ТРЕБА ЛИ ДА ЗНАТЕ! НАРАВНО ДА ТРЕБА!
НАРОДНА ВОЉА ЈЕ БИЛА ДА И НИКОЛИЋ БУДЕ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ И ДАЧИЋ ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ СРБИЈЕ, А ОНИ СЕ ПОНАШАЈУ ГОРЕ НЕГО НЕВАСПИТАНА ДЕЦА И ЕВИДЕНТНО ЈЕ ЕВО РАДЕ ПРОТИВ ТЕ ИСТЕ СРБИЈЕ! ДОШЛЕ ТЕТКЕ ИЗ АМЕРИКЕ И ЕВРОПЕ И ОБЕЋАЛЕ НЕКАД ДА ЋЕ ИХ ПОЗВАТИ ДА ВИДЕ СВЕТЛА ВЕЛИКОГ ЕУРОПСКОГ ГРАДА ИЛИ МОСТ У АМЕРИЦИ, ДАЛИ ИМ ДВЕ-ТРИ БОМБОНЕ И ПАР ЕВРА, АЛИ ДА УРАДЕ НЕШТО ЗА ЊИХ, ОНИ ОБЕЋАЛИ И ЕВО ИСПУЊАВАЈУ!

02.11.2012. фбр уредник Биљана Диковић

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, БРЕ!

СРБИ ПОЧЕЛИ ДА ХАПСЕ СРБЕ НА КОСМЕТУ – САД ОДЈЕДНОМ ИМАЈУ НАДЛЕЖНОСТ – А ШТО НЕ ПРОДУЖИШЕ ТИ СПЕЦИЈАЛЦИ И НЕ УХАПСИШЕ ТАЧИЈА – ОН ЈЕ НА СВИМ МОГУЋИМ ОПТУЖНИЦАМА – КАД СУ ВЕЋ БИЛИ У КОМШИЛУКУ?!

ПРОДАТЕ ДУШЕ – СРАМОТА СРБИЈЕ – ИЗЈАВИШЕ ДА ЈЕ ВРЕМЕ ДА СЕ РЕШИ ПИТАЊЕ КОСМЕТА – ЈЕСТЕ, ОДАВНО ЈЕ БИЛО ВРЕМЕ ДА СЕ СТАНЕ И КАЖЕ ДА ЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА СРБИЈА И ДА СЕ КАЖЕ ДОСТА – СВИМА КОЈИ ДРУГАЧИЈЕ МИСЛЕ, А КАМОЛИ РАДЕ!

ТАМАН СЕ ОБРАДОВАСМО ТИМ РЕЧИМА КАД ОНИ – ХАПСЕ СРБЕ!!!
НЕ ШИПТАРЕ – НЕ САУЧЕСНИКЕ И УЧЕСНИКЕ ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У СВИМ ВРЕМЕНИМА ДО САДА (ЊИХ ПРИМАЈУ КАО ДА СУ ИМ РОД НАЈРОЂЕНИЈИ) – ВЕЋ СРБЕ КОЈИ СУ ЈАСНО СТРАДАЛИ СТОЈЕЋИ ИСПРЕД НИШАНА БЕЛОСВЕТСКОГ ШЉАМА ОБУЧЕНОГ У УНИФОРМЕ ОКУПАТОРСКЕ ВОЈСКЕ НА КОСМЕТУ! ОНЕ ИСТЕ ВОЈСКЕ КОЈА ЈЕ БОМБАРДОВАЛА СРБЕ ДА ОТМЕ ТО ИСТО КОСОВО И МЕТОХИЈУ И НА КРАЈУ УСПЕЛА ДА СЕ УЛОГОРИ (БОНДСТИЛ) И НАПРАВИ НАЈВЕЋЕ ЛЕГЛО КРИМИНАЛА НА БАЛКАНУ И ЕВРОПИ – А НИЈЕ ОДГОВАРАЛА ЈЕР СУД ЗА ТАКВЕ НЕ ПОСТОЈИ! ОНИ СУДЕ, ОД СУДА ЉУДСКОГ СУ ИЗУЗЕТИ, ОД СВАКОГ ЗАКОНА, АЛИ ОД БОЖИЈЕГ ПОБЕЋИ НЕЋЕ!

НИКОЛИЋ И ДАЧИЋ ТРЕБА ДА ТРАЖЕ СТАТИСТИКУ ИЗ ЗДРАВСТВЕНИХ УСТАНОВА О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ СРБА СТРАДАЛО ДО САДА: ОД ДЕТЕТА ДО НАЈСТАРИЈЕГ, И ОД ЧЕГА! ОД КРИМИНАЛНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ДО БОМБАРДОВАЊА И СТАЛНОГ СТРЕСА ЗБОГ НЕСИГУРНОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ, И ПРЕ ВАН ЊЕ, ДО ДАНАС: ОД ТУМОРА ДО МОРГЕЛОНСА И РАЗНИХ БАКТЕРИЈА И ВИРУСА КОЈИ НИКАДА НИСУ БИЛИ У ОВОЈ КОЛИЧИНИ У СРБИЈИ! ПУНА ЈЕ СРБИЈА УМРЛИЦА БРЕ! О ЖИВОМ СТВАРНОМ ЖИВОТУ СРБИНА МИСЛИТЕ НЕ О ВАШОЈ ФОТЕЉИ ПО СВАКУ ЦЕНУ! ЉУДИ ХЛЕБА НЕМАЈУ ДАНАС, А СУТРА ЋЕ УМРЕТИ ОД ГЛАДИ И БОЛЕСТИ ЗБОГ ВАШЕ ПОЛИТИКЕ КОЈУ ВОДИТЕ ВИШЕ ОД ДЕСЕТ ГОДИНА!

РАЗБОЛЕШЕ И ОБОЛЕСТИШЕ И ТЕЛО И ДУШУ СРБИЈЕ! ОСУДИШЕ И ПРОТЕРАШЕ ВЛАДИКУ ЧАСНОГ АРТЕМИЈА ЈЕР НИЈЕ ДАО БАЈДЕНУ НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ – ЈЕР ЈЕ ГОВОРИО ДА ЈЕ НАТО УБИЦА ШТО ЈЕ ИСТИНА, ЈЕР ЈЕ БИО УЗ НАРОД  И ЈАСНО СВИМА НА СВАКОМ МЕСТУ ГОВОРИО ДА ЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА СРБИЈА! НАПРАВИШЕ ШИПТАРИ И БЕЛОСВЕТСКИ КРИМИНАЛЦИ СВОЈЕ СРБЕ ИЗДАЈНИКЕ И СВОЈЕ ВЛАДИКЕ ИЗДАЈНИКЕ И СРБЕ ПРОТИВ СРБА ПОСТАВИШЕ, ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА БРАЋИ НАПРАВИШЕ!

ДРУГИ КОРАК ИЗДАЈЕ ЈЕ УВОЂЕЊЕ ПРИВРЕМЕНИХ МЕРА У СРБСКЕ ОПШТИНЕ НА КОСМЕТУ, КО ИМ ЈЕ ЗА ТО ДАО ДОЗВОЛУ – НАРОД СРБИЈЕ НИЈЕ!

КОМЕ ХОЋЕ ДА ПРЕДАЈУ НА ИЗВОЛТЕ КОСМЕТ И СРБЕ СА КОСМЕТА – ДА ЛИ ЈЕ ТО ЊИХОВА ОЧЕВИНА, ИМАЈУ ЛИ ТАПИЈЕ НА ЛИЧНО ИМЕ И ПРЕЗИМЕ НИКОЛИЋ И ДАЧИЋ ДА НА ЊИМА ПИШЕ ДА СУ ВЛАСНИЦИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ???

КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ НАСЛЕЂЕ СРБСКОГ РОДА, НАСЛЕЂЕ СЕ БРАНИ И ЧУВА, И ОНО ЈЕ НАРОДА СРБСКОГ НЕ НЕКОГ ПОЈЕДИНЦА МА КО ТО БИО !
А НАРОЧИТО СЕ НЕ ПОКЛАЊА  ОНОМ КО ТИ ЈЕ ОЦА И МАЈКУ И СЕСТРУ ЗАКЛАО, ОРГАНЕ ПРОДАВАО, ПРЕТИО, УБИО, МАЛТРЕТИРАО, БОМБАРДОВАО!
И НЕМА НИКО НА ТО ПРАВО, НИ МОРАЛНО, НИ ЉУДСКО, НИКАКВО!
ДА ЛИ ЈЕ МОЖДА КОСМЕТ КРАВАТА У ОРМАРУ ДАЧИЋА ИЛИ ЦИПЕЛЕ НИКОЛИЋА – ПА НИЈЕ – НИКАДА И НЕЋЕ БИТИ – НИ ЈЕДНОГ ПОЈЕДИНЦА, МА ШТА ОН РАДИО У ВЛАСТИ СРБИЈЕ!

ОСТАЋЕ ЗАБЕЛЕЖЕНИ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ КАО НАЈВЕЋИ ИЗДАЈНИЦИ РОДА СВОГА И ОВИ И ОНИ ПРЕ ЊИХ И СВИ ОНИ КОЈИ СУ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН ИКАДА УРАДИЛИ БИЛО ШТА ДА НАРОД СРБСКИ СТРАДА БИЛО ГДЕ, ПА И У СРБИЈИ – НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!

АКО ЈЕ ВЕРОВАТИ ИНТЕРНЕТУ ПОЈАВИЛА СЕ (ЈОШ НЕПРОВЕРЕНА СА ТЕРЕНА) ВЕСТ:
– ТЕТКАМА МОРА ДА ПОКАЖЕ ДА СУ ДОБРА ДЕЦА: ДА СЕ РАСПУСТЕ ОПШТИНЕ КОЈИМА ЈЕ ИСТЕКАО МАНДАТ, А ДА СЕ УМЕСТО ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ УВЕДУ ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ, ОДНОСНО ОПШТИНСКА ВЕЋА И ЗА ТЕ СЕ НЕЋЕ РАСПИСИВАТИ ИЗБОРИ!?

ОПШТИНЕ КОЈЕ „ФУНКЦИОНИШУ“ СУ: ЛЕПОСАВИЋ, МИТРОВИЦА, ПЕЋ У ГОРАЖДЕВЦУ, ПРИШТИНА У ГРАЧАНИЦИ И НОВО БРДО.

„Све остале општине ће у складу са Законом о локалној самоуправи практично бити распуштене, а у општинским већима ће уместо досадашњих око 30 одборника бити пет чланова.“
„Од Приштине се очекује да северу да и административну и територијалну аутономију. Север Косова у најмању руку требало би да буде регулисан као регион и дефинисан у географском и правном смислу. Веза институција са севера и Приштине, иако ће постојати, биће лабава.“

И НА КРАЈУ – ОД НИКОЛИЋА И ДАЧИЋА – ТАЧИ И ТЕТКЕ ОЧЕКУЈУ ДА ПРИЗНА ГРАНИЦУ КОЈУ СУ ОНИ СМИСЛИЛИ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И КОСМЕТА И ДА ТО СВЕ ОБЕЋАЈУ НА САСТАНКУ 7. НОВЕМБРА!!! КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ ПОД ОКУПАЦИЈОМ СТРАНЕ ВОЈСКЕ – НАСИЛНО БОМБАМА НАТЕРАЛИ СРБЕ ДА ПОТПИШУ ДА ГА ПРЕДАЈУ УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА – КОЈЕ СУ ОПЕТ САМО ПРЕЛАЗНО РЕШЕЊЕ ДО ОТИМАЊА КОСМЕТА ОД СРБИЈЕ! УМЕСТО ДА КАО ПРАВА НАРОДНА ВЛАСТ ПРВО ПРОГЛАСЕ ОКУПАЦИЈУ ЈЕДНОГ ДЕЛА СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ ОНИ ПОМАЖУ ОКУПАТОРУ ДА ОДУЗМЕ ТУ ТЕРИТОРИЈУ! ИМА ЛИ КРАЈА ОВАКВОМ ПОНАШАЊУ „СРБСКИХ ВЛАСТИ“?

УМЕСТО ДА МИСЛИТЕ О ТОМЕ ДА НЕМАМО РАДНА МЕСТА, ДА СМО СВЕ СИРОМАШНИЈИ – А УВОДИТЕ НАМ ЕВРОПСКЕ ЗАКОНЕ И „УСКЛАЂУЈЕТЕ НАШЕ СА ЊИХОВИМ“ – УВЕДИТЕ НАМ И ЕВРОПСКЕ ПЛАТЕ И СТАНДАРД – ДА МОЖЕМО ДА ПРАТИМО НЕНОРМАЛНЕ ЦЕНЕ ЖИВОТА У СРБИЈИ!
УМЕСТО ДА МИСЛИТЕ О ТОМЕ ДА СЕ НАД НАРОДОМ СВЕТА ВРШИ ГЕНОЦИД ХААРП И КЕМТРЕЈЛС ОРУЖЈЕМ И ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНОМ ХРАНОМ И ДА ТО ЗАУСТАВИТЕ, ТО НАС ДОДАТНО УБИЈА И НЕСТАЋЕМО БРЗО КАО НАРОД АКО НЕШТО НЕ ПОКУШАМО ДА ПРОМЕНИМО!

ДОКЛЕ ЋЕ НА МЕСТА СА КОЈИХ ОДЛУЧУЈУ О СУДБИНИ НАРОДА СРБСКОГ БИТИ ОНИ КОЈИ СЕ СРБИМА НЕ МОГУ НАЗВАТИ?

И ГДЕ МОЖЕМО, МИ ИОЛЕ НОРМАЛНИ СРБИ У ОВОЈ НЕНОРМАЛНОЈ СРБИЈИ ДА КЛИКНЕМО ДА ПРЕСТАНЕ ПРИКАЗИВАЊЕ ОВОГ ЛУДОГ ФИЛМА – „УБИЈАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА И ДРЖАВЕ“ И ИМА ЛИ ОВОМ КРАЈА?!

Тајминг Дачићевог предлога о историјском споразуму Срба и Албанаца

После првог сусрета са Х. Тачијем, 19. октобра, Србијин премијер И. Дачић је изјавио да „сматра да је време да се постигне историјски договор” Срба и Албанаца.1) Још експлицитнију потврду става да садашња Влада РС жели да пре окончања свог мандата реши српско-албански историјски спор, имамо у изјави премијера Дачића, од уторка 30. октобра, у којој је истакао да „генерације иза нас не заслужују да им оставимо то питање (Косово) да се они њиме баве”.2)

01.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Зоран Чворовић

Како је избор времена за покретање неког политичког питања једна од кључних претпоставки успешне политичке стратегије и тактике, неопходно је осврнути се на геополитичке околности у којима данас Србијини званичници предлажу разрешење овог вишевековног балканског етничког конфликта. Да би, с друге стране, добили целовиту слику данашње геополитичке ситуације, неопходно је да се она историјски контекстуализује.

Историјски оквир. Историјски реверзибилан процес државноправне и етничке фрагментације Балкана, недвосмислених историјских паралела, мотива и циљева, започет деведесетих година прошлог века, а до данас не окончан, јасно указује коме су потребни најављени бриселски преговори Дачић-Тачи.

Интерес евроатлантског савеза на Балкану деведесетих година XX века био је истоветан интересу европског клуба великих из времена Берлинског конгреса – свођење српске државе у минималистичке територијалне оквире преткумановске Србије, који ће од ње направити политичко недоношче под евроатлантским туторством, без икаквих предуслова за самостални и самодрживи политички и економски живот. Тиме се у корену сузбијала могућност да матична држава српског народа у будућности води пијемонтску националну политику. За разлику од преткумановске Краљевине Србије, обновљеној српској држави припремљена је поред спољне и једна унутрашња омча, у форми брозовске политичке творевине – Војводине, изникле из пангерманистичког Фридрих Нојмановог пројекта – Mitteleuropa. Тако је почетком деведесетих година прошлог века поново постала актуелна порука аустро-угарског министра грофа Голуховског, изречена далеке 1903. године, „да се имају створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија”.3) Истоветност циљева европске балканске политике из времена Берлинског конгреса и с почетка југословенске кризе у последњој деценији XX века, била је мотивисана истим геополитичким интересом англосаксонског и германског дела Европе – истискивањем Русије са Балканског полуострва, како би се она одвојила од православних Словена и одсекла од топлих мора. Овим се још једном потврдио пророчки закључак Ивана Иљина, да се ево „већ сто педесет година Запад плаши Русије и великих словенских православних формација”.4)

Не само геополитички циљ, већ је и редослед потеза у балканској политици НАТО-а деведесетих година XX века добрим делом одговарао империјалној балканској агенди европских сила у време Берлинског конгреса. Прву фазу крсташког обрачуна са православним Србима западноевропске државе и САД су обавиле с оне стране, у окултној западњачкој свести живе, мистичне границе западне и источне цивилизације на реци Дрини – геноцидним уништењем РСК и окупацијом, као и 1878. године, српске БиХ. Оваква судбина српске државности у прекодринским српским крајинама, као и у време Берлинског конгреса, омогућена је, између осталог, потпуним руским повлачењем са Балкана, овог пута због злочина издаје гробачовљевско-козирјевске клике. На ред је потом дошао омиљени стопедесетогодишњи специјалитет западноевропске балканске политичке кухиње – подстицање црногорског сепаратизма у циљу одвајање Црне Горе од Србије, како би се матична држава српског народа, као и после Првог балканског рата одбацила што даље од јадранске обале. И најзад, од 1999. године и НАТО агресије на СР Југославију евроатлантски блок ради, као и Аустро-Угарска почетком прошлог века, на отимању Косова и Метохије и на стварању великоалбанске државе.

Геополитички оквир. Међутим, евроатлантски блок се данас суочава са изузетно неугодном чињеницом да балканску неоколонијалну агенду, с обзиром на ситуацију у вези са Косовом и Метохијом, није успео да затвори пре повратка Русије, као једног од одлучујућих и незаобилзаних међународних фактора, на европску и светску спољнополитичку сцену. Ако данашња англосаксонска прекомпозиција Источне Европе, по запажању Н. Нарочницке, „зачуђујуће подсећа на геополитичке конфигурације два покушаја германског Drang nach Osten-а у XX веку”,5) онда недовршено државноправно и територијално сакаћење Србије, којим се постиже ефекат пацификације Југоистока, може као и 1941. године да заустави неко ново напредовање на руском фронту. Отворено косовскометохијско питање у средишту главне евроазијске осовине, не само да прави огромну брешу у позадини блискоисточног и потенцијалног закавкаског НАТО-фронта, већ подиже политичку цену српском, а следствено и савезничком руском фактору у свим будућим преговорима. Истовремено, непрестана Србијина активност на одбрани суверенитета и територијалног интегритета на КиМ, имала би, не само улогу унутарсрпског чиниоца сталне националне политичке мобилизације, која може да пробуди најбоље духовне и карактеролошке црте Срба, већ би могла да постане парадигма успешног отпора глобалној Империји за друге народе широм света. Упорност у одбрани јужних Србијиних граница на Проклетијама и Шар-планини не само да је стратешки и вредносно оправдана, јер спашава српски народ од духовне смрти у логору „америчког начина живота”, већ се ради и о тактички једино исплативој рачуници по српску државу. Наиме, садашњи дијаметрално супротни трендови савезничког руског успона и српског пада моћи, указују да је држава Србија последња којој би у садашњој ситуацији одговарало затварање косовског питања, а октобар 2012. по најмање је историјски повољан тренутак за отпочињање оног што премијер Дачић назива „историјским договором” Срба и Албанаца.

Сви наведени параметри указују да је „тајминг” за преговоре са сепаратистичким руководством у Приштини искључиво одређен у интересу САД и ЕУ. Представници терористичке квази-државе „Косова”, више пута су потврдили да се на њих не врше притисци у вези са отпочињањем разговора, те да се они налазе у сталној комуникацији са покровитељима своје независности – САД и ЕУ 6), што указује на истоветност интереса, па и у погледу избора момента отпочињања бриселских преговора. Што се Србије тиче, једини њен интерес који стоји у вези са „тајмингом” бриселских преговора је стављање у изглед да се у децембру ове године одреди датум почетка преговора са ЕУ, уколико пре тога дође до очекиваног (европодобног) напретка у преговорима са албанским сепаратистима. Реч је о истој шаргарепи која се стављала под нос и ранијим српским Владама, како би се корак по корак одрицале државног суверенитета, како на Косову и Метохији, тако и у хашким отмицама и испоручивањима сопствених држављана и државних тајни. Историја међународне политике, по свој прилици, није забележила мању и бљутавију шаргарепу од ЕУропске перспективе и алавије политичаре од Србијиних у последњих 12 година.

Будући бриселски театар апсурда

Посредници у решавању српско-албанског историјског спора. У вези са најављеним преговорима Србијиног премијера са политичким вођом албанских сепаратиста није спорно само њихово време, већ и избор организације која нуди услуге посредовања странама у конфликту. Пристајање садашње Србијине власти да вишевековни крвави спор са албанским сепаратистима реши уз помоћ „добрих услуга” оних (ЕУ у име и за рачун САД) без чије оружане, финансијске и политичке подршке не би могла да се створи побуњеничка државолика творевина на КиМ, представља својеврсни уникум у светској дипломатској историји.

Као у најнадреалнијем театру апсурда, пуномоћници пуноправног власника узурпиране земље свој спор са узурпатором, који је насилнички ушао у посед и који несавесним одржајем покушава да стекне власништво, износе пред арбитре који су више од сто година подстрекачи и помагачи узурпатора, и у чије име и за чији рачун узурпатор, уосталом, и ради све те године. Да би ситуација у односу на принципе нормалног међународноправног општења била потпуно изокренута, како би се један од преговарача до беспомоћности понизио, посредници у спору уопште и не крију свој став да ће решење овог балканског конфликта донети имајући у виду само интересе једне стране – узурпатора. Прецизније, пуномоћници власника свој спор нуде арбитрима за које унапред знају да неће судити по праву, већ по својој вишевековној склоности да подрже сваку узурпацију, насиље и неправду. Истовремено, пуномоћници власника у потпуности игноришу могућност да спор изнесу пред много ауторитативнију арбитражу – Савет безбедности УН, која би се држала позитивног међународног права и у којој се налазе вековима у назад осведочени пријатељи власника узурпираног земљишта.

Могући садржај бриселског решења српско-албанског спора. После свих Каноса Србијиних званичника од 2000. године, статус садашњих српских преговарача је утолико бољи од некада западу мрских Милошевићевих изасланика из Рамбујеа, што им, по уверавањима из САД и ЕУ, није спремљено готово решење, већ само општи оквир у коме српска страна може да износи своје предлоге. Садржина овог преговарачког оквира, свеједно да ли је реч о плановима К. Ештон или немачких парламентараца, своди се на следеће: предмет будућих преговора не могу бити територијални интегритет Косова, добросуседски односи између Србије и тзв. Косова, спровођење ранијих договора, посебно оних који се тичу интегрисаног управљања границом и укидање тзв. паралелних Србијиних институција на КиМ. Реч је о питањима која су за посреднике решена, јер како је у Београду премијеру Дачићу у очи и пред камерама рекла Х. Клинтон – „Косово јесте независна држава, границе у Европи се неће мењати”.7) Све друго може бити предмет разговора и у том преосталом пољу, датом од „великодушних” евроатлантских посредника, Србија може да нуди решења за српску заједницу на Косову, пре свега, на његовом северу. У изливу своје „наклоњености” српској страни, бивши изасланик ЕУ за преоговоре о статусу КиМ, Штефан Лене, ставио је у изглед Србима северно од Ибра добијање већег степена аутономије од оног који им је понуђен Ахтисаријевим планом.8) Да се ради о координираној политици наводног повећаног разумевања за легитимне српске интересе, говори и изјава саветника A. Јахјаге, Рамуша Тахирија, у којој се признаје легитимитет тзв. паралелних институција на северу Косова.9) Прихватање у будућим бриселским преговорима оваквих евро-албанских „великодушних” планова обезбедило би садашњој Влади, сасвим извесно, снажну стратешку подршку Чедомира Јовановића и ЛДП-а. Овакво евроједноумље у Србијином парламенту, уз смештање косметских Срба у „реалистичке” оквире Тачијеве аутономије, било би најбољи гарант сигурног Србијиног ЕУропског пута.

Политичка стварност после бриселских преговора

Губитници и добитници после окончања бриселских преговора. Иако из угла сваке озбиљне државотворне политике будући бриселски преговори Дачић – Тачи делују надреално, њихови ефекти ће бити итекако стварни, а већ сада су предвидиви и мерљиви.

Губитник таквих „преговора” била би држава Србија, јер би се вољом њених представника ефективно заокружио суверенитет сепаратистичке државолике творевине на целом простору од Качаника до Лепосавића. На овакву врсту помоћи јасно указује изјава И. Дачића, по којој ћемо „учинити све да нормализујемо односе с Приштином ради заједничке интеграције у ЕУ”.10) Следствено, на основу досадашњих изјава које су давали поједини амерички и европски званичници, али и сам премијер Дачић, садржина много пута понављаног стандард о „успостављању видљивих и одрживих односа Београда и Приштине” требала би најмање да обухвати следеће: потпуну примену договора Стефановић-Тахири, посебно ону о интегрисаном управљању границом; потом, предаја албанским сепаратистичким властима Србијине електроенергетске и телекомуникационе мреже на КиМ; трансформисање републичких установа у области здравства, образовања, културе на северу КиМ у установе локалних самоуправа, како би се постепено трансформисале у органе српске аутономије предвиђене Ахтисаријевим планом и тако безболно интегрисале у Тачијеву терористичку државу; и најзад, укидање измештених органа, установа и служби АП Косова и Метохије и РС са подручја КиМ. У почетној фази прекидање правних веза између државе Србије и њених институција на КиМ, вероватно неће бити праћено истим таквим прекидом финансијских веза између републичког буџета и српских институција на КиМ. Наиме, новац за исплату плата служиће српској Влади као опипљив аргумент против оптужби да се одрекла КиМ, док ће за ЕУ финансирање из буџета Србије институција Ахтисаријеве српске самоуправе бити економски и политички одрживије решење него из приштинског буџета. Истовремено, финансијска зависност од Београда српских институција на Косову, служиће представницима ЕУ као ефикасан инструмент за политичко дисциплиновање Срба са севера посредством њиховог сервилног финансијера.11)

Овакав исход будућих бриселских преговора Дачић-Тачи, ставио би државу Србију у позицију потпуног политичког вазала према евроатлантском блоку. То би је свакако спречило да заузме било какву активну национално-одговорну позицију у будућем, стално најављиваном, европодобном уставном преконпоновању БиХ. Стога је кратковида политика која у косовскометохијском губитку види могућност прекодринске компезације са Републиком Српском. Још илузорније је очекивати да би Србија која одустане од одбране суверенитета и територијалног интегритета на КиМ могла да има довољно спољног и унуташњег политичког ауторитета да се пијемонтски стара о Српству у Црној Гори.

Како су САД и ЕУ, после свих застоја и препрека, постале нестрпљиве у затварању балканске неоколонијалне агенде, саучесници у овом послу очекују да буду награђени политичком подршком која би им и поред непопуларности, изазване капитулантском политиком и даљим лихварским задуживањем код међународних монетарних институција, осигурала власт у следећих четири године. На то је јасно указао премијер Дачића у изјави датој 30. октобра пред Х. Клинтон и К. Ештон, у којој је решење свих отворених питања око Косова везао за период до краја мандата Владе на чијем је челу. Склоност глобалне Империје да до краја искористи и потом најсуровије „шутне” своје балканске политичке лакеје, вероватно је подстакла И. Дачића да пре отпочињања новог циклуса разговора јавно подсети Х. Клинтон и К. Ештон на цену „политичког ризика” који је садашња владајућа гарнитура преузела када је у питању Косово.12) Оваква спољна подршка је једино средство за одржавање једне непопуларне Владе, а она се по правилу испољава у добијању зеленог светла за обрачун са политичким противницима. Ту се и крије почетак краја сваке непопуларне (ненародне) власти, којој је страна подршка најпре услов опстанка, а онда и узрок пропасти. Неравнотежа између спољне и унутрашње бирачке политичке подршке на крају се редовно решава непосредним преузимањем мандата од стране самог народ као изворног носиоца суверености.

Могуће понављање историје или 1881. година у 2012. години

Овакво вођење политике под потпуним европским, прецизније пангерманским туторством не би представљало оригиналну творевину данашње Србијине владајуће гарнитуре. У томе би они били само бледа копија политике краља Милана и напредњака, која је Србију после Берлинског конгреса, путем Тајне конвенције и Трговинског споразума, учинила пуким политичким и привредним вазалом Аустро-Угарске. У том случају два члана Тајне конвенција од 1881. године, могла би да буду преписана од савремених напредњака и њихових коалиционих партнера. Члан 2: „Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи с њеног земљишта, ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак”; и члан 4: „Без претходног споразума с Аустро-Угарском Србија неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом”.13)

Најпрецизнију политичку оцену напредњачко-милановске аустрофилске политике дао је још двадесетих година прошлог века један од првака Ристићевих либерала, државни саветник и министар Живан Живановић, чији је јединац син као добровољац погинуо ослобађајући Косово 1912. године. Пишући о Тајној конвенцији од 1881., Живановић вели следеће: „Јер, ни замишљени узроци за ту конвенцију ни сама она, нису служили на част својим ауторима. Ако би се као узроци могли узети споља отпад од Русије, а унутра одбрана од нових политичких струјања, а то ће рећи од свог народа, обоје је зло и наопако. Кад владалац и влада слободу закључења уговора своје земље дају у руке признатом противнику државне независности Српске; и кад владалац себе и династију ставља у заштиту томе истоме противнику, онда је то доиста и жалосно и наопако, управо издајнички…”.14) Живановићева оцена проистекла је дубине етоса српског народа, па може да се примени на све режиме свих фела и времена који политичку слободу државе Србије и српског народа подјармљују било којој страној држави.

1) www.prva.rs/…/U+Briselu+susret+Dačića+sa…;

2) www.politika.rs/index.php?lid…;

3) В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд, 1992, стр. 18;

4) Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Београд, 2008, стр. 507;

5) Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, стр. 505;

6)www.slobodnaevropa.org/…/24736292.htm…;

7) www.politika.rs/index.php?lid…;

8) www.b92.net/…/index.php?…;

9) www.slobodnaevropa.org/…/24736292.htm…;

10) www.politika.rs/index.php?lid…;

11)www.fes.rs/…/SRBIJA%20iznedju%20Kosova%2…;

12) www.politika.rs/index.php?lid…;

13) В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, стр. 18;

14) Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ. II, Београд, 1924, стр. 380-381.

ЗАКЛЕТВА, докуметарни филм о оснивању Војске Републике Српске.
Након двадесет година у документарном запису Заклетва подсјећамо се на 1992. годину, вријеме нестанка СФРЈ и њених оружаних снага ЈНА-е, те формирању Војске Републике Српске. За Заклетву говори 35 саговорника, генерали, борци, народ и политичари. Након двадесет година неки од њих, по први пут…

01.11.2012. за ФБР Бранко Илић

Northern Cyprus, Iraq, Kosovo and now Syria all have one binding feature and that is the collapse of Christianity always follows in the wake of Western meddling.

It appears that the policy of Saudi Arabia, which does not tolerate one non-Muslim place of worship, is being enacted by elites in London and Washington when it comes to their respective foreign policy. Despite this, the vast majority of churches in the West either remain silent, or they have accepted that the Christian faith is in decline and not worth defending.

Throughout Africa, Asia, Europe and North America, nations like Saudi Arabia are intent on spreading a conservative version of Islam which seeks no compromise. Yet political elites in these nations are not demanding that Saudi Arabia and other draconian nations, open up to other non-Muslim faiths and other sects within Islam. It is a clear win-win policy for Saudi Arabia. Therefore, religious and political elites in Riyadh must be laughing at such a spineless international community, which is working in collusion with the most draconian nation on this planet.

It must be pointed out that moderate Islam and non-Muslims are bearing the hatred of radical Sunni Islam, which seeks a monoculture and to destroy moderate forces. In Turkey the Alevi suffer persecution, in Pakistan and Indonesia the Ahmadiyya Muslim community suffers greatly and many Shia Muslims are killed in Pakistan. When moderate Sunni Muslim voices challenge the Sunni Islamist inquisition, then they are also put in the firing line. Likewise, in Libya and northern Mali the Sufi faith is under threat from Islamists, which have been destroying Sufi shrines and other areas related to this branch of Islam. Even moderate versions of Islam in Pakistan within various Sunni branches are being influenced by the harbingers of hatred.

Archbishop Chrysostomos of Cyprus referred to the fact that the government of Bashar al-Assad in Syria stands by all minorities and the various Christian communities. The thought of the FSA emerging victorious along with various different Islamist terrorist groups is certainly creating fear and panic to the Archbishop of Cyprus.  He commented about the plight of Christians within the Middle East and stated that “certainly Christianity is in danger, especially in Syria.”

This comment would have been laughed at in early 2011 because under the government of Bashar al-Assad the Christian community and all faith groups had hope. Likewise, women never had to worry about what the future held for them under an Islamist state like Saudi Arabia, where women are forbidden to drive and to dress how they like. However, once nations like Saudi Arabia, Qatar and Turkey saw an opening in Syria and had the support of America, France and the United Kingdom; then political elites in Ankara, Doha and Riyadh decided to embark on supporting sectarianism, terrorism and spreading Salafi ideology. They did this with the full backing of elites in Washington, London and Paris but while America and the United Kingdom appear to be cooling – the same destabilization policies are continuing.

In Kosovo it was stated by Modern Tokyo Times that “The Turks could never destroy the ‘spirit and soul’ of the Orthodox Christian community in Kosovo despite the enslavement of young Christian boys being converted to Islam, dhimmitude, wars, heavy taxation and other factors. Fascism also couldn’t destroy this community during World War Two. However, the American political leadership and British political leadership laid down the foundations for the destruction of this embattled community.”

Therefore, whenever London and Washington weave their geopolitical games in the Balkans and the Middle East, the end result is always the same. This applies to the weakening of all minority faiths and clearly the Christians, Alawites, the Shia and other communities like the Druze, have much to fear in Syria if the Free Syrian Army (FSA) and outside meddling overthrows the government of Syria. Indeed, mainstream Sunni Muslim religious leaders like the Grand Mufti of Syria also have much to fear. After all, just like Sufi shrines are now being destroyed in Libya, the same Islamists will also try to destroy liberal Sunni Islamic values in Syria.

The Russian Federation understands the reality of Islamism and terrorism because many parts of the Caucasus face serious problems. In other parts of this nation like in Tatarstan, the Sufi leadership also faces death and hatred by Islamists just like in Dagestan in the Caucasus region. The heart and soul of Islam is being challenged by Islamists in many parts of the world. Therefore, even when Muslims are small minorities, it is clear that Islamists seek to fill any vacuum open to them in order to spread divisions and sow the seeds of hatred.

In Iraq vast numbers of people fled the carnage which followed the American led invasion. The percentage of Christians which left Iraq was enormous and now the same fate awaits them in Syria. Therefore, within parts of the Balkans and the Middle East the same geopolitical policies of Washington and London keep on helping to cleanse the various Christian communities. It also matters not if during war or during so-called peacetime because the ongoing destruction of Orthodox Christianity continues in northern Cyprus and Kosovo. Indeed, many Orthodox Christians have been killed by the mainly Muslim Albanians in Kosovo since the ending of the conflict. Yet, and this is important, how many Kosovo Albanians are in prison for killing Orthodox Christians during peacetime in Kosovo?

Syria under the current leader, Bashar al-Assad, not only protects all faith groups but this nation under his leadership took in millions of refugees from several nations within the Middle East. Many of these refugees came from Iraq because of terrorism and sectarianism which was unleashed after the US led invasion of this nation. During this crisis the elites in Damascus welcomed refugees irrespective of faith. Therefore, vast numbers of Sunni Muslims, Shia Muslims, Christians and other faith communities were given sanctuary in Syria.

However, this nation is now being destabilized by many outside nations which desire to alter the religious and political map of the Middle East. Christians, and all Syrians who support the mosaic of this nation, have much to fear given the reality of what happened in Afghanistan, Iraq, Libya and Kosovo.

Bishop Antoine Audo stated about his beloved Syria that “In the city of Homs, home to what was the country’s second-largest Christian community, all but a few of the faithful were forced to leave after a wave of persecution — all the churches desecrated.”

Bishop Antoine Audo also states that “If Christians in my country were reduced to a token few; it would be disastrous because, until now, ours has been one of the last remaining strong Christian centers in the whole of the Middle East.”

The Christian community was forced to flee the barbarity of the FSA and various different Islamist terrorist groups which have been supported by America, Turkey, Saudi Arabia, the United Kingdom, Qatar and France. Likewise, Christian churches, just like in Kosovo and northern Cyprus, have been destroyed by the friends of Washington. Therefore, the Christian community relies on the power of the armed forces of Syria to repulse the various terrorist, mercenary and seditious movements.

Recently a leading cleric from Saudi Arabia called for the destruction of churches throughout Arabia. Given the political elites in Washington, London and Paris, and remembering past history; then this cleric may soon get his wish in Syria if the FSA and Islamists win the day?

The forces which support the mosaic of Syria are based throughout the government of this nation. Likewise, all leading religious figures in Syria irrespective of faith are adamant that outside meddling must stop. It is time to listen to people on the ground and whose voices have been marginalized by the mass media. Syria needs breathing space in order to solve their own situation through the institutions which exist and to expand on areas which favor the majority of Syrians. Therefore, it is essential that outside nations stop supporting religious cleansing, terrorism, sectarianism and sedition.

———————————

http://global-security-news.com/2012/10/24/syria-christian-community-faces-another-northern-cyprus-iraq-and-kosovo/

О гресима језика :
Рекох: чуваћу се на путовима својим
да не згријешим језиком својим (Пс. 38, 2)
Грех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује, онај је савршен, вели апостол Јаков (Јак. 3, 2).

01.11.2012. за ФБР приредио Урош Ћурковић

Када покајник пође путовима Божјим, т.ј. када почне живети по заповестима Божјим, нека се труди прво да језиком не сагреши. Такво је правило био поставио себи и покајани Давид. Нарочито се решио био, да ћути пред противницима својим: зауздаћу уста своја када грешник стане преда ме.
Ево прекрасног правила за оне који се од греха лече. Када га оптужују, он не одговара; када га клеветају, он ћути. У истини, шта помаже и говорити разјареном неправеднику, који Бога нема пред собом? Ако му о злу говориш, још више ћеш га раздражити, ако ли о добру, учинићеш га ругачем светиње. Пред Пилатом Христос је ћутао. Зар мени не одговараш? рече му Пилат. Шта да ти одговори, кад немаш уши да чујеш ни разум да разумеш?
Гле, ћутање праведника пред неправедником још може најбоље да утиче на неправедника. Остављен да сам тумачи ћутање праведника неправедник га може протумачити на корист душе своје, док ће сваки одговор, бео или црн, тумачити на зло и на осуду другога а на оправдање себе.

Благо оном ко се научи језиком владати.

О Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти који си нам показао примером, како и кад треба говорити, показао си нам примером, како и кад треба ћутати. Помози нам Духом Твојим Светим, да не згрешимо језиком. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

+ + +

Свети Владика Николај Србски