Category: Вести
Вашингтон и Брисел су од Србије направили дефектну државу
*АМЕРИКАНЦИ СЕ ОД ВИЈЕТНАМА ДРЖЕ ДЕВИЗЕ: „УБИЈАТИ ЈЕ НАШ БИЗНИС, А БИЗНИС – ТО ЈЕ ДОБРО”
- Након распада Совјетског Савеза стигао је свеж талас дефектних држава, које су продукт „хуманитарних интервенција” и смена режима у режији САД и НАТО
- За образац је узета хуманитарна интервенција у Југославији, након које су Босна, Србија и Косово претворене у дефектне државе, док су неке друге земље-бескичмењаци избегле ту судбину, при чему су све почеле да опслужују интересе Запада или да траже од њега милостињу
04.11.2012. факти.орг, за ФБР приредила Биљана Диковић
- Империјалне земље охрабрују тих побуњеника, јер виде у њима добар изговор за оправдање дестабилизације, бомбардовања и на крају, свргавања изабраног као мету, режима. Овај процес је био на површини у току читавог периода демонтаже Југославије ради добијања скупа дефектних држава. НАТО је зато био потребан распад Југославије и рушење њеног највећег и најнезависнијег дела – Републике Србије
- Конгломерат који је собом заменио раније независну државу (Југославију), увенчала је гигантска војна база САД на Косову
- Постоје озбиљни аргументи који потврђују да су и саме Сједињене Државе – дефектна или тонућа у дефектност држава
- Разуме се, САД нису претрпеле катастрофални војни пораз од неке стране државе, али њихов систем константног ратовања нанео је велику штету становништву, које чини темељ државе
Аутор: проф. Едвард С. Херман
ЗА ВРЕМЕ рата у Вијетнаму, једну од војних база САД красио је натпис: „Убијати је наш бизнис, а бизнис – то је добро”.
И заиста, веома добар бизнис је био у Вијетнаму (као и у Камбоџи, Лаосу и Кореји), где се број жртава међу цивилним становништвом бројао милионима.
У годинама које су уследиле након Вијетнама, тај бизнис је остао веома цењен. Убиства су се дешавала како директно, тако и туђим рукама, којих је било на сваком континенту, пошто је „национална безбедност” САД свуда захтевала базе, гарнизоне, наручена убиства, инвазије, бомбардовања, покровитељства режимима убица, праве терористичке мреже и програме као одговор на терористичке претње и изазове „патетичном џину” (израз, који је 1970. искористио председник Никсон као изговор за инвазију у Камбоџу).
Пре неколико година, Јан Книперс Блејк у својој сјаној книзи скренула је пажњу на то да је „национална безбедност” у ствари врло растегљив појам, који се шири у зависности од тога „шта треба да садржи у складу са мишљењем државе, класе или институције”. Резултат је да баш они којима богатство и власт, чини се, дају максималну безбедност, у ствари највише пате од параноје и својим бесним покушајима да осигурају безбедност изазивају своје сопствено уништење. (Она је разматрала опасност социјалне демократије у Бразилу 1960-их година и њену ликвидацију као резултат подржане од стране САД контрреволуције и диктатуре која је уследила).
Додајте на то трагање утицајних представника војно-индустријске машинерије за мисијама које ће оправдати повећање буџета и свестрану сарадњу медија у том тражењу, и добићете застрашујућу реалност.
У ствари, џин који се прави параноичан приморан је да чини херојске напоре, како би доносио свету мање-више веродостојне претње, нарочито након пада „Империје зла”, коју је ова земља кобајаги дуго „сусдржавала” .
Хвала Богу што је након релативно кратких таласа пажње, усмерених на наркотероризам, а затим и на Садамово оружје за масовно уништење, уистину, као ђаво из табакере, искочио исламски тероризам како би наследио улогу извора претњи, које, ван сваке сумње, настају услед непријатељства према америчким слободама, као и услед одбијања исламског света да дозволи Израелу да пронађе партнера у преговорима и да мирно реши спорове са Палестинцима.
Међутим, уз увођење на највишем нивоу бизниса убистава и везане за њега продаје оружја, Сједињене Државе су освојиле „производњу дефектних држава” у индустријским размерама.
Под дефектном државом се има у виду таква држава која је била срушена војним средствима, или претворена у неконтролисану, путем политичке и (или) економске дестабилизације и хаоса, и која је за дуг период лишена способности (или права) да се обнови и да се брине о потребама својих грађана.
Наравно, Сједињене Државе су такви произвођачи одавно, о чему говоре примери Хаитија, Доминиканске Републике, Салвадора, Гватемале и држава Индокине, где је било тако добро за убијање.
Али, ми смо постали сведоци знатног оживљавања те производње у скорије време, као што се то дешавало у случају постсовјетске Русије и низа источно-европских држава. Опадање прихода становништва и нагло порасли ниво морталитета у тим земљама били су резултат шок-терапије и елитних полузаконитих крађа, масовних а извршених уз подршку Запада, али делимично организованих и подржаних у локалу (односно приватизација, изведених у условима који су крајње повољни за корупцију).
Међутим, након распада Совјетског Савеза (и, наравно, престанка деловања битног, мада ограниченог, фактора „обуздавања”) стигао је свеж талас дефектних држава, које су продукт „хуманитарних интервенција” и смене режима, које су извели САД и НАТО са још већом агресивношћу.
Као образац била је узета хуманитарна интервенција у Југославији, након које су Босна, Србија и Косово претворене у дефектне државе, док су неке друге земље-бескичмењаци избегле ту судбину, при чему су све почеле да опслужују интересе Запада или да траже од њега милостињу. Читав тај конгломерат, који је собом заменио раније независну државу (Југославију), увенчала је гигантска војна база САД на Косову.
Ова очевидна демонстрација јаких страна империјалне интервенције припремила је тло за даље напоре у производњи дефектних држава у Авганистану, Пакистану, Сомалији, Ираку, Демократској Републици Конго и Либији. Сличан програм се данас реализује, не без успеха, према Сирији и Ирану – према последњем слободни свет примењује политику застрашивања, која је заменила безбрижне односе са шаховом диктатуром, наметнутом Западом.
Ови, индустријски створени, случајеви дефектних држава имају заједничке црте које указују на њихов заједнички извор – империјалну политику и пројекцију империјалне моћи. Често све иде преко званичног признања етничких побуњеничких група, које пријављују свој статус жртве, воде борбу са својом владом уз помоћ терористичких аката (често са циљем да се испровоцира држава да узврати) и редовно позивају империјалне земље да им притекну у помоћ.
Понекад се ради пружања подршке побуњеницима у одређену земљу шаљу страни најемници, при чему им империјалне земље често дају оружје, припрему и логистику.
Империјалне земље охрабрују деловање тих побуњеника, јер виде у њима добар изговор за оправдање дестабилизације, бомбардовања и на крају, свргавања изабраног као мету, режима.
Овај процес је био на површини у току читавог периода демонтаже Југославије ради добијања скупа дефектних држава. Земљама НАТО је зато био потребан распад Југославије и рушење њеног највећег и најнезависнијег дела – Републике Србије.
Они су охрабривали националистичке елементе у другим републикама на устанак. Ти елементи су отпочели рат јер су схватали да ће их НАТО подржати и да ће их, на крају крајева, бранити. Ова је чињеница потпомогла одуговлачењу војних активности и етничког чишћења, али задатак рушења Југославије и стварања на њеном месту дефектних држава био је, захваљујући томе, испуњен.
Зањимљиво је да су чланове Ал Каиде и најмнике увозили у Босну и на Косово у циљу борбе са републиком-метом (Србијом) уз знање и сарадњу са администрацијом Клинтона, као и са Ираном.
Ал Каида је била заступљена међу „борцима за слободу”, који су учествовали у либијској кампањи, а сада, мада са закашњењем, призната је од стране New York Times као покретачка снага програма за смену режима у Сирији.
И наравно, она је била централни елемент приликом смене режима у Авганистану и основа „ефекта бумеранга” 9/11 (Бин Ладен је био битан учесник побуњеничке делатности под америчко-саудијским надзором, да би касније био напуштен од стране својих ментора, који су га након терористичких напада демонизовали и убили).
Ови програми увек подразумевају најозбиљнији однос према „управљању зверствима”, кад се влада која се налази на удару оптужује за насиље против побуњеника и њихових присталица, а још се са успехом оцрњује и подмеће јој се у току процеса како би се повећале димензије мешања у туђу политику.
Овај захват је играо битну улогу у ратовима са циљем распарчавања Југославије, a можда још и већу у Либији и Сирији. Непроцењиву помоћ процесу пружа мобилизација међународних организација којe узимају учешћа у демонизацији путем разоткривања зверстава, а понекад и излагањем оптужби за злочине које се приписују лицима одређеним за ту улогу.
У случају Југославије, основани од стране ОУН Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) приликом организацијe судског гоњења српских власти, радио је у тесној сарадњи са земљама чланицама НАТО.
Овај процес најбоље илуструје оптужница коју је подигао тужилац МТБЈ против Слободана Милошевића у мају 1999. – баш онда, када је НАТО почео да бомбардује цивилне објекте Срба са циљем да се убрза њихова капитулација, без обзира што су то били ратни злочини, који су при том били направљени уз кршење Повеље УН.
Али трибунал је успео да скрене пажњу читавог света са ружног и противзаконитог понашања НАТО на оптужбе против демонизованог Милошевића.
На исти начин, када је НАТО био спреман да нападне Либију, тужилац Међународног кривичног суда је оперативно подигао оптужницу против Моамера Гадафија, без иоле независне истраге.
Овај начин „управљања законом” је непроцењив за империју и доприноси процесу смене режима и производњи дефектних држава.
Постоје такође наизглед независне организације које „поспешују демократију”, удружења као што су Хјуман Рајтс Воч, Међународна кризисна група, Институт за отворено друштво. Те организације са завидном ревношћу наступају уз империјалну већину, режирајући злодела режима и њихових вођа, који су одређени за смену.
Постоје озбиљни аргументи који потврђују да су и саме Сједињене Државе -дефектна или тонућа у дефектност држава.
Разуме се, САД нису претрпеле катастрофални војни пораз од неке стране државе, али њихов систем константног ратовања нанео је велику штету становништву, које чини темеље државе.
Сав вишак производа се троши за потребе система вођења константног рата, потрошње и богаћења мањине…
Заиста, у својој државној дефектности, као и у многоме другом, Сједињене Државе су изузетна држава!
Превела: Марија Петрова
Нова књига проф. др Јована Деретића: "Историја Срба и Руса"
„Историја Срба и Руса“ – нова књига историчара и академика др Јована Деретића представљена је у амфитеатру на СПЕНС-у у Новом Саду у организацији Удружења Срба из Херцеговине, њихових потомака и пријатеља у Војводини. Књига садржи прецизну историју два народа од 10.000 година пре нове ере до 6. века пре Христа, односно период када су два народа имала исту историју.
04.11.2012. ФБР уредник Биљана Диковић
Професор др Јован Деретић
Аутор, историчар др Јован Деретић је материјал за ову књигу сакупљао око 40 година, а књига „Историја Срба и Руса“ је прва од четири тома у којима ће бити приказана историја Срба и Руса до 9. века наше ере, хронолошки гледано до тренутка када се историја једног дели на две упоредне историје два народа.
„Сврха оваквих књига је да се покаже и зна да смо ми један народ одвојен у више држава. Па према томе, мораће то да има утицаја не само на културу, то је очито, него и на политику. Друкчије ће морати људи да гледају и да схватају кад он зна да је то део његовог народа“, изјавио је професор Деретић.
Осим аутора о књизи је говорила и Мирјана Максимовић, стручни сарадник професора Јована Детерића:
„За професора Деретића људи воле да кажу да је он човек који тврди да је настало прво камење, па Срби, па онда амебе. Ја волим да кажем на конту тога да ако неко напише књигу од 500 страна и у њој наведе 1630 цитата, извора и референци, сваки од њих је проверљив, врло једноставно, ја сматрам да њему треба веровати или бар треба веровати довољно да прочитате да дозволите себи шансу да сазнате нешто ново. Па после реците да се не слажете ако тако мислите и даље“.
ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ
Пише: Станимир Трифуновић
Madeleine the Bigot
Thursday, November 01, 2012
Gray Falcon
Madeleine the Bigot
On October 23, Czech filmmaker Vaclav Dvořák (author of the documentary „Stolen Kosovo“) crashed the Prague book-signing of former U.S. State Secretary Madeleine Albright. Asked to sign not her self-praising book, but rather the posters of her „greatest hits“ (jihad in Bosnia, ethnic cleansing in Croatia, stolen Kosovo), Albright shrieked „Get out!“ and called Dvořák and his associates „disgusting Serbs,“ as can be seen on video.
„Disgusting Serbs, get out!“ Albright in Prague, 10/23/2012
Can you imagine if she’d said „disgusting Arabs,“ or anything else for that matter? Isn’t this sort of irrational hatred the very definition of bigotry? Sure – but while bigotry against anyone else is a career-ender in the modern West, bigotry against the Serbs is perfectly acceptable. One might even argue it’s mandatory in certain spheres of society, media and politics in particular.
So widespread and accepted has this bigotry become, that efforts to fight it have sprung up only recently, and without official support of the Serbian government (out of fear of offending the bigoted foreigners, most likely). For example, during the 1990s, the British press depicted the Serbs as monkeys, among other things. U.S. diplomat Richard Holbrooke was proud of his disdain for Serbs; it simply oozes from the pages of his memoir. And Madeleine Albright is apparently unconcerned about displaying her bigotry as well.
Where does all this animosity come from? The torrent of abuse over the years has even made some Serbs believe they must have done something to deserve it. Many blamed the „Milosevic regime“, and believed the 2000 coup – funded, organized and supported by the Empire – would put a stop to the hatred. Yet 13 years hence, with Milosevic himself long dead and all the subsequent governments making licking the foreign boot their #1 policy priority, the bigotry shows no sign of abating. Could it be that the roots of it go farther back, long before Milosevic?
Oddly enough, the case of Madam Albright might help shed some light on this.
When Marie Jana Korbelová was born in Prague in 1937, her father Josef Korbel worked as the press attache at the Czechoslovak embassy in Belgrade, Kingdom of Yugoslavia. The very next year, however, the Munich „agreement“ surrendered parts of Czech territory to Hitler, and in March 1939, Nazi Germany occupied the rest of Czechoslovakia. Justifiably fearing persecution on account of his Jewish faith, Korbel first converted to Catholicism, then fled with his family to the UK (ironically, the country most responsible for the betrayal in Munich). During the war, he worked for the Czech government in exile, and after 1945 was sent to Belgrade again, this time as the ambassador. He kept little Marie out of Tito’s public schools, choosing to have her educated by a governess at first, and later at a boarding school in Geneva. This is where she became „Madeleine“. When Stalin cracked down on the insufficiently obedient Czech government in 1948, Korbel fled again – this time to the U.S., where he requested political asylum.
„Madeleine“ is thus raised Catholic. In 1959, she becomes an Episcopalian („Protestant, yet Catholic“) to marry journalist Joseph Albright. In the late 1960s, she attends Columbia University in New York, and takes a graduate class taught by Zbigniew Brzezinski. He later became President Carter’s National Security Adviser, and in 1978 brought Madeleine to the NSC. After Reagan’s election, she moved to the think tanks, continuing to work with Brzezinski on his project of toppling Communism in Europe through the Catholic Church. In 1982 she went to Poland to interview „Solidarity“ activists. Upon returning, she taught at Georgetown, a prestigious university originally set up by Jesuits. She remained involved in Democratic politics, and in 1992 joined Bill Clinton’s transition team to set up his NSC. As a reward, she was appointed Ambassador to the UN in late 1993, and in 1997 became the first female U.S. Secretary of State. All of this is public record.
What does this biography tell us about Madeleine, the person? First of all, that her defining identity and influences in life have all been Catholic; it wasn’t until 1996 or so that she found out that Korbel had been Jewish! Her mentor in Washington was the aggressively Catholic Brzezinski, who didn’t care whether the Russians were Orthodox or godless Reds, he hated them all the same (with the Afghan jihad as a result).
Now, consider the long-standing Catholic bigotry towards the Orthodox („eastern schismatics“), amplified by the Serbs’ role in bringing down the Catholic Habsburg Empire, the Cold War animosity towards the „Red Russians“, Brzezinski’s Polish Russophobia, and the fact that the early 1990s propaganda claimed the „Communist“ Serbs were oppressing the Catholic Croats and Slovenians…The writing is on the wall, pretty much.
Ironies abound, of course. While it was the Serbs’ refusal to perish that eventually led to Austrian defeat, the Czechs were among the first to declare independence from Vienna. And though Albright has repeatedly invoked the specter of Munich to justify her belligerent politics, a Munich-like dismemberment of a country was precisely what the U.S. did by declaring occupied Kosovo „independent“, her Czech colleague Jiři Dienstbier pointed out in 2008. Unaware of her Jewish origins, she deliberately backed a policy of treating the Serbs the same way Hitler did, and sided with Hitler’s unrepentant allies. And is it really a coincidence that the Rambouillet ultimatum so resembled the Austro-Hungarian note from 1914?
So it is unfortunate that Dvořák wore a Palestinian scarf when confronting Albright. If he meant to bait her, a mitre would have worked far better.
Опстанак или још једна "екскурзија" у организацији србских власти, канцеларија и тако то…
У организацији Канцеларије за КиМ Владе Србије председници општина и градоначелници из централне Србије ишли су у посету својим колегама на Косово и Метохију, у општине: Лепосавић, Зубин Поток и Косовску Митровицу. Свој пут су назвали „братимљењем општина, а да ли ће то остати тренутно ангажовани „пројекат неке организације“, „екскурзија на државном нивоу“ или ће стварно донети неке конкретне резултате, показаће време.
04.11.2012. ФБР уредник Биљана Диковић
Мирко Крлић
Канцеларија за КиМ Владе Србије
С обзиром на оно што је о том путовању и намерама рекао у својој изјави Мирко Крлић, помоћник директора Канецеларије Владе Србије за Косово и Метохију, биће да је све то била обична екскурзија и тако треба и да је схвате они који терају председнике општина да (зарад приписивања неких резултата неким канцеларијама и осталима) причају и сликају се за информацију у јавности Србије.
Оно што је основно, и пре и изнад свега, је оно што пише да гарантује Устав – највиши правни акт државе Србије – безбедност сваком свом грађанину. Крлић је онима којима су окупаторске цеви сваки дан уперене у лице, којима су шиптарска мафија и криминалци скоро па ушли у куће, онима који су сваког дана од Бога благословени што се пробуде и схвате да су живи дочекали тај дан, рекао да „држава Србија нема у овом тренутку инструменте да заштити и гарантује безбедност грађанима у Покрајини“ што је ЛАЖ.
ИМА МОГУЋНОСТИ И ИМА ИНСТРУМЕНТЕ, АЛИ НЕЋЕ – ЈЕР ТО НЕ ОДГОВАРА САД И ЕУ, ЈЕР СУ КРЕНУЛИ ПУТЕМ ПРЕДАЈЕ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ СЕПАРАТИСТИМА – КРИМИНАЛЦУ ТАЧИЈУ И ЊЕГОВОЈ МАФИЈИ. ЈЕДНОСТАВНО ЈЕ – ПРОГЛАСИТЕ ОКУПАЦИЈУ НАД ЈЕДНИМ ДЕЛОМ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ У УН И ТО ЈЕ ТО!
И то није све, Крлић даље каже: али „кроз образовање, здравствену заштиту, културу и слично може помоћи грађанима да боље живе“.
Како може неко да живи боље кад му је сваки минут у дану поклон од Бога, јер не зна докле ће тако. Како помаже (?!): окупатор на једном делу територије Србије, гађа бојевом муницијом, сеје бибер спреј и узурпира и личну слободу и личну имовину тих истих Срба?! Има начина да држава помогне: има ДУЖНОСТ И УСТАВНУ ОБАВЕЗУ, посао, домаћи задатак да штити те исте Србе – А НЕ РЕАГУЈЕ НА ЗАКОНОМ ЗАГАРАНТОВАНО ПРАВО ДА ЗАШТИТИ СВОЈЕ ГРАЂАНЕ НА ДЕЛУ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ! Опростите, али ситуација је сувише озбиљна да би више било ко давао овакве изјаве било коме на Косову и Метохији и у Србији, народ је слуђен од оваквих и сличних НЕОЗБИЉНИХ изјава званичника Србије.
У извештају Канцеларије за КиМ са овог путовања је вест да је Крлић са „још око 120 председника општина и градоначелника са Косова и Метохије и централне Србије обишао Зубин Поток и брану на језеру Газиводе“…
Да ли су посетиоци добили одговор чија ће бити термоелектрана Газиводе коју су посетили, јер је својевремено Милан Ивановић, председник СНВ северног Космета, изјавио да се боји да се и Газивода Влада Србије одрекла „због добијања кандидатуре и да су вишемесечне барикаде биле беспредметне“. И шта је било или шта ће бити са око 7.000 Срба који су радили у електропривреди на КиМ? Да ли се Влада одрекла и свих електросистема на Космету у име народа Србије који је то деценијама градио?!
„- Кфор се постављањем „моћног пункта“ у Јагњеници, надомак централе Валач, ставио у функцију Тачијевог извршиоца отимања српске територије и српске имовине. Међутим, ми Срби са севера Косова ћемо свим расположивим демократским средствима спречити Албанце да преузму Газиводе – напомиње Ивановић.“ (Правда, 5. март 2012.)
„Акција братимљења коју је покренула Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију носи поруку вере, наде и љубави. Ми смо овде само због људи и овде нису само државни функционери који су задужени да се баве Косовом и Метохијом, већ и грађани Србије преко својих изабраних председника… Градоначелници, председници општина и локална самоуправа која је данас на Косову овде је са поруком да људи виде да овде нису сами, да се Србија не одриче Косова и Метохије“, истакао је Крлић.
„Нисмо дошли да било коме терамо инат, дошли смо само да подржимо своје грађане“, рекао је помоћник директора Канецеларије за Косово и Метохију. А градоначелнике и председнике општина из централне Србије и са Косова и Метохије у Зубином Потоку дочекао је председник општине Славиша Ристић са сарадницима који је у обраћању рекао да су Срби одлучни да остану овде.
**************
ЛЕПОСАВИЋ
„Прозивају нас да смо патриотски пљачкаши. Наша борба заједно с вама ће бити много јача, много бескурпулознија и са много више елана ћемо ући у овакву борбу за очување нечега што се зове територија. Кажу да смо грешни зато што тражимо да останемо ту где јесмо. Ако је то грех ја прихватам да будем грешан“, рекао је уз речи добродошлице колегама преседник општине Лепосавић Драгиша Васић.
****
ЗУБИН ПОТОК
„Могу се можда и сви у Србији одрећи Косова и Метохије и Старог Раса, Колашин их се не може одрећи јер се налазиу њиховом загрљају. Старом Колашину је увек била нада Србија. Србија има Стари Колашин на свом најосетљивијем месту. Колашин никада неће попустити, не због себе, већ због Србије. Драги пријатељи, ви знате сами да нас је притиснула велика сила. На цело наше Косово, на наш Колашин, притисла је сила као некада поље Косово. Али народ не јауче и не кука, већ ношен заветима својих предака одлучан је да остане на свом вековном огњишту, да сачува своје породице и да сачува своја огњишта. И од свих циљева које има два су света циља: да сачувамо наш Колашин и да сачувамо сваку српску главу у њему. У тој борби нам неће бити лако и не можемо сами. Зато се захваљујемо свима који су свих ових година, нарочито последњих годину дана, били уз нас и храбрили нас. Захваљујемо се нашој држави Србији и молимо се Богу да не поклекне. Без државе Србије нећемо издржати јер ћемо бити као лист који ветар вија“ – изјавио је Славиша Ристић, председник општине Зубин Поток.
****
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
У тренутку када су председници са домаћинима обилазили мост у Косовској Митровици где је барикада, са друге стране, из јужног дела се чула у неколико наврата рафална паљба, јавиле су агенције. Управо се у Косовској Митровици потписују „повеље о намерама“ између домаћина и гостију.
СИГУРНО, НЕМА ШТА, ШИПТАРИ СУ ПУЦАЛИ ДА ПОКАЖУ ДА ЈЕ ТО ЊИХОВО ЈЕР СУ ОХРАБРЕНИ САД И ЕУ ПОДРШКОМ. А У СРБИЈИ ЈЕ ИЗГЛЕДА ЈЕДИНО СИГУРНО ДА СВАКА ВЛАСТ РАДИ ИСТО, САМО НА МАЛО ДРУГАЧИЈИ НАЧИН…
Председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић изјавио је да је потписивање Повеље одговор онима који су тражили укидање српских институција на Косову, нагласивши да се српске институције неће гасити, већ ће јачати.
„За нас је потписивање Повеље велики задатак, јер, поред тога што ћемо и формално остати побратими са градовима из централне Србије, ту сарадњу са политичког треба проширити на све остале нивое“, истакао је Пантић.
Председник општине Косовска Митровица је рекао да данашњи чин схвата као подршку у настојању да се истраје у борби за очување Косова и Метохије у саставу Србије.
Повељу су у има Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, потписали координатор Злата Радовановић и 70 предесника Општина и Градова из централне Србије и Војводине.
…МОЖДА ЈЕ ДАНАШЊИ ДАН САМО ИСПУЊАВАЊЕ „ЕВРОПСКИХ СТАНДАРДА“ ПА ТИМЕ СЕ СПРОВОДИ БРАТИМЉЕЊЕ „СРБИЈЕ“ СА „КОСОВОМ“?!
У СВАКОМ СЛУЧАЈУ ЈЕ НЕШТО ЧЕМУ ЋЕ СУДИТИ ИСТОРИЈА… И ВРЕМЕ, И ГОСПОД!
М. Здравковић: Прање пара кроз спољну трговину
Прање пара кроз спољну трговину
У савременој светској економији мултинационалне компаније, али и све друге компаније, веома лако трансферишу профит из једне земље у другу кроз такозване „трансферне цене“. Трансфер профита се у профитни центар врши кроз ниже извозне цене од вредности робе и кроз веће увозне цене од стварних по којима је роба купљена.
Трансферне цене представљају међународни проблем јер се око 5% годишње вредности међународне трговине преусмери на рајска острва и на друге жељене локације, што наноси штету свим земљама услед мање наплаћеног пореза на профит.
О колико се великом проблему ради могу послужити подаци о трговини САД и Кине. Уобичајено се у полемикама наводи како Кина треба да ојача своју валуту (што она и чини) како би се смањио амерички дефицит и поспешио амерички извоз у ову земљу. То се заиста и догађа и према америчким и кинеским подацима извоз САД у Кину повећан је за 50% у само две године, 2010 и 2011. години. Оно о чему се не полемише је разлика у статистичким подацима.
У прошлој години је из Кине отишло робе у САД у вредности од 325 милијарди долара, а у САД је регистрован увоз из Кине у износу од 417 милијарди долара. Разлика од 92 милијарде долара је негде „испарила“. Ово је профит који су америчке и друге компаније испумпале из Кине кроз ниже извозне цене од стварне вредности робе на тржишту. Извоз САД у Кину је вредео 104 милијарде долара, по америчким подацима, а 123 по кинеским. По америчким подацима трговински дефицит у размени са Кином био је 313 а по кинеским 202 милијарде долара. Разлика је 111 милијарди долара?! Уколико се ово догађа у трговини две највеће светске економије, мерено снагом валута, шта се може очекивати у трговини „банана“ република?
Србија, наравно, није банана република, али није ни имуна од овог светског проблема. Да би се утврдила одступања у подацима наше статистике спољне трговине и подаци наших трговинских партнера потребно је издвојити неколико сати. Али, да би се идентификовало и казнило трансферисање профита кроз спољнотрговинске трансакције неопходна је одлична сарадња царинских и других служби Србије и земаља са којима у трговини постоји овај проблем.
Шта кажу званични статистички подаци прикупљени преко СТО-а?
Кад је у питању извоз трговински партнери су пријавили у збиру за 5% мању вредност увоза из Србије у 2009. години, 4% мању у 2010. и 2,4% мању у 2011. години. У збиру се неутралишу позитивне и негативне разлике у књижењима. Већу вредност увоза из Србије регистровало је 30-так земаља у износу од 0,8 милијарди евра, а мању вредност 40-так у вредности од 1,2 милијарде евра. Укупно одступање износило је више од 2 милијарде евра што је четвртина укупне вредности извоза.
Највећу разлику између извоза из Србије и увоза, у корист српских података, имао је извоз у Румунију (реекспорт кукуруза у треће земље), Црну Гору, БиХ, Немачку и Хрватску, а у корист података о увозу (више регистрован увоз од наших извозних података), извоз у Аустрију, Мађарску, и Руску Федерацију.
На пример, из Србије је прокњижен извоз у Румунију вредан 583 милиона евра, док су румунски цариници регистровали увоз вредан 286 милиона евра. Или, у Аустрију је регистрован извоз вредан 267 милиона евра, али су аустријски подаци о увозу из Србије вредни 385 милиона евра.
Наша статистика је регистровала увоз вредан 14,5 милијарди евра у 2011. години. Када се саберу подаци о извозу у Србију долази се до износа од 13 милијарди евра, те је разлика 1,5 милијарди евра. И овде постоје велика одступања: из педесетак земаља је регистован већи увоз од њиховог извоза у Србију у вредности од 3,65 милијарди евра, а из 20-так већи извоз од наше регистрације увоза у износу од 2,2 милијарде евра. Укупна разлика је 5,85 милијарди евра што је 40% вредности увоза и разлика је знатно већа него код извоза.
Највећа одступања између наших података о увозу постоје код извоза Русије, Кине, Шведске, Француске и САД-а, што је и логично јер се ради о удаљеним земљама где је мање вероватно да ће доћи до сарадње царинских служби. На пример, према нашим подацима из Кине је увоз вредео 1,1 милијарду евра, док су Кинези регистровали извоз у Србију вредан 285 милиона евра. Разлика од преко 800 милиона евра је настала на путу робе од Кине до Србије.
Као што сам поменуо, трансферне цене у међународној трговини представљају светски проблем, а то значи да ће се тражити универзална решења како би се практиковање трансферних цена смањило. Није случајно да је већина најбогатијих људи у Србији пре приватне каријере радила у великим спољнотрговинским компанијама.
Суштина бављења овим подацима јесте да је ред величина у укупној спољној трговини Србије између 3 и 5 милијарди евра, што је упоредиво са укупно пријављеним профитом оствареним у Србији (или са вредношћу дознака) и битно изнад вредности појединачних сегмената сиве или црне економије. А смањивање праксе трансферисања профита из Србије у иностранство кроз трансферне цене може појединачно највише да утиче на побољшавање економске ситуације у земљи. То захтева системски и детаљан аналитички рад и истраге надлежних органа.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/analize/28699-pranje-para-kroz-spoljnu-trgovinu
Вацлав Дворжак: "Како сам постао ратни злочинац"
Како сам постао ратни злочинац
Постати ратни злочинац је у данашњем свету релативно лако. Довољно је да вас тако означи америчка администрација и тај сте. Најближа станица Хаг са својим судовима. Описаћу вам укратко како сам се у тој ситуацији нашао ја.
Моје ратно злочинаштво је почело сасвим ненападно и невино. Чекао сам дуги ред са интересентима за потпис госпође Олбрајт. Аутограмијада се одржавала на првом спрату палате књига Неолуксор, а ја сам за бившу госпођу државну секретарку владе САД спремио поклон.
Документарни филм „Отето Косово“ са енглеским титлом, као и пар плаката. Обезбеђење ме је додуше упозорило да госпођа Олбрајт потписује само своју књигу а не неке плакате или фотографије, али са поклоном су ме пустили даље. Заједно са мном су били и моји пријатељи. Са њима сам се управо вратио са путовања по Косову, које је имало за циљ упознавање те српске покрајине.
„Госпођо Олбрајт, донео сам вам на поклон свој филм који сам снимио на Косову.“ Испрва осмех бивше министарке спољних послова, почео је полако да се криви у тренутку када сам извадио плакате. На њима су се налазили само фотографски мотиви из последњих ратова на Балкану. Поред стола где су се књиге потписивале нисам био сам. Било нас је петоро а плаката такође пет. Замолио сам госпођу Олбрајт да нам уместо књига потпише остала своја дела којима се прославила на Балкану.
На првом плакату су били мотиви из рата у Босни. Подсетили су нас на то како је америчка администрација у Босну довела џихад, и са Ираном координирала наоружавање и снабдевање 4000 муџахедина, којима се у то време био управо завршио „посао“ у Авганистану. Преко 98000 мртвих, мржња, као и етнички и верски очишћени простори средње Босне су коначан рачун овог рата. Следећи мотив су биле фотографије посечених српских глава, са којима су људи команданта Орића играли по Сребреници фудбал, пре него што је град од муслиманских злочинаца ослободила Војска Републике Српске. То што су САД тада стале на страну исламских фундаменталиста, дело је пре свега госпође Олбрајт, господина Клинтона и његове супруге. Тадашњи амерички амбасадор у Београду, на почетку босанског грађанског рата, вршио је притисак на вођу босанских муслимана Изетбеговића да откаже тек потписани Лисабонски споразум (Кутиљеров план), и тако упропасти мир у Босни на неколико дугих крвавих година. То је било дело тадашње америчке дипломатије.
На другом плакату је била приказана операција Олуја. Том приликом је из Хрватске, са својих вековних огњишта било протерано 220000 Срба. Етничко чишћење огромних размера. Њени организатори до данас нису кажњени, а Срби на своју имовину не могу да се врате. Госпођа Олбрајт је тада, на тлу Организације УН, одвраћала пажњу тврдњама о масовним убиствима у Сребреници, махала сателитским снимцима на којима су наводно забележене свеже масовне гробнице. Фотографије су до данас наводно тајне. Можда зато, да се госпођа Олбрајт не би додатно бламирала. На означеним местима наиме никакве гробнице нису биле пронађене. Само је у ствари госпођи Олбрајт било потребно да на позорници ОУН, пред светом и америчким бирачима оправда припремано бомбардовање положаја војске босанских Срба, за које су босанске Потурице и међународни муслимански авантуристи били кратки. На заборавимо да је тада Осама бин Ладен био амерички савезник, и по свету путовао са пасошем муслиманске државе која се управо рађала у Босни и Херцеговини. Антисрпска пропаганда, измишљене масовне егзекуције цивила у Сребреници итд., требало је да одвуку пажњу од припреманог етничког чишћења у Хрватској односно Крајини и Славонији. Оно је почело месец дана након ослобађања Сребренице под називом Олуја. Операцију је тада стручно припремило и рукводило неколико десетина америчких официра, који су од стране владе САД били привремено пенизионисани како би могли да ступе у службу приватне ратне фирме. Испланирали су и са хрватском војском извршили геноцидни напад на хрватске Србе. По завршетка овог „џоба“, војска Сједињених држава их је опет примила назад на њихове раније функције, у исту платну категорију. На овај начин су режисери тог гнусног чина избегли непријатна питања новинара у Конгресу.
Трећим плакатом смо желели да госпођу Медлин, рођену Корбел подсетимо на њену срамну улогу у агресији против оснивачког члана Организације Уједињених нација – Југославије. Бомбардовање, које је њен пријатељ Хавел назвао „хуманитарним“, значило је не само кршење Повеље ОУН већ и Вашингтонског уговора (Повеље НАТО). Олбрајтова је у функцији министарке спољних послова САД грубо погазила међународно право, што представља тежак међународни злочин. Мртва српска деца, људи погинули у возовима, аутобусима и избегличким колонама за госпођу Олбрајт су представљали „колатералну штету“ њене „хуманитарне“ агресије.
На четвртом плакату је приказано отимање две јужне српске области – Косова и Метохије – и поклањање ове територије албанској наркомафији. Једна од фотографија бележи заљубљени поглед госпође Олбрајт упућен Хашиму Тачију, данашњем „косовском премијеру“. Шмекер је, свака част, госпођи Олбрајт се не чудим, али такође је у питању и тражени терориста у међународним размерама, који је основано осумњичен за трговину људским органима отетих и поубијаних становника Косова и Метохије. Тако барем стоји у извештају Дика Мартија који је изнесен у Савету Европе. Госпођа Олбрајт је и тада, 1999. године водила америчку дипломатију а њене дипломате су трагале за било каквим изговором за напад на Југославију. На крају је то био инцидент у Рачаку, догађај инсцениран уз помоћ терористичке организације УЧК. Њу су додуше НАТО окупатори, након заузимања Косова и Метохије, одмах забранили, али њени чланови укључујући командни кадар, заузели су места у влади, парламенту, политичким странкама, војсци, полицији. И тако, у складу са тиме, данас изгледа Косово. Пре недељу дана сам се са пријатељима вратио са Космета те можемо да реферишемо. Отцепљење Косова, насилно прецртавање европских граница без сагласности држава којих се то тиче, без сагласности ОУН је следећи међународни злочин који би верни читаоци сабраних дела Олбрајтове требало да имају у виду. Уосталом, реците, неће ли се цена њеног потписа повећати сазнањем да потписана, није само славна дипломаткиња, мила земљакиња и вешта списатељица, већ исто тако и познати ратни злочинац који своје злочине лукаво скрива иза „борбе за људска права и слободу“.
И још пети плакат – трешња на торти.
Госпођа Олбрајт је заједно са братом првог именованог протектора окупираног Косова др Кушнера, основала компанију ИПКО. Нечасним методама, уз помоћ бивших чланова УЧК, елеиминисали су са тендера конкуренцију, формирали мрежу мобилне телефоније на Косову, а пре него што су фирму продали, косовској полицији су наложили да уништи другу конкурентску фирму мобилне телефоније како би подигли цену своје фирме. Добит за Олбрајт Груп је према албанским новинама Коха Диторе износила 200 милиона долара, за госпођу Олбрајт добит 5 % од те цене. Сасвим лепа награда за ноторно кршење међународног права и ратно хушкање.
Реакција госпође Олбрајт на наше плакате сама по себи довољно говори. Уместо дипломаткиње, у њој је победила друга Олбрајтова. Наше плакате је почела да кида и цепа. Хистерични крик „get out, get out…“ одјекивао је у занемелој сали књижаре Неолуксор. Даље се само сећам грубог напада обезбеђења палате књига, гурање, током кога су млади људи који су стајали поред добацивали „крвава бабо“; увреде на адресу мог скоро слепог пријатеља који ме је пратио; фотографкињу је обезбеђење оборило на земљу … Вика „Без фотографисања! Без снимања!“ У том тренутку су ми попустили нерви, извињавам се, али нисам дипломата, и почастио сам бившу госпођу државну секретарку владе САД титулом, коју сам о њој много пута чуо у Србији, на Косову, Македонији, Републици Српској, Црној Гори: „Балканска касапкиња“.
Госпођа Корбел Олбрајт, некада наводно узор дипломатског шарма, опет је повисила глас. Викала је на мене и моје пријатеље. „Ви сте ратни злочинци! Ви сте ратни злочинци!“ Тако се то десило. Онај на кога би некада госпођа Олбрајт показала прстом, био је крив. Одвезли би га у Хаг (ICTY), у смешно вођеним процесима би био осуђен, и готова ствар. Тако је прошло већ неколико десетина српских официра и генерала. Драги читаоци, молим вас немојте се чудити што сада заједно са мојим колегама из нашег удружења Пријатељи Срба са Косова, са стрепњом очекујем да из Хага дођу по нас – ратне злочинце.
Аутор је потпредседник грађанског удружења „Пријатељи Срба са Косова“, режисер и документариста
Са чешког превела: Наташа Кевић
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/28665-kako-sam-postao-ratni-zloinac
САД: Туче због горива и превоза, несташица струје, воде и хране… (видео)
САД: Туче због горива и превоза, несташица струје, воде и хране…
04.11.2012 08:27 | Агенције, Глас Српске
Њујорк – Електрична енергија вратила се у суботу у највећи дио Менхетна у Њујорку, пет дана након удара олује Сенди на источни део САД. Ипак, струје је у САД и даље лишено 3,8 милиона људи, као и десетине хиљада Њујорчана.
Електричне енергије нема ни у дјеловима Њу Џерсија, гдеј нека од домаћинстава неће добити струју до средине овог мјесеца, а у граду Хобокену 20.000 људи је и даље у поплављеним кућама, опкољеним водом, преносе свјетске агенције.
Њујоршки дистрибутер Кон Едисон наводи да је циљ да се електрична енергија врати у њујоршке школе до понедјељка, а на бирачка мјеста до уторка, када се одржавају председнички избори.
Број погинулих у олуји данас је премашио 110 у 10 савезних држава. Сенди је раније усмртила најмање 69 особа на Карибима.
Укупна штета од олује Сенди могла би да достигне 50 милијарди долара – што обухвата само уништену имовину, чиме би постала друга најскупља олуја у америчкој историји, после урагана Катрина.
Потезање пиштоља због бензина
Велики проблем за становнике Њујорка су несташица бензина и дугачки редови на бензинским станицама. Бензин је постао драгоцијеност, посебно за оне чији посао
зависи од аутомобила. Неки возачи жале се да у реду за гориво чекају од три до четири сата, а у многим случајевима чекају узалуд јер залихе у међувремену пресуше.
У Квинсу је један мушкарац у четвртак ухапшен пошто је уперио пиштољ у другог возача због упадања преко реда.
На једној бензинској пумпи у Бруклину, ред се у петак протезао дуж 10 блокова – око једног километра, због чега је дошло до забуне на раскрсницама и неки возачи нашли су се у реду иако нису планирали да купују бензин. Избила је свађа између њих и возача који су чекали на гориво. Додатну гужву правило је и 60 људи који су са канистерима у рукама чекали на бензин за генераторе. На свим пумпама они стоје у засебном реду.
Продаја бензина је ограничена на 40 долара по купцу.
Струју нема 3.8 милиона домова и фирми на истоку
Више од 3,8 милиона домова и фирми на истоку САД и даље је без струје, док их је у најтежим тренуцима послије олује било 8,5 милиона.
Ипак, ситуација се у Њујорку побољшава, а од петка поново функционише неколико линија метроа за који је ово највећа несрећа у 108 година постојања, и дио железнице. Ипак стотине људи на свакој станици чекају на аутобус, често уз кошкање. Само на једној станици у Бруклину је више од 1.000 људи чекало на аутобус и потукло се када је стигао.
Расте забринутост за старе грађане од којих су многи данима заробљеним на вишим спратовима бз струје, воде, хране и гријања, а температура у Њујорку је опала на близу нуле. Широм Њујорка и околине људи се самоорганизују и примају друге на спавање, дијеле с њима воду ако је има, и купатила, дају струју за пуњење мобилних телефона што је многима јидина вза са родбином.
Гувернер Њу Џерсија, Крис Кристи казао је да ће 12 казина у Атлантик Ситију што је том граду главни извор прихода, бити отворено након петодневне паузе.
Отказан Њујоршки маратон
Градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг отказао је у петак увече Њујоршки маратон, мање од 48 сати прије планираног почетка и четири дана послије олује јер се становништво успротивило одржавању те манифестације док они немају струје, воде и хране. Организатори ће 2,6 милиона долара уступити жртвама олује, као и залихе хране, ћебад и генераторе за струју набављене за потребе трке. Старт трке требало је да буде на Статен Ајленду који је једна од области најтеже погођених олујом. Најмање 19 људи погинуло је у олуји баш на Статен Ајленду што је половина укупног броја страдалих у Њујорку. Та област пуна је смећа, а дуж улица су натопљени душеци и каучеви. Стотине људи су у склоништима, а њихови домови су уништени. Посебан добротворни фонд организован је само за жртве олује на Статен Ајленду.
Покрет Срба католика у Дубровнику крајем XIX века…
Покрет Срба католика у Дубровнику крајем XIX века
„Као оток сред млетачког земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник.“ (Медо Пуцић, 1867)
Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа.
Отворено су се борили против порицања о постојању српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се видети из ставова и сведочења јавних и културих личности Дубровника, нарочито у периоду буђења националне свести код Срба. Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XИX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Посматрајући један шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између становника Дубровачке републике који су били различите националности. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје. Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај источне Православне цркве и западне Римокатоличке. Срби у Далмацију и Хрватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, и Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране. Од тог времена па све до пада Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале су на њеној догми. Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. имеперијалистичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било и ширила све већу србофобију.
Посластичарница на Страдуну, име радње написано је ћирилицом
Јеремија Митровић у делу Српство Дубровника говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве на православни Исток и католички Запад. „На том подручју Срби су заузели простор с обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о српској земљи.”
У XВИИ веку Ватикан је штампао ћириличне црквене књиге за вернике ћириличног подручја. Без обзира на дешавања, састав становништва и историјска збивања, у јеку борби и политичких превирања Дубровник је вековима остајао слободан и самосталан град-држава захваљујући менталитету и мудрости његових грађана. Стално је материјално јачао и културно се уздизао борећи се за очување своје слободе. Дубровчани су увек знали мудро да изаберу заштитника коме ће извесна материјална накнада бити знак оданости овог града.
Постоје документа о томе да је од српских владара, који су му били у залеђу, Дубровник нешто добио на дар а нешто купио. Околина је дуго припадала источној цркви. За Стон и Рат Дубровник је давао новчани прилог калуђерима српским, који су се повукли у Свету гору. Дубровчани су веома важан корак учинили 1333. куповином Пељешца, где су становници пре дубровачке купње били православне вере, а по језику, обичајима и ношњи били су српске народности. Већина крајева дубровачке области касније се полатинила, али ако зађемо дубоко у прошлост, пронаћи ћемо свуда српске корене. Конављани су у старо доба имали ожењене попове, као што је по источном обреду, а жену су називали попадијом. Касније и када су усвојили латинске обичаје, попадијом су звали мајку, сестру и службеницу попову. Остала су и крштена имена: Јово, Вуко, Никац, затим стари српски натписи на гробовима у Поповићима, на Вигњима, у Ловорну; остало је крсно име: Никољдан, Михољдан, Митровдан, Лазарева субота. Све до XИX века остала су сачувана имена брда, долина, обичаји и српска ношња. Из тог периода има и повеља писаних ћирилицом. У Конавлима су се одувек чуле гусле и народне песме, махом и у свој дубровачкој околини, што је познато српско народно обележје.
Свадба се вршила по српским обичајима. На основу свега тога може се видети да околина дубровачка, иако је прешла на католичанство, није престала бити српском јер како су говорили управо знаменити Дубровчани који су били католичке вере „башка вјера башка народност“. Уосталом православној цркви припадају и грчка и бугарска и румунска црква. То би морали разумети духовне власти и једне и друге вере јер Срби католици, иако су били занесени за своју српску народност, исто толико држали су и до вере католичке.
У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. При томе се народност није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје.“
Разгледница из Дубровника, натпис на ћирилици
Називи светаца и празника били су као у осталим деловима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Петровдан, Крстовдан), исти обичаји били су за Божић, Ђурђевдан, на исти начин су секли бадњак. Дубровачки бискуп Мато Водипић у свом роману Марија Конавока објављеном у Загребу 1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу. Чувао се народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца. Обично се тврди како је Матија Бан са Медом Пуцићем у бурним годинама 1848/49. дубрвачко словинство преименовао у српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје право име.
Важно питање које занима многе научнике данас јесте како је нестало српско име у тим крајевима. Република дубровачка кад би стекла који крај, одмах би настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Но како су Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступало друго веровање, које није било српско. Пошто се име српско притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још увек било другог народног имена, а за језик је остао назив нашки, како се у пуку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрватско име, тада би вероватно остало у народу. Доказ о томе да је ту живео српски народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Српским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Монумента сербица, у историјама Калаја и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Нодила итд. Књижевници су користили назив словенски зато што је синоним за српски.
Све док их нико није угрожавао, Дубровачани су били само Дубровчани а у XИX веку почела се будити национална свест српска и хрватска. Како Срби Дубровчани нису дозвољавали да њихово католичансто спутава њихово народносно осећање добро се види у њиховом протесту Ватикану 1901. кад је папа Лав XИИИ булом Славорум Гентем, Завод св. Јеронима у Риму, назвао хрватским ценећи дубровачко католичанство, које је показало чврстину кроз векове. Ватикан је усвојио протест Срба Дубровчана католика и уклонио назив хрватски из Завода. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба католика где год да су живели. У једном делу српске штампе покушали су да доношење ватиканске одлуке о припадности Светојеронимског завода припишу ђаковачком бискупу Штросмајеру. Милутиновић објашњава да ова тврђења не одговарају историјској истини јер је Штросмајер био пријатељски расположен према Србима католицима, а да је организатор римске пропаганде у јужнословенским земљама био Јосип Штадлер. Барски арцибискуп Шиме Милановић и тадашњи министар правде Лујо Војновић уложили су протест против неправде нанесене Црној Гори код Ватикана. Папа их је љубазно примио и рекао да ће испунити обећање. У одговору је стајало да им намера нипошто није била да вређају католичке Србе већ да је грешку „учинило лице, коме је ствар била повјерена, назвавши погрешно све југословенске католике Хрватима.“
Плакат који најављује слет Српског Соколског Друштва у Дубровнику
Након дугих преговора и саветовања Ватикан је попустио и 8. марта 1902. представник Ватикана, кардинал Марио Рампола и посланик Црне Горе Лујо Војновић потписали су споразум којим је укинут назив про цроатица генте и замењен називом Цоллегиум Хиеронyмианум Иллyрицорум….про славис меридионалибус; барском надбискупу потврђена је титула Примас Сербиае и одобрено је учење српског језика и ћирилице.
Највише интересовања за овај догађај показали су сами Срби Дубровчани. Антун Фабрис, један од водећих политичких представника приморских Срба католика, у уводнику Дубровника пише да је светојеронимски спор трајао пуних седам месеци. „Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се је под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану (…) Против таквога недјела бјеше једнодушно устало цјелокупо српско јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и дипломација Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије, да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод. У једном телеграму Дубровчанима, из 1903. папа им се обраћа – Србима католицима.
У време када су се Срби и Хрвати борили против италијанаша оформили су заједнички Народну странку. Далматински Срби су заједно са Хрватима тражили уједињење Далмације са Славонијом и Хрватском. Срби су били уверени да је херцеговачка буна знак за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. После аустријске окупације Босне и Херцеговине 1879. дотадашњи заједничи политички орган Хрвата и Срба на приморју Народни лист, престаје бити орган Срба. Они се издвајају у засебну странку Српску народну странку. У Задру 1880. почиње борба за очување српског имена. Срби у Задру покрећу лист Српски лист односно од 1888. Српски глас. Срби и Хрвати разишли су се због питања будуће националне државе да ли у оквиру Хабзбуршке монархије или у уједињењу ван ње, па „избија политички српски покрет на површину, без обзира на веру“. Иако су дубровачки Срби били против сарадње са аутономашима прихватили су је, проценивши да је боље то него се препустити Хрватима. Пред општинске изборе у Дубровнику 1890. напавили су коалицију од представника Српске народне странке, групе независних грађана и аутономаша као свог кандидата истакли су грофа Франа Гондолу. Издали су и проглас грађанима Дубровника у којем се осуђује настојање Хрватске народне странке да похрвати Дубровник. На тадашњим изборима победила је коалиција и на чело дубровачке општине дошао је Гондола.
Долазак Цара Душана у Дубровник
Програм Српске народне странке прилично се поклапао са Програмом листа Глас Дубровачки. Међутим док је Српска народна странка сарађивала са аутономашима присталице листа Глас дубровачки били су против развоја италијанских аутономаша као политичке странке. Часопис Глас Дубровачки покренуло је пет Дубровчана, Срба католика (Мате Шарић, Антон Пуљези, Влахо Матијевић, Никша Гради и Антун Вршић). Направили су нацрт у којем кажу:
Дубровчани доле потписани тврдо увјерени да су дужни:
1. Јавит отворено како, осјећајући да су Срби неће се никад слити ни притопити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њима у какву чим зајендицу.
2. Остат у државној свези, која обстоји с ове стране Литве, те борит се сложно са осталим Славенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе у федеративни систем.
3. Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са Хрватском.
4. Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанским аутономаша кано политичке странке.
5. Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди мађарског у запосједнутим земљама на Балкану.
У књизи Изабрани чланци Антуна Фабриса Х. Барић у свом предговору пише и да се у Србији српство приморских католика везује за српски омладински покрет осамдесетих година у Дубровнику а да је дубровачки покрет тога времена политички јасно формулисао стару наслеђену народну српску мисао јер је после победе на изборима 1890. јасно и конкретно афирмисао политичкој јавности јужнословенску мисао да „Хрват и Срб неће више рећи католик и православни и да се хрватска и српска странка не дијели више по вјери, барем у Далмацији“ као што је у то време признавао онда најугледнији хрватски лист, загребачки Обзор карактеришући ту појаву „као факат од великих консеквенција за нашу народну будућност (1890, бр. 198)“. Х. Барић сматра да се нису осамдесетих година „први пут католици огласили Србима“ као што пише П. Поповић, један од ретких Србијанаца који су почетком XX века писали о проблему сложених српско-хрватских односа и о католичком српству на Приморју. Већ шездесетих година XИX века народни препород у Дубровнику имао је „под традиционалним именом Словинства изразито српско обележје“. Барић истиче да је српски покрет у Дубровнику само „природна резултанта свега онога што стари град св. Влаха везује са његовим српским залеђем: и његова историја, и географски положај његов, и порекло претежног дела старог становништва његовог – српских Неретљана и Захумљана, и дијалекат којим Дубровчани говоре. Уосталом и Милан Решетар је показао да је језик словенске дубровачке канцеларије од XIII до XV века био „несумњиво језик његове херцеговачке позадине, а ако извесне црте дубровачког диалекта додају чакавске особине, то се, како је лепо формулисао Белић, има објаснити утицајем насељеника из удаљенијих хрватских крајева на формирање говора чија је основица херцеговачка. Несумљиво је, међутим, да је главни прилив словенског елемента у романски Дубровник – чији је стари романски говор вегетирао још и под крај 15. века – био српски.“ Барић подсећа да су Дубровачани језик звали словенски, дубровачки или нашки (као Гундулић) а српско или хрватско име употребљавали су према називању језика лица којима су се обраћали. Код Марина Држића у комедији Дундо Мароје међу ликовима који су комични публици Дубровника зато што говоре туђим језиком јесте и Хрват Гулисав који је говорио дијалектом из околине Сења. Писци дубровачки називали су свој језик нашки или словински „које је име с почетка значило само српски; а полагано се развило као име језика свију нашијех племена на југу, па касније као свесловенски назив језика, а по томе се намијенило и странијем народима, па чак изван Европе. Но словински је синоним српскому и ето доказа.“
Смотра Српског гимнастичког друштва „Душан Силни” у Дубровнику
Помињући краља Милутина Ђура Даничић каже да је краљ ишао по свој грчкој и словенској земљи његовој. Писар дубровачке републике потписао се још 1364. као диак српски а то је касније преведено на словински. Из верских разлога Дубровчанима је добро дошао тај назив словински за књижевни штокавско-јекавски говор, који је мењао назив српски. Осим тога српско име било је и везано за државу а Дубровчани се нису хтели претопити у државу српску.
Крајем XIX века јачање српства у Дубровнику било је на врхунцу. Дубровачки књижевни и културни радници желели су да у једној веома напетој ситуацији (у време окупације Босне и Херцеговине и у време велике мржње између људи различитих нација) делују смирујуће. У оквиру тог покрета деловали су: Дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Луко Зоре, Антун Казали, Марко Цар, Јован Сундечић, Мато Водопић и Никша Гради. Дубровачка књижевност писана је штокавским дијалектом и то пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Дубровачка литература по свом националном карактеру била је српска. Осим језика, Дубровачане је повезивао и осећај словинства. Јован Скерлић је сматрао да је Медо Пуцић више него ико учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику и био душа српског покрета код далматинских католика и центар круга писаца и јавних радника. „Слободног и либералног духа, одвајајући веру од народности, он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словенском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, које су утицале на млађи нараштај у Далмацији.“ Био је песник али се бавио и политичком делатношћу као један од истакнутих представника и носилаца народног препорода у Далмацији. Поиталијањени Србин Никола Томазео, указујући безброј пута на своје српство, велики део свог књижевног рада посветио је српским народним песмама, а 1849. у Венецији основао катедру српског језика. Он каже: „Нама Србима народне песме су једина школа из које се можемо учити чистоти језика којим је говорила моја мати.“
Разгледница из Дубровника
У листу Дубровник из 1897, бр. 15. Фабрис у тексту Апотеоза Српства осуђује поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних песама а Лујо Војновић у броју 35. објавио је као прилог листу дуже разматрање о поступцима Југославенске академије и Матице хрватске приликом издавања народних песама.
Покушавајући да смире српско-хрватски спор Срби Дубровчани опредељивали су се све више за српско име и за српску странку. Том покрету приступили су најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички.
„У тој дилеми, у питању опредељења католичких Примораца за хрватско или српско име, значајну улогу играо је и сукоб либерализма са клерикалним правцем правашке, онда најјаче хрватске странке на целом Приморју. И зато, док је фанатичко католичко свештенство било главни носилац државноправашке оквирашке мисли, либерализам који је у осталом изразито обележавао и стари дубровачки српскословенски покрет око Словинца (1878-1884) – опредељивао је противну странку – у српски табор. То је разлог што је тад њему прилазило не само слободоумно грађанство, него и либерални католички попови и фратри, као Павлић, Брили, Радовановић, Миљан, Фицов, Мурат и црквени великодостојници као каноник-декан столне цркве Дубровачке дум Иван26 Стојановић.“
У време када су католички и православни клерикалци продубљивали јаз између Хрвата и Срба у Далмацији Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: “Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскога народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“ Говорећи у свом делу Дубровачка књижевност о језику Дум Иван Стојановић сматра да исти језик указује на заједничко порекло и тамо где је исти језик мора бити иста народност. Дубровчани су комуницирали на више језика али највише су употребљавали српски језик. За дубровчаке породице које су међу собом причале на немачком и италијанском постоји причица. „Кад се који нашинац из проста пука усуди говорити са својијем добродцем другијем језиком, он му одговори с неком поругом: немој заборавити нашки!! А даље у тексту се објашњава да тај нашки – какав је управо био не познајемо по споменицима из старине већ по комедијама Држићевим из 15. и 16. века. Сви остали писали су на књижевном језику…“
Дубровчанима је било изузетно важно да добро познају свој језик а дубровачки језик стварали су тако што су га примали од својих суседа Срба па га углађивали на своју руку преко академија које су се бавиле удешавањем метра и језика. Дум Иван сматра да је језик дубровачки исто што и тоскански за Италијане, кастилијански за Шпанце, паришки за Французе, и наглашава да је такав и херцеговачки за Јужне Словене. Каже да је „Ово наречје плод многобројнијех академија, црпено из херцеговачког језика и надостављено старом књижевном језику дубровачкоме. Тај је језик херцеговачки баш онакав како га описује Сундечић: „Језик српски…златни језик, језик вила пјевачица, језик ситни тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар, крјепак, ведар, језик славе, језик срца…Ми надостављамо с наше стране да, кад буде тај језик још боље изглађен и изрешетан од академија, кад настане нови класићизам по митологији народној, по причама и по пословицама народнијем, и када се уза све то употријеби још и нарјечје дубровачко, и оно пошто се вади из старога класићизма дубровачко-далматинскога, онда ће бити европски углађен језик у књижевности нашијех потомака.“
Стојановић сматра да је језик дубровачки српски са малим разликама у односу на стандарни источнохерцегавачки говор. Он се позива на Шафарика који је говорио о Далматинцима као о делу српског племена и додаје да је Енгел је корио Златарића што језик у Далмацији зове хрватским пошто је тај језик чисто српски, а име хрватско спомиње се само ради тога што је Далмација била неко време у политичким везама с Хрватском ради Угарске. Геталди је писао да је језик дубровачки више рашки него хрватски а у фусноти објашњава да је Рашка била главна област усред праве Србије где су данас Нови Пазар и Топлица па додаје да је рашки језик исто што и српски. Дум Иван каже да постоје неке речи које се налазе само у Дубровнику а усвајајући српски језик у дубровачкој средини негован је и српски дух или како он каже српска ћуд.
Када је Антун Фабрис почео да уређује лист Дубровник Хрвати су истицали државно-правну хрватску мисао насупрот српској народној мисли. Већ 1901. створена је клерикална странка која је најватреније истицала великохрватство на челу са Антуном Старчевићем. Главни задатак листа Дубровник био је борба против клерикализма који је водио Јужне Словене тамо где им није место, како је Фабрис наглашавао. „Речено је и понавља се врло често да је српски покрет код католика на Приморју био покрет локалног карактера. Несумњиво, али он има општенародни карактер борбе против потирања српског имена и српске народне мисли код католика и у име вере, када се код Хрвата српство није сматрало као народност него као конфесија, и када је српко-хрватска борба, због тога, а и због ‘српства од три прста’ требало да се излегне у сукоб обријаних и брадатих попова“.
Дом Душан Силни, Дубровник
Покрет приморских католика био је увек део целокупног национално-политичког живота српског, још од времена када је Матија Бан био главни повереник Гарашанинов за Дубровник и јужну Херцеговину као Поповић, Томазеов учитељ за средњу Далмацију. У једном чланку објављеном у Дубровнику 5. априла 1899. Фабрис пише: „Двадесет је година прошло, откада је ступила у живот независна српска народна странка на Приморју. Имамо пред собом двадесет година српскога политичкога живота и народне српске борбе. И прије тога Срби су на Приморју не само учествовали у политичком животу наше покрајине већ су што више били главна војска старе народне странке. Да није било Срба, који су очували чист као бисер народни језик, народне обичаје а што је најглавније народни дух, усуђујемо се казати, да наша покрајина, то се тиче народнога карактера, не би ни из далека онако изгледала, као што је данас…Двадесетогодишња борба за српско народно име и за признање политичких права српскога народа на Приморју продужава се и траје. Она постаје све то огорченија и жешћа. Сваки, ма и најмањи, праведни српски успјех буни и узнемирује нашу браћу-небраћу…У Дубровнику у домовини Џива Гундулића и Меда Пуцића, гдје би готово сваки камен знао приповиједати о неразријешивим везама нашега града са Српством – у Дубровнику, велимо, на ц. Кр. Учитељској школи не смије се ни споменути српско име, с тога су мишљења и тако раде скоро сви учитељи, па и онај, који је овијех дана био наименован за управитеља. Нама срце пуца, кад слушамо приповиједати ученике реченога ц. Кр. Завода, да се за име нашега народа и језика, те свега уопће што се тиче нашега народа, никада не чује име српско…“
Дакле, носиоци српске народне мисли у Дубровнику били су углавном Срби римокатолици: Дум Иван Стојановић, Лујо Војновић, Луко Зоре33 Перо Будмани34, Милан Решетар35 итд. Један од првих Срба римокатолика у Далмацији Ловро Павловић, адвокат у Макарској и народни посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је у низу чланака да су православни и католички Срби један компактан народ, природна целина која не тежи ни истоку ни западу. Лујо Бакотић36, један од вођа Срба католика у Далмацији, писао је да су Срби католици особита далматинска појава и да међу њима има радника, сељака али највише интелектуалаца. Има их у целој Далмацији али највише у Дубровнику. „Истичући своје српство ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо права да га истичемо:“ Према његовим истраживањима почетком XX века у Далмацији, Боки и Дубровнику било је око 600.000 становника а од тога 120.000 Срба православне вере и око 20-25000 Срба католичке вере. Срби католици нису били противници српско-хрватског споразума. Борили су се за стварање државе изван аустријских оквира.
Међу Србима католицима у Далмацији било је и оних чији преци су били православци. Један од њих је Лујо Војновић, син Косте Војновића, кнеза ужичког, академика и професора Правног факултета у Загребу. Коста Милутиновић у свом делу О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки которској 1848-1914 говори да већ сама „имена истакнутих дубровачких Срба католика означавају читаву епоху у културној историји не само Дубровника већ и читавог југословенског Јадарана“. Никола Тоља у својој докторској дисертацији Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ“ (1902-1908) која је одбрањена у Задру 1986. даје списак Срба католика међу којима су: Антун Фабрис, Матија Бан, Валтазар Богишић, Луко Зоре, Медо Пуцић, Нико Пуцић39, Никша Гради, Перо Будмани, Марко Мурат, Вид Вулетић Вукасовић, Дум Иван Стојановић, Кристо Доминковић, Лујо Војновић и др.
Српка православна црква у Дубровнику посвећена Св.Благовештењу
Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена на друштва Срба католика и Срба православаца. Већина ових друштава била су заједничка и у њих су били учлањени Срби оба обреда: Српска читаоница (1863) Српско певачко друштво Слога (1874) Дубровачко радничко друштво (1874) Дубровачка грађанска музика (1874) Задруга Српкиња Дубровкиња (1874) Српска дубровчка штампарија (1894) Српска зора (1901) Српско гимнастичко друштво Душан Силни (1907) и Матица српска – Дубровник (1909) која је ширила српску просвету и наставу, издавала књиге, часописе, давала стипендије сиромашним српским ђацима. Делатност Матице српске трајала је само пет година. За то време издала је 16 књига а секретар и главни организатор били су Стијепо Кнежевић и Франо Кулишић, обојица Срби католици. Важна база покрета Срба католика била је Дубровачка гимназија а према истраживањима Николе Тоље, међу професорима ове угледне школе били су Луко Зоре, Антоније Вучетић, Перо Будмани, Вицко Трипковић, Стијепо Луцијановић, Мато Зглав – све Срби католици. Први алманах који је изашао у Дубровнику био је Дубровник цвиет народног књижевства 1849. а покренули су га Матија Бан и Медо Пуцић. Многи дубровачки Срби писали су за тај лист (Нико Пуцић, Иван Казначић и др.). Доносио је идеје о словинству, о заједничкој словенској граматици, речнику. Престао је да излази већ 1852. Лист Словинац покренут је 1878. а уредник и покретач био је Луко Зоре а стални сарадници Медо и Нико Пуцић, Марко Цар, Мато Водипић, дум Иван Стојановић, Никша Гради – све Срби католици. Касније им се придружио и Јован Сундечић, православни свештеник. Часопис се залагао за јединство свих јужних Словена у време када су били заоштрени национални сукоби између Срба и Хрвата и када Хрвати поричу било какво српско име. Покренули су га људи који су се осећали и декларисали као Срби.
Словинац није био само лист већ културно-политички покрет на веома високом нивоу. „Словинцу је света ствар јединост народња; од Вараждина до Бара и од Виса до Тимока један је народ који једнијем те истијем језиком говори и непрекидно је смјештен, што су двије биљешке каратеристичне које чине истовјетност и јединост једног народа. На пометнутом простору станују Срби и Хрвати који уз два крила Словенце и Бугаре чине југ Словенски и та сва четири живља најзгодније називамо Словинцима.“ Најпознатији интелектуалци, књижевници и научни радници сарађивали су у Словинцу. Јован Сундечић покренуо је априла 1863. лист Звиезда али је угашен већ 1864. Око себе је окупио Србе католике, Србе православце и Хрвате. У листу су сарађивали Медо Пуцић, Антун Казначић41, Стјепан Бузолић. Лист Гуштерица био је политички лист Срба католика. Режимски органи често су га цензурисали. Био је то лист дубровачких присталица даламатинске Српске странке. Изашла су укупно 24 броја. Формално је уређивао Јозо Флори а стварно Никша Гради, дубровачки властелин. Када су 1891. Хрвати покренули Црвену Хрватску Дубровчани оснивају чувени часопис Дубровник. Први број Дубровника, недељних новина, изашао је 1892. у редакције Стеве Врчевића, када је отворена и Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. У уводу су најавили да ће наставити традицију ранијих српских листова Гуштерице и Гласа Дубровачког с тим што ће морати да буду мало чвршћи. Национални програм ових новина не обухвата само Дубровник већ и Боку и све што је имало некакве везе са народношћу, особито из Босне и Херцеговине. Основна водиља уредника Дубровника била је да не треба бити верски нетолерантан, да је вера свакоме света и да је Србин мио које год вере био. „Једана од најглавнијих и најзнаменитијих тачака нашега програма та је да се нећемо ни најмање освртати како се ко крсти и да ли се клања, да нећемо дакле мијешати вјеру с народношћу, јер се народност означује по сасвијем другим обиљежјима. Од 1895. уредник је био Антун Фабрис. У то време лист је био узор политичких листова. Пратио је сва књижевна и културна збивања и све земље где живе Срби. Од 1897. Фабрис је уређивао и Дубровник, илустровани календар. То је био лист за све Србе а циљ му је био да служи српском народу без разлике вере и земље. Сарадници су били Андра Мурат, Иван Стојановић, Јован Сундечић, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић43. Фабрис у свом Уводнику наглашава да им је циљ да календар продре у српски народ католичке вере јер их преплављају туђинци који шире туђу мисао и туђе име. „Овај лепи календар видно и јасно испољава Српство у Приморју. Ми по њему видимо да је Српство неоспорна истина, да оно постоји и напредује покрај свих шовинистичких хрватских недостојних напада.“
Часопис Глас дубровника уређивао је Матеја Шарић. У заоставштини Никше Градија постоји текст који говори о томе да се Дубровчани апсолутно осећају Србима, да имају свој српски покрет али да не помишљају на великосрпску идеју већ на заједницу са другим јужним Словенима. „Ми Дубровчани, Срби по пореклу, иако се нећемо нигде па нигде пратапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој Великој Србији, те би то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави сходна прилика у заједницу Југославенску“. Глас српски излазио је од септембра 1885. до августа 1886. у штампарији Драгутина Претнера.
Часопис Срђ излазио је од 1902. до 1908. уређивао га Антун Фабрис, који је био оснивач и власник. Био је гласило свих Срба на приморју али окренут југословенству. Штампан је у штампарији А. Пасарића. Касније су се о њему старали Луко Зоре, Крсто Доминковић, Антоније Вучетић и Михо Вакети. У том часопису сарађивали су сви познати културни, књижевни и научни радници Дубровника. „Око Срђа су се окупили одабрани дубровачки Срби. Познавалац тадашњих прилика у Дубровнику, историчар Никола Тоља, констатовао је да се тада у круг Срба католика обрео најбиранији дио онодобне дубровачке интелигенције: културних, књижевних, знанствених и јавних радника, који су ударили печат не само часопису Срђ већ и укупном културном и јавном животу у онодобном Дубровнику, а дијелом и на славенском југу…“ Када је у Срђу објављена пемса Уроша Тројановића (1902) власти су ухапсиле аутора песме, Антуна Фабриса и Антуна Пасарића, власника штампарије. Провели су неколико месеци у влажној дубровачкој тамници и убрзо након изласка умрли.
Европска новинарска јавност се била заузела за Фабриса па су их аустријске власти због тог притиска пустиле. Пред судом је Фабриса бранио Игњат Бакотић, Србин католик и један од првака Српске странке на приморју. Када је Антоније Вучетић, дубровачки историчар, преузео Срђ, дао му је нову боју, сасвим југословенску. „Вучетић је Срђу у име југословенства одузео српски предзнак. Позивајући читаоце на претплату и сарадњу, нови уредник је, поред осталог, рекао: „Надахнути овим угледима Срђ ће, као једини приморски лист на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.“
Срби 1892 у Дубровнику дизу споменик Српском песнику Џиву Гундулићу у спомен на тристогодишњицу његовог рођења
Штионица дубровачка односно Народна читаоница поред основне дужности да народу обезбеди лепу и корисну књигу оживела је ранији Банов алманах-годишњак Дубровник, који је излазио 1849-1852. Алманах је изашао 1867, 1868, 1870 и 1876. О њему су се старали Нико Пуцић, Јозо Буниш и Стијепо Скурла.
Дубровник забавник Штионице дубровачке изашао је 1885. а уредник му је био Иван Стојановић. Штампан је ћирилицом и латиницом. Године 1890. били су у Дубровнику општински избори на којима је победу однела српска странка, коју су сачињавали у огромној већини Срби католици. О тим изборима доста се писало у далматинским партијским новинама. Године 1893. откривен је у Дубровнику Гундулићев споменик подигнут иницијативом српске дубровачке омладине. На ту свечаност дошли су Срби и Хрвати из свих крајева. Срби из Србије и Црне Горе. Венац од цвећа послао је и краљ Александар Обреновић.
Хрватски праваши намеравали су да ту свечаност искористе у страначке сврхе. На гробу српског песника Меда Пуцића на Видовдан, када су сви Срби дошли да се поклоне гробу говорио је Владимир Тројановић, а након њега и Влахо Матијевић у име дубровачке омладине која иде Медовим трагом. „Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене као што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима, али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува“.
Центар Срба католика био је Дубровник у којем је од 1849. до 1908. излазило седам часописа, алманаха и календара. Изузетно образовани, Срби католици били су носиоци српског покрета и имали су своје културне, политичке и привредне установе. Отворено су се борили да очувају свој национални идентитет. Угледни католички свештеници у Дубровнику јавно су истицали своје српство иако ни на који начин нису доводили у питање верност римокатоличкој цркви. Зато сагледавање ове теме мора бити систематичније и шире.
У чисто народном погледу битно је истаћи да су Срби у Дубровнику били Срби и пре примања хришћанства и да се у дубровачким католичким породицама славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља.
Међутим, након Првог светског рата „нестајали“ су Срби Дубровчани. Српска штампа престала је да брани српске интересе по налогу из Београда. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића, која је преживела рат, остала је без српског имена односно постала Југословенска штампарија. До Другог светског рата досељавао се све већи број становника католичке вере али друге националне припадности и другачијих политичких уверења. Након свега тога католике су почели изједначавати са Хрватима а православне са Србима без обзира на то како су се сами изјашњавали.
Ћирилични запис iz 16.veka о доградњи католичке цркве Госпиног рођења у Равни, 15 км Дубровника
Парох дубровачки Божидар Митровић писао је 28. јула 1938. председнику Владе Краљевине Југославије меморандум у којем говори о тешком стању Срба у Дубровнику. Он каже да су пре рата имали богату православну цркву, српске школе, Матицу српску, часописе, јак трговачки сталеж и сл. „Прије рата православни Срби са Србима католицима представљали смо једну велику цјелину тако, да се на опћинској згради увијек вијала и српска застава и главну ријеч водили су Срби са националним правима“. Он даље каже да се Срби у овом граду прогоне, да се против њих изналазе разне неистине и подвале. Влада је тај меморандум одмах ставила ад ацта. Срби католици који су преживели Други светски рат изјашњавали су се као Југословени уз обавезно ћутање о српству или су се претопили у Хрвате. Не само да се данас ретко помињу Срби католици већ и они најугледнији културни и јавни радници, који су предводили српски покрет у Дубровнику и Далмацији налазе се у Хрватском биографском лексикону, Лексикону хрватских писаца, Лексикону хрватске књижевности као да су били хрватске националности.
Армин Павић назвао је дубровачку књижевност хрватском књижевношћу 1875. године а касније и многе његове колеге. Када је Матица хрватска издала збирку народних српских песама под хрватским именом, Срби католици, на челу са Антуном Фабрисом и Лујом Војновићем веома бурно су реаговали и осудили су тај поступак. У данашње време нема таквих реакција, или бар не тако бурних, без обзира на све што нам се догађа. Ако сагледамо све чињенице, морали бисмо обратити много више пажње да људи који су се борили против порицања српског имена и који су уложили своју енергију да докажу да су српског порекла, без обзира на веру, буду у свим српским историјама књижевности, лексиконима и сл. јер дубровачка књижевност великим делом припада српској књижевности.
Татјана Ракић
Библиотека Матице српске, Нови Сад
http://www.magacin.org/2012/11/pokret-srba-katolika-u-dubrovniku-krajem-xix-veka/
Дмитриј Седов: Хилари Клинтон као дијагноза одсуства савести
Рекло би се да војни удар, који је грунуо у априлу ове године у Гвинеји-Бисао, нема никакве везе са ситуацијом у Србији? Те две земље нису повезане ни блиским политичким нити економским везама, а налазе се и на различитим континентима.
Али ако пажљиво размотрите ствар, појавиће се околности које ће вас довести до веома изненађујућих закључака.
04.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Дмитриј Седов
Да почнемо од тога да су на власт у Гвинеји-Бисао дошли војници повезани са наркотрговином. Са њиховом појавом у председничкој палати, почео је прави пир лупежа, који је дао повод међународним стручњацима да преврат назову “хероинским”. Почевши од априла ове године, лаки авиони двомоторци који су у стању да пресеку Атлантик, повезали су ваздушним мостом Гвинеју-Бисао са Латинском Америком. Истина, њихови летови нису праћени јаком рекламом и они свој терет испоручују или на ненасељеним острвима или у слабо насељеним приобалним рејонима земље.
По подацима Пјера Лапага (Pierre Lapaque), председника регионалне канцеларије УН за борбу против наркотика и других злочина у Централној и Западној Африци, током протеклих пола године извршено је 20 летова и испоручено 20 тона хероина, за његов даљи пласман у Европу. По тој рачуници, за годину дана ће бити испоручено 100 тона смртоносног опијума, што у потпуности покрива растуће потребе Европљана.
Званичници УН кажу да у Европи потражња премашује понуду, тако да треба очекивати повећање овог протока.
Војници у Гвинеји-Бисао већ одавно су синоним за наркотрговину, а сада ће се тим злочиначким бизнисом у тој земљи руководити са самог врха. По признању америчких бораца против наркотика, „Гвинеја-Бисао је у потпуности постала нарко-држава”.
Један од руководилаца Агенције за борбу против наркотика у УН (The senior D.E.A. official) каже: “Ако у другим афричким државама владе представљају само део нарко-проблематике, то у Гвинеји-Бисао сама влада представља наркотички проблем”.
Овде је умесно присетити се шале, која је пре две године кружила интернетом: “Светски произвођач хероина званично је признао независност своје глобалне расподеле”.
Шала се појавила после званичног признавања независности Косова од стране Кабула.
У том тренутку читавом свету је већ било јасно да се стотине тона хероина произведеног у Авганистану, пребацује америчким војним транспортом у базу Бондстил на Космету, а даље се шири по Европи путем мреже нарко-дилера косметских Албанаца. По подацима тог истог D.E.A., преко Космета у Европу стиже око 90% хероина из Авганистана. Чак штавише, канали функционишу под окриљем званичних служби САД. Тако представник канадске специјалне службе Стјуарт Келог указује да америчке дипломате не дозвољавају међународним снагама да ухапсе најпознатије нарко-дилере. Он чак тврди да косовски премијер Хашим Тачи предводи највећи клан косметских Албанаца, који се бави трговином наркотика. По тајним извештајима КФОРА, тај клан има три нелегалне лабораторије за производњу хероина.
Ко су купци авганистанског хероина? Углавном ти наркотици иду Европљанима средњег и нижег имовног стања. То су средства за људе који преживљавају социјалне стресове због тешких услова живота, последица кризе, незапослености и безнадежности.
У привилегованим слојевима у Европи, хероинска зависност је изузетно ретка.
А сада да поставимо себи питање – због чега у Европи расте потражња кокаина?
За специјалисте тај одговор је једноставан, кокаин је наркотик за богате људе, па ако хоћете и за богате нације. Он не доноси тако ужасне “мамурлуке” као хероин, полагано руши здравље и што је најважније – од кокаина се може и излечити. На пример, то је пошло за руком сер Елтон Џону, али се у причи не помиње колико му је за то било потребно новца.
Но, кокаин је у продаји знатно скупљи. Његова дистрибуција је исплативија али он захтева добростојећег купца. И за тог купца се зна у Европи. Наравно, наивно је мислити да његова потражња у Европи расте без разлога. Да би смо образложили те разлоге, искористићемо отрцану фразу: “Богати такође плачу”. Кризне појаве тржишне демократије у целини и светска економска криза делимично, у озбиљној мери су поткопали духовно стање богатих нација. А то стање су сејачи цвећа зла увек користили за своје интересе. Било би задивљујуће ако кокаинска мафија не би искористила ситуацију и не би потражила канале за масовну испоруку у богату Европу. Због тога се може са сигурношћу тврдити, да иза преврата генерала црнокожаца у Гвинеји-Бисао стоје нарко-дилери апсолутно беле коже из Латинске Америке и Европе. У Гвинеји-Бисао они су створили плацдарм за испоруку великих партија хероина у Европу. Нешто попут оних робних терминала који се граде у близини великих градова.
Али овде се јавља логично питање: на који начин ће у Европу доспети 100 тона кокаина истоварених током године у Гвинеји-Бисао? Јер Агенција УН за борбу са наркотицима успешно је испратила његову испоруку у Бисао. Значи у следећој етапи он треба да нестане, како би се поново појавио, само у рукама евопских трговаца наркотицима. Традиционални путеви испоруке опијума из Африке – цивилне авио-линије и морске маршруте, као и барже са емигрантима преко Средоземног мора, већ одавно су под контролом европских специјалних служби. Какав трик је припремила мафија, јер овај пут се ради о десетинама, ако не и стотинама тона “робе”?
Можда су одговори на ово питање непознати аутору. Но један је очигледан – тај кокаин ће прво доспети на Космет, а онда ће упоредо са партијама хероина, по каналима наркотрговине ући у земље Западне Европе. А на Космет он ће доспети заобилазећи међународне специјалне службе, јер власти две нарко-државе могу организовати испоруке путем државних канала, специјалним авионима.
Даље све иде по већ разрађеној шеми. Албанска мрежа дистрибутера у Европи дејствује јасно и ефикасно. Још нико није покушао да на њу дигне руку. А ко је подигао, због тога је зажалио, наравно ако је успео…
И тако, ми стојимо пред чињеницом: ствара се досад невиђена у историји сарадња две нарко-државе. Влада Гвинеје-Бисао и косовска влада ће потпуно свесно успоставити авио-летове са циљем испоруке хероина и ставиће га под заштиту својих специјалних служби!
А Европа ће добити то што јој је потребно, у потребним количинама и по прихватљивој цени. Како кажу, сваки хир за новац купца.
Само једно узнемирава људе из нарко-мафије – активности злих Срба, који никако неће да пристану на независност Косова и Метохије.
И каква ми је то делимична независност? То није само контрола сувоземних и ваздушних граница од стране Београда и царински органи на путевима увоза робе. Ту је још и рад српских антинаркотичких служби на Космету. Који уопште није онакав какав је рад међународних војника у покрајини. Јер Србе је могуће и озлоједити. А у том случају нећеш проћи без проблема са испорукама хероина.
И ту се поново треба вратити политици САД према Космету. Својевремено, када је видео како су Американци за себе испословали екстериторијалност за своју војну базу Бонстил (то јест, правну независност према локалним властима), аутор више није имао никакву сумњу да се иза велике америчке политике крију најпрљавији финансијски интереси високих америчких политичара. Данас се преко Бондстила ваља огроман нарко новац и аутор је спреман да верује да се у Вашингтону он распоређује углавном на неколико породичних кланова, који су започели рат у Југославији, а потом у Авганистану.
Како овде не поменути Била Клинтона, “победника” над Слободаном Милошевићем, који је стајао на извориштима српске трагедије и како не приметити да управо његова супруга данас свим силама цеди из Београда признање независности Косова.
Вероватно је такође тачно, да ће попут Билових либералних лагарија о злочинима Срба, које су већ отишле на сметлиште историје, у таквом блату завршити и жалопојке Хилари о патњама косовара на путу стицања слободе од Београда. И то блато ће имати зелену нијансу – нијансу боје америчког долара.
Овај пар, као и многи други лидери најслободније од савести земље на свету, зарађују на трагедији Срба.
Сада се њиховим дохоцима додаје и прилив од латиноамеричког хероина. Управо због тога је Хилари Клинтон, попут јастребице слетела у Београда, поново затраживши од владе Србије коначно и потпуно признање независности Косова и Метохије. Човеку са слабим нервима не препоручујем слушање лицемерне реторике мис Клинтон. Њен глас се разносио над планинама и долинама Космета, у којима се још није стишао ехо од стењања протераних, силованих и убијених Срба, где ветрови још преносе мирис згаришта од спаљених српских обитавалишта.
Ова жена нема савести – и то је наследна дијагноза америчке политике.
Тешко се против тога може нешто урадити. Овде је све јасно, све је очигледно, али ипак треба приметити:
Европским руководиоцима који аплаудирају мис Клинтон, добро је познато да за (по дужности “премијером Косова”) Хашимом Тачијем (а до запослења злочинцем, нарко-дилером и трговцем људским органима) одавно плаче кривични суд и највећа казнена мера. Наравно да је и екипа Клинтонове о томе добро обавештена, чак и Медлин Олбрајт, политичка мајка-чуварка “малог Хашима”.
Али су они према томе апсолутно равнодушни. Геостратешка концепција владајуће елите Запада је таква: наркотици – то је инструмент за управљање и средство за богаћење. Нико те људе неће моћи одвући од тог слатког и страшног извора.
Зар је то Историја.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 