самопроглашене „државе Косово” учини прихватљивим и за црквене кругове.Тако је, како каже Никола Врзић, аутор књиге „Викиликс: тајне београдских депеша”, „захваљујући обелодањеним америчким депешама, откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова” у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне” позиције СПЦ-а о Косову и „другим питањима од интереса за међународну сарадњу”. Сазнали смо још кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ-а идентификују своје савезнике, о труду да се српска претвори у просрпску православну цркву, о предсенику Србије Борису Тадићу који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника” /…/Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог”. Он је епископа Теодосија назвао „усамљеним гласом умерности”. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности,у годинама које су уследиле постати епископ рашко – призренски, уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умеренијим и прогресивнијим колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу”, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.53)

Амерички амбасадор Мајкл Полт је претпостављенима дао „праве сигнале”, а они су урадили потребно, што би рекли „Битлси”, „уз малу помоћ својих пријатеља” из српског световног и духовног естаблишмента: „твдолинијаш са седиштем у Грачаници” отеран је из Грачанице, а на његово место дошао је  „умеренији и прогресивнији колега”, који се, по свему судећи, помирио са „коначним решењем” косовског питања у складу са вољом „међународне заједнице”. То је оно што вашингтонско – бриселски лобисти у Србији зову „прихватањем реалности”, очито сасвим другачије од стварности опеване код Његоша („трагичног јунака косовске мисли” , по Андрићу ): „Нека буде што бити не може,/ Нека буде борба непрестана!”

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Већ поменути српски академик, Дејан Медаковић, у свом запису од 22. децембра 1995, уочава да су „моћници света најмање водили рачуна о интересима Српске цркве и о њеној историјској улози, те нису могли да помогну светитељски вапаји нашег патријарха”, и додаје да „Српска црква нема далекосежну политику” Такође, по Медаковићу, Црква нема јасну визију ни своје, ни општенародне будућности, ослањајући се на традицију, али шаблонски, у свету који се вртоглаво мења: „Зато се и поставља питање шта је данас црква у српском народу и како је духовно припремљена за изазове новог поретка. Не препознајем црквене снаге које на та питања могу да одговоре. Нажалост!”54). Ово је рекао човек који је настојао да своје стваралаштво, између осталог, посвети и изучавању прошлости Српске Цркве и њеног доприноса српској култури. Била је то реч забринутог добронамерника, који је, сасвим у складу са тезом Арнолда Тојнбија, знао да свака људска стварност (а Црква је Бого-ЧОВЕЧАНСКА установа) живи у мери у којој је кадра да на изазове даје одговоре. У суочавањима с претешким изазовима империјалне стратегије на Балкану, део клира СПЦ је, очито, кренуо путем  „прихватања реалности” која би могла да изгледа онако како је почетком деведесетих година прошлог века, слутио владика Атанасије (Јевтић): „Да не да Бог судбину коју ја видим овога народа… Ни слободни Београдски пашалук неће да постоји”.55)

Па ипак, Српска Црква, коју је, у Христу, утемељио Свети Сава, старија је и мудрија од свих актера на данашњој духовно-државној сцени српског народа, као и од потписника овог огледа, који су се трудили да изложе своје мишљење о кризном стању у коме се данас, што по слабостима својих чланова, а што по зловољи светских моћника, обрела. Зато не сме бити сумње да ће криза бити превазиђена, и да ће Дух Свети подићи људе кадре да на будуће изазове одговоре. Као саставни део свеправославне пуноте, СПЦ ће увек моћи да се ослони и на помоћ сестринских Помесних Цркава, чија искушења такође нису мала, али које се обраћају Свом Бесмртном Путеводитељу, Господу Исусу Христу, Који већ два миленијума води православне из победе у победу, проводећи их кроз огањ и воду земаљске историје. У Цркви никад не побеђују земномудрујући људи, са својим слабостима и страстима, него људи Богочовекови, који, како рече Његош, верују да „воскресења не бива без смрти“. Кроз њих, побеђује Распети и Васкрсли Богочовек, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника”. Њему се молећи и идући путем својих светих предака, Срби ће, и у ова сутонска времена, наћи свој образ и своју душу.

Писано од Свете великомученице Марине– Огњене Марије до Преображења 2012.

 

1) http://www.spc.rs/sr/susret_patrijarha_srpskog_g_irineja_predsednika_republike_srbije_g_tomislava_nikolitsha;

2) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html; http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

3) http://www.spc.rs/sr/engleske_diplomate_kod_patrijarha_srpskog;

4) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

5) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

6) http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/118933/SPC-Rano-je-za-posetu-pape;

7) http://www.corpus-bft.org/pravoslavie/church/11.html;

8) П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393;

9) Дејан Медаковић:Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI,стр. 154;

10) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, 2008, стр. 29-33;

11) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; Предраг Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Дејан Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195

12) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;

14)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

15) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

16) http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-
papa-ne-moze-da-dodje.html;

17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

19) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

20) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

21) http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;

22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;

23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;

24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

25) http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;

26) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;

27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;

28) http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;

29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;

3О) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

31)В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html?alphabet=l;

32)http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_
crnoj_gori;http://www.politika.rs/rubrike/region/Mitropoliji-crnogorsko-primorskoj-preti-gubitak-imovine.sr.html;

33)http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом, http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;

34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;

35)http://www.eparhija-backa.rs/novosti/ministarstvo-vera-ili-kancelarija-za-saradnju-sa-crkvama-i-verama-nepotrebna-dilema;

36) Н. Милаш, Православно црквено право, Београд, Шибеник, 2004, стр. 340;

37) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 461; М. Екмечић, Регионализам између слободе и новог насиља, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 499-504;

38) М. М. Петровић, Христос и Христ, Београд, 2004, стр. 80-88;

39)http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

40 ) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

41) В. Шешељ, Викиликс ми јавља, Београд, 2012, део I, стр. 205-206;

42) Епископ Артемије, Са Косовом у срцу, Грачаница – Београд, 2008, стр. 123-124;

43) Апел за одбрану правог поретка СПЦ,  у књизи Коста Чавошки, Владимир Димитријевић, Истина о случају мр Зорана Чворовића, Фонд истине, Београд, 2011, стр. 126-131;                      44) Преподобни Јустин Ћелијски, Се

Ивици Дачићу је пошло за руком да уради нешто што ниједан Србин у историји није урадио. За кратко време, овај социјалиста који је међу првима издао Слободана Милошевића и преузео његову партију, у својству премијера Србије, на званичном састанку, под диригентском палицом ЕУ, сусрео се са Хашимом Тачијем „премијером“ НАТО и нарко „државе“ формиране око базе Бондстил, договорио са њим долазак приштинске дипломатске мисије у Београд и отворио му пут у Уједињене нације. Злочин који је том приликом починио, поред тога што је тешко кривично дело, кажњиво по важећем Кривичном законику Србије, ставља га у исту раван са највећим издајницима које је српски народ од памтивека презирао. Свесно или несвесно, најновији потези Београда садејствују са стратегијом Запада која има за циљ јачање албанског фактора преко којег Вашингтон ставља под контролу цео Балкан.¹

11.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Борис Алексић

Други састанак између Дачића и Тачија одиграо се 7. новембра 2012. године, у „опуштеној атмосфери.“² Судећи по осмесима двојице „премијера“ са доступних фотографија, било им је и забавно.³ На састанку је званични представник републичке владе и њен премијер прво пристао на шиптарску царину између Србије и њене јужне покрајине!⁴ Као директна последица тог договора до 10. децембра на два од шест„граничних прелаза“, требало би да почне такозвано интегрисано контролисање граница. Другим речима, прелази би требало да буду под потпуном контролом цариника „две стране“.⁵ Овде је реч о споразуму о интегрисаном управљању границом који су Београду наметнули Вашингтон и Брисел, а који су представници бивше владе Мирка Цветковића парафирали, да би нова влада напредњака и социјалиста у Брисел послала писану потврду прихватања тог уговора од стране Србије! Параф Борислава Стефановића није довео до обавезе Србије да прихвати споразум.⁶ Међутим, Вучић је тврдио како је параф „ноћна мора“ истичући да је због њега споразум обавезујући.⁷ Иако чак и ђаци – полазници Правно-биротехничке школе знају да параф не обавезује, министар одбране је пред камерама мртав – хладан, варао грађане Србије убеђујући их у супротно. Републичка влада је на овај начин званично прихватила шиптарске царинике на административном прелазу! Шеф шиптарске мафије Тачи је том приликом и потврдио да је договорено интегрисано управљање „границом“.⁸

Представници злогласне Међународне кризне групе у чијем руководству се налази и Мортон Абрамовиц са којим се више пута саветовао Александар Вучић, још су крајем 2011. године најавили овакав сценарио. Њихов директор „Балканског пројекта“ је тада у ауторском тексту истакао да Тачи неће обезбедити своје место у историје док не доведе своје царинике на „границу“ са Србијом, поново отвори и стави под контролу суд у Косовској Митровици, добије потпуну контролу над српском полицијом на КиМ, и на крају организује изборе на Северу. У истом извештају буквално се наводи да је чланство у ЕУ „важна шргарепа“ за Србију.⁹

Међутим, републичка влада је отишла и корак даље. Она је прихватила специјалну дипломатску мисију Хашима Тачија! Премијер Србије је поводом разговора са Тачијем изјавио да је било речи и о многим другим темама, укључујући и именовање „официра за везу“, који ће координирати спровођење споразума!¹⁰ Додуше, Дачић је тврдио том приликом да то неће бити нуклеус конзуларних или дипломатских мисија.Без обзира на ове речи српског премијера, чињеница је да „официри за везу“ имају задатак да надгледају спровођење споразума Београда и Приштине. Како сам Дачић каже њихов задатак ће бити да „реализују договорено“.¹¹ На примеру БиХ видимо да управо дипломатски представници надгледају примену Дејтонског споразума. Само у Канцеларији високог представника за БиХ раде 24 стране дипломате и 114 домаћих службеника који им у томе помажу. Они имају статус дипломатског особља.¹² Дакле такав статус ће имати и Тачијеви изасланици! Искуство нас учи да једном када у неку српску земљу уђу ове „дипломате“ са помоћним особљем њихов број се само повећава. У БиХ их је тренутно на хиљаде.

Међународно право је по овом питању потпуно јасно. У дипломатским односима разликују се стални и повремени односи (специјалне мисије) као облик ad – hoc дипломатије. Члан 2. Бечке конвенције о дипломатским односима предвиђа да се „успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање сталних дипломатских представника врши се на основу обостране сагласности.“¹³ При том се уз сталне мисије могу организовати и привремене мисије које представљају државу у циљу преговарања о одређеним питањима или извршењу одређеног задатка. За њих је потребна сагласност државе пријема. Београд је Тачију дао такву сагласност. Члан 3. Бечке конвенције негира Дачићеве речи да „официри за везу нису нуклеус конзуларних мисија“ јер прописује да „ниједна одредба ове конвенције не може да се тумачи као забрана за неку дипломатску мисију да врши конзуларне функције.“

Тзв. министар спољних послова „Косова“ Енвер Хоџај изјавио је да је модел две Немачке за који се залаже власт у Београду интересантан за учлањење у УН и да је ”отварање канцеларија за везу између Србије и Косова у функцији таквог модела”. Неке земље су већ навеле да ће подржати учлањење „Косова“ у међународне организације.¹⁴ Најновији потези Београда их охрабрују у томе. Државни врх који је фактички приватизован од стране неколико људи који доносе судбоносне одлуке не само за Србију већ са последицама за цео балкански регион је организујући званични сусрет представника Србије са Хашимом Тачијем дао легалитет његовој „влади“. „Влади“ чији је „премијер“ како наводи Дик Марти у свом извештају о трговини људским органима, шеф мафије. Прихватајући заједничко управљање „границом“ са Приштином и Тачијеве „официре за везу“ владајућа коалиција напредњака и социјалиста отвара пут Приштини за чланство у УН. Међутим, оваквом политиком републичка влада се директно сукобљава са Москвом и њеном стратегијом на Балкану, чија дипломатија на међународној сцени штити територијални интегритет Србије.

Вашингтон је за потребе своје највеће војне базе у Европи „Бондстила“ направио НАТО криминалну творевину као њено двориште и осматрачницу. Ова војна инсталација је веома значајна за САД у контроли Источне Европе, али и Евроазије јер се налази на важном геостратешком месту. Још 1919. године Халфорд Макиндер је писао да „онај ко влада Источном Европом, влада над Хартлендом, онај ко владаХартлендом, влада над Светским острвом, онај ко влада над Светским острвом, влада светом.“ Само искрена и потпуна, заједничка борба Београда и Москве за Косово и Метохију може Србију да извуче из те опасне игре.

 

1 http://srb.fondsk.ru/news/2012/08/11/nezavisno-kosovo-patoloshki-kriminal-sa-globalnog-nivoa.-i-deo..html

2 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/351970/Koha-Ditore-Opustenija-atmosfera-na-sastanku-DacicTaci

3 Исто.

4 http://www.slobodnaevropa.org/content/dogovor-dacic-taci-zajedno-kosovski-i-srpski-carinici/24765305.html

5 Исто.

6 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Paraf-Stefanovica-ne-obavezuje-Dacica.sr.html

7http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1177590/%D0%92%D1%

83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%84%2C+%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%B0+%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0.htm

8 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/268018/Dacic-Korak-napred-u-pregovorima

9 http://www.crisisgroup.org/en/regions/europe/balkans/kosovo/north-kosovo-meltdown.aspx

10 http://www.pressonline.rs/info/politika/video-dacic-srbija-pokazala-konstruktivnost-u-dijalogu

11 http://www.slobodnaevropa.org/content/dogovor-dacic-taci-zajedno-kosovski-i-srpski-carinici/24765305.html

12 http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srpska/342899/U-BiH-17-godina-od-zavrsetka-rata-i-dalje-na-hiljade-cuvara-mira

13 Бечка конвенција о дипломатским односима, потписана у Бечу 18. априла 1961. године, United Nations Treaty Series, vol. 500, p.95, ступила је на снагу 24. априла 1964. године, ратификована и

објављена у Сл. листу СФРЈ – Медународни уговори и други споразуми, бр. 2/64.

14 http://www.pravda.rs/2012/11/09/crna-gora-ce-glasati-za-prijem-kosova-u-ebrd/

Да ли власт у Србији и српски новинари раде у корист штете српског народа или у своју личну корист? – то је питање које се све чешће намеће, јер заправо највећи медији у Србији обликују и информишу јавно мњење у Србији баш онако како би желели да то исто чине и рецимо шиптарски или хрватски медији. А и изјаве које се чују од званичника у Србији наводи их на исто. Једном речју, један тим који ради против прошлости, против садашњости и против будућности Србије и Косова и Метохије.

11.11.2012. србинаокуп.инфо

Читајући вести о Косову и Метохији које се појављују у српским медијима ни у једном медију који преносе ове вести (било електронском, штампаном или неком другом), када се помиње такозвана влада самопроглашене државе Косово или неке такозване институције самопроглашене државе Косово, нигде не стоји префикс „такозване“ или „самопроглашена“, а који представља прецизно одређење шта се са Косовом заправо десило, шта се дешава и да Косово није држава. Све се више у српским медијима наглашава „косовски премијер“ или „премијер Косова“, као да је Косово држава (а није), умртвљујући и припремајући јавно мњење у Србији на нешто што треба да уследи. Чак и поједини званичници у Србији кажу „косовски премијер“ или „председница Косова“.

Намерно или случајно? Случајно – сигурно не, а намерно – сигурно да и то уз надокнаду шиптарског лобија који ништа не препушта случају.

Примера је заиста много и тешко их је све побројати, али закључак који се намеће јесте: „да је наше новинарство једино независно од истине, а зависно од новца и политике“.

Косово и Метохија је Србија и биће тако док се Срби Косова и Метохије (не дао Бог одрекну), а надамо се и Богу молимо да то никада неће ни помислити, а камоли урадити. Власт у Београду, која се Косова и Метохије на терену одриче, а говори и покушава да народ залуди изјавама да то не чини, него чини неке иновације у свету тиме што прави границу, а говори народу да не прави, е то треба разобличавати и на сваком месту понављати. И власт и медији у Србији служе истог господара са запада, тако да ово народ и не чуди, само народу треба представити и понудити опцију државности Светога Саве и Светог Владике Николаја (Линк ка документу о обнови Светосавске државности можете пронаћи овде), како би народ увидео у какву га пропаст води данашња „страначка Србија“, а како је лепо и узвишено бити хришћанин-светосавац који служи Богу и свом роду.

Желимо овим путем да апелујемо на власт у Београду и на српске новинаре и замолимо их да се речју и делима не одричу онога што је мученичком крвљу наших светих предака плаћено, а истовремено и упозоримо да нас све чека земаљски суд, суд историје и потомака и свеправедни суд Христа Бога нашег.

„Срби на окуп“

11.11.2012. србинаокуп.инфо

Помаже Бог,

Информација из Грачанице

КБЦ-Приштина-Грачаница, болесничке собе без грејања, радници уместо мантила у зимским јакнама, у болници се збрињавају само пацијенти који су животно угрожени. Хирушка и гинеколошка клиника без анестезиолога. Интерна клиника – монтажна барака, дува са све стране, храна за болеснике готово да нема, лекова понестаје.

Нико и не потеже питање да ли ће болнице опстати, где ће се народ лечити?!, а не заборавите да се у тим болницама лече људи са централног Космета, Сиринићке Жупе или лакше рећи сви јужно од Ибра!

Болнице би по причи запослених и од болесника могле овако радити можда још недељу – две јер су услови за рад нехумани,немогуће је радити на температури од -5 колико буде у току ноћи,

Да ли су сви заборавили да уколико се недај Боже деси да нам се болнице затворе, нећемо имати где да се лечимо? Да ли  су сви заборавили да ако нам се болнице затворе, Срба на Космету више неће бити?,

Србијо, Мајко да ли си заборавила своју децу на КОСМЕТУ?

Забринути Србин са централног КиМ