ЗВЕЧАН – Срби су јутрос у девет сати блокирали магистрални пут Приштина – Рашка у месту Рударе код Звечана протестујући због хапшења Славољуба Јовића званог Паги из Косовске Митровице.

10:50 ФБР

ЗАВРШЕНА ЈЕ БЛОКАДА ПУТА У РУДАРУ КОД ЗВЕЧАНА,
СРБИ СУ ПОСЛЕ САТ ВРЕМЕНА ПРЕКИНУЛИ БЛОКАДУ ТОКОМ КОЈЕ СУ ТРАЖИЛИ ДА СЕ СЛАВОЉУБ ЈОВИЋ БРАНИ СА СЛОБОДЕ

10:00 ФБ ВЕЧНА СРБИЈА: „Када се разговара са људима тамо, осећа се да постоји велики степен напетости, које у сваком тренутку могу да се претворе у акцију – са дометом који сеже од обичних демонстрација, какве познајемо и у Немачкој, све до насилних акција већих размера, па и заседа, какву смо 7. септембра имали против једне патроле Еулекс полиције“, рекао је Халбауер у интервјуу за портал немачког Бундесвера.
Упитан какав је утисак стекао у разговору са Србима на северу Косова, Халбауер је одговорио да је разговарао са готово свим „групацијама“ које утичу на формирање њихове политике, па тако недавно и са Србима који чувају блокаду на мосту у северној Косовској Митровици. „Став тих људи је јасан, а исказан у речима: ‘Никада нећемо одустати. Косово остаје Србија'“, рекао је немачки генерал.

09:00 ФБ Марија Тодоровић, ФБ ВЕЧНА СРБИЈА, новости.рс

Магистрални пут у Рудару код крста, који је подигнут током протеста Срба прошле године, блокиран је путничким аутомобилима који су препречени преко обе коловозне траке и протиче мирно, јавља Тањугов дописник са лица места.

Председник Српског националног већа Косовске Митровице Небојша Јовић изјавио је да је данашње окупљање Срба у Рудару најава за велики протест Срба који ће у петак бити одржан у северном делу Косовске Митровице.

Јовић, који је, иначе, брат ухапшеног Славољуба, рекао је да грађани захтевају да се Славољубу Јовићу омогући одбрана са слободе и да им није намера да на било који начин утичу на процес који се води пред српским правосуђем.

„Напротив, убеђени смо да је Паги невин и протестом желимо да укажемо и на то да ли држава има снаге да затражи одговорност Кфора за покушај масовног убиства грађана 1. јуна у Рудару и за насиље на Јарињу и Јагњеници“, рекао је Јовић.

Он је апеловао на представнике Кфора и Еулекса да не повуку ни један потез који би могао да дестабилизује ситуацију на северу покрајине.

Виши суд у Краљеву одредио је прошле седмице притвор до 30 дана Славољубу Јовићу и покренуо истрагу против њега због сумње да је 1. јуна 2012. у Рудару код моста на реци Ибар покушао да убије припаднике Кфора.

 

 

Чују се мишљења да је издаја у данашњој Србији, у одсуству других, постала готово једина национална стратегија. То се очитује у свим областима друштвеног живота. Испоставе Новог светског поретка у виду тзв. невладиних организација тврде да је издаја превазиђен појам, да он више не постоји, да издајнике измишљају противници демократије. По њима је сасвим нормално да се иде код непријатеља док он сеје бомбе и смрт, да се захтева јаче бомбардовање и да се то не карактерише као издаја него као политика у интересу народа и у духу времена.

06.11.2012. извор: НСПМ, пише: Радомир Кошанин, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тумачење појма и издаја кроз историју

Покушаћу да на основу нагомиланог вековног искуства одговорим на ово питање позивајући се на кључне догађаје и дилеме пред нашом државом, али и карактерологију самог српског народа.

Одмах треба рећи да издаја није само наша специфична особина. Писана историја људске цивилизације пуна је таквих примера почев од Јуде Искариотског и Исуса Назарећанина, Авеља и Каина, Брута и Цезара . . .

О издаји су писали многи, а ради подсећања ћемо цитирати само неке:

– стари мудри Римљани су о томе рекли “Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt” што у преводу са латинског језика значи “издајници су мрски и онима којима служе” (Албин Вилхар, “Латински цитати”).

– у Међународном лексикону цитата (International Thesaurus of Quotations”, Penguin Books, London) налазимо шта је о издаји записао велики шпански књижевник Мигуел Сервантес у свом “Дон Кихоту”. Он каже “да се издаја награђује, али су издајници презрени”.

– Вилијем Шекспир у “Отелу” каже: “Он не мрзи Дездемону, него у Дездемони издајицу”.

– Џон Харингтон о издаји пише: “Издаја никад не успева. Зашто? Ако успе, нико се не усуђује да је назове издајом”.                   

(Sir John Harington, “Of Treason”, Epigrams, 1615.)

– у Речнику српско-хрватског књижевног и народног језика у издању САНУ под одредницом издаја налазимо да “народ сматра за највећу издају кад неко изиђе из борбе жив, а свога старешину пусти да погине”.

– велики Његош у “Горском вијенцу” каже “великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице”.

– а веб сајту http://www.draganbabic.com, којим се користио у свом другом идентитету Др Радован Караџић, може се прочитати и да “онај који прода рода свога, нека две раке ископа”.  

Староримски државник и филозоф Марко Тулије у својим делима о издаји пише: “Нација може да преживи будале, па и оне најамбициозније. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носио своју заставу отворено. Док се издајник креће слободно међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима Сената. Такав издајник нам се не појављује као издајник. Он прича гласом који је жртвама близак и пријатан. Његово лице и начин одевања слични су њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације. Он ради скривено и незнано у ноћној тмини, подривајући темеље града. Он шири заразу у телу политике све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга”.     

О издаји у Срба

У српској епској поезији посвећеној Косовском боју говори се о томе како је упркос клетви на вечери пред одсудну битку, Вук Бранковић сутрадан издао кнеза Лазара. Иако о томе нема поузданих података, то је све до данас постао синоним највеће издаје у српској историји. Међутим, историјски документи су забележили један други стварни догађај. Наиме, српски велможа Константин Дејановић, који је владао простором између Ћустендила у данашњој Бугарској, Струмице и Куманова у данашњој Македонији, не само да се није придружио кнезу Лазару, већ је богато на свом двору угостио турску војску на челу са Муратом и његовим синовима Бајазитом и Јакубом.

Када се после слома Првог српског устанка Карађорђе Петровић из Русије вратио у Србију, којом је као турски вазал владао Милош Обреновић, он је одмах отишао у Велику Плану свом куму Вујици Вулићевићу, верујући да је ту најсигурнији. Уместо да му обезбеди састанак са Милошем, кум га по његовом налогу мучки убија на спавању у Радовањском лугу 13. јула исте године. Ово је још веће проклетсво, јер се кумство код Срба поштује и преноси са колена на колено и третира као најближе сродство. Круна овог издајства је слање главе вожда Карађорђа у Истанбул као доказ вазалне оданости Порти. Због гриже савести је касније ту подигнута црква Покајница, али то није избрисало ову издају и проклетство Обреновића.

Чин издаје је било и приступање тзв. Тројном пакту, који су у име владе потписали Цветковић и Мачек са Рибентропом и грофом Ћаном, односно Хитлером и Мусолинијем у марту 1941. године. То је резултирало великим демонстрацијама у Београду под слоганом “боље рат него пакт”. Србију су окупирали Немци, а њом су формално управљали домаћи квислинзи. Малолетни краљ Петар II Карађорђевић је са дворском камарилом побегао преко Каира у Лондон и одатле уз помоћ Уједињеног Краљевства изигравао власт.

Српски комунисти су се после Другог светског рата трудили да докажу да су највернији следбеници идеја марксизма, лењинизма и стаљинизма. Многи су то платили главом или дугогодишњом робијом на Голом отоку, српској варијанти Гулага. Само захваљујући њиховој ревности забрањен је повратак Срба протераних са Косова и Метохије у своје домове и на своја имања, што је допринело промени етничке структуре становништва на терену. Они се нису противили ни сељењу индустријских капацитета из Србије у Словенију и Хрватску уз образложење да је то због очекиваног напада снага Варшавског уговора на нашу земљу после резолуције Информбироа. Ти капацитети су тамо трајно и остали, а Србија им је служила као сировинска основа.

аНАТОмија издаје после 2000. године

Чују се мишљења да је издаја у данашњој Србији, у одсуству других, постала готово једина национална стратегија. То се очитује у свим областима друштвеног живота. Испоставе Новог светског поретка у виду тзв. невладиних организација тврде да је издаја превазиђен појам, да он више не постоји, да издајнике измишљају противници демократије. По њима је сасвим нормално да се иде код непријатеља док он сеје бомбе и смрт, да се захтева јаче бомбардовање и да се то не карактерише као издаја него као политика у интересу народа и у духу времена.

Све је почело киднаповањем Слободана Милошевића и његовом испоруком Хашком трибуналу. Јуда је издао Исуса Христа за 30 сребрњака, а Н.Н. извршилац из ДОС-а је за свој труд примио 5 милиона америчких долара. Додуше, Јуду је ипак гризла савест, па је после Исусове смрти вратио награду и обесио се. Наш, за разлику од њега, нема тих брига. Он већ деценију ужива у плодовима свога „рада“.

Ратни авиони НАТО пакта су се после 78 дана бомбардовања Србије и пошто су на њу истоварили демократију повукли у своје базе, али су на терну оставили своју ДОС пешадију са 18 бригада и безброј чета у облику НВО. Одмах је кренуо „победнички“ пир. Најпре су повучене тужбе против шефова држава чланица НАТО, које су нас бомбардовале уз образложење да су то наши пријатељи и да је Косово демократско питање и да ће оно уз њихову помоћ бити решено.  

Прва се на удару нашла Војска. Ту се јавно и отворено испуњава начело НАТО стратегије да “политички пораз једне нације није коначан када непријатељски војници окупирају њену територију, већ када непријатељски функционери окупирају институције друштва и над њима остваре контролу”. У “помоћ” држави притичу Сорошев Фонд за отворено душтво, касније преименован у Фонд за политичку изузетност, Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за хуманитарно право, Центар за културну деконтаминацију, Југословенски комитет за људска права, Европски покрет за Србију, Жене у црном и безброј сличних антисрпски профилисаних организација.

Разбијање српске војске са тезом да је земља сиромашна да издржава тако велики војни систем и да јој не прете спољни безбедносни изазови почиње преузимањем тзв. НАТО стандарда развијених за новокомпоноване земље из састава бившег СССР-а и Источне Европе. Правим српским патриотима, браниоцима Србије, је понуђена опција “прилагоди се или иди” намењена губитницима, уместо да им се да статус ратних ветерана који су се борили за очување и спас српства на просторима бивше Југославије и Косова и Метохије. Тако је официр који је оборио невидљиви амерички авион Stelt завршио као пекар, уместо да му се додели највеће војно признање! У акцији „Призма“ спроведеној 2005. године из војске је отпуштено 9300 старешина, који као бескућници тумарају по подрумима широм земље Србије. Над многима висе потернице хрватске неоусташке државе за наводне злочине у тзв. лијепој њиховој.

У међувремену је Србија приступила Партнерству за мир (читај партнерству за рат). Без одлуке парламента потписан је уговор о слободном пролазу НАТО снага преко територије Србије, а касније се потписује и споразум о размени обавештајних података између Србије и НАТО.

Како другачије него издајом назвати одустајање од тужбе наше државе против 19 земаља НАТО за надокнаду стварне штете од преко 100 милијарди долара проузроковане уништењем привредних и инфраструктурних објеката широм земље, коју су “експерти” који се крију иза шифре “Г–17” после 5. октобра 2000. године умањили на 35 милијарди долара.  

И повлачење противтужбе према Босни и Херцеговини можда би се могло окарактерисати као издаја имајући у виду пресуду коју је по њеној тужби према С.Р. Југославији, односно Србији као држави сукцесору, донео Међународни суд правде у Хагу?

Како се другачије може назвати одлука да се из српских затвора пусте сви шиптарски терористи а за узврат не добије ниједан Србин, жив или мртав, из њихових логора? Шта тек рећи о извињењима званичној Хрватској, која они нису ни тражили, усвајање резолуције о геноциду и клањање муслиманским жртвама у Сребреници, а да се то исто не учини и српским у Кравици и другим сличним “дипломатским” гафовима просрпског председника Републике?

После оштрих реакција неких патриотских странака и организација, а посебно Руске Федерације, владајућа гарнитура одлучује да издају легализује усвајањем Закона о сарадњи са Хашким трибуналом. Од тада почиње отворена хајка на Србе са јавних и тајних потерница. Више се не зна ни ко, ни где, ни како хапси те људе. У дневном листу “Политика” објављен је 14. априла 2008. године чланак у коме се наводи да је у процесима пред Трибуналом у Хагу и код специјалних судова за ратне злочине у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини укупно донето пресуда за 699 Срба, 26 Хрвата, 8 тзв. Бошњака, 3 Албанаца, тј. шиптара и једног Македонца. Познато је да се пред судовима у Хрватској воде поступци по тајним потерницама против још око 1.500 Срба из Републике Српске Крајине.

Интересантно је да је и Тужилаштво за ратне злочине у Београду од свог оснивања 2005. године процесуирало укупно 150 лица, од чега 112 Срба, 37 Албанаца и једног Хрвата.

Овде је, истине ради, потребно направити паралелу са Нирнбершким процесом против вођа нацистичке Немачке после Другог светског рата. Тамо је 12 челних људи политичког и војног врха осуђено на смрт, њих 4 на укупно 65 година затвора, а 3 на доживотну робију, док су тројица ослобођена оптужби. Једном није ни суђено због лошег здравственог стања, а један је извршио самоубиство. Нико од процесуираних није осуђен за злочин геноцида, упркос чињеници да је извршен до тада невиђени погром над Јеврејима, Ромима и Словенима.       

У Хашком трибуналу је већ донето неколико пресуда Србима у којима су они осуђени за злочин геноцида и етничко чишћење. За то време наши “евроатлантисти” упорно понављају да је улазак Србије у Европску Унију и НАТО једина алтернатива. Уместо да поништи договоре, које је постигао чиновник Министарства иностраних послова Борко Стефановић са представницом сецесиониста са Косова и њиховим спонзорима из Европске уније као неуставне, наша Влада и Председник подижу „преговоре“ на највиши политичли ниво.  

Др Радмила Милентијевић, професор на америчком универзитету, једно време члан српске владе, запитала се у једном интервјуу: “Шта је Србија добила када је пред Вашингтоном почела да пузи? Презир. Запад ништа мање Србију не мрзи, само је сада још више презире!” То ме подсетило на изјаву једног од твораца Новог светског поретка Хенрија Кисинџера: “Бити непријатељ Сједињених Америчких Држава је опасно, али бити њихов пријатељ је кобно”.  

Посебно поглавље у новокомпонованој историји представља релативизовање отпора и борбе против нацистичке окупације у време Другог светског рата. Законом донетим у Скупштини легализовано је квислинштво представљањем четника највећим борцима против немачких и италијанских окупатора, без обзира на чињеницу да су се они пред крај рата повлачили са немачком војском са грчког фронта под командом генерала фон Лера заједно са усташама, недићевцима, љотићевцима и фолксдојчерима ка Аустрији. Готово сви народни хероји су “изгубили” називе улица у српским градовима, бисте су им порушене или претопљене као старо гвожђе, а исту судбину су доживеле и улице руских генерала, који су учествовали у ослобађању Београда 1944. године. Са таквим теретом, објашњавају нам, не можемо ући у евро-атлантске интеграције. Али смо зато у Новом Саду добили улицу Џона Ленона, оснивача рок групе Битлс, а у Житишту подигли споменик боксеру Рокију, имагинарном филмском лику, кога у наставцима тумачи Силвестер Сталоне. Једва чекам да се испред новог телевизијског торња на Авали постави табла захвалности Хавијеру Солани, оном истом који је наредио да се он 1999. године сруши под теретом НАТО бомби.

Култура је такође реформисана према НАТО стандардима. Пробајте да од Министарства културе добијете средства за финансирање филма, телевизијске серије или издавање књиге на колико-толико објективне националне теме, поготово о догађајима из најновије историје: разбијања Југославије и одбране од НАТО агресије. То би у добром делу распршило унапред прихваћену слику и “истину“ створену у студијима глобалних телевизија попут CNN, BBC и Euro News. Али, ако се ради о Србима као лошим момцима, псима рата и криминалцима, довољно је да покуцате на врата било које амбасаде земаља чланица НАТО у Београду и мреже њихових испостава у виду организација тзв. цивилног сектора. Они ће за вас излобирати чак и неку престижну домаћу или инострану награду на филмским или телевизијским фестивалима. Али зато наш Јавни сервис (некадашња ТВ Бастиља) упорно одбија да јавности прикаже филм „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског.

Tако смо, путујући кроз историју и литературу, од негдашњег третирања издајника као највећег зла за народ и државу стигли до најбоље плаћеног занимања у проевропској Србији: заштићени сведок, или сведок сарадник. На цени су кооперативни Срби, спремни да националну припадност замене за белу Шенген листу, а веру за вечеру. Опрости им Боже, и ако знају шта раде!

Издаја је увек била појединачни акт, али је изгледа у данашњој Србији подигнута на ниво државне политике. Куда смо се запутили и где ћемо стићи тако идући, само Бог зна, али се бојим да смо и њега издали, или нас је он сам оставио.

Има ли излаза?

После свега се поставља питање има ли излаза? Пред истом дилемом се пред избијање Првог светског рата после ултиматума Србији од стране Аустро-угарске монархије нашао Никола Пашић. Наиме, чланови његовог кабинета су га запитали: “Господине председниче, имамо ли излаза?”, на шта им је мудри Баја одговорио: “Има, али ми нећемо да излазимо”, објашњавајући им да се проблем не решава тако што се остави у соби и изађе на врата, већ се са њим бори и побеђује. На свој начин их је храбрио говорећи им „Не бојте се, добро бити неће“ и „Спаса нам нема, пропасти не можемо“.

У савременом свету у време успостављања глобалног система Новог светског поретка развијене су три могуће стратегије отпора:                        

– стратегија супротстављања,

– стратегија балансирања и одвраћања и

– стратегија прилагођавања и попуштања.    

Прва стратегија је резервисана за земље које располажу јаким војним ресурсима, укључујући нуклеарне потенцијале, попут Ирана, Северне Кореје и Белорусије. У последње време се ствара снажно упориште антиглобализма у Јужној Америци на челу са Венецуелом, која се захваљујући свом богатству у нафти и гасу развила у економског лидера континента заједно са Бразилом и Чилеом. Без њихове помоћи народ Кубе сигурно не би издржао готово полувековне санкције САД-а.

Друга стратегија је привилегија две најмоћније земље изван глобалистiчког круга: Руске Федерације и Народне републике Кине. Данас је већ успостављен формални савез држава под називом Брикс, скраћеница почетних слова њихових имена: Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. У њима је сконцентрисана огромна привредна и војна снага, а чине скоро две трећине укупног светског становништва.

Трећој стратегији прибегавају економски и војно слабе земље. Стратегијом добровољног попуштања користиле су се многе државе настале распадом бившег СССР-а и Југославије. Оне су пале под утицај САД и Европске уније, јер су им ове помагале финансијски тражећи од њих политичке уступке на принципима штапа и шаргарепе. Наметнута стратегија попуштања и прилагођавања се користи у многим земљама Африке, Азије и Јужне Америке. Реч је о економски сиромашним земљама са важним геостратешким положајем и минералним богатством. Наша земља је случај комбинације све три варијанте ове стратегије.

Академик Матија Бећковић у својој књизи „Косово најскупља српска реч“ у издању „Гласа цркве“, Ваљево, 1989. године, између осталог, каже: „Кад бисмо то Косово изгубили, само бисмо доказали да смо потомци оних који су тамо издали још 1389. године. И још горе, изгубити на косову није исто што и изгубити Косово“.

Лазарева клетва на Газиместану пред полазак у бој на Косову би требало да одзвања у свести оних наших политичара који данас одлучују о будућности Косова и Метохије, јер се на њему најјасније види „ко је вера, а ко је невера“.

Академик Љубомир Тадић је 1986. године објавио књигу са упитним насловом „Да ли је национализам наша судбина?“. Шта ви мислите, да ли је издаја наша национална судбина?

 

Такозвани заменик такозваног премијера, такозвани министар администрације и локалне самоуправе и председник Самосталне либералне странке Слободан Петровић и такозвана председница Косова Атифете Јахјага посетили су јуче Велику Хочу, Мамушу, Ораховац и Призрен.

Циљ ове посете био је боље, између осталог, упознавање са животом грађана ових места. У пратњи градоначелника ових општина, такозвана председница и такозвани заменик такозваног премијера разговарали су са грађанима о њиховим проблемима.

„Наша мисија је унапређивање услова живота и локална самоуправа тако нешто може да пружи. Поред тешке економије и веома тешке ситуације када је у питање запошљавање на Косову, наша посвећеност и тежња ка европским стандардима не посустаје“, рекао је такозвани заменик такозваног премијера Петровић у Великој Хочи, након посете новоизграђеном парку , и винаријама.

Клирици ЕРП и дечански монаси су и овога пута били ти који су указали гостопримство представницима терористичких и сепаратистичких институција на КиМ. У овом случају отац Марко, дечански монах, као и у случају посете Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани и овога пута са задовољством дочекује оне који желе да откину парче најсветије српске земље.

Да ли смо заиста достојни потомци својих славних и светих предака, запитајмо се?

Линк ка делу текста можете погледати овде

Уредништво „Срби на окуп“

Невероватне су границе до којих иде потцењивање и омаловажавање сопственог народа и сваког његовог припадника. Политичари и аналитичари су спремни да грађане ове земље олако прогласе необразованим, неинформисаним или, у суштини, глупим уколико не деле њихове политичке ставове или се не уклапају у њихове, унапред задате, представе о интересима тог истог народа.

05.11.2012. србин.инфо

Најновији пример је тумачење резултата анкете коју је у времену од 18. до 25.септембра ове године реализовао ЦЕСИД а за потребе Београдског центра за безбедносну политику. У овој анкети је констатован пораст „евроскептицизма“ и отпора према уласку наше земље у НАТО а посебно у Београду и међу популацијом старости између 18 и 29 година. Конкретно 54% ученика и студената је против а 36% је за приступање ЕУ. Јасно као дан. Наравно да нема аналитичара као што је господин Владимир Павићевић (актуелни председник Истраживачког форума Европског покрета у Србији) који покушавају да резултате истраживања релативизују. За кривце су овај пут одабрани „политичари“ али је листа оних који нам „кваре децу“ сигурно подужа.

Аналитичар је покушао да пунолетне грађане ове земље, најобразованији део наше популације, носиоце нових идеја и младалачке енергије прикаже као незрелe и поводљиве, а себе и њему сличне представио као могуће старатеље.

Нама који смо запамтили стара, социјалистичка, времена све ово личи на „комесаре“ које у име других знају шта је за њих добро и који су спремни да то добро мало погурају, ако је потребно и силом.

Млади, који у већини познају стране језике, користе интернет, међусобно су спремни за размену идеја и информација не окрећу леђа европским вредностима. Они једноставно нису задовољни институционалним оквиром који пружа ЕУ као облик политичког организовања европских држава.

Није случајно да је филм „Маратонци трче почасни круг“ један од најпопуларниjих филмова на нашим просторима. Време је да неко пошаље Пантелију и дружину у пензију и да преузме породичну фирму. Наша генерација је већ уморна. И док ми верујемо да у овој напаћеној и опљачканој земљи само Немац може завести ред, стасала је нова генерација која верује у себе, своје знање и способности. Они верују да ову земљу могу учинити ефикасном, праведном и развијеном и да им за то није неопходна подршка ни Америје ни ЕУ.

Они знају и смеју. Потребно је само дати им шансу и не третирати их као малолетне и малоумне.

 

Аутор је повереник Двери за Ужице

Драган Крсмановић

О расколницима, секти, јеретицима и путешествујућим

Само слепи, или они који намерно своје очи затварају, не виде да се последње две године води прави „грађански рат“ унутар СПЦ. Постоји велика духовна пометња у редовима хришћана безусловно верних патријарху СПЦ и Синоду СПЦ.

05.11.2012. извор: СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

За спречавање те пометње на сајту СПЦ на истакнутом месту стоји непрекидно текст са насловом: АРТЕМИЈЕВА СЕКТА-ПАРАСИНАГОГА-ПАРАЦРКВА. Текст је потписан човеком бриљантне интелигенције, који сам себе назва епископ из Херцеговине Светог Саве. Не бих се упуштао у теолошка надмудривања, ја – неуки и „незнавени зилот“ (по најновијој класификацији датој у поменутом тексту) једино бих запитао: да ли је Свети Сава крст и панагију крио у џепу или их поносно показивао и њима земљу српску и себе штитио од демона и наопаких људи?

Не знамо шта је у том џепу епископа Атанасија. Поменути (самопензионисани) епископ се пресрећан, такође кријући нешто у џепу, фотографисао поред споменика свог пријатеља масона. Сви се надају да је сакривена ствар у џепу крст Господњи. Не знам шта је горе – крст немати или га крити и клањати се Велијару? У поменутом тексту на сајту СПЦ он каже, између осталих „бисера“, да се у селу Љуљци (тачно је Љуљаци) врши паралитургија у парацркви. Ипак суве гранчице унутар иконе Мајке Божје у овом, духовно, прелепом храму цветају целу годину дана (као Аронов штап) и говоре сасвим друкчије. Изгледа да се у уму парадуховне паравеличине много тога узмутило. Народ непогрешиво каже ако коза лаже рог не лаже. Присетимо се овде и земљотреса који се догодио 1. новембра 2010. током изгона и само на дан пре имендана владике Артемија – дана помињања славног великомученика Артемија. Ко има очи да види упозорење нека види! Нажалост, они којима је упозорење упућено са обе руке су очи покрили.

Погледајмо сада мало ка наследнику патријарха Српског Павла. Ко се може назвати оцем народа православног ако не патријарх? Патријарх – какво узвишено и величанствено име, од Авраама до данас? Али, шта рећи за патријарха Иринеја а не заплакати? Шта да кажу деца коју отац на силу нагони да као мајку признају блудницу која им страшном злобом поби толико браће? За неке „зилоте“ овај патријарх је јеретик откривене главе, за друге није, али су сви сагласни да се он жалосно клиза ка јеретицима. И то после прекрасног изборног програма састављеног у стилу Цицерона, минимумом речи и максимумом садржаја. Да га поновимо: 1. следити Светог Саву и 2. борити се за Косово. Нисам способан за неку високоумну теолошку анализу па ћу покушати да изнесем неке аналогије духовног и материјалног догађања. Јерес је духовна прељуба и то страшна, на коју се по псалмима цара Давида Господ највише гневи. Зашто су римокатолици јеретици? Одговор је прост, јер у Симболу вере стоји: ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНУ СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ. Не постоји римокатоличка црква и остале (из ње произашле) цркве, већ само једна ЦРКВА – православна. Саслуживање са јеретицима је несумњива прељуба in flagranti чија су „ванбрачна деца“ у овом случају унијати (канони са казнама расчињења управо служе да се каже шта са таквим прељубницима чинити). Паљење свећа на јудејској менори током хануке – најблаже гледано је то намигивање и флерт који води ка новој прељуби (откривене главе). Екуменизам (или како неки воле да га зову икуменизам) представља клизање од мале прељубе, без физичког додира, до прељубе in flagranti, која рађа наказна „ванбрачна чеда“ унијатства који на своју правоверну браћу ножевима насрћу. Умни теолози кажу да је такав ин флагранти чин једнак духовној смрти од које нема повратка. Прељуба са јудејима и/или римокатолицима (као и протестантима и осталим из ССЦ) је многоженство. Но, да ли је и намигивање на римокатоличку „блудницу“ која себе назива црквом (и усто страшну злочинтељку) или раскалашно смејање са њом дозвољено? То јест, да ли је Дух Свети увек на патријарху и Синоду, па чак и када то чине? Наравно да није, поред, између осталих и чињенице да ови високи достојанственици СПЦ у Загребу седе испод фотографије Степинца, а заобилазе Јасеновац без служења помена великомученицима српским. Директна последица овог жалосног заобилажења жртава – својих предака, долази муњевито тако што после завршене посете неки трећеразредни фратар тврди како се у Јасеновцу ништа страшно није ни догађало већ да су то злонамерне халуцинације православних шизматика усмерене против хрватског народа. Обе тачке патријарховог изборног програма су одавно погажене, још када је првих дана његовог патријарховања законити архијереј рашкопризренски и косовскометохијски Артемије избачен из Богом чуване и њиме вођене епархије.

Нас оптужују да смо као „зилоти“ расколници или секта. Питам се шта је боље: не чинити ништа док ауто у ком смо срља у амбис или се борити из све снаге да тај ауто не заврши у јарку или, не дај Боже, амбису? Овај други опасан и жртвени метод је изабрао владика Артемије не бојећи се демонске злобе и људске пакости и малоумности. Рече једном приликом преосвећени Артемије да чак и једна искрена молитва може држати Косово и Метохију. Какве речи храбрости, наде и вере! Пакосна „браћа“ Артемијева добро знају да је раскол толико тежак да расколнике ни мучеништво не спасава. Зато њега и нас и чашћавају овим именима,а заправо, прави расколнички па чак и јеретички идентитет, препознаје се искључиво у редовима екумениста и новотараца, тј. његових и наших прогонитеља. Тако да је очигледно да они овде намерно мењају места узроку и последици. Чак на почетку поменути, понекад-херцеговачки, (пара)епископ у поменутом тексту цинично саветује свога брата Артемија како је требао да се скруши и смирено прима ударце саветујући му по свом „свезнању“ који је најбољи положај да заузме примајући ударце. По Атанасију некад и понекад херцеговачком: ако си прав, трпи да те бију (како ово подсећа на фарисејски изазов Господу да сиђе са крста). Толико о „икуменској љубави“.

Опасност од доласка папе у Србију и његовог, не дај Боже, уласка у неки православни олтар у Србији, до скоро је расла сваког часа и велико узнемирење је у верном народу тим поводом настало. Зашто је папа 1000 година био не-добродошао (по речима Свјатејшег Патријарха Павла) а сада јесте? Рече наследник нашег Павла да је овај „управитељ“ на земљи моћан. Зар није био моћан и раније још од времена Светог Саве, деспота Ђурђа, Светог Василија Острошког, Светог Николаја Жичког и у време харања Свете Горе и Цариграда па нико не рече да треба нам дође?! Шта би он, непомјаник римски, радио него би кренуо право у неки олтар да га опогани и ко би га у томе спречио? Зато, хвала Богу, изгледа надвлада струја разумних епископа у СПЦ који (притом можда и зазирући од „зилота“ као патријарх Иринеј) рекоше да неће доћи. Далеко му „лепа кућа“! Мада се то питање и даље чини отвореним.

Шта чинити сада са таквим патријархом? Следећи речи Господа нашег Исуса Христа да права молитва и планине помера, помолимо се из све снаге Богу да овога предстојатеља СПЦ уразуми, отргне од јеретика, те да служећи Богу исправно и разумно, буде православним хришћанима оно што је обећао. Помолимо се за њега, али не и са њим, јер се не можемо молити са оним ко се моли заједно са јеретицима, јер нас тако уче свети оци. Помолимо се да тада са њим бар неком од садашњих епископа екумениста омекша срце, тако да дође себи и опет почне светосавски служити Богу. Шансе су веома мале, али је Бог велики. Ако се помолимо свом душом и од свег срца можда ћемо и успети. Тако нам Бог помогао!

У Крагујевцу, на дан светог великомученика Артемија 2012.

 

Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су пре неколико дана биле у Београду. Зашто је њихова посета значајна и шта нам она највише говори?

05.11.2012. видовдан.орг, пише ФБР аутор: Милован Балабан

Колико се ствар откотрљала низбрдо попуштањем претходне власти, и колико се Косово уз помоћ својих савезника Америке и ЕУ удаљило од Србије, још једном је показао недавни долазак Хилари Клинтон и Кетрин Ештон у Београд. Њихова рутинска посета свела се на јасан захтев за наставком преговора Београда и Приштине, али са децидним ставом да евентуално потезање питања статуса јужне српске покрајине не долази у обзир.

Јасно је да у таквим околностима, прихватајући наставак преговора у Хилариним координатама под покрoвитељством ЕУ, чијем изграђивању је претходни режим својим „патриотским“ приступом косовском проблему значајно, готово пресудно кумовао, Србија може само да, поштујући територијални интегритет „државе Косово“, преговара о изграђивању добросуседских односа са овом НАТО квазидржавом. А добросуседске односе може изградити уколико ради на постепеном укидању сопствених институција, које су од наших гошћи, те Америке и ЕУ, окарактерисане као паралелне, у „суседној држави“.

„Нећемо признати Косово“

Међутим, и поред пристанка на све захтеве („или можда добронамерне сугестије“) који су испоручени држави Србији премијер Дачић је био задовољан (или се правио задовољан), вероватно зато што, како су рекле гошће, од Србије нико не тражи да признамо Косово. Готово „осокољен“ наступом евроатлантског женског двојца Дачић је рекао: „да нећемо признати овако проглашену независност Косова, али учинићемо све да нормализујемо односе са Приштином ради заједничке интеграције у Европску Унију“. Другим речима потпуно ћемо бити кооперативни у изградњи фантомске државе Косово, са којом чак имамо заједнички циљ који се зове ЕУ. Чак ћемо дати и максималан допринос том процесу, али ћемо остати „чврсти“ и кавазидржаву Косово нећемо никада признати. Тако је мантра о непризнавању Косова у рукама и актуелног премијера остала једини адут којим исти гарантује свој патриотизам, државотворност, као и територијалну целовитост сопствене земље.

Но, нама, за разлику од премијера, овакав развој догађаја не даје нимало разлога за оптимизам. У ситуација када су пред Америком и ЕУ, у разрешавању косовског чвора остала само два циља да се реализују – довршавање косовске државности путем примене споразума о интегрисаном управљању (односно завршетак изградње границе Косова и Србије) и разваљивање наводних паралелних институција, а потом признање исте од стране Србије – природно је да у овој фази они који су нам одузели покрајину не инсистирају на de jure признању.

Оно ће доћи на ред, и биће сасвим логично и неминовно када се обави посао око реализовања добросуседских односа, односно потпуног протеривања државе Србије и њених институција (безбедносних структура, милиције, судова, школа, болница) из сопствене покрајине. Зашто би онда Хилари Клинтон и бароница Ештон тражиле да Србија у овом тренутку призна независност, чиме би без конкретних тренутних добити само узбуркале српску јавност, а посао заокруживања косовске независности, који им је приоритетнији, евентуално закочиле или довеле у питање (не значајно довеле у питање али свакако без преке потребе ризиковале евентуално српско незадовољство). То би управо за њихове и интересе њихових савезника Албанаца било контрапродуктивно.

Према томе ако се неко случајно понадао, или ако га је Дачићево задовољство понукало да помисли да није све изгубљено (има ли таквих) нека прикочи, све је под америчком контролом, односно све се одвија противно најминималнијим српским националним и државним интересима.

Да ли је премијер дежурни кривац?   

                                     

Ипак изгледа да је српски премијер у наступу Клинтонове и Ештонове видео шансу да пред широким аудиторијумом обичног света, који не улази у све нијансе изјава које дају званичници, оправда своју, нимало угодну, позицију реалног губитника. Званичан став ЕУ баронице и државне секретарке САД изнет у Београду, у ком оне наглашавају да не траже званично признање Косова, као да је његова последња сламка спаса помоћу које он покушава да своју позицију прикаже као чврсту и државотворну (понављањем ваљда милион пута, за последње четири године од стране претходног режима изречене мантре по којој никада нећемо признати Косово), те да сакрије очигледну капитулацију.
Ваљда док се Власи не досете, али Власи су се давно досетили, те је умишљена позиција премијера неодржива, док је капитулација, свима је јасно, наша тренутна реалност. Испоставило се да је претходни режим предалеко отишао у поистовећивању српских и америчко-европских интереса, који су идентични албанским, тако да је у овом тренутку актуелној власти повратак на воз који би возио у правцу аутентичних српских интереса (враћање проблема Косова у СБ Уједињених Нација где би активирали питање његовог статуса) готово немогућ, бар са досадашњим приступом проблему.

Зато је најпотребније у овом тренутку, не само распалити по Дачићу, већ сагледати наш државни и свеукупни пад. То је прави изазов за српско друштво, све његове институције и виђеније представнике. Јер континуитет политике лаганог препуштања Косова је очигледан (то не значи да су сви исти како неки често вулгарно размишљају па стављају све у исти калуп) и влада на челу са премијером се, после почетног лутања и бледих покушаја да нешто промени, приклонила таквој политици, коју је формулисао и спроводио претходни режим (једино може да ме демантује дуго очекивана платформа за Косово).

Но, то не говори само о премијеру и влади, то говори, чак много више, о дубини проблема у ком смо се нашли. Јер прихватање континуитета са косовском политиком претходне владе је резултат наше немоћи, која је узрокована, како нашом општим стањем у држави и друштву (стањем у елити, власти и народу) тако и конкретним наслеђем политике и њених резултата коју нам је оставио и које је остварио Тадићев режим. Далеко смо отишли тим колосеком тако да је повратак са њега врашки тежак и захтеве ангажованост и максимално напрезање читавог друштва (питање да ли је и под таквим условима краткорочно гледано могућ). Због тога је сигурно да би свака друга власт имала исте проблема као актуелна (а алтернатива овој власти је само неки реформисани ДС са деловима актуелне владе, вероватно појачан са неким од перјаницама антисрбије, а никако Коштуница и нека пропатриотска опција), и да би, колико год то нама било мучно да признамо, у овом тренутку тешко водила другачију политику (чак и нека наизглед патриотскија опција). Ово наравно није амнестија премијера и садашње власти него само непријатна и свакако болна констатација.

Стање српског друштва није обећавајуће

Као друштво ово стање, које призилази из горе наведених закључака морамо пред собом прихватити, да би правилније сагледали узроке стања у ком смо се нашли, те да би евентуално успоставили праву дијагнозу, а потом и адекватну терапију. Српско друштво, шизофрено подељено је онемоћало и овакво какво је није спремно за велика прегнућа каква су била остварена пре сто година у Балканским ратовима. Антисрбијански пол, организован од глобалних центара моћи, упрегнут је у њихове интересе и пројекције српске будућности, које су по правилу усмерене против елементарних српских интереса, те је због потпуног отуђења његов нејекстремнији део дугорочно изгубљен за било коју српску ствар.

Са друге стране патриотски блок је често јалов, док је његов нејекстремнији део, често против своје воље, искоришћен од стране глобалних центара моћи, да додатно поларизује српско друштво. Немајући додир са реалношћу (услед острашћености и идеолошке перцепције стварности) и не схватајући тежину ситуације они истичу максималистичке захтеве (типа отерајмо ЕУ, отерајмо ове издајнике на власти, окренимо се Русији и помоћу ње одбранимо Косово, као да је то лако и једноставно), чиме дижу тензије у друштву, смућују га и збуњују, те га тиме онеспособљавају да оствари неке, можда скромније, али реалније циљеве. Ово омогућује страном фактору да додатно појача контролу читавог друштва и да га усмерава у жељеном правцу реализације његових стратешких циљева.

Умеренији део пропатриотског блока пак често покреће питање Косова, али и других горућих проблема државе и друштва, само у случају угрожености својих синекура и бенефита које ужива, или пак сматра да му припадају, а није их добио. Тако се одбрана Косова, али и само Косово, претвара у монету за поткусуривање и остварење личних интереса и умишљених заслуга, који уколико бивају остварени резултирају напуштањем дотадашње енергичне борбе, те стављањем проблема под тепих. Наравно до следећег незадовољства када се лични интереси покушавају остварити на идентичан начин.

Поставља сe питање да ли је могуће радити у правцу мењања начина деловања, размишљања, те преображају елите, народа и власти, који би резултирао другачијем приступа горућем проблему (и проблемима) са којима се суочава српско друштво? Јер очито садашњи начин функционисања друштва тешко да даје могућност да се из њега изроди било каква снага која би могла да се ухвати у коштац са косовским, али и другим, проблемима. Идеја о некаквом општем националном консензусу и окупљању је, с обзиром на горе наведени начин функционисања друштва и појединаца у њему, тешко остварива. У таквом једном широком покрету, без обзира на могућу његову искреност и добре намере, губи се она истинска и употребљива енергија, поред разних ексцентричних ликова и умишљених величина, који би се свакако накачили не једну такву идеју и покрет, најчешће покушавајући да реализују личну добит.

Потребни су стрпљивост и континуитет

Да би се само померили са места потребно је да две ствари да схватимо. Прво, да наше често максималистичке захтеве, када је у питању Косово, оставимо на страну, или по могућношћу неко време заборавимо. Затим, у складу са тим да почнемо да радимо за почетак само оно што смо тренутно у ситуацији да реализујемо и променимо, да при том имамо стрпљења, те да наш посао карактерише континуитет и вера да ће се ствари поправљати лагано, али само уколико будемо упорни и истрајни. И друго, а то је да при делатности коју одаберемо почнемо да скупљамо сродне душе, са мотивима и циљевима идентичним нашима, те да временом наша групација јача и сходно снази и друштвеном утицају формулише нове циљеве.

Више таквих групација после извесног времена могу да постану значајна снага друштва, нарочито са координацијом њиховог деловања. У одређеном тренутку оне би могле да врше, сходно својој снази и друштвеном значају, и политички утицај на највише структуре власти (да замене садашње најчешће јалово, али без конкретног резултата критиковање власти), или пак да изроде појединце који би били истински браниоци српских националних интереса, чак и у самим институцијама власти. Другим речима да стварамо нову елиту са изграђеном свешћу о државном и народном интересу. Но за то је потребно време, а дотле је, понављам, потребна пре свега стрпљивост и рад, јер пут је дуг и мора се, готово по правилу, кренути са оне најниже тачке која одговара реалности дубине нашег пада.

Попуштање Хилари и Кетрин је показатељ дубине проблема

Дубина косовског проблема (и уопштено српског друштва) је, иако не непремостива, изузетно велика. Она не може да се сведе на прозивање ове власти (то је наравно потребно, али на досадашњи начин није много функционално) и аналогно том амнестирање свих осталих друштвених и државних структура, па и народа. Косово је „грдно српско судилиште“ и у њему се огледа читаво српско друштво, а попуштање актуелне власти захтевима, закључно са последњим које су нам саопштиле ЕУ комесарка и америчка државна секретарка, је и резултат дуготрајних унутрашњих декадентних процеса тог истог друштва.

Приступити проблему Косова (а и другим проблемима) на другачији, конструктивнији, начин није лако и због дуготрајних навика, које су формирале у нашим главама одређени мисаони логички склоп, који често лимитира наше способности да рационално сагледамо стварност. Она није ружичаста, али њено сагледавање и прихватање представљају први предуслов без ког није могуће започети било какав дугорочни процес обнове (о којем смо говорили у тексту) и изласка из свеопште друштвене кризе. Но, једино тако можемо трасирати пут који води светлости на крају тунела. У противном ћемо тумарати у мраку најчешће међусобно завађени и несхваћени, што ће опет свим нашим непријатељима омогућавати лакшу контролу наше државе и друштва, те сходно томе реализацију њихових интереса, који су готово по правилу супротни нашима.

 

 

Косово је у рукама организованог криминала, а Урошевац важи за највећи центар трговине дрогом на Балкану, пише немачки лист „Шпигл“, позивајући се на сведочење немачког полицајца који је провео 10 година на служби у јужној српској покрајини.

05. 11. 2012. Срна

„Мисија Еулекс није успела на Косову, а коштала је више од милијарду евра“, пише овај лист.
Успостављање правне државе на Косову је највећи и најскупљи програм помоћи у историји ЕУ, наводи лист.

„Мисија Еулекс са око 2.500 људи је од 2008. коштала више од милијарду евра – према једном извештају ревизора Европске службе књиговодства, а она није донела успех. Размере организованог криминала и корупције су остале велике, правосуђе је неефикасно и под утицајем политике“, истиче немачки лист.

Један немачки полицајац, који је већ годинама добро упознат са ситуацијом на Косову, потврдио је тај извештај сопственим искуством.
У тексту тај полицајац преноси да је на Косову већ десет година, те да се за то време није постигло готово ништа, а да је највише разочаран у полицију.

Према његовим речима, косовски полицајци су, упркос вишегодишњој интензивној обуци и опреми која одговара европским стандардима, више заинтересовани за рад на радарским контролама него за сузбијање криминала – то је удобније и не захтева кретање.

„Имам утисак да је корупција међу косовским полицајцима веома распрострањена. Када некога ухвате са украденим аутомобилом – тако су ми причали – тај само подмити полицајце и ствар је решена“, рекао немачки полицајац.

Он је нагласио да се ионако не може стићи до великих злочинаца. То, додао је он, спречавају традиционалне клановске структуре и старе везе бивше тзв. ослободилачке војске Косова /ОВК/ из које су регрутовани многи полицајци.

„Од њих се не може очекивати да воде истраге против својих бивших команданата који су се обогатили трговином дрогом. Те мреже штити зид ћутања који ми полицајци не можемо да пробијемо. У стварности, ми ни издалека не знамо шта се овде дешава“, истакао је полицајац који је желео да остане анониман.

С једне стране, каже он, град Урошевац важи за највећи центар трговине дрогом на Балкану, а с друге, ту се готово никада не заплени већа количина дроге.

„Јасно је само једно: Косово се налази у рукама организованог криминала. Треба само погледати колико је нових бензинских пумпи и тржних центара где нико не купује. Ту се намеће сумња да то служи, пре свега, прању новца“, рекао је овај полицајац.

У тексту се износе и наводи о томе како правосуђе не функционише, да је крвна освета део косовске културе, те да су „старе структуре и даље јаке, а државне институције слабе“, преноси радио „Дојче веле“.

„Али, нико од одговорних из Еулекса не јавља истину у Брисел. Шаљу улепшане извештаје, што можда и морају да раде, да би задржали свој посао у иностраној мисији. Али то неће помоћи Косову“, закључио је „Шпигл“.

 

Најчешће питање које су представницима српским медијима са Космета постављали на Сајму књига јесте: „Зар постоје српски ТВ и радио на Косову?“ На управо завршеном Међународном сајму књига представило се и удружење српских радио станица Космета које чине Радио КиМ, радио Контакт плус, радио Гораждевац, радио Клокот и радио Херц, као и програми независне ТВ мреже које чине ТВ Мир из Лепосавића, ТВ Мост из Звечана, ТВ Херц из Штрпца, ТВ Пулс из Шилова и Њу прес продукција из Чаглавице.

05.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

 

Зашто су српски медији на Космету невидљиви (1):  Србија неће наш филм ни за џабе

 

 Ј. Л. Петковић – Вести | фото: В. Секулић

Иако на Космету сигналом досежу до 80 одсто Срба који живе на КиМ, од Лепосавића на северу до Штрпца на југу, за њихове програме у Београду се веома мало зна. Шира јавност најчешће чује када неки до њихових новинара буде нападнут. И ту престаје свако интересовање.

* Програми српских медија на Космету, осим неколико изузетака, углавном се финансирају од међународних донација. А, како кажу, чак и када понуде држави своје снимке бесплатно, нико се не удостоји ни да им одговори на мејл.

– Највише смо подбацили у информисању светске јавности на КиМ. Пре две године је министар спољних послова Вук Јеремић рекао у разговору са страним дипломатама да нема никакав материјал који ће документовано говорити о људским правима Срба на Косову и Метохији.

– А, ми смо уз помоћ Министарства културе и медија пре неколико година снимили филм који се документовано бави тим правима, а када смо тај филм понудили представницима наших институција да га бесплатно узму, преведу и умноже, нису га хтели ни као поклон – рекао је Предраг Радоњић, уредник у КиМ радију и ТВ продукцији Глас југа, на округлом столу који је организовала Канцеларија за Косово и Метохију током трајања Сајма.

* Постоје најмање три проблема када је рече о информисању са Космета – како се информишу Срби на КиМ, како се јавност у остатку Србије и како се светска и европска јавност информишу о догађајима на КиМ и стању људских права Срба.

Косовски медији

* ТВ дневно гледа 86.269 Срба
* Радио дневно слуша 24.443 Срба

– Међународна заједница је у почетку дозволила оснивање великог броја медија и практично свако село и засеок били су у могућности да добију сопствену радио-станицу и продукцију и тиме су формално права у сфери информисања на српском језику испуњена, а заправо све те мале станице биле су без икаквог утицаја и значаја. То се покушало премостити најпре оснивањем радијске Косма мреже, а касније и оснивањем ТВ мреже, да се те постојеће станице увежу и повећа гледаност тих садржаја – објаснио је Радоњић.

Најгледанији програми

* Спорт клуб – 97 минута дневно
* ТВ 1.000 – 92 минута дневно
* Б92 инфо – 71 минут дневно
* ТВ мрежа – 36 минута дневно
(Према истраживању Ајрекса)

* Према последњем истраживању Ајрекса на Косову су убедљиво најгледанији први програм РТС-а и ТВ Пинк, које заједно гледа 38 одсто Срба. По гледаности је на трећем месту ТВ Прва са 17 одсто гледаности, док Независна ТВ мрежа има 12 одсто удела на тржишту. Од свих локалних најгледанија је ТВ Мост са шест одсто удела.

– И дан-данас Срби са КиМ се информишу преко српских националних медија, да не кажем београдских медија, и то по тачно утврђеним мерилима каква слика и какви догађаји треба да се добију са Косова и Метохије. Информисање о Косову и Метохији не сме да се заснива само на проблемима и стереотипима који већ 30 година важе у београдским медијима – закључио је Радоњић.

Свим међународним плановима, па и Ахтисаријевим планом било је предвиђено информисање на српском језику. Док су се српски медији надали да ће се коначно добити независни канал, у косовском парламенту се отишло у другу крајност, па је канал на српском отишао под окриље Радио телевизије Косова, односно као РТК2.

– На то је реаговала и Међународна кризна група која се залагала за пуну независност Косова, објашњењем да су „српски делегати у косовском парламенту дозволили влади да уклони Ахтисаријево обећање о „независном телевизијском каналу на српском језику“, замењујући га српским каналом који контролише државни сервис“.

* Ненад Миленковић, директор ТВ Плус из Шилова, огорчен је оним шта је Радио телевизија Косова направила од програма на српском језику:
– РТК је имао 12 година шансу да се покаже и да стекне поверење Срба својим програмом. А шта је урадио? Сама поставка РТК на српском вам говори да је то контролисан медиј, а не независан. Ту ће удомити све оне којима су планирали да дају отказ, па ће опет Срби, као што се дешава на телефонским рачунима, уместо -ИЋ, бити потписивани са -Љ.

 

 

Зашто су српски медији на Косову невидљиви (2): Српска телевизија је Тачијев разглас

 

 Ј. Л. Петковић – Вести | фото: В. Секулић

Српски медији на Космету су доживели колапс, потпуни распад 1999. године. Потребно је да имамо један телевизијски канал који покрива читаво Косово и Метохију, један радијски канал са истом покривеношћу и дневне новине „Јединство“, ако успеју да ухвате ритам и буду дневник, сматра Живојин Ракочевић, члан Републичке радиодифузне агенције и оснивач КиМ радија.

– Око 13 година је прошло у тумарању да се нешто од тога закрпи, а, нажалост, данас смо једнако далеко од тог циља као 1999. године, а можда чак и даље. Све што је међународна заједница позитивно понудила, Приштина се потрудила да на терену пропадне. Дакле, уместо да добијемо један независни телевизијски канал српског језика, ми смо добили Тачијеву разгласну станицу.

– То је потпуно контролисани канал који ће, како сада ствари стоје, за Србе преводити вести са албанског. Изиграни су сви закони до последњег слова које је спроводила међународна заједница – каже Ракочевић.

Он подсећа да су за последњих 13 година у српским срединама радили мали гето јавни сервиси, који су „у једном периоду одговарали на потребе гето заједница од Гораждевца преко Штрпца, косовског поморавља преко централног Косова и северног дела КиМ“.

– Међутим, са појавом децентрализованих општина наша слобода и медијске слободе су озбиљно угрожене и ограничене, јер ти нови господари ситуације на терену, нови председници локалних власти под ингеренцијом Приштине имају јасну намеру да контролишу оно што се о њима говори. Желе да буду пред микрофоном и камером и контролишу живот.

Протерана и ћирилица

Ракочевић додаје да су медији на Космету изложени још многим проблемима, као што је немогућност изражавања ван гета и катастрофална језичка политика, да, како каже, прети потпуни нестанак нашег писма.
– Ћирилично писмо на КиМ је у највећој мери нестало, а употреба у јавном животу готово да не постоји. Она је дефинитивно избачена из јавне употребе и може се видети веома ретко.
 
Директор под лупом

– Једини пут када је своја специјална овлашћења искористио Питер Фејт, шеф Међународне цивилне канцеларија које је надгледала независност Косова, било је у тренутку када је требало да се постави директор канала Радио телевизије Косова на српском – каже Ракочевић.

Свезналице издалека

– Постало је увредљиво причати о Косову, јер данас сви знају све о Косову. Када понудите филм, неће нико да га узме, јер знају све, јер због тог Косова су појединачно падале бомбе на главу. То сам и ја 17. марта научио, испред мене стоје рањени, шведски војници и ја говорим једном уреднику врло важног медија шта видим, а он ме пита да ли то може да потврди још неки извор. Не ради се о томе да он не верује мојим очима. Већ он зна боље од мене. И ја то разумем, јер су због Косова и на њега пале бомбе.

– Нажалост, медији немају снагу да прескоче лудило гето живота и општу неспособност – прича Ракочевић.

Он подвлачи да би ситуација у српским медијима требало да буде тема преговора Београда, Приштине и међународне заједнице.

 

 

Зашто су српски медији на Косову невидљиви (3): Новине завршиле у контејнеру

 

Ј. Л. Петковић – Вести | фото: В. Секулић
Лист „Јединство“ обележава 68 година постојања у децембру, а вероватно најтеже време преживљава управо сада, каже Рада Комазец, заменик директора листа „Јединство“, који се дели бесплатно на простору Косова и Метохије.

На административном прелазу Бела земља на регионалном путу Бујановац-Гњилане, 31. јула заплењено је 3.000 примерака тог листа и бачено у ђубре, да би три дана касније дистрибутера „Јединства“ сачекала четири полицајца и два цариника и тражили да потпише изјаву да је новине „својом вољом бацио у контејнер“, као и да је косовска царина „савесно радила свој посао“.

– Упозорили су га да га неће пустити док не потпише изјаву коју су му диктирали, јер се „око свега дигла велика гужва“. Он је након три сата убеђивања пристао да потпише такву изјаву – тврде у новинским удружењима.

– Када нам је комплетна дистрибуција листа на прелазу Бела земља одузета и бачена у смеће, реаговали смо преко Унмика, подржали су нас Удружење новинара Србије и Канцеларија за Косово и Метохију. И после договора је веома тешко, јер наши новинари сами носе новине. У нашем дописништву у Грачаници понедељком је ред од стотину метара јер људи долазе да узму новине, зато смо убедљиво најчитанији дневни лист јужно од Ибра.

До 1999. године „Јединство“ је било дневни лист, а сада ради у веома тешким условима. Наша комплетна имовина у Приштини је узурпирана, а да буде већа иронија Влада Косова је усељена у нашу зграду. Ни у наше штампарије не можемо, па се новине штампају у Београду, а све то треба организовати и послати на КиМ. То није нимало једноставно и лако, нарочито када радите са 18 људи – каже Рада Комазец.

Помоћ енклавама

„Јединство“ је и данас заштитник културног наслеђа КиМ.

– „Јединство“ је упориште свих људи који нешто значе на Косову и Метохији. Сви људи са КиМ су везани за наш лист и то је део њиховог идентитета. А нас то додатно мотивише да са мало средстава које добијамо стигнемо у све енклаве где не стиже ниједан писани медиј. То су наши новинари радили још и 1999. године када су одлазили до усамљених енклава и носили помоћ – каже Рада Комазец.

 

 

Зашто су српски медији на Косову невидљиви (4): Новинар с међународном дијагнозом

 

Ј. Л. Петковић – Вести | фото: В. Секулић

Када сам Бернара Кушнера упитао за Жуту кућу и трговину органима упитао ме да ли сам нормалан и упутио на лечење, каже новинар Будимир Ничић.

Ко пролази центром Приштине, чуће готово све светске језике, а српски ретко, иако је поред албанског службени језик на Косову.

– Када косовске институције и користе српски језик, то је у највећем броју случајева неки накарадан, неразумљив српски, мешавина са хрватским и лошим енглеским језиком. На пример, да ли вам нешто значи реч „миноритет“?! Чак и сајтови Министарстава на чијем су челу Срби су исписани катастрофалним језиком. Српски језик се претворио у шаптање у локалним сеоским кафанама. Управо зато сам одлучио да направим емисију Слободно српски, где су истина и професионалност моја сигурна заштита да ћу још дуго тако моћи да говорим – каже Будимир Ничић, аутор и водитељ политичке емисије, која се сваке недеље емитује на Независној српској ТВ мрежи, коју чине ТВ Пулс из Шилова, ТВ Мир из Лепосавића, ТВ Мост из Звечана, ТВ Херц из Штрпца и Продукција Њу Пресс  из Чаглавице.

Слободно српски је према последњим истраживањима најгледанија емисија на КиМ на српском језику на недељном нивоу. Недавно је прославила две године емитовања и за 90 емисија угостила готово све личности које кроје политику и друштвене односе Срба и Албанаца.

Без подршке Србије

– Нажалост, Министарство културе Републике Србије последњих година неколико пута је издвајало фондове за одређене медијске пројекте на Косову, али сем неколико програмских садржаја које је реализовала продукција Српско слово из Чаглавице, ништа од тог финансираног не може да се види на овом сајму. Шта је са тим пројектима, заиста нико не зна да одговори. Ово што ТВ Мрежа представља на Сајму књига искључиво је подржано од међународних донатора – каже Ничић.

Огуглали на притиске

– Очигледно је да неки нису спремни за отварање болних тема, али нећу престати да снимам емисију зато што се некоме не свиђа мој гост. За ове две године било је притисака и од политичара српске националности, али ми новинари који радимо на Косову смо на то огуглали. За нас је сваки дан борба да изађемо на крај са проблемима у међуетничким односима, језичким баријерама, претњама и притисцима – објашњава Ничић.

Будимир Ничић је београдским медијима постао познат по питању француском дипломати Бернару Кушнеру о трговини органима.

– Ето, ја сада могу да се похвалим да сам човек са међународно признатом дијагнозом, и то од стране првог човека Лекара без граница. Кушнер ме питао да ли сам нормалан и упутио на лечење. Можда је због тога моја емисија гледана и у дијаспори – кроз шалу додаје Ничић. У свакој шали има пола истине, јер емисију гледају и Срби у САД и Канади.

Слободно српски је представљена и на овогодишњем Сајму књига, у оквиру програма Канцеларије за Косово и Метохију, али, како каже аутор и водитељ, разочаран је колико су мало београдски медији заинтересовани да чују у каквим условима раде косовске колеге.

– Када сам одлазио у Београд, био сам пун елана и воље да представим оно што радимо у ТВ Мрежи, иако ме је колега упозорио да ћу се разочарати. И био је у праву! Осим наших пријатеља, апсолутно нико из медија није дошао да види какве програмске садржаје ми правимо. А то је само наставак приче о томе колико често у београдским медијима пролазе нетачне информације са Космета, иако имају бар пет српских редакција које могу да позову и провере о чему је тачно реч. Чак и председника Србије у последњих 20 дана сам два пута чуо да понавља реченицу да је Косово добило телефонски број Албаније, што апсолутно није тачно. Нити се који медиј бавио тиме, нити је позвао у Приштину да провери. Председник може да буде неинформисан и да не говори истину, али медији су ваљда ту да јавност обавештавају правовремено и истинито. 

 

 

 Зашто су српски медији на Косову невидљиви (5): Пале нам предајнике и секу каблове

 

Ј. Л. Петковић – Вести | фото: В. Секулић
Рад телевизије ТВ Пулс из Шилова обележио је јутарњи програм који је временом постао заштитни знак те телевизије. Друга страна медаље су стални напади на њихове новинаре.

– Нисам чуо да неки медиј нема политичке притиске и проблеме. Још 2008. су нам запалили предајнике, а наше новинаре и сниматеље стално нападају и туже нас. Мене је чак једном полиција приводила док сам у рукама држао двогодишње дете, само зато што сам косовску полицију снимио како крши саобраћајне прописе. Онда су они хтели да ми докажу да као новинар немам то право да радим и да су они изнад закона – каже Ненад Миленковић, директор ТВ Пулс.
Сви продају, један купује

ТВ Пулс низ Шилова је почела да ради 1. фебруара 2001. године на поткровљу наше приватне куће и тада се звала дечја телевизија. Тако су нас саветовали из Унмикове привремене комисије за медије. Тек 2004. године смо променили име у ТВ Пулс и развили сопствени документарни, културни, информативни програм. Кренули смо са два запослена, а сада имамо 25 – прича Миленковић, који је 2007. купио плац од Унмика и тиме постао први Србин у Косовском поморављу који је нешто купио када су сви продавали.

Нема албанских реклама

– Финансирамо се углавном од донација. Маркетинг је веома лош, јер ниједна српска фирма не послује на Косову, па немате од кога да наплатите рекламу. Албанци се за сада, не знам из ког разлога, не оглашавају на српским медијима – каже Миленковић.

Он објашњава да се и институције из Приштине својски труде да им ограниче медијски простор, али да не цветају руже ни у односима са српским властима.

– Две битке бијем. Док ме једни оптужују да сам просрпски оријентисан, други ме оптужују да сам проалбански. Због чега? Не знам, кажу да се народу не може угодити, али ја мислим да се политичарима не може угодити. Проблеми су увек политичке природе, јер локални функционери увек желе да контролишу медије, а ја им то нисам дозвољавао и борићу се против тога. Мада, од политике можете да будете независни, али је питање колико можете од оглашивача.

Програм ТВ Пулс из Шилова гледају и Срби и Албанци, јер му верују.

– Увели смо флеш инфо вести које се титлују и на албански, јер има пуно гледалаца којима је матерњи језик албански. Посредством кабловског оператера гледају нас и у Штрпцу и у Грачаници. Мада, све српске медије напао је нови директор српског програма РТК. Када је ТВ Пулс прва известила о томе, тај новоименовани директор, чији је син власник кабловске мреже, нас је исекао из кабла. Је л’ то демократија?