Велимиру Илићу 80% добити дома

7 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Иван Нинић

Министар за урбанизам Велимир Илић прикривени је власник највећег приватног дома за смештај старих у Србији, иако се као формални власник у регистру води његова ћерка Наталија, открива Пиштаљка. Према уговору који су њих двоје потписали, Велимир Илић ће узимати 80 одсто добити дома, а његова ћерка Наталија Илић (сада Ракићевић) свега 20 одсто.

Документација до које је Пиштаљка дошла показује да је почетак обављања делатности Дома за смештај одраслих и старих лица „Винијум“ у селу Качулице надомак Чачка одобрен 27.5.2011. године и то решењем које је потписао министар Расим Љајић. Претходно је инспекција Министарства рада и социјалне политике извршила контролу и утврдила да дом испуњава услове за почетак рада и одобрила смештај за 80 особа. Међутим, у изјави за ФоНет (23.6.2011) Велимир Илић, који је тада био народни посланик, рекао је да је Дом добио дозволу за „око 100 лежајева“. „Градња објекта је трајала осам година, а намени га је привела мешовита српско-руска фирма. Дом за старе и изнемогле добио је пре осам дана радну дозволу“, рекао је тада Илић.

У изјави за Ало (25.6.2011) Илић је тврдио да је његова ћерка само суинвеститор „са још једном фирмом коју држи један господин и који има грађевинске фирме у Москви и Србији“. „Мислим да се Веско зове, проверићу, сада сам на путу, позовите ме сутра. Немам више никакве власничке везе с тим домом. Ја сам хтео ону клинику да градим, али је то све пропало због медијске хајке. Било је штета да све то пропадне, па сам издао то имање од десетак хектара у Качулицама и предао другима да измирују све те кредитне обавезе“, рекао је Илић.

Међутим, Уговором о пословно-техничкој сарадњи који су 6.9.2010. године потписали Велимир Илић из Чачка и предузеће Винијум д.о.о. из Чачка, односно директор тог предузећа Наталија Илић, регулисана су права и обавезе министра и његове ћерке у погледу коришћења објекта у Качулицама за потребе приватног дома и поделе профита. Пре овог уговора министар и његова ћерка су имали уговор о закупу од 8.6.2010. године, који се сматра раскинутим даном потписивања овог уговора о пословно-техничкој сарадњи и то „у циљу потпуног коришћења расположивих материјалних и кадровских ресурса као и привођења намени непокретности“.

У уговору се констатује да је Илић искључиви власник непокретности у фази изградње и да је степен изграђености објекта на дан закључења уговора 80 одсто, а Винијум д.о.о. се „обавезује да уз сагласност Велимира Илића изврши сва улагања и потребне радове на објекту угоститељско, туристичко-рехабилитационог центра“ према постојећим одобрењима за градњу. Илић је са ћерком договорио да се након завршетка свих радова изврши „коначан обрачун који садржати спецификацију свих изведених радова и свих уложених средстава са таксативно наведеним изворима (позајмице, кредити и др)“.

Кључна одредба из уговора који су потписали Велимир и Наталија Илић односи се на добит по основу експлоатације министровог објекта и подразумева да ће „након завршетка радова на објекту и привођења намени сви приходи ићи на отплату свих трошкова и дуговања које је Винијум имао за изградњу објекта“. „Након отплате свих улагања које је имао Винијум, приходи који се буду стицали од експлоатације објекта биће дељени 80 одсто Велимир Илић, 20 одсто Винијум“, пише у члану 4.2. уговора. Уговорне стране су се сагласиле да „Винијум по основу улагања која ће извршити по основу овог уговора не може стећи својину над објектом“ (члан 5.), што практично значи да је носилац права својине остаје Велимир Илић, а да је фирма Винијум само корисник пословног простора и земљишта.

У уговору који је потписан на неодређено време, осим Велимира Илића и фирме Винијум нико други се не појављује као суинвеститор изградње дома, како је то министар Илић раније тврдио. Иначе, у тренутку потписивања уговора Винијум је био регистрован у Чачку и то на истој адреси где станује Велимир Илић. Према подацима АПР-а власник 100 одсто удела у предузећу Винијум д.о.о. има министрова ћерка Наталија Ракићевић која уједно обавља и функцију директора. С обзиром да је дозволу за рад добио прошле године, дом је у 2011. остварио симболичне приходе од 897.000 динара, али и губитак од 776.000 динара. Тек предстоји да се види колико ће од 80 одсто добити Винијума износити, а за сада у имовинској карти која је објављена на сајту Агенције за борбу против корупције Велимир Илић није пријавио никакве додатне приходе осим плате од 110.000 динара коју прима као министар.

КРАЂА И ПРЕКРАЂА „ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА“

Пише: Драгољуб Збиљић

По свој прилици, идеју за недавно у Скупштини Савета Европе предложени нови назив српскога језика –  „југословенски језик“ најпре је преузео председник српског Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн, а затим је од Клајна ту идеју прихватио немачки лингвиста Михаел Шацингер

Акедемик Иван Клајн тврди да Срби, ако хоће једноазбучје какво влада у целом свету, морају да се одлуче за латинцу, а да је боље да српски језик зову „југословенски језик“ уместо „српскохрватског језика“ јер је српски језик само једна од „варијаната“

            Мало је ко у историји језика променио толико назива свога језика као што је то било код Хрвата. А нико није био тако сналажљив и успешан како су то били хрватски језикословци да би чист Вуков(ски) српски (штокавски) језички стнадрад прогласили за свој, потпуно му променивши име.

Хрвати су имали свој језик пре преузетог српског штокавског језичког стандарда. Био је то чакавски језик, док је један део Хрвата или потоњих Хрвата делио са Словенцима кајкавско наречје.. Откако су, по налогу Конгрегације за пропаганду вере у Риму још почетком 17. века добили „препоруку“ да у преводу Новог завета на „словенски језик“ у оквиру словенских језика узму српски језик, јер „Срби имају најбољи дијалекат од свих Јужних Словена и да управо на њ треба превести Нови завет“ (Ковачевгић 2005: 104-105).

Препорука Хрватима Конгрегације за пропаганду вере у Риму

У прихватање тог налога или препоруке с почетка 17. века Хрвати су ушли коначно у тзв. илирском покрету, Хрвати су се, међутим, нашли у већој невољи и изнудици како да послушају римску Конгрегацију, али да српски језик некако преименују у „хрватски“, што је јединствен случај у свету. У томе су хрватски језикословци истински показали велику „мудрост“ и „сналажљивост“. Истина, од највеће помоћи су им били српски назовилингвисти сербокроатисти који су, притиснути и утопијском југословенском идејом и лажним „братством-јединством“ и сами пристали да српски језик у „српскохрватски језик“. Реч је о изнуђеном, заблудном и мртвом термину којимм су се српски језичари згубидански бавили званично готово сто година.

Дакле, захваљујући умногоме сервилним српским лингвистима, хрватски мудри језикословци су променили више назива српског језика, све док ми није успело да у последњој десетици пред 21. век коначно туђи (преузети језик од Срба) региструју у свету као „хрватски језик“. Успели су Хрвати оно што нису, на пример, могли успети ни Аммериканци или, рецимо, Аустралијанци с енгелским, или Аустријанци с немачким језиком. И једни и други и данас енгелски језик зову „енглески“, а Аустријанци свој језик зову „немачки“. Хрватима и њиховим језичарима у томе су „братски“ помогли чувени српски сербокроатисти који су фалсификовали и  последњег реформатиора српскога језика и писма Вука Стеф. Караџића.

Прва помоћ у преименовању српског језика од Ђуре Даничића

Да би од српског језика стигли до „хрватског“, Хрвати су му често мењали име. Уз помоћ Ђуре Даничића (који је у то време (у последој четврини 19. века) био „тајник“ у ЈАЗУ у Загребу, хрватски лингвисти су га назвали „хрватски или српски језик“, чиме су признали да је то српски језик који је и хрватски, застим су га кратко време звали после Новосадског договра (1954) „хрватскосрпски“ да би тај назив, практично, напустили већ 1967. и одрекли се Новосадског договора у Декларацији о називу и положају хрватског језика. Новосадски договор им је у томе био само једна кратка етапа коју су брзо прешли јер им је такав договор одиграо добру улогу у језичком „осамостављивању“.

Посебно, с разлогом, истичемо још један назив који се први пут појавио у Сабору Хрватске када је назив службеног језика гласио „југословенски језик“. Било је то 1861. године, али је тај назив убрзо напуштен.

Сећамо се овде да је недавно (пре који месец) онај немачки назовилингвиста Михаел Шацингер предложио у Скупштини Савета Европе да се исти тај српски језик сада, по пријему свих држава Западног Балкана у Европску унију, преименује у „ексјугословенски“ или „југословенски језик“.

Пре Шацингера Иван Клајн је био за „југословенски језик“

Тај „југословенски језик“ уместо српског језика допао се не само 1861. године Хрватском сабору и Немцу Шацингеру 2012. године него и још једном српском познатом лингвисти који је нико други до онај који је задужен за рецензију неуставниог Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010), као и за стандардизацију српскога језика у Одбору за стандардизацију српског језика у својству председника. Реч је о академику Ивану Клајну који је за неколико година предухитрио Шацингера. Клајн се овако о томе изјаснио у поређењу с ранијим називом „српскохрватски језик“ на овај начин: „Међутим, још   боље би било да је усвојен назив југословенски језик“ (Милош Јевтић 2010: 204).

Сад није сасвим јасно ко је кога овде, у вези с овим називом покрао у идеји. Изгледа да је то крађа укруг: Клајн  је украо идеју посланика Хрватског сабора из 1861. године, а Михаел Шацингер је, вероватније, покрао Ивана Клајна, па је тако учињена права крађа и прекрађа „југословенског језика“. А могуће је да је Шацингер покрао у идеји и Хрватски сабор и нашег лингвисту Ивана Клајна.

Што рече Вук: „Лонцем и камен или каменом о лонац, тешко лонцу свакојако.“ Или: „Шацингером по Клајну, или Клајном по Шацингеру, тешако српском језику и ћирилици свакојако!“

Проф.др. Милан Ристановић

ВЕЛИКЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРЕВАРЕ

УВОД:

Историографија не може бити наука из више разлога, којима смо ми у нашој предходној књизи посветили читаво поглавље.*На страну чињеница што, због волонтаризма, “утврђене истине“ се не могу проверити као у егзактним наукама. Чињеница да добар број изнесених тврдњи, уопште није могуће проверити, још више погоршава њен кредибилитет. Озбиљни научници историју прихватају у њеном буквалном значењу .** Догађаји брзо добијају обраду у којој учесници као и сами догађаји добијају нове димензије. Тај поступак даје велике могућности за манипулацију стварним догађајима. Херодот, на пример каже да он пише о догађајима у којима је и сам учествовао а и које је „од других чуо“. Та „друга рука“ може бити, а најчешће и јесте „обрада“ стварног догађаја, или још горе, појава са одређеном намером. Врло често иза „намере“ стоје крупни фактори као што је држава.
Из многобројних примера историјских фалсификата ми смо одабрали два примера из старе и из новије историје. А како се легенда претвара у „историју“ набоље сведочи случај чувеног египатског фараона Тутанкамона. Као „велики владар“ он је, наводно, „проширио и учврстио“ империју. У филмовима он је бесни витез који у брзој приколици са мачем у десници сече непријатеље као купус. Отац његов Екнатон-први једнобожац у старој историји, ожењен чувеном лепотицом Нефертити родила му је великог наследника. Легендарна “љубав“ Екнатона и Нефертити множила се у романима у виду амеба што ни до данас још није престало.

________________________________________________
*М.Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана“ / „Toison d`or de l`Adriatique“
**Изворни облик грчког је порекла у значењу:прича,приповетка

И, ко зна колико би још та бајка трајала да је егзактна наука није подвргла испитивању. Екипа египтолога под управом проф.Зових Хавас подвргла је ДНК анализама телесне остатке фараонске породице. И, дошла је до невероватних закључака: “Велики витез“ Тут-Анкх-Амон био је болешљиви дечак, слабоумна креатура рођена у инцесту између Екнатона и његове рођене сестре, а она „величанствена лепотица“ -Нефертити била је нероткиња.
Још баналнији пример је најчувенија на свету ДаВинчијева „Мона Лиза“, чији је „загонетни осмех“ изазивао поплаву сапуница у виду малограђанских романа, па чак и „научних радова“. Научници су данас утврдили да та „фатална Мона Лиза“ са „загонетним осмехом“ -уопште није женско. Слика, по свој прилици приказује аутопортрет маестра Леонарда ДаВинчија из ране младости!
Оваквих примера има безброј. А, та чињеница сугерира озбиљном научнику идеју да је историографија истинита у оној мери у којој успева да сакрије истину. А то потпуно оправдава наш закључак да се та дисциплина не може сматрати науком. У сваком случају, ова појава захтева велики опрез приликом истраживања.
Прилика је да цитирамо врснога истраживача у области археологије г.Ненада Гавриловића из Париза, аутора изврсног рукописа „Универзална хронологија“, која има директне репекусије на овај рад.
„У последњим деценијама прошлог века поједине научне дисциплине, а пре свега археологија, направиле су на западном Балкану тако велике научне продоре које западњачка наука није могла направити хиљадама година. Буржоаски научници на Западу једва да су нешто начули о Гомолави, Старчеву, Грапчевој Шпиљи, Бутмиру, Црвеној Стијени и осталим налазиштима неолитске културе. То је разлог због кога ми постављамо питање: имали смисла вршити истраживања на просторима, којима је западњачка наука лутала без икаквих опипљивих резултата, а занемарити потврђене налазе и резултате, који врше потпун заокрет у историји човечанства, и руше све оно што је западњачка историјографија предходно утврдила на простору Подунавља и Јадранске обале. Они базирају своје закључке на климавим доказима, захтевајући императивно да се њихове хипотезе прихвате као научна истина, која у ствари, нема никакве везе ни са науком, нити са стварним стањем ствари. Они, додуше понекад помињу подунавску културу, а да предходно не знају како су се поједине етничке групе и племена са тих простора расељавале, и у којим правцима су се кретале по континету.
Што се тиче раса и језика, ми добро знамо да су монголоиди говорили алтајским језиком, док је евроидна раса говорила архаичним индо-европским. Огњиште Индо-европљана, дакле треба тражити око Карпата и Црног мора. Без икаквог мудровања није тешко закључити да се огњиште индоевропских етничких група налазило у троуглу Карпата, Дунава, и Дњепра.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА
С ПОДЛИМ НАМЕРАМА

Према „нордијској“, а пре свега аустријској историографији, народи који они називају „Словенима“ ништа и не чине од свог вековног постојања, него се само некуда селе и пресељавају. Али, оно што највише нервира „нордијске историчаре“, јесте чињеница што се ти народи претерано много „размножавају, а то велике империјалистичке стратеге силно забрињава. Испада тако да те „Словене“ стално треба држати под контролом и смањивати њихов природни прираштај.
Тај разлог је, вероватно и узроковао бројне ратове и најезде које су „нордијци“ предузимали против Словенских народа. Најбољи доказ за ову тврдњу јесте понашање Аустро-Угарске окупационе силе у Србији у почетку Првог светског рата. Аустријски војници, по наређењу предпостављених вршили су масовне злочине над српским цивилним
стaновништвом, такве историја није запамтила ни у најцрње дане Турске окупације. О томе нам најбоље сведоче масакри које у Аустријанци спровели у Мачви у почетку рата. По нечијем наређењу војници су убијали, не само све мушкарце, него чак и малолетне дечаке испод десет година. И не само то.
По нечијем наређењу војници су дечацима тупим предметом разбијали лобање и вадили мозгове. Чак су тако извађене мозгове употребљавали да хране војничке псе. Очевици сведоче да се само мали број дечака успео сакрити у густим шумама Мачве и западне Србије. Нема ни говора о томе да су ове одвратне злочине чинили војници по сопственој вољи. Постоје чак докази да су, у оквиру војних јединица послали специјалне “Ајнзац“ групе које су извршавале ова гнусна дела по наређењу предпостављених старешина међу којима је било добар број генералштабних официра.
Тај смишљени и добро организовани, нељудски и геноцидни поступак присилио је Српску војску да у колони преко завејаних албанских клисура поведу са војском више од 40 000 српских дечака углавном испод 15 година. Због ужасних услова овога повлачења велики број ових малолетника страдао је од глади, зиме или од куршума албанских зликоваца. Сувишно је и говорити о томе да је та категорија становништва била неборачка, која никоме није могла никакво зло учинити.
Овакво понашање једне империјалне војске чак ни после њеног пораза никад није подвргнуто под међународну кривичну одговорност оних који су наређења за овај геноцид издавали. По рецепту фалсификовања историје испало је да је за Први светски рат крива Немачка, а да је Аустрија, безмало испала жртва. Они историчари који не знају суштину збивања у то доба никако да се присете да је католичка Аустрија миљеница Ватикана ништа мање него Хрватска. Нико од њих није ни покушао да уочи тај велики историјски превид. Уосталом, што се тиче Србије, војска Немачке није ни учествовала у операцијама на територији Србије! А јесте Аустро-Угарска у којој је већина борбеног састава припадала католичкој вери. Малобројни мобилисани православци никакве злочине чинили нису, јер је више команде нису „поверавале“ овако одговорне задатке.

КАКО СУ СЕ СЕЛИЛИ СЛОВЕНИ

Највећа и најподмуклија превара и подвала које је „нордијска“ „наука“ проповедала вековима јесте она о пореклу Словена и о њиховом сталном некаквом пресељавању. Та теорија мање погађа западне словенске народе али зато немилосрдно погађа јужнословенске.
Оно на шта нас данас упозоравају историчари Светислав Билбија и Миленко Николић, може уочити свака писмена особа, под условом да влада ћирилицом. А на ту чињеницу пре више од 20 година снажно је упозорио врсни историчар и Србин Светислав Билбија: “свака особа која влада ћириличким писмом, без обзира на степен образовања, може,без упоређивања одмах установити колико је очигледна сличност између винчанских слова и ћириличног писма“.
Миленко Николић справом упозорава да оваквих размишљања пре Билбије није било: “Уместо тога измишљена је бајка о некаквом „Ћирилу“ који је за народе досељене са некаквог „Кавказа“, требао да састави једно писмо, због чега је касније још морао постати и светац. Ми не познајемо никаквог „Ћирила“ као особу која је измислила слова. Али знамо за Апостола Ћирила који је живео пуно касније, а познајемо његовог брата Методија*. „Ми о овој браћи данас знамо, мање-више све. Константин је био гласовити историчар, филозоф и филог свога времена, који је стекао високо образовање у школи патријарха Фотија, а са само 25 година стекао је звање филозофа. Као великог научника Византијски цар га је слао у својству мисионара у удаљене крајеве са задатком да шири хришћанску догму. Он је то тако успешно обављао да је постао узор сваком мисионару…“ (С.Билбија)
У својој мисији Константин није измишљао никакво „ново“ писмо, јер за то није имао никакве потребе, стога што је то писмо постојало већ најмање пет-шест хиљада година, а било би наивно помислити да га он није познавао. Бајка о „Словенским народима, који су се доселили са Кавказа, неодржива је измишљотина. Све до 1600. године, историја не познаје никакве “словене“. Нестор Часни, додуше на једном месту помиње једно племе под тим именом на далеком северу Русије, у сибирским тундрама.
Недоучени „нордијски“ историчари имали су прилике да начују нешто о некаквим сеобама са Кавказа, па су, у свом великом незнању, тамо стрпали и „Словене“. По тој једначини руска племена су кренула у „миграције“ са Кавказа на север, и то преко моћних суседних царстава Хазара и Половаца. А руско-половачки ратови трајали су, мање-више хиљаду година, и то увек по истом сценарију. Половци нападају с југа, а Руси –са севера. Ми постављамо питање, које има своје лочично оправдање: ако су се Руси било одакле “доселили“, ко је онда пре тога живео на руској земљи? На то питање никаква наука не би могла дати одговор због тога што он и не може постојати.

________________________________________________
„Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Ciril der spil gelebt haben muste und lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift…Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinen Bruder“

Велике сеобе народа са Кавказа јесу историјска чињеница коју потврђују многобројни докази, а пре свега јерменски и грузијски хроничари. Епископ Леонти Мровели бележи катастрофалан земљотрес у месту Двину који је прогутао за једну ноћ 220 000 људи. Истина је да су народи бежали с те „огњене земље“ у раздобљу од 1500 година у правцу Црно море -Босфор-Медитеран, и даље -пут Европе. Али у тим огромним сеобама нигде и никаквих „словенских народа“ нема.*
М.Николић поставља епохално питање: “са којим је народима Константин Филозоф био у додиру и које су писмо имали“, па закључује: народ који је на овој територији живео био је српски народ, а писмо-српско писмо.(Николић,стр 41.).
Константин у пратњи свога брата Методија, прокрстарио је читав Балкан, Малу Азију и егејски архипелаг. Сви народи на овим земљама већ су били примили хришћанство. Истовремено на огромним просторима на север од црноморских обала, хришћанство још није било ухватило чврстог корена. И Цар, и Патријарх византијски, свесни тежине ове мисије упутили су Костантина на Крим, у грчке провинције са задатком да у том огромном простору уведе једнобожтво.
Константин Филозоф био је најученија глава Империје у рангу академика. Цар и Патријар били су свесни да је само он способан да изврши велику мисију. На северу од црноморских обала, на огромним просторима живела су безбројна племена и народи над којима руски владари нису имали скоро никакве власти. Већина тих племена су милом или силом, већ примила хришћанство, али је оно с тешком муком хватало дубље корене. Владарка-књегиња Олга приликом посете византијском цару, жали се како има велике проблеме због отпора, који новој вери пружају полудивља племена. У суштини, према њеном казивању, главни проблем није у отпору који, местимично пружају поједина племена према новој вери. А главни проблем јесте недостатак „светих“ књига, из којих би мисионари и проповедници и сами научили суштину проповеди и црквеног ритуала. Све те „књиге“, су додуше, њима биле доступне, али их они нису могли читати, пошто су биле написане на страном-грчком језику. Ништа није помагало што су руски владари већ били искрени хришћани као што је била књегиња Олга. Било је бесмислено и некорисно нову веру проповедати на језику који нико не разуме.
По задатку који је добио од Цара и Патријарха, Константин се на Криму задржао пуне четири године и обавио епохалан посао због чега је и добио захвалну титулу “оца руске писмености“ и народног хришћанства.
Нема никаквог спора да је Константин филозоф обавио мисију од историјског значаја за све народе који данас живе на територији Русије. Али, нас од свега више занима, не квантитет, него квалитет обављене мисије. Ми данас знамо резултате његовог четворогодишњег рада. Он је, пре свега превео са грчког псалтир и стари или нови Завет, који су већ вековима били у употреби у византиском царству, чиме је дао моћно оружје у руке свештеницима проповедницима нове вере. Наука је тачно утврдила и број и количину те литературе, па да то не понављамо….

НОВО ПИСМО И АЗБУКА

Већ одавно се зна да је Константин саставио нову азбуку, чиме је, практично раширио писменост, не само у црквеним круговима, него и међу лаицима. Већ се одавно „зна“ да је Константин за нову азбуку узео већину “грчких“ знакова, који се скоро подударају са грчком азбуком. Та заблуда „грчких знакова“, који се скоро подударају са српском азбуком. Та заблуда о „грком писму“ трајала је све док професор Пешић није открио Винчанско писмо. После тог открића, постало је јасно да, и грчки алфабет потиче од Винчанског писма, штавише, сам Константин је морао бити фрапиран кад му је један Самарићанин, становник Херсона донео на поклон неке књиге написане на језику Самарићана. Константин је са чуђењем закључио да он те књиге може читати, и да чак разуме њихов садржај! “Самаритски језик“ ми не познајемо, бележи М.Николић, али знамо за самаритско писмо “које је идентично са Винчанским писмом“ србицом, закључио је 2003. године професор Радивоје Пешић. Језик који је Константин чуо од мештана у Херсону, М. Николић назива „Рош“ или „рос“ језик, а то је рашански језик, односно српски. Мада је ова тврдња дискутабилна, ми се њоме нећемо бавити на овом месту. Истини за вољу, прва српска држава се зове „Рашка“, а главни град „Рас“ али порекло ових термина захтева још дуже проучавање. Арапски велики путник Иби ер Недим, који је путовао по Русији, у IX веку приметио је да Руси имају сопствено писмо које урезују на дашчице. Х.М.Френ понавља “Нордијску науку“, да је то писмо, које помиње Ел Недим уствари, оно које је Русима саставио Константин Филозоф, али промашај је потпун: то писмо нема никакве сличности са грчким писмом! “Нордијска теорија“ о некаквом монаху „Ћирилу“ кога је позвао „Моравски кнез“ Растислав није ништа друго, него намерни, или ненамерни фалсификат. Срби и Руси би морали ујединити научне снаге и капацитете, те да ове недоумице извду на чистину. Да се не би појавио неки нови „Ћирило“ који би 200 година после Вука и 6 500 хиљада година после Винчанског писма, Србима и Русима „саставио“ ново писмо.

ШЛИМАН СВЕТСКИ ПРЕВАРАНТ

Међу преварантима који су у светској науци оставили негативне последице Ханриху Шлиману, несумњиво припада почасно место. Све преваре, мање-више нeстану, трају извесно време, па се најзад открију. Шлиманова превара откривена је после два века али није још окончана. Високе европске научне институције, Немачеке, пре свега још неверују да је тај човек преварант, јер „још увек се не зна ко је у праву“. На универзитетима у Европи и Америци још увек професори “доказују да је Троја лоцирана“ заслугом великог археолога Шлимана. У енциклопедијама, у научним делима, школским уџбеницима још увек славе „великог археолога-проналазача Пријамове Троје“.
Игнорисање најновијих открића претвара се у заверу ћутања и прећуткивања, а јавно и институционално Шлиманово “откриће“ -стоји чврсто. Та завера ћутања и прећуткивања, чак ни за сто година није прихватила открића научника светског реномеа о превари која се лако открива. Шлиман је, очигледно историјски споменик под заштитом државе.
Истражујући трагове Јасонових и Одисејевих путовања, писац ових редова дошао је дозакључка да су оба ова путовања несумњив историјски догађај, и да су се одиграла на источној обали Јадранског мора између Боке и ушћа Цетине. Ову чињеницу аутор је доказао уз примену десет егзактних научних дисциплина: геологије, археологије, наутике, економије, итд. А за ту књигу у Европи (Немачка, Француска, Британија) врата издавача су тврдо замандаљена.
Завера прећуткивања је претворена у солидарни принцип, који не значи негирање, него мргодно прећуткивање. “Господине, ваша књига је врло интересантна, али…“ тако почињу одговори издавача. Под оно “али“ најчешће се „са жаљењем“ каже да „тај случај“ неспада у обим наше издавачке делтности, и томе слично.*

ШЛИМАН О СВОЈИМ ОТКРИЋИМА

Према својој козметички улепшаној аутобиографији, Шлиман је, боравећи у Холандији као шегрт за три године научио шест језика, а међу њима чак и седми-руски. Због тога га је запазила фирма „Шредер“ и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико „добро отворио“, да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тога успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави фирме “Шредер“ због проневере. Али органима гоњења Шлиман је био „недоступан“. После тога у домовину више није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД-у Шлиман креће у „освајање“ тог континета. После више покушаја и бродолома коначно му је „пошло за руком“ да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континета и стигао у градић Сакрамнето, који је, као и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман, наравно није испирао злато као и сав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре куповао је златни прах од копача-људи неуких и неписмених и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио „продато злато“. Успео је, ипак, да побегне и да се докопа Вашингтона. Као богатог и као „угледног“ бизнисмена имао је част да га прими чак и председник Америке, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала “тесна“ коју наврат-нанос напушта.
Вративши се у Европу Шлиман је далеко заобишо своју домовину пошто га је тамо чекала потерница. То је почетак педесетих година кад Француска и Енглеска припремају агресију на Русију-догађај познат у истрорији као „кримски рат“.

СЛУЧАЈ КЛАЈПЕДА

Кримски рат је магнетном снагом привукао Шлимана,па се поново нашао у Русији. Обе сукобљене стране имале су велике потребе: Русија за оружјем, а савезници за храном. У таквим околностима виспрени трговац плива као риба у води: Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља, а овима опет продаје руске намирнице. У то доба, захваљујући Шлиману, балтички градић Клајпеда, иначе познати трговачки центар са могим фирмама и складиштима, начисто се прославио јер је био центар робног промета између Русије и Европе. Тада се и догодио случај који је ушао у све Европске криминалистичке архиве: за једну ноћ изгорела су сва складишта у Клајпеду! Само је Господ сачувао свога „миљеника“Шлимана -његово складиште пуно разне робе остало је нетакнуто. Он је, затим, брзо и уносно распродао робу и на брзину нестао из Русије. Царски органи гоњења показали су се недосетљивим и спорим. Потрагу за њим истовремено су расписали и савезници пошто су се, коначно „досетили“да им је Шлиман за њихове паре продавао њихове топове. Као и Руси и савезници су остали празних шака.
Шлиман се већ увелико налазио на путу око света преко Средоземља, Индије, Кине итд. За то време завршио се велики рат, па се на „подвиге“ великог комбинатора већ било и заборавило. Европа је сад Шлиману доступна, али му је домовина још увек била „врућа“. Стигавши у Лондон Шлиман је сазнао сензационалну вест да је један британски лорд платио незамисливу суму од 74.000 фунти стерлинга за неколико украса са Партенона. Као виспрени “мајстор“ одмах је схватио да се пред њим отвара златни рудник.

ПЉАЧКА АНТИЧКИХ ГРОБНИЦА

У историјским аналима добро је познато да су египатски фараони и други владари сахрањивани у гробнице са пуно драгоцености које ће владару послужити „на оном свету“. Они што су „остали“ на „овом свету“, такође нису били без памети па су закључили да покојнику „тамо“ не треба ништа, а да ће његово благо боље послужити живима него мртвима. Тако је настала, још у доба египатских времена уносна „делатност“ пљачке богаташких гробница. Шлиман је одмах схватио да се предмети из античке Хеладе на западу продају по незамисливим ценама. А, будући даје краљ Пријам, по легенди био баснословно богат, Шлиман је одлучио да потражи његову гробницу, пошто му је судбина поверила ову историјску мисију. Истини за вољу, он је већ био толико богат да му је мање било стало до злата, а више до научне славе. Међутим, био је свестан да је полуписмен и да је реч „археологија“ чуо први пут. Стога је решио да прво постане „учени археолог“. Стом намером ускоро се нашао у Паризу. Једном таквом “таленту“ није, наравно тебало пуно да уђе у велику научну дисциплину. Чак, брже него што је за три године “научио“ седам језика -стекао је диплому археолога у Паризу, па пошто га је судбина одредила да открије Пријамову престоницу, запутио се у малу кнежевину Грчку, која се тек пре двадесетак година ослободила од отоманског јарма. У његовој аутобиографији пише да је тамо дочекан као месија, која ће открити загонетке славне грчке историје. Прво је, наравно пожурио на Одисејеву Итаку, и чим је мало чепркао, открио је гробнице не само Одисеја и Пенелопе, него и већине хероја -учесника тројанског рата. Шта је он стварно“открио“ то се никад није сазнало, пошто никад нико није контролисао његову делатност.
Још пре доласка у Грчку нико у Европи није био расположен да му пружи гостопримство. Мада није до краја разјашњено, али по свој прилици ускоро је и у Одисејевој домовини постао непожељан. Па, пошто не би било никакве логике да на грчкој територији “пронађе“ Пријамову престоницу, Шлиман баца око на Турску. На том ступњу његове делатности појављује се личност која му је учинила огромне услуге. Био је то Франк Калверт -амерички конзул у Цариграду. Пре него што ће Шлиман уз помоћ Калверта купити брежуљак Хисарлик, немачки археолог фон Хан већ је вршио ископацање на оближњем локалитету Бунарбаши, покушавајући да тамо откопа Пријамову Троју. Пошто се показала бесмисленост Ханових ископавања, Шлиман се устремио на Хисарлик. Он није оклевао: за две године „открио је“ Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света.
Годину дана пре него ће Шлиман започети ископавање „Троје II“ појавола се прва негативна реакција на његова „открића“. Године 1877 појавила се у Лајпцигу омања књига под насловом „Geschichte von Troas“, чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада је био велики таленат двадесетогодишњи Мејер није био кадар да озбиљно уздрма Шлиманова „открића“.
А, велика сензација привукла је много радозналаца на Хисарлик. Мејер је у међувремену постао професор универзитета у Хале-у, где је 1880 објавио своју чувену књигу „Geschichte von Alterum“, која се, додуше мало бави Шлиманом али из ње није тешко закључити да Шлиманова “открића“ немају никаква упоришта у стварности.
Тежак ударац Шлиману и његовој домовини задао је немачки официр Ернст Бетихер које је, 1883. године посетио Хисарлик и Шлиманову Троју и закључио да та „Троја“ није била ништа друго него обичан крематоријум. Његов извештај тешко је уздрмао Шлимана поготово у Немачкој у којој су се историчари и археолози фронтално окренули против њега. Али ни Шлиман није седео скрштених руку. Годину дана пре своје смрти он је на Хисарлику организовао велики научни скуп и окупио најчувеније археологе. Учествовали су Карл Хуман, Чарлс Валдстеин, фон Дун и наравно Вихров и Франк Калверт. Скуп је, 30 марта 1890. сачинио један „протокол“ којим је окривио немачког официра за клевету!
Један тако еминантан научни скуп није могао донети „погрешну
одлуку“ -могла би бити резултанта јавног мнења у Немачкој. “Пријамова Троја“ на Хисарлику донекле је „учвршћена“, али је у Шлимановој домовини остала превише климава. Ипак, уместо науке, на сцену је ступила политика. Не треба заборавити да је жеља за уједињењем немачких државица у велику империју добила снажан замах после њене велике победе нед Француском, нешто раније. Државни интереси су налагали величање свега што је Немачко. Још више је опстанку Шлимана допринела чињеница да су према њему осећали симпатију Кајзер и Бизмарк, који су раније у неколико наврата срдачно примили. Шлиман је умро 1890. године, а његово дело наставио је његов сарадник Дорпфелд, који је наставио чепркање на Хисарлику.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје “дефинитивно решен“. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година,и по свом признању „ништа ново није открио“! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је „потврдио“ да је Шлиман „дефинитивно решио проблем светог Пријамовог Илиона“.
Kрај.

————————————-

О аутору:
Професор др Милан Ристановић је доктор филолошких наука, професор Сорбоне у пензији, члан Удружења књижевника Француске и преводилац. Активно познаје десетак језика;

—————————————-

За ФБР припремио Драган Симовић

СРАМНА ПРЕСУДА РЕЖИМСКОГ СУДА НА 15 ГУСТО КУЦАНИХ СТРАНИЦА- СМРТНА ПРЕСУДА „ЖИВОТУ“ У СРБИЈИ!?

7 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

(НАПОМЕНА ЧИТАОЦИМА: ДА БИСТЕ ВИДЕЛИ ЦЕЛУ СТРАНИЦУ, САМО КЛИКНИТЕ НА ТЕКСТ)

КОМЕНТАРИ СА ФЕЈСБУКА:

Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (9)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

дилери у банци, дилери на улици

Србија, субота, 28. октобар 2000. године.

Јуче смо сви у фабрици добили по једну просечну плату из претходног месеца. Била је то традиционална исплата за Дан фабрике на коју има право сваки редовно запослен радник. И пошто сам тог дана био у Новом Саду не стигох да подигнем добијен новац. То сам урадио тек данас, пре подне. Подигао сам одмах све са рачуна, као и увек што чиним, и попех се на спрат где је одељење за девизно пословање. Обратих се службеници за шалтером:

– Хтео бих да купим 100 марака.

– Нема!

– Како нема! Па они на телевизији и у новинама се жале како нико неће да их купи.

– Идите код њих па их купите! Ми продајемо само оно што купимо у току дана.

Код уличног дилера купих одмах глатко 100 марака без икаквог мудровања. Продаде ми човек марку по 31 динар.

– Пошто купујеш – упитах га успут реда ради.

– По 30!

Исто к’о и по званичном курсу у банци.

А Бора Тодоровић на све ово почео би вероватно да скандира:

– Дилери поново раде, дилери поново раде.

Најпопуларнија валута у Србији

Мој колега Жића је успео да направи свадбено весеље у хотелу “Зелени венац” захваљујући агрегатима за струју.

Мада то нисам приметио првих дана, али оног дана када се први пут после 5. октобра на киосцима појавио нови “Глас Подриња”, наш локални недељни лист који излази четвртком, схватио сам:

Па ово није нормално, како ми ништа не видимо. Па сада су сви листови режимски. И они који су до пре неки дан била опозициони, постали су режимски, а они који су били режимски и даље су режимски. Код нових режимских није ни дошло до неких промена, а за оне старе сада пишу само нови људи, све остало је исто.

Треба мало причекати, можда ће се неко гласило од старих опозиционих вратити на изворно прокламовану линију. А од увек режимских тако нешто је нереално и илузорно очекивати.

из данашње штампе – 2

Србија, понедељак, 30. октобар 2000. године.

КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА КОШТУНИЦЕ УПОЗОРАВА НА КРШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244 УН

СРЈ НЕ ПРИЗНАЈЕ ИЗБОРЕ НА КОСМЕТУ

Кабинет председника СРЈ Војислава Коштунице јуче је саопштио да су локални избори на Косову и Метохији довели у питање остваривање Резолуције 1244 Савета безбедности УН и да СР Југославија не може да призна резултате тих избора из више разлога.

РЕДУКЦИЈА НЕ ДОНОСИ ЕЛЕКТРОПРИВРЕДИ СРБИЈЕ ЖЕЉЕНЕ ЕФЕКТЕ

ШТЕДЊА ГАСИ ИСКЉУЧЕЊА

Рестрикцијама се само тренутно заустави потрошња, јер кад струја стигне, сви навале да је троше

Примедба: Ово није потпуно тачно. Није баш да сви тако раде. Ја, на пример, још ни једном нисам укључио пећ на струју, а и телевизију не гледам много, јер се ретко потрефи да имам струју кад је има и Жељко, момак који нам је увео кабловску телевизија. А кад је и гледам, онда је гледам преко рачунара, па опет додатно не трошим струју.

ИТАЛИЈАНСКА “РЕПУБЛИКА” ИСТРАЖУЈЕ ГДЕ ЈЕ СВЕ ОТИШАО НОВАЦ ИЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ОДНЕЛИ 12 МИЛИЈАРДИ!

Уз породицу Милошевић и Борку Вучић, као протагонисте нечасних финансијских операција, лист означава Марјановића, Матковића, Шаиновића, Томића и Милутиновића

РАЗУМЕВАЊЕ ДРЖАВНОГ ВРХА ЗА ВРАЋАЊЕ ВЕРОНАУКЕ У ШКОЛЕ ОХРАБРИЛО СРПСКУ ЦРКВУ

ПОВРАТАК ВЕРИ ПРЕДАКА

Државно отварање према цркви покреће серију дилема:

Када би с наставом могло отпочети,

Ко би је изводио,

Треба ли то да буде обавезан или факултативни предмет

Вера није насиље – кажу у Српској цркви – и не треба је ником наметати

Коментар: Када сам био у војсци 1977/78. године упознао сам се са религијама и њиховим учењима детаљније него у току целог школовања. Чак смо имали и брошуре за сваку од великих религија, почев од хришћанства па надаље.

КАКО ЈЕ КОД ДРУГИХ

Аустралија, четвртак, 2. новембар 2000. године

Не знам колико те занима Аустралија, но ево неколико цртица о њој.

Централни делови Аустралије су полупустиња, а има и праве пустиње. Скоро да такве области заузимају 2/3 континента. Ипак, у тим крајевима, нађена су вредна рудна богатства.

У Аустралији, још од око пре 100 година, постоји водовод од цеви великог профила којим се доставља вода потребна за рад рудника злата у Западној Аустралији. Укупна дужина, почетком века изграђеног вода, је око 500 км! За то време огроман посао и инвестиција.

У земљи кенгура

Иако земља није насељена у довољној мери, ипак су урађени огромни јавни објекти: путеви, пруге, електромрежа, огромни водови воде као и бране за скупљање воде. Просто да се човек замисли ко је то све изфинансирао. (Јер Јужна Аустралија, где смо ми, нема више од 1.5 милион људи.) Све то што је израђено је јако подигло ниво друштвеног стандарда, а још почетком века (20-тог), живот је овде био тежак! Тај ниво општег (не личног) стандарда је оно по чему се разликује Запад од осталог дела света. То многи код нас (и другде) не схватају.

Много света овде живи на кредит. Кредити се лако добијају под условом да човек има сталне изворе прихода. Довољно је да је запослен. А купују се на тај начин и куће, и аута и свашта још. Тако да их има који живе доста удобно, а у дебелом су дугу!

Рационализација је постала права опсесија. Једна овдашња банка је објавила да ће затворити око 200 пословница широм Аустралије зато што њена клијентела много више, него пре, користи Интернет за обављање банкарских трансакција. Осим Интернета, пуно се тога обави и телефонским путем.

Свака кућа и стан има своје поштанско сандуче. Поштари моторима (које возе тротоаром) достављају пошту; само мало застану код сандучета да би је убацили. Пошта је углавном пословне природе: рачуни, извештаји и слично За неку годину многи ће је добијати преко Интернета. А у будућности, тешко да ће физичке и бити.

Локалне новине („Messenger“) се достављају бесплатно до свих станова и кућа, за разлику од нашег „Гласа Подриња“. У њима нема политике, усмерене су на локалне актуелности као и на оглашавачку делатност. Пошто им је читаност велика, увек има заинтересованих оглашавача.

За сада толико о приликама овде у Аустралији.

Не, наслов овог чланка не садржи типографску грешку. Јер дуо Дачић-Тачић, који је, уз посредовање “Хилари” и “Кети” и асистенцију страних и “домаћих” медија у Србији, одједном избио у први план и постао главни носилац грозничавих покушаја што брже “нормализације односа” између Србије и њене јужне покрајине, толико се често од разних гласноговорника ових дана помиње у истом даху да не би било чудно да се неко збуни па изговори нпр. Ивица Тачић или Хашим Дачи, па можда чак и Ивица Дачи и Хашим Тачић. Мада, вероватно не би много ни погрешио, јер су судбине и једног и другог у овом тренутку у великој мери међузависне и испреплетене. Обојици су потребни “поени” код својих западних “партнера”, жељних стабилизације и, по могућству, цементирања свог геополитичког пројекта на овим просторима, да би се и даље одржали на политичкој површини, и у том погледу не бирају средства, па ни саговорнике. Мада, да не буде забуне, у крајњој инстанци, и немају неку слободу избора.

07.11.2012. Фон стратешке културе, пише Александар Павић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Но, као што је одавно уобичајено, шиптарски западни “партнер” је поприлично “једнакији” од оног који је задужен за заступање српског интереса. Стога ће овај први бити сасвим слободан да јавно обзнани медијској васељени, под чијим снажним рефлекторима чак и најкрвавије руке очас избледе, како ће његова платформа за разговоре са Србијом бити “Декларација о независности Косова, Устав и закони и резолуција Скупштине Косова о нормализацији односа са Србијом”,¹ док је другом остављено да буде само млако реактиван и одговори да Тачи “може да изјављује шта год хоће, исто тако као што бих и ја могао да изјављујем шта год хоћу, али не желим. Немамо ништа против да разговарамо о тоталној и потпуној нормализацији односа, а то подразумева договор са Србијом и компромис”.²

Разлика је очита: један може да буде тврд и бескомпромисан у својим почетним изјавама, макар био оптужен и за најмонстроузнија могућа дела против човечности, док други, који би, ако не као премијер а онда као министар полиције свог “саговорника” једино морао да хапси првом указаном приликом, мора у старту да буде спреман на апстрактне “компромисе” сваке врсте, који су недефинисани и, стога, да би измамили још шире осмехе “Хилари” и “Кејти”, бескрајно “флексибилни” (што је термин који западни “партнери” вреднују у равни са терминима као што су “конструктивност”, “транспарентност”, и сл.). Да не говоримо о томе да, какав год био, овај први може ипак да се позове на неке акте чак и своје самопрокламоване “државе” и “скупштине” – док овај други не може да се позове на било шта. Јер, како је уочи “радне вечере” Тачић-Дачи заказане у бистроу “код Кети” за 7. новембар, приметио, на првом месту Борко Стефановић, од кога су нови премијер и нова влада већ направили праву громаду патриотизма и државне одговорности, “поставља се питање о чему се разговара тамо. Није јасно на основу ког документа се разговара, шта је наш план и шта желимо да постигнемо”.³ Посланик опозиционог ДСС-а Петар Петковић био је још оштрији: “Нити имамо платформу нити се о њој расправља. Не знам на основу чега председник Владе Србије одлази у Брисел да преговара када не постоји платформа а Скупштина га није овластила да учествује у разговорима са Тачијем”.⁴

Дакле, премијер/министар полиције Републике Србије не само да не ради ништа на хапшењу свог “саговорника” већ, штавише, с њим разговара мимо овлашћења, ванинституционално, узурпаторски. И ово последње, разуме се, није никакав проблем за представнике “најдемократскијих” држава на свету, као што уосталом нису ни гушења људских права у нпр. Саудијској Арабији, или крваво сузбијање про-демократских демонстрација у Бахрејну. А ова узурпација има пуну подршку и од највише политичке инстанце у земљи, председника Србије, по којем “сусрет премијера Србије и Косова Ивице Дачића и Хашима Тачија представља почетак нове фазе преговора Београда и Приштине”.⁵ Дакле, може се овде укратко констатовати да је стање у држави потпуно нерегуларно, измештено из институција, и да је политика нове власти волунтаристичка и потпуно неодговорна грађанима земље.

Ипак, терминологија премијера Србије која је најопаснија, поготово с обзиром да је коришћена не једном, гласи: “Апсолутно је немогуће да Србија призна овако проглашену независност Косова”, и она је поновљена током његове текуће посете Италији.⁶ Ово је уствари само варијација на крилатицу претходне власти, по којој Србија наводно никад неће признати “једнострано проглашену” независност “Косова” – али је ипак нешто прецизнија. Јер, јасно је, оваквом фразеологијом се жели рећи, тј. послати порука, да је Србија ипак спремна да призна неким другим начином проглашену независност “Косова”. Одатле и Дачићево непрестано посезање за термином “компромис”. Јер, то би било оно што би задовољило чак и међународно право, које нема никакав проблем са сецесијом, под условом да је она плод међусобног договора између изворне државе и сецесиониста. Дакле, опет је јасно, садашњи премијер Србије само наставља да трасира пут свог претходника, сасвим постепено појачавајући ватру на којој се кува српска жаба, кроз процес “нормализације” и “евроинтеграција”: “Напредак у дијалогу Београда и Приштине треба да прати напредак Србије у евроинтеграцијама”, како је изјавио Дачић после састанка са италијанским министром спољних послова Терцијем.⁷

Западне силе су већ више пута јавно изјавиле, последњи пут из уста “Хилари” у Приштини: “Противимо се сваком разговору о промени граница или поновном отварању (питања) независности Косова”.⁸ Дачић и Николић су, с друге стране, беспоговорно прихватили даље “покровитељство” управо тих западних сила над тзв. преговарачким процесом између Београда и Приштине, и не показују никакав капацитет за самостално деловање мимо оквира које су западне силе зацртале. На тим “оквирима” константно инсистира и први потпредседник Владе, Александар Вучић, који непрекидно најављује “тешка” па чак и “незадовољавајућа решења” везана за Косово и Метохију.⁹ Садашња власт у Србији, дакле, не даје никакав аргумент који би оповргао тврдњу да је њен главни задатак да, што је могуће мирније, преда Косово и Метохију у непријатељске руке – а да притом није обезбедила чак ни гаранцију да ће Србија ишта добити заузврат (иако би, разуме се, и то било неприхватљиво, али би бар могло да се кандидује као опција која би се понудила гласачима). И лако се онда може закључити да је сва пропратна бука везана за “борбу против корупције”, “прислушкивање председника и потпредседника Владе”, разноразна хапшења, итд. фактички само димна завеса иза које треба да се одвија главна радња представе – следећи корак који приближава лажну државу “Косово” међународној афирмацији која јој је неопходна. Дошао је крајњи час да се овај процес у Србији заустави. Једино питање које треба поставити је да ли ће сами грађани бити приморани да делују брже од Уставног суда, којем је ДСС 6. новембра поручио да је “изузетно важно да што пре донесе одлуку о одлагању примене уредби донетих на основу дијалога Београда и Приштине, односно до коначне одлуке УСС о њиховој уставности”.¹⁰ Подразумева се да ова одлука УСС треба да буде донета најкасније пре почетка примене било ког дела бриселских споразума који су досад посгигнути са Приштином.

1 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=11&dd=04&nav_category=640&nav_id=657649

2 http://serbian.ruvr.ru/2012_11_06/93656919/

3 http://www.nspm.rs/hronika/borislav-stefanovic-sastanak-dacic-taci-problematican-jer-nema-drzavne-platforme.html

4 http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/petkovic:-dacic-nema-ovlascenje-za-dijalog-sa-tacijem_351586.html

5 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1198024/Nikoli%C4%87%3A+Po%C4%8Detak+nove+faze+pregovora.html

6 http://serbian.ruvr.ru/2012_11_06/93656919/

7 http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-napredak-u-dijalogu-beograda-i-pristine-treba-da-prati-napredak-srbije-u-evrointegracijama.html?alphabet=l

8 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Hilari-Klinton-u-Pristini-Nezavisnost-Kosova-nesporna.sr.html

9 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/266543/Tesko-resenje-za-Kosovo

10 http://www.fakti.org/serbian-point/dss-ustavni-sud-ima-istorijsku-obavezu-da-ne-dozvoli-granicu-izmedju-srbije-i-srbije

Ових дана српска влада је обележила 100 дана свог рада. Уколико би се говорило о видљивим резултатима – министри најчешће говоре о два решена проблема: зауставили су банкрот државе и почели борбу са криминалом. Позиција је довољно јасно испољена још по једном питању: Србија никада неће престати да тежи за уласком у Европску унију. Сви остали проблеми чекају да се руководство земље јасно изрази. На пример – Косово. Мада су преговори с Приштином већ почели, а председник Т. Николић је изјавио да постоји разрађен план Београда и у вези са Косовом, и у вези са преговорима који се назиру – тај план није нико још видео. Председник упорно понавља да план представља државну тајну. Функционери, новинари и експерти настављају да гледају у длан шта се од њих може очекивати.

07.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Јелена Гускова, за ФБР приредила Биљана Диковић

Питања међународних односа и позиција Србије, њени приоритети такође још увек нису за сада у центру пажње руководства земље. Западни новинари често Т. Николића називају руским штићеником. Када су ме у вези са тим питали у Београду ја сам увек одговарала да Русија, на жалост, никада није подржавала ни једног кандидата у Србији, а спремна је да сарађује са сваким министром и председником које изабере народ. Истина, Москва је говорила да претходна власт није увек била коректна према Русији, те се зато она сад нада да ће са новом политичком елитом Србије моћи да успостави стабилне пријатељске везе.

Главни став на путу грађења таквих односа требало је да буду посете Председника Србије Москви и Сочију, разговори министра одбране А. Вучића са Д. Рогозином, саопштење Москве о издвајању 1 милијарде долара за подршку српском буџету – уз 800 хиљада долара, које су већ одобрене српским железницама. Т. Николић је саопштио да је почела „нова ера у односима Србије и Русије“¹. У једном интервјуу он је изразио уверење да ће Србија постати мост између ЕУ и Русије, пошто је подвукао да са Москвом, која Београду никада није постављала никакве услове², има изузетне односе. Каква је перспектива за стабилност и чврстину таквих односа?

Да би се одговорило на то питање само се треба сетити да Западу не може да се допадне побољшање односа међу нашим двема земљама, јер је тај Запад читаве две деценије радио на његовом рушењу. Тако да су у Београду почели да се, посетама, смењују политичари из Европе и Америке.

Предлажемо да се не гата како ће се развијати односи између Београда и Москве, већ само да погледамо неколико чињеница које говоре саме по себи:

·                                 Србија је подржала санкције ЕУ против Ирана, мада је Русија била њихов жесток противник³,

·                                 Србија је у Генералној скупштини УН 8. августа гласала за резолуцију која је осудила режим сиријског председника Башара, мада су Русија и Кина гласале против те резолуције⁴,

·                                 Србија је на заседању ОЕБС-а осудила Русију због Пуси Рајот,

·                                 Т. Николић није могао да у току састанка са В. Путином потпише са руским партнерима Уговор о испорукама гаса, јер је министарка енергетике Зорана Михајловић, која је до тада више пута иступала против постављања Јужног тока кроз Србију, заменила документа завршне варијанте Уговора без знања Председника, покушавајући да из текста избрише „Југоросгаз“, који је један од учесника у пројекту⁵.

·                                 Затим, док Т. Николић на састанку са В. Путином у Сочију није потписао Уговор о стратешком партнерству са Русијом, министар одбране и први заменик премијера А.Вучић у Немачкој даје изјаву да је „Немачка – главни стратешки партнер Србије“⁶.

Наравно, свакако да постоји жеља да се оправда Председник који представља власт – хајде, де – није знао шта су саветници и министри чинили. Наравно, напредњаци су млада странка, немају довољно велики кадровски потенцијал, али то не би требало да правда саветнике који чине такве грешке.

Још један пример. Саветник Т. Николића, професор Оливер Антић, је шокирао и уздрмао јавност изјавом да би за Југославију било боље да је остала у пакту са Хитлером, него што се борила против фашизма⁷. И новинари су такође почели да мењају тон, неумешно се додворавајући власти. Појављују се чланци са називима „Руси газдују Србијом“⁸, о руским кредитима се подругљиво пише: „Кад нема кише – добар је и град“⁹. Такође, на пример, Д.Анђелковић у журналу „Печат“ пише: „ми, који смо одсечени НАТО кордоном и од ЕУ, и од Русије, на жалост,… нисмо у сфери… њених животних интереса“¹⁰ . И сам прави закључак: „Русија данас у нашем окружењу не представља најјачи војно-политички фактор“ , те предлаже да се преоријентишемо на евро-атлански блок, све док и у њему не дође до распада, као некада у совјетском.

Руски политичари за сада не реагују никако на те чињенице. Али српске новинаре занима одговор на питање: „Да ли то српски политичари свесно саботирају сарадњу са Русијом или се заиста ради о дилетантима који њоме руководе?“¹¹

1 http://www.dnevnik.rs/politika/nikolic-i-putin-o-juznom-toku-i-kreditu-za-popunu-budzeta

2 http://www.fakti.org/serbian-point/nikolic-nezavisnost-kosova-neka-bude-uslov-za-ulazak-u-eu-a-ne-za-pregovore

3 http://www.telegraf.rs/vesti/politika/403370-zameramo-se-rusiji-srbija-uvela-sankcije-iranu

4 http://www.newsland.ru/news/detail/id/1012271/

5 http://www.nspm.rs/hronika/blic-nikolic-ljut-na-ministarku-energetike.html

6 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Najvise-pocasti-za-Vucica-u-Berlinu.sr.html

7 http://www.slobodnaevropa.org/content/nikolicev-savetnik-bolje-je-bilo-sa-hitlerom/24734203.html

8 http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/07/druga-srbiia-i-rusofobiia.html

9 Исто

10 Анђелковић Д. Кавкаске паралеле // Печат. – Београд, 2012, бр. 240, с. 17.

11 http://facebookreporter.org/2012/11/01/%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B8%D0%B4-%D1%88%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85/