СРБИЈА – ЗЕМЉА ГАДАРИНСКА

А кад изиђе он на земљу Гадаринску, срете га један човек из града у коме бијаху ђаволи од много година… Исус заповеди духу нечистоме да изађе из човјека… Тада изиђоше ђаволи из човјека и уђоше у свиње; и навали крдо с бријега у језеро, и утопи се… И моли га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих. А он уђе у лађу и отиде натраг. (Лк. 8, 26-39)

31.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

* * *

Нико, па чак ни они највећи песимисти, несрећници и злослутници, нису могли ни наслутити, колике ће размере захватити колективна несрећа и удес српскога народа. Сматрало се и веровало, да смо дотакли само дно нашег посрнућа и пада. А оно из дана у дан испод нас се отварају све дубљи подруми и сутерени, амбиси и провалије нашег пада. Сваки наш дан има своје дно које се јутром отвара и у коме дан по дан нестајемо.

Срби су данас, у то више нема сумње, најнесрећнији народ на свету. Не само зато што живи у опустошеној земљи чије обале запљускују таласи крви и суза ратног безумља; не само зато што смо изложени подсмеху и порузи целога света – ама баш целога – без остатка; не само због тога што нам се догађа оно што се  нигде догађало није – већ пре свега зато што смо доживели Хирошиму и Чернобил српске свенародне свести, колективне памети, достојанства и људскости и постали крдо без компромиса, без орјентације, без смисла за живот и што је најопасније – без изгледа и наде да се из овога пакла може изаћи.

Има ли иједног Србина данас, најзад, има ли иједног разумног људског бића на планети, који уме дефинисати ову драму у којој се српски народ данас налази? Да успостави озбиљну дијагнозу и измери све димензије општенародне несреће и трагедије. Несреће и трагедије чије чељусти злокобно цвокоћу у похлепи за новим жртвама.

Србија је земља у којој је атмосфера до те мере наелектрисана да је само питање када ће неко неопрезан и неразуман изазвати трагичан спој, који ће изазвати апокалиптичку експлозију у којој ће нестати и народ и држава. Србија је буре барута око чијег фитиља се крајње неодговорно и хазардерски играју ватрм тобожње српске националне и политичке вође. А само мала несмотреност, мала варница може изазвати катастрофу, која се може проширити на целу планету.

Изгунљена је свака мера, нестао је сваки ауторитет. Настало је бесудно доба – трагично међувреме. Једна реч, само једна довољно неизмерена реч, може изазвати ужас. А потежу се тешке речи. Витла се њима као са распаљеним буктињама у барутани. Људима понестало савести, нема најелементарније одговорности и бриге над народном судбином. Нестала је свест о светињи људског живота. Згажена је светиња права на егзистенцију. Све нечастиве силе испод неба као да су се населиле у земљу народа Светога Саве. Легион легиона се увукао у најситније поре народног, породичног и личног живота, и споља и изнутра раскива и растаче, гризе и руши све оно што је вековима грађено, зидано и назиђивано. Све војске зла су ту, међу нама, у пуном ратном замаху и налету, харају и односе највеће светиње које овај народ има – српску народну душу и православну веру.

ИЛИ, ИЛИ ЛАМА САВАХТТАНИ! – узвикнуо је Спаситељ са крста – БОЖЕ, БОЖЕ МОЈ, ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?! Тај вапај се чује и данас из срца и душа многих Срба. Да ли нас је Бог оставио? Да ли се над нама, као над ловћенским очајником, небо затворило па не чује и не прима плача ни молитве? Да ли Христос отишао из Србије? Да ли Србија постала земља Гадаринска?

Ваистину јесте! Зашто? Не зато што је Бог из неког свог пика решио да казни и уништи један народ, већ, авај, због тога и само једино због тога, што смо ми као некада безумни Јевреји и Гадаринци, Њега протерали најпре из наших срца, из наших душа, а потом из наших домова, наших школа и универзитета, наших судова и скупштина, наших цркава и манастира, коначно – из целе наше земље бесомучно гонили и протерали. И, Он је окренуо своја леђа Србији, окренуо своје лице и своје благе очи пуне суза и бола у жалости за будућим нараштајима нашег народа. Због неверства нашег, због тешког греха нашег – оцеубиства, кумоубиства, небројеног чедоморства, злобе, мржње, зависти, обмане, лажи, богоборства, сујете, гордости, лажне самодовољности … Смрад греха загадио је целу српску земљу. Спаситељ је само једном сишао у пакао да ослободи старозаветне праведнике. У српски пакао неће више крочити Његове чисте и свете ноге. Из тога пакла морамо изаћи ми сами. Он са радошћу чека наш повратак.

Досадисмо и Богу и народу и Светом Сави причом – како смо народ Светог Саве. У сличној прилици Христос је плануо гневом на фарисеје који су исто тако говорили и заклињали се у свога праоца Аврама. Бог и од камења може направити децу Авраму – укорио их је Спаситељ. Неће Свети Сава остати без деце, Бог ће му их од камења направити. Тај цинизам и дрскост позивања и заклињања у Светога Саву и у све свете претке наше, нема сумње, изазива гнев и револт у Небеској Србији. И српски светитељи на челу са Светим Савом због те наше дрскости постају наши тужиоци пред Богом.

Постали смо народ празне приче. Највише личимо на Христове савременике, Његове највеће непријатеље, који су га осудили и распели – фарисеје и садукеје јеврејске. Споља окречени гробови а изнутра пуни смрада и костију. Та шминка пред очима света је пала. Али, што је најгоре, очи нашег духовног вида нису још у стању да се отворе и да сагледају сву ругобу, коју је на српском бићу оставила вековна оргија порока и безбожја. Ваистину, нигде није било толиког и таквог сировог, вулгарног, простачког, српски дрипачког богоборства, као на просторима где Срби живе. Из простог разлога, што нико под небеском капом, не може бити толико упоран и истрајан у богоборству као Србин. Не, није у питању никакво претеривање. Нађите једну земљу или један народ где се толико име Божије псује и омаловажава као у Србији, и као у српском народу. Срешћете људе у Србији на сваком кораку коме је узречица, свака друга реч, баш буквално свака друга реч – псовка имена Божијег. У највишим и у најнижим слојевима друштва. Да не набрајамо даље.

Оглувесмо слушајући позиве, апеле, вапаје на слогу. О потреби слоге причају сви – од најмањег до највећег, од неуког до најученијега. Чак смо и оцила на нашем грбу прогласили за иницијале позива на слогу. Слога, слога, слога … На све стране прича о слози. А нико не говори око чега треба да се сложимо. Шта је то што ће бити предмет наше слоге. Који је то врховни ауторитет, који ће одредити око чега се морамо сложити. Не само свака политичка партија, научна или културна институција, него сваки појединачни Србин сматра и заценуто тврди да баш он поседује кључеве општенародног спаса и да он има једини спасавајући програм, који су дужни нсви да прихвате. Уколико то сви остали неће – он ће игнорисати и бојкотовати сваки други програм. Дакле, Срби још увек не знају око чега се треба данас сложити. Лако би било успоставити слогу, кад би се имао заједнички програм и циљ. Србија је земља без националног програма. А то значи земља без компаса, без орјентације, без циља. Земља очаја, несреће и агоније. Једини циљ који се у пакленом мраку Србије може назрети је највулгарнија борба за власт и превласт над другима, над својима у кући, над ближњима у комшилуку, селу, граду, општини … Та сатанска пожуда је уништила и искидала изнутра васцело духовно-национално биће српског народа и српске државе. Кад год је до тога, у нашој историји долазило, Срби су доживљавали страшне националне и државне катаклизме. Сетимо се доба после смрти цара Душана, затим после доба Првог и Другог српског устанка, Другог светског рата, па све до дана данашњег.

Где је онда врховно мерило, и шта може бити највиши ауторитет и најпоузданији стожер око кога се сви морамо окупити? Ваистину, нема другога до онога око чега су се окупљали свети преци наши у свим бурама и недаћама кроз историју. Врховна вредност и врховно мерило била је света вера Православна и Српска православна црква. Не само по себи и од себе, владике и попови у њој, како то неко мисли. Не то! Већ као чуварка и носилац највеће светиње у свим Божјим световима – Јеванђеља Спасова и Његове етике, живота по Богу и, најзад, самога Бога – Христа Спаситеља који је сишао у овај свет да људима постане компас и орјентација, смисао и циљ живота. Без Њега све је царство смрти, греха и порока сваке врсте. Са Њим сваки трен људског живота добија свој пуни смисао и све недаће и горчине у овом суровом животу претварају се у светињу и сладост живота и живљења.

Време је да поново скупљамо делиће и да склапамо мозаик. Небудемо ли успели да поново васпоставимо тај разбијени светосавски мозаик, нема сумње, нестаћемо као и многи неразумни народи пре нас. Око васпостављања тог прволика, српског, народног, светосавског – у Цркви и кроз Цркву – са Христом и за Христа морамо постићи највећи могући степен јединства и слоге. А онда све долази само по себи. Онда ћемо поново бити народ кога свет поштује и којему се диви.

Није остало много времена за то. Живимо дане који ће бити уписани у историју. Каквим словима – то зависи од нас самих.

Извор: Часопис ГЛАС ЦРКВЕ, Епархија ваљевска, 1993.

ИстиноЉубље свима вама!

+++

Дневни извештаји из Архангелове Грачанице

Среда 31.10.2012: Данашња слава Светог Луке и Светог Петра нам је прва слава ове године у миру Божијем и без стресова – јер дрских археолога нема више да срамоте Светињу Божију Грачаницу. Данас, нема никаквих дешавања код Грачанице, па чак ни службе (јер није “конкретно” црвено слово, те су монаси грачанички збуњени да ли да уопште улазе у Цркву)

 

Већег искушења од овогодишњег похода археолога на Грачаницу нико од нас у животу своме није имао. Гледати срамоћење и понижење своје драге Светиње а не моћи Јој, због полиције, икако помоћи…

 

Вође скрнављења Булић и Арсић – напокон, ОДОШЕ…

Ако има иоле разумних међу онима који лакомислено и „ноншалантно“ скрнавише по Светињи Божијој, морају се бар, на крају сложити са нама у следећем:

– Прво, археологија је погазила древне обичаје Православне Цркве и насилно нам наметнула своју стручну праксу скрнавећи гробове и Светињу, и то, без добровољног пристанка надлежног епископа, а камо ли предањског благослова Светих Отаца у сагласју Воље Божије…

– Друго, као незнабошци се нису освртали на предочаване им чињенице да, ако немају осећаја да је роварење по гробљу – скрнављење, оно бар да буду свесни чињенице да се православни сахрањују не са златом и сребром, нити са „записима“, већ, светим чином опела ограђени, са надом на васкрсење и живот вечни… Ех, да су се само уздржали од комплетног преоравања Грачаничке Цркве и порте, да су узимали само узорке костију, да су обнављали заборављене гробове… А овако, само охолост и светогрђе…

– Треће, иако ништа спектакуларно нису пронашли да удовоље својој стручној сујети, а имајући у виду чињеницу да је Светост невидљива за духовне слепце, ипак, су нашли древне гробове за које се претпоставља, по начину сахрањивања, да су из првог миленијума, пронашли су и темеље конака из 15. века (које су брже боље затрпали)… али, хајде сада да видимо, хоће ли уопште, где и како ће то обзнанити православној јавности… где им је сада конференција за новинаре, да ли ће игде смети то нелажљиво  објавити… јер, они су овде били само, по духу и делу, неправославни најамници хидро-мафије која их је плаћала и ништа друго…

– Четврто, на самом отпочињању радова нису ни мислили ништа враћати у првобитно стање, а када су на то јавношћу опоменути и принуђени… ово како су на крају уредили скрнављену Светињу Божију, више личи на уређивање крајпутног паркинга, не само по мизерно уложеним средствима, већ и бахатошћу изведених санирајућих (земетајућих трагове злочина) “археолошких радова”…

Нека им Бог не врати по делима њиним, али нека бар сад схвате да су их дела њина управо довела до ивице духовне провалије и да и најмањи будући искорак у истом смеру може лако бити последњи суд њима и ближњима њиховим… Нека то схвате бар по садашњем олакшању унутарњег духовног притиска у њима самима – сада на крају овог свог скрнавног ангажовања…

Никада нису сви хришћани били на истом духовном нивоу да би схватали величину својих грехова, али да је дошло време да мораш крштене људе убеђивати да је самовољно, немолитвено, насилно прекопавање гробова и чудотворних Светиња велики грех, е, то је стварно знак последњих времена…

Стога, и није ни чудо што је допуштено да нас трују генетски-модификованом храном, гасовима из кејмтрејлс авиона, зрачењем харп антена, хемијски беживотном водом, богохулним промоцијама геј разврата, проституције, наркоманије… ђачком изложбом препарираних људских лешева…

Није ли нам рат – шок терапија, и није ли нам глад – лек, када смо се већ, у миру и слободи, ево, определили за погибао душама својим…

Пратићемо и даље свакодневно збивања код Грачанице наше, иако се свим срцем надамо да ће искушења све више сплашњавати како се ближи крај године. А идуће године ако се не покајемо због грехова својих и свенародних, непријатељи ће нам узети и Светиње и душе наше…

Наредних дана неће можда бити неких већих дешавања око Грачанице, јер не знамо када се у офанзиву на Светињу спремају комунално предузеће „Видрак“, или секција Завода за истраживање фресака у Светињи… Биће и вести са бројних судских поступака који се воде око Грачанице…

Међутим, ко је овај сајт посећивао због занимљивости – нека одмах одустане, а ко је забринут за будућност Светиња наших, и непосредно, душа наших, тај ће бити ревностан и убудуће у тражењу и ширењу истине о дешавањима у овој Чудотворној а нападаној Светињи Божијој.

Иначе, пратећи дешавања у Грачаници, на „малом“ узорку, се може предвиђати и будућност Србије, јер, замислите, каква је то будућност Србије у којој нам неће бити потребна Велика Чудотворна Светиња Божија!?

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Уторак 30.10.2012: Затрпали све ровове опустошених рака по порти и све вратили у привидно уређено стање. Начули смо да археолози, за сада, неће настављати никакве даље радове. Такође смо чули да треба да ускоро наступе стручњаци за испитивање фресака под малтером Грачанице. Међутим, тренутно највећа опасност прети од комуналне фирме “Видрак” из Ваљева која је се погодила са “Колубаром-Ровни” да раскопа и “евакуише” целокупно древно гробље около Грчанице, оне гробове нешто даље од Цркве који археолозима нису били занимљиви…

Одлазе “педантни” археолози – а спремају се рутински гробо-копачи из “Видрака”!? 

Директно смо контактирали директора фирме “Видрак” и опоменули га као човека хришћанина да се не упушта у тај велики грех пред Богом, а такође да се може десити и да одговара и пред земаљским судом уколико се 9.11.2012 донесе судска пресуда забране било каквих радова на Светињи Грачаници коју је покренула наша сестра Стана Ђекић – адвокатица из Ваљева.

+++

Избор из већ објављених текстова на СРБском ФБРепортеру:
СРПСКИ АРМАГЕДОН – ВАЉЕВО, ГРАД КОЈИ ЋЕ БИТИ ЗБРИСАН СА ЛИЦА ЗЕМЉЕ
ПОВОДОМ ВАЉЕВСКЕ ГРАЧАНИЦЕ ОГЛАСИО СЕ И ЕПИСКОП МИЛУТИН САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Поводом манастира Ваљевске Грачанице

Марк Дол, потпредседник немачке партије „Слобода“ и оснивач обновљеног покрета „Бела ружа“

Црни облаци над Европом

 

У Немачкој постоји само једна партија састављена од пет крила, која се тобоже међусобно боре за интересе земље, како би се створио утисак да грађанин има широк избор. У стварности је настао забетонирани систем за богаћење одређене елите, и овде све партије вуку подједнако на једном конопцу, од ЦДУ до левичара. Те партије и њихови савезници у медијима, научници и невладине организације, користе немачку прошлост као оружје против сопственог народа.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

 Саговорник Геополитике је немачки политичар Марк Дол, потпредседник и портпарол немачке партије „Слобода“, који је још задужен за питања унутрашње безбедности, интеграција и ислама. Овај успешни млади човек (рођен 1977), по професији наставник, заједно са својим партијским колегама није миљеник немачких мејнстрим медија и левичарских организација, јер их оптужују за ксенофобичну екстремну десницу, приписујући им да својим ставовима и политичким акцијама желе изазвати дестабилизацију државе. Првобитно је Дол, од 2007. до 2010, био функционер Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), обављајућу посао референта за безбедносне политичке теме и интеграције. Изашао је из партије 10. септембра 2010, превасходно због неслагања са одлуком да се из органа странке искључи парламентарац и високи функционер Рене Штадкевиц (данас председник партије „Слобода“), и због цензурисања одређених политичких тема од стране врха партије. Неколико недеља касније, тачније, 28. октобра, у Берлину је одржана оснивачка скупштина партије „Слобода“. Ова релативно млада политичка организација, због свог програма о многим забрањеним темама, придобија све више чланова и симпатизера, па се нада добрим изборним резултатима на предстојећим свеопштим парламентарним изборима, заказаним за јесен 2013.

Господине Дол, Ви сте један од оснивача партије „Слобода“, која је нова политичка снага на већ устаљеном политичком небу Немачке. Представите нам Вашу партију, који су њени су циљеви, и шта може ново донети немачком народу.

– „Слобода“ је настала зато што у Немачкој постоји знатно незадовољство оним што политичке партије нуде бирачима. Зато је наш главни захтев увођење директне демократије. Грађанин је суверен у демократији и стога треба да одлучи о стварима које утичу значајно на његов живот. Поред тога, посвећени смо очувању наше културе и вредности које су развијене током векова, а елиминисане су за само неколико година кроз разне лево-зелене мултикултурне експерименте. У демографском смислу, ако се настави овај тренд негативног наталитета, Немци као народ неће преживети наредни век. Ми одбацујемо тоталитарне идеологије попут ислама, али и социјализма, климатских превара, или сумњивих школских уџбеника у некада добром немачком образовном систему. Све ове тачке и још много тога не виде постојеће партије, те из тог разлога ми можемо да понудимо алтернативну политику скоро у свакој области.

Претходно сте три године обављали фунције у Хришћанско-демократској унији. Зашто сте приступили овој партији и шта је разлог напуштања?

– Првобитно сам се придружио јер сам желео да урадим нешто за своју земљу, која је мојој породици и мени омогућила да живимо безбедно и просперитетно. Брзо сам схватио да се ова странка руководи сасвим другим, сопственим, интересима, односно личним богаћењем њених функционера на јавном трошку. Особе које немају никакво сопствено мишљење и раде све што им препостављени кажу брзо ће изградити своју политичку каријеру, док се остали, који размишљају својом главом, гурају у запeћак. Све партије у Немачкој раде по овом рецепту, али ја се нисам могао сложити са својом савешћу да учествујем у игри.

Како оцењујете немачку политичку сцену? Многи су мишљења да је Немачка скоро једина држава у Европи која нема јаку десницу, да је већина партије леве оријентације.

– У Немачкој постоји само једна партија састављена од пет крила, која се тобоже међусобно боре за интересе земље, како би се створио утисак да грађанин има широк избор. У стварности је настао забетонирани систем за богаћење одређене елите и овде све партије вуку подједнако на једном конопцу, од ЦДУ до левичара. Те партије и њихови савезници у медијима, научници и невладине организације, користе немачку прошлост као оружје против сопственог народа.

Кад говорите о прошлости, мислите ли на владавину Адолфа Хитлера?

– Да, између осталог. Постојеће партије у Немачкој желе да убеде становништво, чак и оне који су рођени после владавине нациста, да су одговорни за тај мрачни период немачке историје, и, нажалост, у томе имају успеха. Све ово служи самоочувању моћне елите. Парадокс је да они који заступају ову тезу, мислим на левичаре, не говоре народу Немачке да је Хитлер био вођа Национал-социјалистичке радничке партије, односно изричито левичарског покрета. Хитлер је говорио да своје идеје црпи од Маркса, Гебелс да је бољи од идола Лењина, и сви искрени историчари ово могу потврдити. Нацисти су из изборних тактичних разлога, који су им на крају донели резултате, у свој политички програм уврстили разне компонетне, па чак и националне, злоупотребљавајући немачки народ, стављајући га на прво место, ширећи идеју да је германска раса супериорна над другим расама. То што су они после свега ушли у фронт са комунистима и прогонили их, не значи да нису били по убеђењу левичари. У осталом, опште је познато да су комунисти између себе правили чистке.

Постоји ли опасност да се због све већ економске кризе, сличној оној која се догодила после Првог светског рата, у Немачкој поново изроди нека нова тоталитарна партија, слична Хитлеровој?

– Претња од нациста уопште не постоји. Национал-демократска партија, која важи за следбеницу Хитлерове партије, на изборима не добија више од два одсто гласова, и никада неће добити више. Много већа опасност за слободу овдашњих људи је партијска диктатура.

Разговарајмо о садашњости, или, боље рећи, о будућности Европске уније. Свакодневно се може чути и прочитати од еминентних економиста и аналитичара да Европи због велике дужничке кризе прети колапс и хаос невиђених размера. Слажете ли се са овом констатацијом?

– Колапс евра је математички незаустављив, једино је питање колико ће штете још проузроковати. Тренутно политичари бацају милијарде евра кроз прозор, само да задрже постојећи систем неколико година дуже у управљању, надајући се да за време њиховог мандата неће доћи до банкарског колапса, а то што ће сами грађани на крају морати из својих џепова све да накоднаде, елиту не занима. Европска унија је диктатура слична моделу Совјетског Савеза. Ниједна од њихових наводно демократских институција нема било какву значајну моћ. Апарат се састоји углавном од ЕУ комисије, у којој седе на изборима неизабрани комунисти. Њихов циљ је европска супер-држава са распадом националних држава, и из тог разлога ови људи раде све што је могуће да униште европске културе. Али ће Европској унији, као и свим диктатурама до сада, морати доћи крај; само је питање колико ће патњи још произвести.

Какво је Ваше мишљење о немачкој канцеларки Ангели Меркел? У грчким новинама се све чешће појављују њене слике са кукастим крстом, а у другим државама пљуште оптужбе на њену политику, сматрајући је најодговорнијом за тренутну ситуацију у Европској унији.

– Меркелова је закључила Европски стабилизациони механизам и тако предала немачки суверенитет и финансијску аутономију у руке неизабране јавне агенције Европске уније, што је недвосмислено противуставно, и, по мом мишљењу, чак је и издаја. И поред критика у медијима, где као ретко до сада није било цензуре, канцеларка је игнорисала свачији став. Ова жена има нешто на уму, али свакако не добробит свог народа. Такозвани спасоносни евро-пакет је најбољи пример како Европска унија уништава некада добре односе међу Европљанима. Због тог пакета Грци сада не воле Немце, а Немци Грке. Исто важи и за Шпанце, Италијане и све друге који су учествовали у спасавању евра. Европска унија ће уништити идеју о Европи, па стога мора бити укинута.

Ако дође до слома Европске уније, зар тада не би дошло до свеопштег незадовољства међу становништвом, до грађанског рата, националних и верских сукоба? Из табора десних партија све се громогласније чују повици да старом континенту прети исламизација. Државе попут Француске, Италије, Енглеске, Холандије све више имају проблема са мигрантима Мухамедове вере.

– Ислам је претња за читаво човечанство. Он је тоталитаран, јер и по цену смртне казне прописује људима како би требало живети. Он је фашистички, јер користи насиље као легитимно средство за постизање својих циљева. То је нехумано. До данас је по налогу Курана усмрћено око 270 милиона људи, и свакодневно се даље убијају. Ко жели да изађе из ислама мора бити убијен. Ко не жели да припада исламу мора бити убијен или заробљен. А четвртина човечанства зависи од ове религије. Дакле, цео свет је у опасности. Као што је исламизирана цела Северна Африка и хришћанска Византија, тако ће бити поробљена и цела Европа: помоћу много више стопе наталитета, коришћењем имиграционих прописа, и уз велику помоћ левичарских партија и организација, које желе да културно и етнички униште свој народ. Ако Европа падне, пашће врло брзо после ње и остатак света.

Какво је по овом питању стање у Немачкој?

– Немачка има најнижи раст наталитета у Европи. Статистика говори да ће око 2050. године ислам бити најача религија у земљи, док би Немци око 2090. године практично изумрли као народ. Садашњи властодршци не чине ништа да промене црну прогнозу; напротив, увек се тражи намет више за породицу, како се нико више не би могао усудити да има још деце. С друге стране, муслимани бивају уз погрешну социјалну политику богатији, и имају веома често петоро, десеторо, петнаесторо деце (једна породица у Берлину има чак деветнесторо деце) и свако може да се венча са једноверним партнером из иностранства, а онда га легално доведе у Немачку. У џамијама имами проповедају да муслиманке имају онолико деце колико је могуће, и да се у сврху преваге на религиозној тацни удају за муслимане из иностранства. Овај концепт се у исламу зове „Al-Hijra“, и то је често употребљена тактика за исламизацију једне земље.

Балкански народи, нарочито Срби, вековима грчевито воде борбу за свој национални опстанак и ослобођење од окупатора. Косово и Метохија су у раљама западних моћника и Албанаца, на овој територији ничу као печурке џамије и негује се исламска култура. Зар се Косовско питање не тиче и осталих Европљана?

– Да, требало би да се тиче, јер се на Косову дешава управо оно о чему сам малопре говорио. Косово је некада било насељено србским становништвем, које је за само сто година постало потпуно муслиманска земља. Тамо где су муслимани у већини, они ће уграбити власт. И у остатку Србије, за дуже време, нема мира на видику. То је поглед у будућност Европе.

Србски народ је више пута у прошлости, али и садашњости, на своју штету, био окружен немачким стратешким интересима. Та политика „Дранг нах остен“ (продор ка Истоку) донела је Србији у прошлом веку, од 1914. до 1999, ратна разарања и патње, а нови миленијум је почео признавањем вештачке творевине Косово од стране Владе у Берлину. У сусрету са србским колегама немачки политичари често понављају тезу „Не можете бити чланица Европске уније док не признате косовску независност“. Где је камен спотицања у односима Немачке и Србије?

– Оно што се десило у прошлости је трагично и погрешно. Сви смо људи и требало би да свакоме пружимо прилику да има своју имовину, без насилног отимања и разарања. У случају 1999. и 2007. замолио бих Вас да не мешате немачки народ са владајућом класом. Последњи имају своје планове, а први немају моћ. Да се народ питао, никада не би дошло до напада на Србију и не би се постављали такви бесмислени услови. Дозволите ми још да узгред препоручим Србији да не буде чланица Европске уније, пошто ће цена бити губљење слободе, као у нашем случају.

Недавно је у Немачкој, захваљујући Вама, поново основан покрет „Бела ружа“. Нашим читаоцима смо представили њен рад и чланове који су главама платити своју борбу против Хитлеровог режима. Шта Вас је подстакло да реогранизујете покрет?

– То што изгледа да се исти систем, као и 1933, ствара у Немачкој. Имамо свемоћну, неконтролисану владавину партија, распростањену у свим главним полугама власти, и она је уперена против сваког грађанина који се успротиви њиховим намерама. Нови Трећи рајх неће се звати Немачка, него Европска унија, а наши политичари раде свакодневно на остварењу тог циља. По узору на некадашњи Хитлеров „Штурмабтајлунг“ (јуришни одред), вребају нови неофашисти пред вратима грађана, прете породицама или послодавцима. Прошлог месеца је била покренута кампања финансирана из државног буџета да се све неподобне новине са киоска заплене, тако што је прећено власницима – исто као некада пред Кристалну ноћ. У току одигравања недавних Олимпијских игара у Лондону наша такмичарка у веслању, Надја Дригала, насилно је враћена кући јер јој је момак некада био члан Национал-демократске партије. Постоје многи слични догађаји који показују каква је Немачка држава у 2012. Због тога је „Бела ружа“ поново устала: да би створила снажан отпор свим пошастима у друштву.

Шта би се догодило да је овај покрет основан десет година раније, негде 1922, значи пре доласка Хитлера на власт? Да ли је уопште било могуће спречити стварање Трећег рајха?

– Можда би широка едукативна кампања допринела да Хитлер добије неколико процената мање на изборима и самим тим не постане канцелар. Тих десет година би многим људима отворило видике и чула. У сваком случају, ми се боримо да не направимо опет исту грешку, па стога објашњавамо народу шта га чека, све док нас не баце у тамницу. А чак и тада се нећемо предавати!

За крај бих Вас упитао о можда најзначајнијем геостратешком питању за Вашу земљу, а реч је о односима са Руском федерацијом. Да ли је заборављена ратоборна прошлост у односима ових великих држава? Може ли се смоћи снаге да се заједно крене у одбрану вредности европске цивилизације, правде и слободе?

– Да, прошлост је дефинитвно иза нас. Русија је данас за већину Немаца нормалан и љубазни сусед, од кога више нико не мора страховати. Баш као што Немци у ДДР ништа нису криви за њихову ситуацију, многи Руси су, такође, жртве система социјализма. Сматрам за ароганцију када госпођа Меркел или други немачки политичари, који тлаче и продају свој народ, имају морално право да суде о руској политици. Ја се лично радујем сваком Русу који долази у Немачку, јер се они не стиде своје земље само зато што су имали лошу прошлост. Нека се Немци науче од њих.

Геополитика бр. 55, септембар 2012.

Сатанизам у школама и обдаништима: Српска деца данас организовано славила Ноћ вештица!

Уместо да славе Светог Луку, српска деца данас су широм Београда „прославила“ пагански празник са сатанистичком кореографијом и ритуалима – Ноћ вештица!

Редакцији Србин.инфо јавило се више родитеља који су се пожалили да су се у многим основним школама и обдаништима данас организовале прославе овог америчког „празника“, односно да су учитељи и васпитачице терале децу да купе и донесу маске ђавола, вештица, демона…

 Када су родитељи који су нас контактирали упитали просветне раднике због чега се слави Ноћ вештица, добили су одговор да је то у наставном програму! Редакција Србин.инфо зато позива Министарство просвете да објасни како је оваква манифестација уврштена у наставу и васпитање.

 Да све буде још горе, поједини васпитачи и учитељи су деци претходних дана помагали да направе маске и костиме, а оној деци која су костиме куповала, препоручивали су да маске буду „што страшније“.

Како смо сазнали, у дечијим бутицима у Београду, планули су готово сви костими и маске.Најтраженији су били они у облику ђавола, који су чак прављени и у величини деце од годину дана!

 До ове године, маскенбал за Ноћ вештица је био само одраз помодарства у појединим ноћним клубовима, који су промовисали америчке „вредности“, али по свему судећи, српској деци су почели да намећу прославу још једног комерцијалног, лажног, америчког „празника“.

Алексеј Димитријевић
___________
http://srbin.info/2012/10/satanizam-u-skolama-i-obdanistima-srpska-deca-danas-organizovano-slavila-noc-vestica/

У ЗЕМЉОПИСУ КЊИЖЕВНЕ ЦРНЕ ГОРЕ ИЗ 1895. године, којег су сва деца трећег разреда основне школе морала да науче пише и ово: „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их на 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо СВИ СРПСКОГА ПОРИЈЕКЛА СРПСКЕ НАРОДНОСТИ“. Овај уџбеник за основце ваљао би данас докторима наука на Цетињу.

31.10.2012. за ФБР приредила уредник Биљана Диковић

ЦРНА ГОРА ЗА ПОЧЕТНИКЕ

(сајт: Српско Наслеђе, Пише: Ђуро Поповић и Јован Рогановић)

Људи живе у кућама. Гдје се више кућа налази у близини, зове се село или варош. Од више села постаје племе. Неколико племена састављају нахију, а више нахија државу.

Ми живимо у држави која се зове Књажевина Црна Гора и то је наша домовина, којом влада књаз. Њу састављају десет нахија.

Око свакога села или вароши налази се: или брдо, или ријека, или равница, а тако исто и у племену и у нахији; а све што се налази у њима, то се налази и у држави, јер се држава из њих саставља.

Свако село, племе и нахија има своју границу, да се зна колико обухвата земљиште и гдје се налази. Па тако и наша домовина Књажевина Црна Гора има границе свога земљишта.

Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, и већином су православне вјере, а има их неколико римокатоличке и мухамеданске.

Осим нас у Црној Гори има још Срба који живе по другим српским земљама. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори треба да искрено и свесрдно љуби своју слободну домовину – Црну Гору и свога књаза, који се очински стара о њој и о нама; па зато треба сваки да је научи и позна, и да је сваки од непријатеља чува више него свој живот.

Тако исто Србин у Црној Гори дужан је љубити и познати своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, ма које вјере био, јер тешко брату без брата.

Катунска нахија

Границе. Ова нахија заузима доста велики дио земљишта на западној страни Црне Горе, а граничи: са сјевера никшићском нахијом, са истока брдском, љешанском и ријечком; са југа љешанском и ријечком нахијом и Боком Которско, а са запада Боком Которском и Херцеговином.

Племена. У овој су нахији једанаест племена: Цетиње, Његуши, Ђеклићи, Бјелице, Пуце, Озринићи, Рубине, Грахово, Пјешивци, Загарач и Комани.

Планине. Највеће су планине у овој нахији: Ловћен, који се налази на западној страни Цетиња. Највиши су му врхови Штировник, који је висок 1723 метра и Језерски врх, који је добио име од малога језера које се под њим налази. На Ловћену је црквица у којој је гроб највећега српскога пјесника владике Рада господара Црне Горе. Ставор, Пусти лисац, Чевски лисац и Гарач.

Равнице. У овој су нахији само три омања поља: Цетињско, Његушко и Граховско.

Воде. Ова нахија има двије мале ријеке: Заслапску и Граховску.

Путеви. У овој нахији има колски пут, који се спаја са Боком Которском и Ријечком нахијом а иде преко Његуша и Цетиња. Има још два коњаничка пута: један, што спаја Катунску нахију са Никшићком и други од Цетиња до Грахова преко Ћеклића и Цуца.

Знатна мјеста. Гливно је мјесто у овој нахији Цетиње са 2000 становника, које се налази на Цетињскоме пољу. Цетиње је престолница Црне Горе и средиште цијеле земаљске управе. Цетињске су знаменитости: манастир под Орловим Кршом, којега је сазидао владика Данило Петровић, у којему се налази свето тијело владика Петра И, Гробови: књаза Данила I и његова брата великога војводе Мирка, оца књаза Николе I; црква Свете Госпође задужбина књаза Николе I подигнута на развалине манастира Ивана Црнојевића; Влашка старинска црква; Зетски дом, који је подигнут добровољним прилозима у славу и спомен ослобођења Зете и за просвјетне цијељи; Болница – задужбина књаза Данила I; Обзовица водовод, задужбина велике руске књагиње Милице рођене Петровић Његош. На Цетињу се налази: књажев двор, насљедников дворац, државни савјет, министарства, митрополија, велики суд, варошка управа, државна штампарија, општина, основна мушка и женска школа, полугимназија, богословско-учитељска школа и виша женска школа. Цетиње је два пут спаљивано од Турака, али су га прибјегли Срби у Црној Гори изнова подизали.

На Цетињу се налазе и посланства страних држава.

У овој се нахији још налази мала варошица Хумац у граховскоме племену, са основном школом и телеграфом.

Још су знаменита мјеста: Његуши, одакле је поријеклом владајућа породица Петровић Његош; основатељ ње је владика Данило, по наредби којега је извршен догађај по цијелој држави 1702. године на Бадњи дан ноћу и тијем очувана српска државна самосталност. Његуши имају основну школу и телеграф; Трњине, село у цуцкоме племену у коме су Срби страшно побили Турке из два пута 1706. и 1716. године. У другоме боју заробљено је седамдесет и пет ага и бегова. Бојице, село у врху цетињскога поља са лијепом црквом и основном школом. Ово је мјесто познато из догађаја 1702. године; Чево, које се налази у Оз-ринићком племану, знатно је због тога што је ту владика Василије, господар Црне Горе, трећи владар из данашње владајуће породице Петровић Његош потукао Турке 1756. године са малом војском; и што је родно мјесто наше владарке књегиње Милене; Граховац, који се налази више Граховскога поља, знатан је што је ту велики војовда Мирко одржао побједу над Турцима 1858. године. Близу варошице Хумца налази се Челин-ски Поток у коме је погинуло једанаест Петровића у боју.

Поднебље. У овој је нахији поднебље зими студено, а љети је умјерено топло. У њој добро успијевају од усјева: кукуруз, пшеница, раж, кртола као и нека поврћа. Од шумскога дрвећа расте: дуб, јасен, бор, буква и друга. Од домаћих животиња особито се гаје: козе, овце, говеда, коњчад; а од дивљих, по горама може се наћи: вукова, лисица, зечева и других.

Становништво. У овој се нахији народ занима понајвише сточарством и земљораднјом и нешто трговином. У њој се производи добар сир, а особито је на гласу његушки. Како је земљиште у овој нахији врло кршевито и планинско, то је народу овдје тешко живљење, а занатима се не занима. Народ је здрав и врло снажан, а домаће уређење могло би бити много боље.

Ријечка нахија

Границе. Ријечка се нахија налази југоисточно од Катунске, а граничи: са сјевера Љешанском нахијом, са истока Љешанском и Зетском и у неколико Скадарским језером; са југа Црмничком, са запада Катунском и нешто мало Боком Которском.

Племена. У овој нахији има четири племена: Цеклин са Цеклинском жупом и Косијерићима. Добарско село са Добарском жупом, Љуботин и Гра-ђани.

Планине. У овој нахији нема планина и највећа су брда: Цеклинштак, Костадин, Бобија, Добрштак, Виран, Дебељак и Вртијељка на којој је била битка 1690. године у доба кад су Црном Гором владали митрополити из разних племена.

Равнице. У овој нахији налази се Ријечка равница на сјеверној страни Скадарскога језера.

Воде. Кроз ову нахију теку ријеке: Црнојевића, која извире из Ободске пећине и увире у Скадарско језеро, на којој се налази фабрика за оружје и ободски млинови. По истој плове и мали параброди. Мала Морача и Каратуна. Овој нахији припада у неколико сјеверни дио Скадарскога језера.
Путеви. Ову нахију спаја са Катунском колским пут од Цетиња до Ријеке, а са Зетском од Ријеке до Подгорице преко Љешанске нахије. Коњанички пут иде до Данилова Града. Водом се може пловити по ријеци Црнојевића и по Скадарском језеру до Вира, Скадра и Плавнице.

Знатна мјеста. Једина варош у овој нахији јест Ријека, која се налази под брдом Костадином с лијеве стране ријеке Црнојевића, а има око 500 становника. Љети је у њој велика врућина, а зими је доста топло. Овдје је књаз подигао зимски дворац Њесковац. На ријеци постоји управа вароши, општина и телеграф. У близини на супрот вароши Ријеке, на десној обали ријеке Црнојевића уздиже се брдашце Обод, на коме је некадашњи владар Црне Горе Иван Црнојевић сазидао био град 1482. године. Овдје је данас основна школа и црква. Град Обод још је стога знатан, што је ту била прва српско-словенска књига штампана 1493. године. Царев лаз, који се налази између Љешанске и ријечке нахије гдје је владика Данило са малом војском побједио шездесет хиљада Турака, од којих је око двадесет хиљада пало мртвијех на бојишту. Жабљак, је знатан јер је био негда престолница Зете. Њега је сазидао Стеван Црнојевић. Данас је тврђава. Око њега је племе Цеклин и Љуботин много крви пролило. Добрско село знатно је због тога, што је у њему манастир, у коме је владика Данило учио школу и постао владар Црне Горе. Овај је манастир из доба кад су Црном Гором управљали владике из разнијех племена. У њему је још тада живио владика Саво Очинић. За Костадином на Мрацељу и Метеризима биле су жестоке и крваве битке 1862. године са Турцима. Острво Врањина у Скадарскоме језеру знатно је јер је на њему био манастир из старога доба у којему је била митрополија зетска, док је још Зета била држава. Наново га је подигао књаз Никола И. Острво Ком у Скадарскоме језеру; на њему је гроб Стевана Црнојевића, некадашњега владара Зете. Острово Лесендро у Скадарскоме језеру са тврђавом. Око овијех острова у Скадарскоме језеру племе Цеклин и Љуботин много су крви пролили, због чега су изашли на глас као први јунаци на води. Каруч, Ђурђево око, Рањ, Базагур и Плоча чувени су риболови. На Каручу је била битка 1862. године.

Поднебље. У овој је нахији поднебље угодно. У њој успијевају добро сви наши домаћи усјеви и сваковрсно воће: смоква, мурва, лоза, шипак и други. Горе су обрасле: дубом, јасеном, рујевином, зановети и другим дрвећем. Домаће животиње има мало усљед тога што немају гдје пасти, а од дивљачи има највише зечева, лисица и куница.

Становништво. У овој се нахији народ занима, осим земљораднјом и сточарством, риболовом и трговином. Из исте нахије извози се на продају разна риба, а највише суха укљева и руј.

Народ је здрав, носи се и држи врло чисто, а и домаће уређење боље им је него по другим нахијама.

Црмничка нахија

Граница. Ова нахија налази се јужно од Ријечке, а граничи: са сјевера Ријечком нахијом, са истока Скадарским језером; са југа Приморском нахијом а са запада Боком Которском.

Племена. У овој су нахији племена: Подвор, Бучеле, Сотонићи, Дупило, Глухи до, Бољевићи, Лимљани, Сеоце, Шестани и Крајина.

Планине. Највеће су планине у овој нахији: Суторман, Острик, Созина, Тројица и Расоватац.

Равнице. Средином ове нахије пружа се раван Црмничко поље.

Воде. Овој нахији, у колико је дотиче, припада Скадарско језеро; а кроз Црмничко поље теку ријеке Црмница и Ораоштица, које се састају у близини варошице Вира и утичу у Скадарско језеро под именом ријека Вирштица.

Путеви. Кроз ову нахију начињен је колски пут преко Сутормана од Вира до Бара, који је спаја са приморском нахијом и Јадранскијем морем; а водени пут је спаја са Ријечком нахијом од Вира до Ријеке.

Знатна мјеста. Једина варошица у овој нахији јест Вир, који се налази на утоку ријеке Вирштице у Скадарско језеро. Има своју варошку управу; телеграф, пошту и тврђаву, коју је сазидао владика Раде. Свакога петка је на њему жива трговина. У близини варошице налази се брдашце Бесац, на коме је у догађају 1702. године на Баднји дан ноћу погинуло седамдесет Срба на Дупила. У овој нахији још су знатна мјеста: Крњице, гдје је наша војска у рату 1860. године заробила шест стотина Турака; Каручи, гдје је Иван Црнојевић, некадашњи владар Црне Горе петнаест хиљада Турака потукао; Бољевићи, у њима се родио владика Рувим, који је племе Куче обратио у православну вјеру; Брчеле, гдје су понекад становали зетски владари Балшићи. У Брчелима је манастир у коме је живио и умро „Лажни цар Шћепан Мали“. Бољевићи, Брчеле, Сотонићи, Годиње и Крајина знатни су јер тамо рађа добро грожђе, од кога се добива чувено црмничко вино. Чувени су риболови: Модра ока, Јесен, Радуш и Лука Крњичка.

Поднебље. У овој нахији је поднебље благо и умјерено, успијева свако воће а особито смоква. Земљиште је врло плодно. Сију се познати домаћи усјеви а горе су обрасле дубом, јасеном, цером и другим дрвећем. Од дивљачи се налази лисица, зечева, куница и других. А од домаћих животиња гаје се овце, козе, говеда и коњчад.

Становништво. Највише се народ у овој нахији занима земљорадњом и сточарством, трговином вина и риболовом. Из ове нахије већином иду људи по свијету, да штогод зараде. Народ је побожан, радан, доброга здравља а чисто се носи.

Приморска нахија

Граница. Ова нахија заузима најјужнији дио Црне Горе и граничи: са сјевера Црмничком нахијом, са истока Скадарским језером; са југа ријеком Бојаном, која је раздваја од Албаније, а са запада Јадранскијем морам.

Племена. Ова се нахија не дијели на племена, као остале нахије, већ на два округа: Улцињски округ од ријеке Бојане до планине Можуре и Борски округ од Можуре до Сутормана.

Планине. Највеће су планине у овој нахији: Румија, која је висока 1594 метра, Лисањ, Суторман и Можура; а брда су Бривска гора и Бијела гора.

Равнице. У овој нахији највеће су равнице: Улцињско поље, које се налази уз ријеку Бојану; Барско и Мркојевићско.

Воде. Ову нахију обухвата са западне стране Јадранско море а са источне Скадарско језеро. Ријеке су јој: Бојана, која извире из Скадарскога језера, а увире у Јадранско море; Међуреч, извире испод Лисина, протиче кроз језеро Шас и увире у ријеку Бојану; Бунар извире испод Румије а тече испод Бара и Жељезница извире испод Сутормана а обије утичу у Јадранско море. Језера су Зогај и Шас. Како је Улцињско поље подводно, то је од Улцињскога блата до мора начињен канал којим вода отиче, те се поље унеколико исушује.

Пристаништа. Ова нахија има на мору четири пристаништа: Бар, Улцињ, Валдинос и Свети Никола.

Путеви. Ову нахију веже са Црмничком колски пут од Бара до Вира, а водом се преко мора може пловити од Бара до Улциња. Јадранско море спаја Црну Гору са осталим свијетом.

Знатна мјеста. Највећа варош у овој нахији јест Улцињ у Улцињском округу, налази се на обали Јадранскога мора и има око пет хиљада становника. У њему су становали најстарији српски владари жупани, а послије њих Немањићи и Балшићи. У Улцињу се налази Књажев дворац Ратислава, двије православне цркве, једна је задужбина књаза Николе I, подигнута за спомен погинулим Србима у рату 1879. године; једна римокатоличка, девет џамија са сједиштем муфтије, управа цијеле нахије, окружни суд, варошки суд, општина, поморска управа, основна школа, мејтеп – вјерска мухамеданска школа, пошта и телеграф и најзгодније купатило на обали Јадранскога мора.

Друга је варош у овој нахији Бар, који се налази у барскоме округу, близу мора на ријеци Бунару испод планине Румије са тврђавом. Има око четири хиљаде становника. На самој морској обали налази се књажев дворац Тополица и то близу ријеке Жељезнице. У Бару има неколико православних цркава, yамија и римокатолички манастир са надбискупом, основна школа мушка и женска, мејтеп, окружни суд, варошка управа, општина, поморска управа, пошта и телеграф. Недалеко од Бара у селу Зубце налази се мушка основна школа. У овој нахији знатна су још мјеста: Волујица близу Бара, са које је наша војска, коју је предводио књаз Никола I, одбила велико турско ратно бродовље са Јадранскога мора приликом освојења Бара 1877. године. Салч, близу Улциња, знатан је, јер је у њему љетовао понекад велики и славни српски владар цар Душан, Мркојевићи, у којима су Срби мухамеданске вјере сачували од старог доба крст кога, заједно са православном и римокатоличком браћом Србима, носе сваке године на Румију о Тројичину дану. Овдје постоји и основна школа.

Поднебље. У овој је нахији поднебље сасвим благо и топло, снијега мало кад пада, само што понекад дувају са запада јаки вјетрови с мора. Гаје се све домаће животиње. У планинама од дивљачи има: вукова, зечева, куница и других, а од пернатих животиња: грлица, дивљих кокошака, патака и препелица. Горе су обрасле разним шумским дрвећем, а од усјева се већином сију: пшеница и кукуруз, а сади се кртола и разно поврће. Воћа се сваковрсног може наћи а највише има маслина, од којих се добија много уља; а то и јесте главни производ ове нахије у трговини.

Становништво. У овој се нахији народ занима земљорадњом, трговином, сточарством, риболовом, морепловством а, унеколико, и занатима. Становништву би било сасвим олакшано живљење, пошто имају све добре услове поднебља и земљишта, да се тиме умију користити како треба, и више труда да полажу. Становници ове нахије по народности су Срби од три вјере: неки су православне, неки римокатоличке, а неки мухамеданске.

Љешанска нахија

Границе. Љешанска нахија се налази југоисточно од Катунске, а граничи: са сјевера Катунском нахијом, са истока ријеком Ситницом, која је раздваја од Зетске нахије; са југа Ријечком а са запада Катунском и Ријечком.

Племена. У овој су нахији три племена Градац, Штитари и Дражевина.
Планине. У овој нахији нема планина а највећа су брда Веља гора, која има на врху стародревну црквицу посвећену Светоме Илији и Бусовник, више Круса.

Равнице. Ова нахија заузима од равница Бери и Зеленику.

Воде. Овој нахији припада пола Горњега језера, а са источне је стране додирује ријека Ситница.

Путеви. Кроз ову нахију иде колски пут за Ријеку и Подгорицу преко Кокота и коњанички за Ријеку и Данилов-град преко Граца.

Знатна мјеста. Знатна су мјеста у овој нахији: Крусе, гдје је Петар I разбио силну турску војску и гдје је погинуо скадарски везир Махмут – паша Бушатлија 1796; Корнет, родно мјесто владике Мардарија, гдје се налазе развалине старога манастира у коме је Мардарије живио. Близу колскога пута налази се велика кућа за прах, која се зове Миркова барутана; Фармаци су знатни , јер се у њима налазе развалине старога Тиран града, којега је зидао Стеван Црнојевић; Облун, гдје је био бој 1862. године; Бери су знатне, јер у њима рађа добро грожђе од којега се добива чувено берско вино; Градац, у њему је старинска црква и основна школа; Шиптари, у близини којих се налазе развалине града Сокола, кога су градили Црнојевићи.

Поднебље. У овој нахији поднебље је умјерено. У њој рађа разно воће: лоза, смоква, шљива, мурва, шипак, дуња, јабука, трешња и друго, а и разни усјеви и поврћа. У њој успијева чувени љешански дуван. Горе су обрасле разним шумским дрвећем. Гаје се, уопште, све домаће животиње, а особито свиње; а од дивљачи има: вукова, зечева, куница и лисица.

Становништво. У овој се нахији народ занима земљорадњом и сточарством, а нешто и трговином домаће стоке, вина, дувана и руја. Становници ове нахије су имућни и вриједни људи у раду, али им куће нијесу уређене, нити се држе чисто како би могло.

Зетска нахија

Границе. Зетска нахија се налази на сјеверу од Скадарскога језера и граничи: са сјевера Брдском, Морачком и Васојевићском нахијом; са истока Васојевићском и Албанијом; са југа опет Албанијом и Скадарским језером, а са запада Ријечком и Љешанском нахијом.

Племена. Ову нахију састављају племена: Зета, Кучи и Братоножићи.

Планине. У овој су нахији највеће планине: Ком, који је при врху го, а иначе је обрастао густом шумом; заузима велики простор, а висина му износи 2442 метра; Курлај, Жијово, Хум ораховски, Црна Планина и Маглић.

Равнице. Кроз ову нахију пружа се велика Зетска равница.

Воде. Кроз ову нахију теку ријеке: Морача, која навире испод Јаворја, тече кроз Морачку и Зетску нахију, а увире у Скадарско језеро. Притоке су јој: са лијеве стране Цијевна, Ривница и Мала ријека, а са десне Цијевна, Рибница и Мала ријека, а са десне Ситница. Језера су: Горње, Рикавац, Бокумирско и Скадарско.

Скадарско језеро је највеће у Црној Гори. Дужина му је од Врањине до Скадра 40 километара, ширина на неким мјестима 14, а дубина од 4 до 6 м, а све даље што се иде ка западноме бријегу још је већа. Према годишњим временима мијења величину, а воде прима из много ријека. Отиче ријеком Бојаном у Јадранско море.

На овоме језеру дувају вјетрови: даник или источњак са источне стране, и ноћник са сјеверне или сјеверозападне: мурлин са југозападне, а јужњак са јужне; сви су силни, или је најјачи упор или смута, који удара изненада и чини велике вихорове, те је врло опасан за лађе и лађаре кад их на води затече.

У језеру живи доста разних риба: пастрва, јегуља, крап или шаран, клијен, скобаљ и укљева, којом се води тргује и изван земље. Риба се обично лови: притиском, ошћима, удицама, кошевима и грибом. Најзнатнији су риболови: Базагур, Рањ и Плоча, а има и помањих.

Осим лађа по овоме језеру још плове и помањи пароброди, а парабродске станице су: Плавница, Вир и Скадар.

Ово језеро припада двјема државама – пола Црној Гори а пола Турској. Црногорско Скадарско језеро припада трима нашим нахијама: Зетској, Ријечкој и Црмничкој.

У њему су острова: Вранина, Лесендро, Грможур, Ком, Одрињска гора, Плаћ, Морачник и Топал.

Путеви. Кроз ову нахију пролази колски пут, који спаја Подгорицу с Ријеком, Спужом, Даниловим Градом и Плавницом. Водом се може пловити по Скадарскоме језеру, које спаја ову нахију са Скадром, Виром и Ријеком Црнојевића, још се може пловити по ријеци Зети и Морачи; а коњанички пут је везује с Васојевићском нахијом.

Знатна мјеста. Главно је мјесто у овој нахији Подгорица, која се налази на утоку ријеке Рибнице у Морачу. Оно је највећа варош у Црној Гори. Има око 6.000 становника. Новосаграђени дио Подгорице зове се Миркова варош, у којој је начињен споменик великоме војводи Мирку Петровићу. У Подгорици су двије православне цркве и једна римокатоличка, неколико џамија, земљодјелска школа, основна мушка и женска школа, мејтеп, окружни и варошки суд, општине, пошта, телеграф и читаоница. Ово је по трговини прво мјесто у држави. Ослобођено је испод Турака 1879. године. Овдје се родио велики српски владар Немања.

Близу Подгорице налази се књажев дворац Крушевац на десној обали ријеке Мораче. На Морачи је чувени Везиров мост. На утоку ријеке Зете у Морачу налазе се развалине старога града Дукље.

Још су знатна мјеста: Љешкопоље, гдје је била битка између Ђорђа и Станише, браће Црнојевића: Српска, гдје су Турци ухватили владику Данила, кад је Зећанима освештавао цркву 1702. године; Медун, град у племену Кучима, којега је освојила наша војска 1876. године; Фундина, близу Медуна, гдје је наша војска потукла турску 1876. године; Убли и Затријебач у Кучима, Голубовци у Зети, Пелевбријег и Брскут у Братоножићима имају основне школе; Дуга, стари манастир у Братоножићима.

Поднебље. У овој нахији је поднебље различито; по планинама је хладније, а у равницама топлије – кад нема сјевернога вјетра. У њој успијевају разни усјеви, поврћа и воћа. У ријекама се налази чувена пастрва, а у планинама разна дивљач; од домаћих животиња гаје се: говеда, коњчад, овце и козе. Горе су обрасле разним шумским дрвећем.

Становништво. У овој нахији становници су све Срби, понајвише православне вјере, а има их нешто римокатоличке и мухамеданске.

Занима се обично земљорадњом и сточарством а, поред тога, трговином дувана, вина и стоке; баве се и риболовом. Становници имају сасвим подесне и добре услове за живот, које још не умију употријебити на своју корист, али се сваким даном све више и више усавршавају. Према другим нахијама становници ове нахије највише љубе занате, који и јесу највеће богатство за народ.

Брдска нахија

Границе. Ова се нахија налази сјеверно од Зетске а у средини Црне Горе: граничи се са сјевера Никшићском нахијом, са истока Морачком и Зетском; са југа зетском и Катунском и са запада опет Катунском.

Племена. Ова се нахија дијели на два велика племена: Бјелопавлићи и Пипери.

Планине. Највеће су планине у овој нахији: Лебршник, Прекорница, Маганик, Каменик и Броћник, а брда су: Веље и Мало брдо, гдје су биле многе битке са Турцима.

Равнице. Овом се нахијом пружа дугачка Бјелопавлићска равница као и омање Радовче и Копиље.

Воде. Кроз Бјелопавлићску равницу тече ријека Зета, која извире испод брда Планинице, а постаје у околини Никшића; с десне стране има притоку ријеку Сушицу. Зета утиче код развалина града Дукље у Морачу.

Путеви. Кроз ову нахију начињен је колски пут, који је спаја са Зетском и Никшићском нахијом; има и коњанички, којим се иде у манастир Острог и други преко племена Загарача и Љешанске нахије за Ријеку.

Знатна мјеста. Главно мјесто ове нахије јесте Даниловград, који се налази на десној обали ријеке Зете, преко које је начињен велики Мирков мост. У вароши је основна школа, општинска управа, телеграф и пошта. Друга је мала варошица Служ, у коме се налази главна оружница, основна. школа и црква.

Још су знатна мјеста у овој нахији: Острог, гдје се налазе два манастира: горњи и доњи. У горњем се налазе мошти светога Василија, који је тај манастир сазидао. Острог је свето мјесто, гдје се особито о Тројичину дану скупља много поклоника од све три вјероисповиједи српске. У Ос4трогу се био затворио велики војвода Мирко Петровић са двјеста јунака 1852. године од навале турске, која је била одбијена. Од Острога до Спужа било је много бојева 1877. године, који се зову Девет крвавих дана. Ждребаoник је манастир кога су сазидали Немањићи. Ћелија Пиперска исто манастир, кога је сазидао калуђер свети Стеван, гдје му се и сад мошти налазе. Мартинићи, гдје је под управом владике Петра I однијета велика побједа над Махмут-пашом Бушатлиом 1796. г.; Маљат у Мартинићима, гдје је био бој са Турцима 1876. г.; Рогами у Пиперима, гдје је наша војска побједила турску 1876. год.; Веље брдо, Коловоз и Расина Главица знатни су због тога што су се на овим мјестима догађали многи бојеви са Турцима. На Орјој Луци налази се књажев дворац.

Поднебље. У овој нахији поднебље је по планинама хладно, а у равници је доста топло. Земља је добра за обрађивање и сијање свију усјева, поврћа и воћа. Гаје се све врсте домаћих животиња. По планинама, које су обрасле густом шумом има доста дивљачи, а у ријекама има доста риба.

Становништво. Народ се у овој нахији занима земљорадњом и сточарством, а при томе и риболовом. Трговином и занатима бави се врло мало, јер људи још нијесу схватили њихову важност. Начин је им живљења неудесан и прост, али постепено се – усавршава и побољшава.

Васојевићка нахија

Границе. Ова нахија заузима источни дио земљишта Црне Горе, а граничи: са сјевера Морачком нахијом и Старом Србијом; са југа Албанијом и Зетском нахијом и са запада Зетском и Морачком.

Племена. Сва васојевићска нахија броји се као једно велико племе Васојевићи, које се ослободило испод Турака за вријеме владе књаза Данила I. 1854. године; дијели се по земљишту на ИЛијеву Ријеку, Нахију и Полимље.

Планине. У овој нахији највеће су планине: Ком, који неким дијелом припада и овој нахији као и Зетској, Сјекирица, Мокра планина и Зелетим.
Равнице. У овој нахији нема равница, али јој земљиште није кршевито већ је обрасло густим шумама и травом.

Воде. Кроз ову нахију теку ријеке Тара и Лим, које имају повише приточица.

Путеви. Ову нахију веже с Подгорицом коњанички пут, којим се иде од Полимља преко Андријевице уз ријеку Тару, па преко Вјетрника.

Знатна мјеста. У овој нахији знатна мјеста су: Андријевица, варош на утоку ријеке Злорјечице у Лим; овдје је окружни суд, варошка управа, црква, основна школа, телеграф и пошта. Бојишта су: Букова Пољана, гдје је била битка 1877. године. Полимље, овдје су биле још знатније битке 1862. и 1879. године; Превија и Бијели Поток знатни су због бојева у години 1877.

Поднебље. У овој нахији је поднебље негдје хладно а негдје топло. Земљиште је сасвијем плодно и већијем дијелом може се топити у вријеме суше. Сва поврћа и усјеви добро рађају. Од воћа има највише јабука и шљива. Од домаћих животиња гаје се: говеда, коњи, добре овце и козе. У шумама има доста међеда и срна а има и друге дивљачи. Земљиште је обрасло добро разним шумским дрвећем.

Становништво. Народ се у овој нахији занима земљорадњом и сточарством, а трговина и занати не напредују како би могли. Домаће уређење требало би да је много боље.

Морачка нахија

Границе. Морачка нахија лежи сјеверозападно од васојевићске и граничи: са сјевера Никшићском нахијом и Херцеговином, са истока Старом Србијом и Васојевићском нахијом; са југа Васојевићком, Зетском и Брдском, а са запада Брдском и Никшићком.

Племена. У овој су нахији племена, Доња Морача, Горња Морача, Ровци и Колашин, који чини засебни колашински округ.

Планине. Највеће планине у овој нахији су: Сињавина, најпространија планина у Црној Гори, која се протеже од Дурмитора до извора Таре. У њој су најбоља овчија пасишта и највећи јој је вис Јабланов врх од 2.168 метара. Бјеласица, Сомина планина и Лола.

Равнице. У овој нахији је равница: Колашинска висораван. Има још омањих равница, али су врло мале па се не могу ни сврстати у равнице.

Воде. Кроз ову нахију теку ове ријеке: Морача, која навире испод Јаворја планине; Тара, која навире испод Кома. Обије ове ријеке имају више притока. језера су: Биоградско и Капетаново.

Путеви. Ову нахију само коњанички путови спајају са другим. Најглавнији је од Колашина, који иде на Матушево, те је спаја с Андријевицом и Подгорицом.

Знатна мјеста. У овој нахији главно је мјесто Колашин, трговачка варош, која се налази на утоку ријеке Свињаче у Тару. Овдје се налази основна школа, црква, окружни суд, варошка управа, пошта и телеграф.

У Доњој Морачи налази се манастир Морача, којега је сазидао Стеван Вукан Немања 1248. године. У њему се налази основна школа. Изнад манастира истиче извор, који са педесет метара висине пада у Морачу. Ово је најљепши водопад у Црној Гори. Око манастира било је много бојева с Турцима. Знатан је био бој 1877. године, у ком су Турци били страшно потучени. Горња Морача, знатна је што је у њој била битка 1820. године с Турцима, гдје су непријатељи били потучени. Поље, село у Горњој Морачи с црквом и основном школом. Поља, у колашинском округу, гдје се налази црква и школа. Липово исто у колашинском округу, гдје је била битка 1872. године.

Поднебље. У овој је нахији поднебље по планинама врло студено, а око ријеке Мораче топлије и блаже. Планине су обрасле: бором, јасеном, дубом и другим дрвећем. Гаји се много домаћих животиња. Од дивљачи има: срна, дивокоза, међеда, дивљих вепрова, вукова и других. Од воћа успијева јабука, шљива, орах и крушка. Сију се разни усјеви и поврћа.

Становништво. Народ се у овој нахији занима највише сточарством и земљорадњом, а понешто и трговином. Као и по другим неким нахијама тако и у овој људи живе неуређено, премда имају добре услове за живљење. Кад би ова нахија имала добре занатлије, а особито дрводјеље, народ би се много користио, пошто има изобиља шуме.

Никшићка нахија

Границе. Ова нахија захвата сјеверни дио Црне Горе, а граничи: са сјевера Херцеговином; са истока Брдском и Морачком нахијом; са југа Брдском и Катунском, а са запада Херцеговином.

Племена. У овој су нахији племена: Никшићка жупа, Луково, Дробњаци, Ускоци, Језера, Шаранци, Пива, Бањани, Рудине, Голија и Трепча.

Планине. У овој су нахији највише планине: Дурмитор, највиша између свију црногорских планина, а заузима велики дио простора између Пиве и Таре. Највиши му је врх Боботов кук висок 2485 метара; Пирлитор, Сињавина, Јаворје, Голија, Сомина, Његош, Дуга, Војник и Волујак.

Равнице. Најглавнија су равнице у овој нахији: Никшићко и Жупско поље. Висоравни су: Језеро, Горанско, Пивске планине, Брезна, Црквице, Сињавина и Лукавица.

Воде. Кроз ову нахију тече ријека Пива, која постаје од Тушине, Буковице и Комарнице; Зета, која тече кроз Никшићко поље, понире више, а извире ниже Планинице, а језера су: Црно, Рибље, Зелено, Крупац и Трновско. Пива и Тара се састављају код Шћепан-поља и чине ријеку Дрину, која почиње од наше границе тећи.

Путеви. Ова је нахија спојена – од Никшића – колским путем с Брдском нахијом; коњаничка пута: има и три: један иде преко Грахова, други преко Лукова, Дробњака, Језера, покрај Пирлитора за Тару и трећи уз Дугу за Гацко.

Знатна мјеста. Главно је мјесто у овој нахији варош Никшић, који се зове и Оногошт. У њему је управа цијеле нахије, окружи суд, варошка управа, црква, основна мушка и женска школа, читаоница, пошта и телеграф. У горњем никшићком пољу налази се пилара за израђивање дасака а у доњем – Царев мост на ријеци Зети посвећен рускоме цару Александру III. Никшић је ослобођен испод Турака 1877. године. У овој су нахији још двије мале варошице: Шавник покрај ријеке Шавника, и Жабљак у Језерима – – имају основне школе. Горанско, Црквице и Велимје – имају такођер основне школе.

У овој су нахији пет манастира: Косијерево, манастир у коме се налазе мошти светога Арсенија; Пивски; Добриловина у Шаранцима, кога су градили Немањићи; Бијела и Подмалинско у Дробњацима.

Дуга, велики кланац, у коме су се много пута тукли Срби са Турцима; у њој су биле јаке турске тврђаве. Вучи до у племену Бањанима, најзнатније бојиште у овој нахији, гдје су Турци били страшно потучени 1876. године.

Млетичак у Дробњацима, гдје је погинуо Смаил-ага Ченгић 1836. године. Борова глава близу Млетичка, гдје је био жестоки бој са Турцима.

Поднебље. У овој нахији је поднебље врло хладно. Од усјева сије се: пшеница, раж, јечам, елда, кукуруз и дуги. Воћа има само у топлијим крајевима ове нахије. Планине су обрасле разним дрвећем, у којима се може наћи: међеда, дивљих вепрова, вукова, срна и дивокоза; а од домаћих су на гласу: овце, говеда и коњи.

Становништво. Народ се у овој нахији занима особито сточарством и земљораднјом, а понешто и трговином домаћим животињама, вуном и дуваном. Људи су развијени и здрави, али им није начин живота још уређен како би требало и колико би могли.

Кратки преглед Књажевине Црне Горе

Границе. Видјели смо, да свака нахија има своје границе, које је дијеле од других нахија; тако исто и наша домовина Црна Гора има своје границе, које је дијеле од других српских покрајина. Са сјевера граничи ријеком Таром, која је раздваја од Херцеговине; са истока Старом Србијом; са југа: Албанијом, Јадранским морем и Боком Которском и са запада Херцеговином, Боком Которском и Јадранским морем.

Дужина границе, свуда унаоколо цијеле државе, износи око 600 километара; а величина државе око 10.000 квадратних километара.

Подјела. Црна Гора се дијели на десет нахија, које се зову: Котунска, Ријечка, Црмничка, Приморска, Љешанска, Зетска, Брдска, Васојевићска, Морачка и Никшићска. Нахије се дијеле на племена, а племена на братства. Ова племенска подјела између свију Словена, још се задржава, само код нас Срба у Црној Гори.

Поднебље. У Црној Гори је поднебље двојако. По планинским мјестима на сјеверу зими је сасвим хладно, а на југу покрај Јадранскога мора, Скадарскога језера и неких ријека доста је топло и умјерено поднебље. Љети је по планинама пријатно хладно, а покрај мора и неких ријека сувише вруће. У Црној Гори дувају разни вјетрови: грбин са запада, горњак са сјевера, источњак и јужњак. Земљиште је доста кршевито, али има и равница, у којима могу успијевати сви усјеви, воћа и поврћа. Неке су планине и предјели обрасли густом шумом а има их доста који су сасвим голи. Гаји се позната домаћа стока. У шуми има разне дивљачи а у ријекама и језерима разне рибе.

Народ. У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их на 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности. Народ се обично занима земљораднјом и сточарством а понешто риболовом, трговином и занатима сасвим мало, који су као најважнији услови за живљење и извори за нарпедак и благостање.

Школе. У Црној Гори мора свако дијете, ма које вјере било, свршити основну школу, која се учи четири голдине. Осим основних школа, мушких и женских има у држави још: полугимназија, земљодјелска школа, богословско-учитељска и виша женска школа.

Војска. У Црној Гори је војска народна, а главни јој је заповједник књаз. Сваки наш држављанин мора бити војник, да брани своју домовину кад буде потреба и кад рече владар. Ништа није љепше него бити војник – бранич своје миле домовине.

Управа. Црном Гором влада и управља књаз Никола I, из славне српске породице Петровић Његош. Помоћници су му: државни савјет и министри. Министарства има пет: Унутрашњих дјела, Просвјете, Правде, Спољашњих дјела, Војно и Финансије. Под министарство унутрашњих дјела спадају још Управа Поморства и Управа Грађевина.

Да би се народу дијелила правда како треба, установљени су судови свуда по држави: по селима кметови, по племенима капетани, а по неким већим мјестима окружни судови, и велики суд на Цетињу.

Православном црквом управља – Митрополит; римокатоличком – прабискуп, а мухамеданском – муфтија. Сва три управљају у договору са владом црногорском.

Цијелом државном управом руководи и управља књаз-господар.

Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.

 

Отворено писмо председнику Матице српске др Ивану Негришорцу –
др Драгану Станићу и управи Матице српске

 Пише: Драгољуб Збиљић

 

ХИТНО ПОНИШТИТИ НОВОСАДСКИ ДОГОВОР
И ИСПРАВЉАТИ ЊЕГОВЕ ПОГУБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
У ЗАТИРАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

 Сажетак писма

            Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, предочавам Вам у овом отвореном писму неке кључне чињенице. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954), док се не напусте његови постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма. Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања о мом предлогу, забрана дијалога о мом предлогу и забрана да поднесем други предлог (реч је о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине од тог 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно своја страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскога језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету, као и да нарочито истакнем своје незадовољство због целокупног понашања  председавајућег на реченој седници, због чега ме принуђујете на појачану борбу и у Матици и изван Матице за одбрану српског језика и писма ћирилице, као и за, истовремено, (о)чување светлог образа Матице српске колико ми је више могуће.

          Постало је превише очигледно да се, по правописним активностима, по линвистичким радовима и делима, не само на моју личну жалост, у Матици српској у недопустивој мери настављају погубни токови по српски језик и српско писмо ћирилицу у филологији, лингвистици и правописним прописима са свим карактеристикама које нам је насиљем у време комунистичке диктатуре наметнуо Новосадски договор (1954) и његови лоши Закључци који су донети на скупу лингвиста и културуних радника бивше Југославије с подручја српског језика, одржаним, како се наводило, на састанку у Матици српској 8. 9. и 10. децембра 1954. године (Нећу овде, због уштеде у простору и времену, наводити те погубне Закључке који се налазе у свим Правописима српскохрватскога књижевног језика, који је Матица српска објављивала између 1960. и 1993. године).

          И лично, као члан Матице српске, и преко деловања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ после 2001. године, покушавао сам да предочим стање у вези са српским језиком и (нарочито) са српским писмом  и да предлозима председницима, управама Матице српске и Одељењу за књижевност и језик од те 2001. па до ове 2012. године укажем на неизбежност нових мера како бисмо уопште, па и у Матици српској исправили макар минимлно шта се може исправити после толико деценија наопаког, штетног, погрешног рада и у Матици српској и изван Матице у вези са српским језиком и писмом. За то време, тачније од 1994. године до ове 2012. објавио сам својих укупно 15, а од тога десет књига у којима сам детаљно описао катастрофално стање у српској лингвистици (највише), па и у филологији, у правописним активностима, као и у просветном раду у српским школама у којима српски језик и књижевност имају значајан фонд часова на којима треба да се исправно описује стање и шта и како треба радити. У том описивању најпрецизнији и најдетаљнији био сам у књизи Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011) у којој сам на 1.070 страна показао и доказао да су и српски језик и (нарочито) српско писмо – србица или вуковица били на удару вековима, а ћириличко писмо је било подвргнуто невиђеном другде у свету – политичком и физичком насиљу. То насиље нароичито је успешно примењивано после споменутог Новосадског договора из 1954. године „изнутра“, од комуниста који су наложили и са српским сербокроатистима се били („у позадини“, „иза врата“) договорили у коначном циљу тог насиља – да се српско писмо сасвим замени србокатоличком и хрватском латиницом.

Катастрофално стање српског језика, а нарочито ћирилице

описано је у 20 књига објављених у Ћирилици

          Осим мојих десет књига о овој проблематици, „Ћирилица“ је објавила још десетак дела других аутора или зборника радова с наших симпозијума о ћирилици у српском језику. Све смо то достављали Матици и њеном Одељењу за књижевност и језик (зашто није Одељење за „српски језик“, то не може бити јасно никоме), а, наравно, слали смо их и свим другим институцијама, али није било очекиваних практичних и корисних одзива на њих.

          Једино са задовољством истичемо да је у оквиру Матичиног рада академик Иван Клајн (иако суштински ни он не заступа на одговарајући начин право Срба да имају ћириличку сувереност писма у свом језику), док је излазио часопис Језик данас (чији је био главни уредник), увек објављивао све што смо му ми из Удружења „Ћирилица“ слали. Ни један једини текст није одбацио и био је један од најдемократичнијих уредника којега знамо. Остали Матичини часописи нису посвећивали пажњу нашим текстовима. (Додуше, и акатулени главни уредник Летописа Матице српске, објављивао нам је текстове све док у њима нисмо почели да указујемо на мањкавости правописног рада у Матици. После тога није нам објавио на десетине текстова само из тог разлога, иако су они, сасвим сигурно, били јачи и зрелији од оних ранијих које је објављивао. А ро значи, да у Матици и данас, као за све време „златног доба“ комунизма, може да се објављује само омо што је у складу с једноумним мишљењима стручњака који се шрите межзсобно и појединачно славним именом Матице српске)

Једва су пристали на разговор

после десет година мољења…

          Десетак година смо молили да нам Матичино Одељење за књижевност и језик посвети један разговор у коме бисмо отворено говорили о томе шта треба Матица и стручњаци у Матици да (у)раде да нам се не би наставило давно започето и одавно превише очигледно, а данас готово до краја у јавности доведено, затирање српске миленијумске ћирилице. Тек после десетак година мољења нови председник Матице српске академик Чедомир Попов успео је да „убеди“ Одељење да прими делегацију „Ћирилице“ на разговор. Тада смо делегацији Одељења – коју су чинили проф. др Мато Пижурица, проф. др Драгољуб Петровић и проф. др Јасмина Грковић-Мејџор, а разговор је водио у име Матице врло љубазни потпредседник проф. др Славко Гордић ­– примило нас је на тај десет година мољени разговор и он је одржан у Матици 29. септембра 2008. године у 12 часова. Наша екипа за разговор (Драгољуб Збиљић, мр Бошко Брзић, Јасмина Пивнички, Ћорђе Јањатовић  и Петар Јаћимовић) врло пажљиво и тачно је предочила проблем у вези са српским језиком, а нарочито у вези с ћирилицом која је и у Србији у процесу затирања.

          Једина примедба из екипе Матице српске била нам је тада што смо „дуго“ говорили. Говорили смо, уистину нешто дуже зато што је и српски проблем у вези с језиком и (нарочито) писмом  предуг. У другоме се нисмо тада нашли у противуречју, осим што је проф. Петровић тврдио бесмислицу да је „илирску латиницу“ саставио Вук Стефановић Караџић (примио је то на основу некритичког и непажљивог „учења“ проф. др Петра Милосављевића о „српској латиници“!), а чињеница је да је сâм Вук негирао у једном свом писму да је он састављач те лоше приређене абецеде за српске католике и Хрвате јер је природа српскога језика (који су Хрвати касније званично прихватили за свој језик и преименовали га) неподесна за такав абецедни састав. (Наравно, ни тада ни сада, за судбину српског писма ћирилице уопште није кључно важан податак ко је састављао ту лошу абецеду, него је кључна чињеница из целокупне светске праксе која не уводи двоазбучје, јер, наравно, уведено параписмо мора да сузбија дотадашње писмо.)

Непристојно је 2010. у Правопису

изигран Устав Србије…

          Одмах после тог разговора били смо у страху јер нисмо веровали да ће та „екипа“ Матице српске прихватити доказиве чињенице које смо предочили. (Видело се то по томе што нас нису радо примили на разговор, осим С. Гордића који је све време показивао очигледну пристојност.) Али, веровали смо донекле да се правописци неће усудити да у новом правопису (најављиваном у то време и десетак година пре рога) прекрше већинску народу вољу садржану у потпуно јасном Члану 10. Устава Србије из 2006. у коме је сасвим јасно за српски језик (поново, разуме се), сасвим исправно, изабрано ћириличко једноазбучје.

          Шта се две године после тога догодило?

       Ново исправљено и допуњено издање Правописа српскога језика (објављено у Матици српској крајем септембра 2010) непристојно је изиграло Устав Србије у реченом Члану 10. Учињено је то на морално неприхватљив начин.

        Морално је то био неприхватљив начин зато што су правописци чак цитирали Члан 10. Србије од речи до речи у фусноти Правописа, означеној једном звездицом на 15. страни, где стоји, вуковски речено прецизно, да је српски језик у записивању Срба сада поново једноазбучан у ћирилици, а већ на 17. страни правописци су поступили очигледно дрско – не хајући за већинску народну вољу, за светску праксу која је сва у једноазбучју и за наведени у реченој фусноти Члан 10 – па су оставили стање из тзв. српскохрватског језика и на основу погубног (у Матици никад непоништеног) Новосадског договора (1954), чија је чак, на неки начин, за то време наоко исправна 3. тачка Закључака налагала „равноправност латинице и ћирилице“. Та у стварности каснијој лажна равноправност свела се на политичке, насилне и (не)стручне обмане језичких лажних стручњака, тзв. сербокроариста како та тачка у тој формулацији значи „алтернативност писама код Срба“, „богатство двооаузбучја“, а данас чак и да је та латиница „(опште)српска латиница“, што она без окупација Срба и насилног наметања латинице (и) православним Србима под комунистичком диктатуром никада није била српско (изабрано) писмо.

          С политичарима и политикантима, а нарочито са српским лингвистима „сербокроатистима“ који су се у вликој мери бавили обманама, а не чистом лингвистиком и филологијом, касније (после Новосадског договора, 1954) српском народу је насиљем и обманама (а обмана је такође успешан вид насиља нарочите врсте, јер је требало спровести договор иза врата на Новосадском договору да се ћирилица и у Србији замени латиницом!) наметнуто, сасвим непотребно и штетно по његову културу и цивилизацију, латиничко писмо. Тако су сада сви Срби (и православци) чак и у Србији насилно и лукаво полатиничени у проценту који води у довршавање штетног латиничења Срба и коначну замену српског писма србокатоличком и хрватском лошијом латиницом од српске ћирилице за природу српског језика.

          Дуго сам мислио да све то српски стручњаци (лингвисти, правописци и филолози) у Матици српској (наравно сложно и изван Матице, свуда) раде нехотице, зато што не читају оно што је истраживано и непрекидно доказивано у претходних дуже од 20 година, оно што сам и ја у својим радовима, текстовима, књигама доказивао. Мислио сам да то они нерадо читају зато што моје звање није докторско, па сам резоновао да их морам и разумети кад ми не придају довољно значаја. Мислио сам, чак, једно време да они то – пошто ме „потцењују“, не желе да читају шта истражујем, закључујем и предлажем – па да зато и не разумеју. (Човек може нешто да не разуме ако се у то не удубљује, а не чита оне који то продубљено разматрају.) Надао сам се да ће једног дана пристати да нешто од свих силних доказивања о пропасти српскога јеика и затирању ћирилице из мојих књига прочитају и да ће „схватити“ проблеме у вези с урушавањем српскога језика и затирањем српскога писма и у Србији.

          Моју наивност у ранијим проценама да то српски лингвисти (пошто ме потцењују, па моје књиге не читају) „не разумеју“ коначно ми је распршила нова управа Матице српске изабрана почетком 2012. године и – нарочито – нови председник Матице српске (не знам које му је име важније, па наводим оба) Иван Негришорац (и готово сва средства обавештавања у марту 2012. јавила да је „нови председник Матице српске Иван Негришорац“) – Драган Станић (који је филолог, књижевни теоретичар, књижевни критгичар и писац а верујем да се разуме и у лингвистичка питања).

          Како ме је из наивности личне извео проф. др са два имена?

Учинио је одлепршалим то моје наивно веровање да „не разумеју“ они проблеме те врсте на сувише очигледан начин на ванредној седници Скупштине Матице српске у суботу 2. јуна 2012. године (седница је почела у 11 сати).

Приликом разматрања последње тачке дневног „Предлози чланова Матице српске“ јавио сам се за реч и допуштено ми је да прочитам свој предлог. Он није предуг, па ћу га, с разлогом, и овде предочити. Предлог је гласио:

       „Као члан Матице српске осећам дужност и обавезу да предложим да се Матица српска даље не брука у ниподаштавању Члана 10. Устава Србије и да данас (на овој седници) донесемо одлуку да ће у решењу питања писма поштовати Устав Србије и већинску народну вољу из њега у вези с ћириличким једноазбучјем у српском језику, на шта обавезује први став Члана 10. Устава Србије – директно. Ту не сме да буде изврдавања и околишења (као у Правипису српскога језика, Матица српска, 2010, стр. 15-17), већ да (и) српски језик у решењу питања писма хитно усагласимо с целокупном праксом у целој Европи и престижном свету, као и с јасним Чланом 10. Устава Србије, јер нико други у свету не доноси неприродно решење питања писма за један народ и један језик у двоазбучју, троазбучју и сл.

          Молим и тражим да о томе сада (после образложења) гласамо.

Образложење предлога

          У овој шестој тачки Предлози чланова Матице српске, као одговоран и савестан члан славне нам Матице, не желим да сутра буде забележено да смо ми чланови у једном периоду брукали Матицу српску на тај начин што смо газили свој устав и што смо се понашали противно пракси у целом престижном свету. Такво наше понашање данас не заслужују славне традиције Матице српске, а Матица ће и у будућности бити толико славна колико смо ми њени чланови у сваком часу спремни и вољни да чувамо њено лице.

          Убеђен сам у потпуности да у оваквом предлогу и његовом усвајању постајемо сви достојни чланства у Матици српској и у српској нацији. Ми, чланови Матице, нисмо власни да погрешно убеђујемо већински део свог славног народа данас да није у праву у ономе у чему је он у праву у односу на целокупну престижну праксу Европе и целог света. Ако онолики амерички народ и ако још многобројнији сав руски народ, на пример, имају своју довољност у једном писму за њихове језике (енглески, руски, на пример), неће бити да смо ми у праву да мислимо да нама није довољно наше национално писмо (ћирилица, србица, вуковица), него да морамо да свом писму само ми у свету супротствљамо било чије писмо, па и ово латиничко србокатоличко и хрватско истовремено. Што се свакодневне употребе српског језика тиче, српска ћирилица – објективно оцењена у свету више пута као најбоље и најсавршеније писмо – сасвим нам је довољна. Тамо где је латиница по међународној пракси неопходна као помоћно писмо, то или било које друго писмо се подразумева само колико се та употреба неког другог писма користи у другим светским језицима.

          Надам се да ће нова управа Матице разумети мој предлог (подржан од свих ћириличара у „Ћирилици“, али и изван „Ћирилице“) и да ће допустити редовним својим  члановима да се данас о овом предлогу званично, слободно, демократски, дизањем руку – изјасне. Важно је да овај демократски поступак разумемо и важно је да се Радно председништво Матице српске данас неће супротстављати оваквом демократичном поступку.

          Дакле, као члан Матице, молим и тражим да се о овоме сви изјаснимо и пребројимо ко је за, ко је против и ко је уздржан (ако је могуће бити уздржан у уважавању Устава своје државе). Државни, национални, културни, цивилизацијски и сваки други – велики је разлог да се ово питање реши у складу са европском и светском престижном праксим и већинском вољом народа Србије с референдума за овај Устав (2006). Данас смо ми, наше генерације, дужни да се коначно свуда за српски језик врати доследно у употребу српско погажено писмо у ери комунистичке диктатуре, када је, први пут, српска ћирилица међу Србима и у Србији па и у њеном делу – Војводини под насиљем прешла у мањинско писмо. То се не сме више толерисати и допуштати!

          Хвала Вам свима што сте ме саслушали и хвала унапред члановима Радног председништва седнице што се, надам се, неће недемократски и нецивилизовано опирати демократичности да се за овај предлог јавно гласа дизањем руку чланова Матице српске.

Драгољуб Збиљић,
члан Матице српске“

Докази о наопаком и злом путу

          Шта се после овога догодило? (На моју жалост, догодило се много шта!)

          Догодио се очигледан доказ да наши академици и други сербокроатистички стручњаци на наопаком и злом путу, па и председавајући овој седници, одлично разумеју проблеме о којима сам унајкраће у предлогу говорио. Значи, помогао ми је, својим каснијим понашањем на овој седници Драган Станић – Иван Негришорац, нови двоимени човек на челу Матице српске (као раније Милош Светић – Јован Хаџић који није дао Матици да усвоји реформу Вука Караџића, па је она усвојена тек после смрти њеног творца, којим се данас Матица српска дичи, али га у науци и даље не следи у потпуности, него се бави сербокроатистиком!). Учинио ме је разумним, па сам у свести коначно искорачио из своје наивности у мишљењу да „они то не разумеју“ – забранио је да се Скупштина Матице српске гласањем изјасни о нормалном корисном предлогу члана Матице да се Правопис српскога језика Матице српске усагласи са светском праксом у решавању питања писма и са Чланом 10. Устава Србије о ћириличком једноазбучју у српском језику.

          Станић – Негришорац ми је том забраном отворио очи да схватим да  готово сви они у управи Матице и изван Матице одлично разумеју све то о чему сам говорио и што сам предложио, али да из неког – мени још неоткривеног разлога (мада је разлог могућ најпре у наопакој политици, власти и смишљеном наставку погубне сербокроатиостике) – држе се давно постављеног задатка да не дају да се на прави и једини могући начин (србистички, а не сербокроатистички) негује и богати, развија и чува српски језик и да се (са)чува његово најсавршеније на свету – српско ћириличко писмо.

          Такву наопоаку постојећу намеру Негришорац – Станић јасно ми је открио у свом  образложењу зашто не дâ да се гласа о предлогу да се подржи Устав Србије у Правопису у складу с праксом у целом свету. Ево шта је казао као податак за историју (не могу баш навести од речи до речи, али је смисао био овај):

          „Није потребно да се чланство Матице српске о томе изјашњава. Ми радимо на истим циљевима и задацима као што ради „Ћирилица“, али су наши поступци друкчији. Ми ћемо се тиме бавити, али уважавамо стварност да је наша култура двоазбучна. Ми ћемо се бавити питањем писма и можда ћемо то питање решити, али нећемо то брзо учинити. Решићемо то питање за 50 до 70 година, колико то питање (двоазбучје) код нас постоји.“

          Пошто ми није дао реч, пошто је укинуо реплике, односно дијалог, био сам приморан да му с места кажем: „Господине, српске ћирилице у оваквим условима двоазбучја у Матичином Правопису неће бити ни за десет година, а за 50 до 70 година, ако овако радимо, неће бити ни нормалних Срба!“ (То је он оценио као моју „недоличност“ (што су „његови“ из публике реаговањем „потврдили“, а оно што он није дао да се гласа и што ми није дао реч да поднесем други предлог, не знамо да ли је за њих све било „долично“ и „демократски“!)

„Не може да се гласа за предлог,

не може два предлога…“

          Председавајући и, истовремено нови председник Матице српске спомињани Негришорац – Станић није забрано само да да се гласа о спомињаном предлогу, што је свакако било ретко и у златном добу комунистичке (не)демократиоје, него је још нешто забранио. Измислио је правило које у Статуту Матице српске не постоји (нити је могуће да било где, у било ком правилнику о раду неке седнице постоји). Није ми дао реч да поднесем још један предлог уз његово образложење: „Не дам Вам реч јер сте ви својих десет минута искористили.“ (Наравно да је било договорено да се појединачни настут заврши у току од десет минута. Али, по Статуту, нема одузимања права од нових десет минута у вези с неким другим предлогом. А мој други предлог, који ми није дозвољен, био је – поништење погубног Новосадског деоговора и његових Закључака из 1954. године, као и то да се суштински напусти пракса Новосадског договора и ненаучне сербокроатистичке вишедеценијске праксе у решавању најважнијих питања и српског језика и српског писма.)

          Због свега што се у Матици српској догодило на ванредној седници Скупштине у суботу, 2. јуна 2012. године, а с обзиром на то да сам се на тој таквој седници, уз такво недемократично и нестатитарно понашање прдседавајућег, у потпуностим „излечио“ од свог наивног досадашњег веровања да се у Матици српској не води исправна, научна и у склладу с начином вођења бриге о језицима и њиховим писмима у целом свету, као и да не постоји моје даље веровање да се то у Матици ради наопако нехотице или из неразумевања и незнања, него да се то, сасвим очигледно, деценијама ради на постулатима погубног Новосадског договора и у наставку лоших намера (вероватно уз подршку и некога јаког из власти) – увидео сам да ми је једини частан излаз да своју борбу за српски језик и српско писмо ћирилицу појачам и у Матици и изван Матице. Или да не долазим док се не уверим на основу рада управе у Матици да се напушта погубан сербокроатистички пут у даљем уништавању српскога језика и у очигледном данашњем довршавању затирања српске ћирилице (србице, вуковице) која је и од наших и од страних истраживача и стручњака оцењена више пута као најсавршеније и најбоље писмо за природу српскога јерзика.

          У том смислу стручно и правописно задржавање природно неодрживог двоазбучја, као решења питања писма у једном језику, у Матици српској и у њеном Правопису само за  српски народ и српски језик, на начин како се у српском језику спроводи од стручњака – може и мора да води само до коначног затирања српског писма у српском језику у коме се оно (у ранијем или данашњем саставу) користи непрекидно једанаестак векова.

          Постало ми је на овој седници очигледно да то српски стручњаци за језик и књижевност (лингвисти и филолози) разумеју, али да наопако решење подржавају из неке наметнуте им нужде, а можда код неких појединаца и из заблуде или недовољног разумевања, из слабе стручне упућености.

Имам права да искажем јавно своја страховања

и незадовољства због појединачних понашања у Матици

          Мислим да не би било тако мало подржавалаца моје теорије и образложења предлога решења питања српског језика и писма на овој седници у Матици српској, али и уопште, да данас и даље у нашој науци уопште, па и у још неуспостављеној србистици, односно у неизвршеној никаквој суштинској реституцији српскога језика и писма – за шта се моја маленкост залаже одавно у књигама, радовима и наступима – да не влада неприродна и штетна, боље рећи погубна (једноумна) субординација међу научницима. Та субординација у толикој мери – ако убрзо не буде сузбијана и ограничавана – мишљења у лингвистици о неопходности промене понашања и рада још задуго, нажалост, неће бити.

          Оваква наоко песимистичка оцена на крају овог отвореног писма новој управи Матице српске и српској јавности није у складу с мојом сталном потребом да битку за српски језик и српску ћирилицу никада не напустим, па ћу је и у самој Матици и изван Матице, због овакве њене управе и, посебно, због неодговарајућег понашања председавајућег још појачати. Као члан Матице српске, потпуно незадовољан после ванредне седнице Скупштине Матице српске, одржане у суботу, 2. јуна 2012. године, имао сам обавезу да Вам предочим неке кључне чињенице и да, најзад, и ово додам. У Матици српској, док се не поништи Новосадски договор (1954) и док се не напусте његове постулати у раду Одељења за књижевност и језик у струци и правописном решењу питања писма у двоазбучју, затим – док се не изврши рестиутуција српског језика и писма у складу с језичком науком, као и суштинска научна лустрација преживелих сербокроатиста у корист србистичке науке – стручаци за српски језик неће успевати да се довољно исправно баве питањима српскога језика и писма.

          Највише због тога, као и због грубог кршења Статута Матице српске (забрана гласања и недозвољавање да поднесем други предлог о поништавању Новосадског договора и његових штетних последица од 1954. године до данас) од стране председавајућег седници Скупштине 2. јуна 2012, имам права да предочим јавно и своја велика страховања за будућност српског језика и писма, посебно у вези с лошим и неуставним решењем питања писма српскот језика, које је, истовремено, и противно пракси у репавању питања писма сваког престижног појединачниог језика у Европи и целом свету.

          Имам права и на јавно предочавање свог великог незадовољство због нестатутарног понашања  председавајућег на реченој седници.

          А да ли ја помажем Матици српској и њеном светлом образу на овај начин, може да потврди само време које ће доћи. Понашања у садашњости често се покажу у правом смислу тек у будућности.

(Нови Сад, 5. јун 2012)
Драгољуб Збиљић,
(члан Матице српске)

Хилари Клинтон: Косовски Срби да прихвате „своју земљу“, односно независно Косово

Контраспиновање: О скандалозној посети Хилари Клинтон!

31.10.2012

Извор: Фонд Стратешке Културе НАПОМЕНА: плавом бојом су обележени коментари СРБског ФБРепортера

Америчка државна секретарка Хилари Клинтон састала се данас у Приштини са групом Срба, који су се вратили на Косово у оквиру програма за повратак расељених лица, а састанак, коме су присуствовали локални свештеници и два „министра у влади Косова“ из редова српске националности, одржан је у обновљеној цркви Светог Николе, преноси АП. О томе колико је ломљење врата Србији и одвајање „репубљик Косово“ значајна тема за САД, говори и ова посета државне секретарке у време кад се на њену земљу обрушило незапамћено невреме гигантских размера праћено великим бројем жртава и огромном материјалном штетом. Али то као да за државну секретарку САД није битно – битније је то да је она дошла у Србију да Србима одреди где су им међе! Да у својству „Бога и батине“ припрети коме треба, да осоколи посустале и охрабри их на нове потезе, а све зарад „људких права, демократије и владавине закона“! После Николића и Дачића, којима и није морала много да „заврће уши“ јер се и нису много противили њеним „изливима бриге и нежности“, Клинтонова је, са првом пратиљом из ЕУ, пожурила у јужни део Србије, тачније, на Косово и Метохију. После сусрета са терористом и ратним злочинцем, Тачијем, и његовим сарадницима, пожелела је да добре жеље подели и са Србима! За ту сврху, Тачи јој је обезбедио сусрет са неколико Срба које чувају за овакве прилике – тј. за показивање пред светом! Није ред да се „високим“ гостима показују ружне слике страдалих, мучених Срба којима су наживо вађени органи и продавани фином и демократском свету! Не – много је боље културно и цивилизовано довести неколико примерака купљених или уцењених Срба који ће да климају главом на све што „висока гошћа“ каже и да спремно потврде да ће са великим задовољством прихватити репубљик Косово као „своју земљу“! Змијска мудрост дошапнула им је да састанак, о хуле и ужаса, организују у ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ (кога су њени штићеници срушили и а гробове раскопали 17. марта 2004) и то у присуству ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНИКА – ако се и даље могу тако назвати! Овде се намеће занимљиво питање – Ко је дозволио православним свештеницима да приме у храм осведоченог непријатеља свега што је српско? Наравно, Владика! Који Владика? Владика Теодосије! У ствари долазак Клинтоновке је многе ствари истерао на чистину, разјаснио и  расветлио! Подсетимо се да је страдање и прогон Владике Артемија почело од његовог јасно израженог става да Џозеф Бајден, тадашњи потпредседник САД, нема његов благослов да посети православне светиње на КиМ и погледајмо како нови Владика оберучке прихвата државну секретарку САД – и све ће нам бити јасно. Коме и даље није јасно, нека прочита депеше Викиликса у којима је Владика Артемије био означен као највећа претња америчким интересима на Косову!  Клинтон је на састанку пружила уверавања косовским Србима да могу да живе нормално на Косову, наводи агенција и додаје да је данас на састанку са званичницима у Приштини, рекла да „косовске власти“ морају да раде на побољшавању ситуације у којој живе Срби. Такође је рекла да Срби морају да се прихвате „своју земљу“ односно независно Косово. Клинтонка је убедила „куване жабе“, пардон Тачијеве Србе, да би требало да избришу свако сећање на то која је њихова права држава, већ да прихвате „нову реалност“ коју им она својим крвавим рукама ево доноси на тацни! И да не сумњају уопште да их у Косова репубљик чека светла будућност“! То им она гарантује, главом и брадом – макар ради тога жртвовала све  до последњег Србина! САД желе да се регион Балкан стабилизује и тако оконча процес који је почео распадом бивше Југославије. Једна од препрека на успостављању стабилности је судбина Срба на северу Косова који не признају власти у Приштини и желе независност или прикључење Србији што Вашингтон и Брисел одбијају, констатује АП. Читај: Америка жели да доврши злочин у који је од почетка умешана. Једино јој у томе сметају Срби са севера Косова и Метохије који се не уклапају у ту светлу будућност коју им је Клинтонова тако великодушно понудила! Додатак: Црква Светог Николе у Приштини, уништена у погрому 17. марта 2004.   http://www.nspm.rs/hronika/hilari-klinton-kosovski-srbi-da-prihvate-svoju-zemlju-odnosno-nezavisno-kosovo.html

 

Документарни филм руске телевизије НТВ поводом 60-ог рођендана Владимира Владимировича Путина.

Аутор: Вадим Такмењов
_________
Published on Oct 31, 2012 by faktiorg

Помоћ ЕУ косовској полицији и правосуђу дала је скромне резултате. Ниво организованог криминала и корупције и даље је висок. Правосуђе се и даље суочава са политичким мешањем, карактерише се неефикасншћу и нетранспарентношћу процеса. Таква је пресуда мисији ЕУЛЕКС-а коју је дао Европски ревизорски суд, чији су чланови анализирали обим средстава улаганих у Косово, и ухватили се за главе: јер становници покрајине су најактивнији примаоци помоћи од ЕУ, а сам ЕУЛЕКС је највећа антикризна цивилна мисија која је икад постојала.

31.10.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин

За четири и по године мисији ЕУЛЕКС-а није пошло за руком да помогне успостављању „државе Косово“. Према социолошким анкетирањима UNDP (United Nations Development Programme) најкорумпиранијим се сматрају, што је логично, праве „нахлебничке“ структуре: на првом месту Косовска агенција за приватизацију, на другом месту – Косовска енергетска корпорација, затим иду болнице и судови. На пример, истим тим судовима верује само 18% анкетираних.

Како да не, ако косовска Темида понекад суди као у описаном случају, који се наводи у јануарском реферату ОЕБС-а. то је случај ловачког клуба Дренуша из 2008-2009. године у косовској општини Витина. Прича је заиста детективска: власти општине су донеле одлуку да узму у власништво зграду ловачког клуба. Клуб су иселили, на њиховом месту се нашла оштинска структура, која се бави питањима образовања. После низа судских тужби, клубу је пошло за руком да докаже да је правда на његовој страни. Руководство општине је одбило да се потчини свом суду и обратило се ЕУЛЕКС-у. Судија мисије ЕУ је замолио општинску структуру да напусти зграду, али је општина после пар дана, не без помоћи полиције, опет избацила ловце на улицу. Случај је прешао у надлежност окружног суда, где је опет судски предтавник ЕУЛЕКС-а дозволио напаћеном клубу да се врати. Само све је било узалуд: убрзо су непознати нападачи у маскама минирали зграду. Тачније власти су игнорисале не само одлуку суда, већ им је све једно било и шта мисли ЕУЛЕКС. Ако се пажљиво проуче документи, сличних случејева из серије „сурове 90-е“ има много.

Треба ли се чудити високом нивоу криминала и корупције, ако се незапосленост у покрајини држи на нивоу од 50%, а рецимо пензија човека који пре тога није улагао у одговарајући фонд износи 45 евра и довољна је тачно за недељу дана. Ради поређења, плате министара започињу од 1000 евра.

Али то све је у албанском делу покрајине, јужније од Ибра. А север Косова Европски ревизорски суд издваја посебно и истиче да скоро никаквог прогреса у успостављању владавине закона на тој територији нема. То и не чуди, пошто је ЕУЛЕКС, који је првобитно био замишљен као статусно неутрална мисија, прошле године коначно себе дискредитовао, отворено ставши на страну Приштине и превозећи албанске царинике на административне прелазе између Србије и Косова. Међутим, нежеља косовских Срба да сарађују са ЕУЛЕКС-ом све чешће се у медијима представља као сведочанство њихове бојазни за своје „криминалне послове“: присвајање буџетских средстава и шверц. Говори члан Српског националног већа Косова и Метохије Саша Касаловић.

Еулекс овде не може да буде ефикасан зато што Срби са севера Косова ту мисију не прихватају. Она је за нас нелегална јер је проистекла из плана Мартија Ахтисарија, који је управо предложио надгледану независност. А онда, са укидањем те надгледане независности, постала је ова фактичка независност, и Еулекс би био тај, како би се рекло, тим на терену који то треба да спроведе. И, наравно, да прогони све Србе који су се одупирали остварењу замисли о независном Косову. Овде криминала готово и да нема. Ако га има, то је у занемарљивим траговима у односу на све оно што се ради у остатку српске покрајине Косово и Метохија. И ја мислим да и ваша емисија нема толико времена да сада почнемо да причамо каквим се све криминалом бави влада у Приштини и шта би све Еулекс требао да приведе крају. Значи, све те истраге које је покренуо: питања трговине људским органима, продаје наркотика, трговине људима, продајом оружја. Дакле, тај криминал се налази на једној сасвим другој адреси. Ми смо овде стекли утисак да мисија Еулекс уопште није борба против криминала. Да он жели да се бори против криминала, он би толико имао посла јужно од Ибра да би требало још три мисије сличног капацитета да тако нешто приведе крају.

И тако Косово кошта ЕУ скупо. Зато нема ничег сензационалног у томе што је нешто раније незадовољство радом ЕУЛЕКС-а изразио званични Берлин, изјавивши да је потребан тотални ребрендинг мисије: нама су потребни нови људи, нови мандат, нова структура и нов назив – рекло је министарство одбране.

Прошле, 2011. године, дао сам интервју 19. јуна (новинару Биљани Диковић) који је објавио „Новинар де“ 21. јуна, а касније преузео сајт „Православнисрби“. Због тога су ми неки људи упутили критике, иaко нико од мојих критичара није могао да одговори на моје питање: Да ли сам изговорио једно словце које није истина?

31.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Ево шта, поред осталог, тада рекох:

„ Народ је пре три године пророчки спознао и видео све, и даде му благи Бог снаге да истраје на том путу. Народ је видео шта ће се догодити нашој Цркви. Почели су стидљиво са изменом Свете Литургије, отварањем двери, обезвређивањем причести, младе су причешћивали и без поста и без молитве на свакој Литургији. Народ је то приметио и онда је у селу Душковци покушао да да до знања да зна, да замоли владику да то не дозволи. Али, он је јеретик, који је себе изопштио сам својим сведочењем, из наше православне Цркве, који је наравно марионета у рукама бискупа језуите Иринеја Буловића, и који све чине да разоре србску православну Цркву, да каже на крају, као што је рекао Стипе Месић: ја сам свој задатак испунио – србска православна Црква више не постоји. Србија, са оваквим православним народом и вером у Господа Исуса Христа, на челу са нашим родоначелником Светим Савом, они кажу – неће ући у европску заједницу са кандилима у рукама и иконом Светог Саве. Е, то су њихове жеље. Међутим, ми верујемо у Господа, да се то десити неће. Срби ће остати своји на своме.

Да ће мо пострадати евидентно је, али зашто се плашити страдања? Шта представљају Свети мученици и новомученици? Па и они су страдалници. Не плашимо се ми страдања. Ми се само плашимо за душе наше деце коју трују свакодневно.

На чело су довели нанеморалнију личност која се у историји хришћанства није десила ни у једној помесној цркви. То је једна марионета коју они окрећу, коју раде, која пре неки дан изјави за нас да смо зилоти. Ево, данас на овом благом дану, светом, скупило се много народа, нисам стручан да проценим али сигурно неколико стотина… Неколико десетина деце, анђела Божијих… Јесу ли то зилоти? То су за њих зилоти. Али, слава Господу да ми знамо шта значи реч зилот. Нама је драго да нас зову зилотима, јер је то најпозитивније што може да се каже, зилот значи ревнитељ…

А оне који се моле са јеретицима, са секташима, који учествују на процесијама не дирају. Актуелни Патријарх СПЦ је учествовао зимус на процесији у Бечу, отворено. Постоји и филм, десетину минута траје. То је јад! То је жалост! Примају напрсне крстове! За њих канони не важе. Канони важе кад их они тумаче према другима. А када они треба да буду у оквирима светих канона свете Цркве… Атанасије Јевтић отворено рече – да то окачимо мачку о реп!

Али, слава Господу на дару, народ је то све препознао. Народ ће ићи Христовим путем и дај Боже да Господ Исус Христос буде увек посреди нас! „

Да ли су моји критичари, који од отпалих епископа огрезлих у јерес екуменизма праве идоле, били у праву? Очигледно да нису, јер ево време показа да наш Патријарх није само окренуо леђа Православљу и преселио се у издајнички табор екумениста, него је почео и да непримерно лаже.

Наиме, Патријарх у свом тужном и ружном интервјуу НИН-у лаже тврдећи да је владика Артемије рукоположио оца Бранислава Перановића, и да je Перановићев рад био мимо знања и сагласности Цркве. Ово су бестидне лажи, неприличне уличном џепарошу, а камо ли једном патријарху. Наиме:

-Оца Бранислава је рукоположио владика врањански Пахомије, а не владика Артемије;

-Оцу Браниславу је недавно највише одликовање доделио владика шабачки Лаврентије.

Да ли ти душегупци, трговци вером и манипуланти Истином, који о владици Артемију трабуњају лажи и клевете, знају да овај народ није више наиван?

С којим правом се Патријарх србски придружује онима који неистином и безакоњем упропашћују и варају овај напаћени народ?

Морам да се, овде, обратим Патријарху, макар ме сматрао блудним сином:

Не, не, Ваша светости!

Србски народ врло добро зна на које дрво лети камење! На родно дрво!!!

Да, да Ваша светости!

Што год више будете клеветали и лажи бацали на владику Артемија, то ће он све више, као родно дрво које добар род рађа, улазити и остати у нашем сећању и у нашим срцима. У православној повести и у књизи вечног живота, стајаће владика Артемије као горостасно дрво које је добар род рађало. Тамо, испод тог дрвета, ће те остати и сви ви који се камењем бацасте на њега. Али, авај, не окусисте од рода тога. Него остадосте као рђаво дрво, коме секира крај корена стоји, и које ће се кад се испуни време одсећи и сажести.

Ваша светости,

немојте читати само небулозна саопштења бискупа Иринеја Каранушића и слушати његова лицемерна зановетања.

Прочитајте многобројне апеле српских интелектуалаца. То су (тј. требало би бити духовна чада Ваша);

Прочитајте петокњижје библиотеке „Братољубље“ и многе друге књиге које су изашле из пера светосавске деце у две потоње године;

Прочитајте песме србских родољуба, које овековечују Ваше безакоње;

Прочитајте апеле и петиције на хиљаде православних верника, упућене Синоду, Сабору и Вама;

Погледајте документарни филм „Чуј, Србине брате“;

Послушајте српске гусларе …

Само тако, а не читањем лицемерних и лажних саопштења бискупа Каранушић-Буловића, ће те сазнати да је народ у члановима Синода препознао кабадахије.

Само тако ће те сазнати да је почела буна против кабадахија.

Да, да Ваша светости: почела је буна против кабадахија!!!

Ваша светости,

Ево и ја ћу се придружити молитви за Вас, не би ли Вам Господ помогао да се истргнете из канџи бискупа Иринеја Каранушић-Буловића.

Јер, бискуп Иринеј Каранушић-Буловић Вам свеза ноге ( послужићу се стиховима св. Николаја из „Небеске литургије“):

„Да не смије(ш) слободно ходити,
Осим тамо куд те коноп води,
Коноп води или кундак гони“

Бискуп Иринеј Буловић Вам свеза и руке:

„Да не смије(ш) радит ван кулука,
Нити сјести нити хлеба јести,
Без сатанске горде заповести,
Нити ђецу своју својом звати.
Нит слободно мислит ни дисати“

Ваша светости,

бежите, за име Бога, из канџи бискупа Иринеја Каранушић-Буловића, па отидите, макар и кришом, у неку од тридесетак православних катакомби широм земље србске и чућете:

„Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА“

Побегните, Ваша светости,

из Јудиног загрљаја, из тог страшног душегубног загрљаја бискупа Иринеја Каранушић-Буловића, не би ли се спасли и вратили вери отаца наших.

Да се не брукате, у тим годинама.

Да не срамотите Ваш завичај и да не навлачите проклетство на њега.

Угледајте се на владику Рада и не зовите највећег крволока и србождера „свети отац“, јер се тиме ругате србским светитељима који су поставили темеље земље Србије, јер тиме каљате светиње рода нашега.

Пожурите, Ваша светости, док је дана. Јер, иде ноћ. Тамна, дуга ноћ…

 

У Лучанима, о Лучиндану 2012. Славко М. Радовановић

(линк ка тексту на порталу србинаокуп.инфо: Славко Радовановић – ПЕТА МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА )

+++

ФБР ДОДАТАК : новинар.де (21.06.2011 )

Љубав према истини – Господу Исусу Христу и Светом Сави

„О три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега; о туђем греху, док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.“ (Свети владика Николај Велимировић)

+++

електронском поштом, 20.06.2011; Биљана Диковић

Православни монаси сабрани у братство манастира Црне Реке, били су принуђени да прошле године напусте манастир у коме су се деценијама подвизавали и служили Богу и своме роду, али нису заборавили на светиње које су тамо постојале. Те светиње братство носи са собом и у себи, у својим срцима, душама, на својим уснама.

Манастир Црна Река је посвећен Светом Архангелу Михаилу, а над целебним моштима преподобног Светог Петра Коришког забележена су сведочења многих који су у молитвама добили чудесна исцељења болести. До сада се у манастиру Црна Река празник Свети Петар Коришки (18.јун /5. јун по новом) прослављао 32 године, али никада са оволико народа као данас. Преко 600 православних верника из Београда, Ужица, Бање Ковиљаче, Бајине Баште, Крагујевца, Чачка, Краљева, Ваљева и других места, присуствовало је Светој литургији у Лозници код Чачка, на имању које је монаштву избеглом и прогнаном са Косова и Метохије дао на коришћење брат у Христу Милоје Стевановић.

„Пред своје страдање, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос рекао је својим апостолима: У свету ћете имати невоље, ви ћете бити жалосни, а свет ће се радовати па ће се ваша жалост окренути на радост. Те Његове речи дешавају се и испуњавају кроз векове, две хиљаде година. Али, те исте речи испуниле су се и у наше време, мећу нама, овде сабранима“. Овим речима почео је своју беседу владика рашко-призренски Артемије после Свете литургије у којој је учествовало око 40 клирика прогнаних из манастира са Косова и Метохије. Он је подсетио верни народ и монаштво на речи Светог владике Николаја Велимировића: „Нека не брине праведник да ће његова праведна дела остати непозната, Бог брине о томе и Бог ће их показати када буде било потребно, и на начин како буде било потребно. Али исто тако нека се не весели грешник да ће своја дела срамна и гнусна моћи сакрити. И та дела ће се показати у своје време и на начин како Господ одреди.“

У житију Светих Срба може се научити како су они живели, били истрајни и пострадали за Господа, за очување Светог предања и своје православне вере, на путу Светог Саве. Тако је и данас страдање ових монаха директно повезано са предањем Светога Саве и вере православне – јер чврсто стоје у молитви и Истини.

„АКО САМ ПОЗВАН ДА СЕ БРАНИМ ЈА ЋУ ЋУТАТИ, АКО САМ ПОЗВАН ДА БРАНИМ ИСТИНУ ЈА ЋУ ГОВОРИТИ“ (Свети владика Николај Велимировић)

Поред Архимандрита Николаја, игумана црноречког монаштва домаћин славе Светог Петра Коришког био је и Милоје Стевановић из Чачка. Прогнано монаштво и прогнан брат у Христу из истих разлога, одабрали су узани пут Православља, очување Светосавског предања и очувања вере, а поред данашњих увођења новотарија и екумениста то знечи само једно – прогон.

-Тако је и Милоје Стевановић једини верник који је од актуелне политички изопачене и глобализоване СПЦ решењем избачен из њених редова.

Милоје Стевановић: „Богу милостивом хвала да се догодило да натрапарам на стазу којом корача владика Артемије, који је верно чедо Авве Јустина и који је заиста доследан син Светога Саве. Наишавши на ту њихову стазу и видевши њихово страдање одлучио сам да састрадавам са њима. Бог ми је учинио милост да сам могао да састрадавам са њима на овом мом имању“, рекао је Милоје Стевановић. Он је нагласио да се трпеза љубави према Господу може поделити и „с ногу, на ливади, на утрини“ и додао да га највише радују лица присутних људи и преко двадесеторо деце који су присуствовали Светој литургији. „Погледајте радост на њима! Јесте ли осетили благодат Духа Светога на овој Литургији? Дакле, ја сам имао прилику да будем у тим нашим велелепним храмовима са златним полијелејима, где је све људским рукама украшено итд., али тамо понекад буде присутно више тих црквених великодостојника него народа. Овде је као што видите, хвала Богу, народ са свих страна дошао у огромном броју, а оно што је импозантно је радост на њиховим лицима!“

+++

Пре неколико година, када је било страшно и храбро рећи јавно своје мишљење свештеницима који су покушавали да уводе новотарије у цркви и служби, овај верни човек је стајао у првом реду, заједно са Милојем Стевановићем и многим верницима који поштују оно најсветије у Срба, што нам је још Свети Сава оставио, у актуелној СПЦ која је још тада прогонила „неподобне“, часне свештенике који нису хтели да „своју веру замене за вечеру“. Део славског колача преузео је од владике Артемија Славко Радовановић из Лучана, домаћин празника Светог Петра Коришког за следећу годину.

-И опет, два брата у Христу један уз другога, како и доликује правди и истини, у страдању, од самог почетка и покушаја увођења новотарија у служењу Свете литургије у епархији жичкој.

Славко Радовановић: „Народ је пре три године пророчки спознао и видео све, и даде му благи Бог снаге да истраје на том путу. Народ је видео шта ће се догодити нашој цркви. Почели су стидљиво са изменом Свете литургије, отварањем двери, обезвређивањем причести, младе су причешћивали и без поста и без молитве на свакој литургији. Народ је то приметио и онда је у селу Душковци покушао да да до знања да зна, да замоли владику да то не дозволи. Али, он је јеретик, који је себе изопштио сам својим сведочењем из наше православне цркве, који је наравно марионета у рукама бискупа језуите Иринеја Буловића, и који све чине да разоре Србску православну цркву, да каже на крају, као што је рекао Стипе Месић, ја сам свој задатак испунио – Србска православна црква више не постоји. Србија, са оваквим православним народом и вером у Господа Исуса Христа на челу са нашим родоначелником Светим Савом, они наводно кажу – неће ући у европску заједницу са кандилима у рукама и иконом Светог Саве. Е, то су њихове жеље, међутим, ми верујемо у Господа, да се то десити неће, Срби ће остати свој на своме.

Да ћемо пострадати евидентно је, али зашто се плашити страдања? Шта представљају Свети мученици и новомученици, па и они су страдалници. Не плашимо се ми страдања. Ми се само плашимо за душе наше деце коју трују свакодневно.

На чело су довели нанеморалнију личност која се у историји хришћанства није десила ни у једној помесној цркви. То је једна марионета коју они окрећу, коју раде, која пре неки дан изјави за нас да смо зилоти. Ево, данас на овом благом дану, светом, скупило се много народа, нисам стручан да проценим али сигурно неколико стотина, неколико десетина деце, анђела Божијих, јесу ли то зилоти? То су за њих зилоти. Али, слава Господу да ми знамо шта значи реч зилот, нама је драго да нас зову зилотима, јер је то најпозитивније што може да се каже, зилот значи ревнитељ.

Нашем брату Милоју се десило да он бива први у историји хришћанства наводно изопштен из хришћанске заједнице, односно из православне цркве. Међутим, то није тачно, они су то само тако написали и рекли, јер не може да буде човек изопштен а да му не нађоше ни једну јерес. Може бити јеретик човек који хули на Господа, који је члан неке секте, неке антихришћанске заједнице. Изопштише човека без јереси, због јеванђелских принципа, човека који је ишао на Свете литургије код владике Артемија.

А оне који се моле са јеретицима, са секташима, који учествују на процесијама не дирају. Актуелни Патријарх СПЦ је учествовао зимус на процесији у Бечу, отворено, постоји и филм, десетину минута траје. То је јад, то је жалост, примају напрсне крстове, за њих канони не важе. Канони важе кад их они тумаче према другима. А када они треба да буду у оквирима светих канона свете цркве Атанасије Јевтић отворено рече – да то окачимо мачку о реп!
Али, слава Господу на дару, народ је то све препознао, народ ће ћи Христовим путем и дај Боже да Господ Исус Христос буде увек посреди нас! Амин!“

„МНОГО ДОМОВА ИМА БОГ, ДУХ СВЕТИ, У ОВОЈ ПРОСТРАНОЈ ВАСИОНИ, АЛИ ЧИСТО СРЦЕ ЧОВЕЧЈЕ ДОМ ЈЕ ЊЕГОВЕ НАЈВЕЋЕ РАДОСТИ.“ (Свети владика Николај Велимировић)

Оно што се никада не ставља под знак питања је ИСТИНА. Исповеда веру, Господа, кроз речи, мисли и дела архимандрит Николај, игуман црноречког братства које се после прогонства населило у Лозници код Чачка.

-Народ се дели, препознаје узани пут православља – пут Светог Саве, којим иде владика Артемије и црноречко братство, као и све више свештеника, монаха и монахиња, све је више верника и клирика који долазе и придружују се, народ види разлике, цепа се се Србска православна црква.

Архим. Николај: „Верници који су долазили у Црну Реку, који су пратили, знају да смо ми причали о овим данима, о овим догађајима петнаестак година раније. Ништа то није било случајно, то је било организовано. Напади су на владику Артемија били веома организовани, на Саборима архијерејским. Он је давно страдао због истинољубивости, због чистоте исповедања вере православне. Није то од јуче, није то од прошле године. Тако да ми нисмо били изненађени овим догађајима, јесу нас погодили, јесмо били тужни, али смо потпуно свесно ово урадили јер ми смо прогнани на један специјалан начин из епархије, владика директно, ми индиректно. И тако смо подржали свога духовника, т.ј. подржали смо његове ставове кристално јасне, Светопредањске, Светосавске, Светоапостолске. Значи, владика Артемије је у Светом предању остао Светосавац, православац у православној цркви Србској, а ми са њим. Нигде не идемо, ништа ново не стварамо. Они који су мењали Литургију, они који су вршили неке реформе у цркви, који су прихватили екуменизам као начин и модел свог живота, и сарадњу и дружење и богослужење, служење и саслуживање са другим религијама, они су направили раскол. Они су направили раздор, они цркву Србску православну крупним корацима воде у јерес, а на нас је вика. На вукове вика, а лисице месо једу.

Кажем, савест нам је потпуно мирна што се овога тиче. Нисмо се спасили што смо овде дошли, нити тако сматрамо, него борба тек почиње. Треба издржати, Бог нека помогне, нека благослови и нека да Бог да се сви покају који су залутали са пута истине, нека се врате, то би ми и желели. Јер Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, а зашто би ми желели нешто друго од тога. Значи, свима желимо оно што и себи – спасење. Спасење ван цркве Божије не постоји, кроз неке реформе, кроз неку авангарду, то је лудост. То су неки експерименти новог доба, модернизма, духа времена, моде, што ми кажемо – сачувај нас Боже од свега тога. Ми смо Срби православци, Светосавци и хоћемо такви и да останемо, са својим владиком у својој цркви Србској, православној, а народу, људима који су против тога нико не може уста затворити. И немамо намеру ником уста да затварамо. Свако, једноставно нека види шта ће и како ће. Ако им је савест мирна и ако сматрају да им је то пут спасења нека им буде. Ми са онима који не поштују Светог Саву немамо шта да причамо нити са њима да се дружимо. Дошло је до тешких подела, до тешких сукоба. Засад је тако, видећемо како ће даље да буде. Ми смо ту где смо, у Србској Светосавској православној цркви са нашим светим владиком који није одступио од Светог предања и од истине.“

-Заиста је много писама подршке од народа верног и православних отаца у свету подржало јасан став да се братство са владиком Артемијем изјаснило против јереси и екуменизма, свих новотарија у СПЦ.
Архим. Николај: „Ми смо од јереси побегли, од цркве нисмо. Да је Србска православна црква остала иста – све би било у реду, ми би остали тамо, у манастирима. Ми смо се од тих људи одвојили, али ми смо остали у цркви, а они од ње отпадају. И да није те подршке нама би савест била мирна, али се радујемо да велики број људи спозна истину и да остане на путу спасења заједно са нама. Но, наша вера не зависи од броја људи који ће да нас подрже, битно је да имамо благослов Божији и битно је да на путу Божијем истрајемо. Ми ћемо се трудити да мисионаримо и животом својим, и речима и на делу. И борићемо се до краја, нећемо посустати ако Бог да, нећемо жалити ни животе своје у овој борби за истину, за Свето предање, за православље, за Светосавље.“

-Било је у етно селу на имању брата Милоја Стевановића на Светог Петра Коришког доста тих чистих, вером осветљених срца и душа о којима је говорио и којима се радовао о њима писао и Свети владика Николај Велимировић.

Архим. Николај: „Верујте, Бог је нама оставио слободу да бирамо коме ћемо да служимо. Тако да имамо разум, али имамо и слободну вољу, то нам је Бог дао. По томе можемо дејствовати, по својој слободној вољи живети и бирати: између истине и лажи, између правде и неправде, и кажем – између светлости и таме. Дао Бог ту слободу и нека би је сви употребили на добро и на спасење. Ми се молимо Богу да не одступимо од истине и Светог предања, а по својој слободној вољи да се држимо пута Божијег, Светосавскога и сигурно нећемо погрешити. Не можемо погрешити ако се држимо скута Светога Саве. То понављам, јер кад кажем Свети Сава ја мислим на оно исконски чисто православље, на оно да нас је он благословио Часним крстом, и да смо ми народ Божији, православни с благословом Светог Саве и били и дао Бог да останемо. Осећа се радост ових људи данас, то је чињеница. Ни једног тренутка не сумњам да је владика Артемије у благодати, па и ми на путу са њим имамо благодат свештеничку. Искрена, чиста срца која су у вери душу имају светлост о којој говори Свети владика Николај.“

-Православље се као вера не помиње у новијој будућности, нигде у књигама, часописима који се вером баве, нити се информативно помиње било где у земљама које на све начине у различитим облицима и веома озбиљно говоре кроз тајна друштва и организације о новој јединственој религији света, за све људе исто – ново доба. Одвајањем од Светог Саве и наши се свештеници, чак и патријарх и народ сврставају себе у гомилу тих других.
Архим. Николај: „Тако је, у тим плановима антиХриста, ту се православна црква уопште не помиње. Они сматрају да тога више нема, ми смо избрисани из тих књига антиХриста и дао Бог да нас никада и не упишу. Ко хоће да остане православан он са антиХристом нема ништа. Свети ђакон Аквакум био је јако млад, кажу да је био јако леп, носио је храстов колац на љеђима и певао: Срб је Христов, радује се смрти, нема лепше вере од `ришћанске. Имао је двадесет година, косу златну до рамена, дао му Бог благодат. Ништа то није, читали смо Житија Светих. Како је било онима у Јасеновцу, па су издржали, они су у царству небеском. Све се издржи, верујте ми, брзо прође све на земљи, и оно што је лепо, али и оно што је зло. Да вам кажем, ја сам одувек волео јунаке, касније када сам упознао веру онда сам заволео светитеље. Светитељи – они су највећи јунаци. Они су и велики трговци, све дају јефтино за скупо. Дају земљу и земаљско и пролазно за царство небеско.

Не можемо да угодимо и Богу и ђаволу. Не можемо да служимо на две стране. Ја никог не мрзим, али ако се неко определио и завршио теолошки факултет, и владика, и окитио се докторским дисертацијама и хоће да иде за антиХристом – па не могу ја да му забраним. Нека иде. Мени је жао, заиста. То је лудост, толике школе завршити, толике књиге прочитати и причати једно, а радити друго. Сви ми знамо да причамо, а на делу ретко ко да се одржи, кад дође да се исповеди вера. Видећемо, нека би се сав народ оградио и нека би кренуо за Светим Савом, па с Божијим благословом стигли би у царство небеско. Све ово што нас кажњавају све је то испразно, све је то немоћ тих људи. Мени је жао што је до овога дошло, али кажем, нема два пута: или пут Светосавски, Светоапостолски, тај узак пут и та тесна врата што воде у живот или широка врата која воде у пропаст.

Дубоко верујем да смо ми на правом путу. Осећам исто, треперим и стрепим како и шта ћу даље, човек сам. Биће тешко. Молићу се Богу да ми да снаге. Ниједног тренутка не сумњам да смо на правом путу, само се на овом путу треба одржати. Неће бити лако. А помирења између истине и лажи нити је било нити ће бити. Може бити само покајања оних који су отпали, одступили, који врше реформе у цркви наочиглед свих нас. Пред Богом и пред свима нама реформишу и деформишу учење Светих отаца, мењају и службу, одступају од учења Светог Саве, од његовог благослова. Дрско, безобразно то раде, а вичу: доле јеретици, доле расколници и називају нас свакојаким именима. Верујте, добио сам разне казне, неке коверте нисам ни отворио. Уопште ме не занимају њихове казне. Ја осећам да смо ми са Светим Савом, само стрепим да не одступим од тог пута, колико год пошаљу тих коверата ја ћу то бацити и нећу то отварати. И њихове награде исто ћу тако да бацим, ако их буде било, од тих људи за које Свети Сава није светац. Причају: Свети Сава живео у своје време, он јесте живео у своје, а ми живимо у своје. Заповести важе и за Светог Саву и за нас, и тада и данас, исто. Нема ту моје време и Светог Саве време. Свако време носи своје бреме. Није да је Свети Сава живео у своје време па није имао шта да ради па био православан. А ми као живимо у своје време па сад да одступимо од православља. То су глупости, приче за малу децу.“

+++

О.Алексеј из Русије изразио је наду да ће та црква која већ постоји у срцима људи који су са радошћу присуствовали Светој литургији на Светог Петра Коришког постојати и материјално, на том имању, ускоро.

Архим.Николај: „Брат чије је имање је рекао да може и жели да направи цркву, он чека благослов. А ја сам вољан, него немам новца, али радићу, зидаћу, мешаћу малтер, додаћу понеку циглу. И ако добијем благослов биће, даће Бог.“

+++

Оно што је јако битно за вернике којих је све више на страни истине нагласио је један брат у Христу који је дошао из Бање Ковиљаче: „Прошле недеље смо били у Љуљацима, ове смо овде, некако се сналазимо, али постоји проблем за то када неко хоће да освешта кућу, или да се посаветује са духовником, требаће Свете тајне. Не постоји довољно места на која могу верници да оду, долази време да ће нам у цркве које постоје у нашем месту забранити улазак, до тада треба направити да имамо где доћи. Треба имати стратегију како да се организујемо, где ће верни народ.“

Архим.Николај: „Биће још свештеника, нису свештеници оставили Господа Христа, ни издали. Ја лично знам да 99% свештеника зна да смо ми на путу Светог Саве, на правом путу, само је питање колико ће имати снаге, храбрости да то кажу и одвоје се од актуелне СПЦ, многи ће опет остати да уживају земаљске благодати. Сви ми, па и они који су се у вери и школовали, имамо избор. Биће и владика, биће хиротонија, има младих људи који су достојни епископског чина. Имаћемо младих владика, на младима свет остаје. Неће владика Артемије бити једини православни владика. Неће нас Бог оставити. Ја не бринем, Бог брине о томе.“

Овај текст ја ћу завршити на најбољи начин реченицом архимандрита о.Николаја:
„Тек ће се показати Истина. Само да се молимо да се одржимо на овом путу православља.“

Биљана Диковић

(линк ка тексту на порталу новинар.де: Љубав према истини – Господу Исусу Христу и Светом Сави )

Стојећи између Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, своје две евроатлантске каријатиде, на обраћању медијима после званичног сусрета, премијер Србије Ивица Дачић деловао је прилично опуштено. Као што су деловале и каријатиде. Атмосфера је била лагана, није било нелагоде на било чијем лицу. Своји са својима, могло би се рећи.

31.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

И Хилари Клинтон и Кетрин Ештон су изјавиле да нису дошле да постављају услове, што је потврдио и њихов домаћин, Дачић. “Циљ нам је да имамо најбоље могуће односе са САД и да будемо члан ЕУ,” додао је премијер. У ту сврху, потребно је, тројка се сложила, да се спроведе већ договорено и да се предузму конкретни кораци у тзв. нормализацији односа Србије са својом покрајином.

Нешто мање идиличан тон дошао је из Кабинета председника Србије, који се није појавио заједно са каријатидама после свог састанка са њима. “Теме разговора биле су тешке… Сви нови услови нису прихватљиви, када је реч о паралелним институцијама, то је једно филозофско питање, оно што су за једне паралелне институције за друге су легитимне, и управо о томе мора да се разговара у наставку дијалога,” изјавио је председников саветник за спољну политику, Марко Ђурић. С друге стране, Хилари Клинтон је нагласила да је ово наставак разговора са Томиславом Николићем који су започети приликом његове посете Њујорку.

Могли би да нагађамо да ли сад све ово значи да је Влада “флексибилнија” по питању Космета него што је председник, да ли ту постоји латентан или реалан разлаз по овом питању између ове две институције, па чак и да ли је по среди игра “доброг и лошег полицајца”. Међутим, нема потребе, пошто се, без обзира на нијансе, нова власт јасно профилисала као власт стратешког континуитета – у смислу да ће окосницу њене политике чинити “евроинтеграције”, и да ће све друго суштински бити подређено том циљу.

То је потврдио и први потпредседник Владе Александар Вучић, гостујући у емисији “Око” Првог програма државне телевизије готово одмах после поменуте медијске конференције, наглашавајући да ће учинити све да Србија добије датум за отпочињање преговора са ЕУ чак и “пре реалног рока”, тј. пре јуна 2013. То би, разуме се, значило, и спровођење захтева везаних за КиМ које је ЕУ испоручила Србији.

Нагласак Вучићевог гостовања је ипак била његова “анти-корупцијска кампања”, на којој ће очигледно Влада првенствено градити и/или одржавати свој унутрашњи легитимитет. Најављени су доношење новог закона о јавним набавкама, али и сукоби са неким од најмоћнијих тајкуна у Србији, на првом месту Мирослава Мишковића. Вучић је нагласио да је немогуће отклонити све погубне последице претходних власти за прва три месеца, али је “обећао” опипљиве резултате у борби против корупције и побољшању животних услова грађанства “већ за три до шест месеци”.

Тољага којом Вучић маше је велика. Њена моћ лежи у функцијама које је објединио, као први потпредседник Владе и координатор свих безбедносних служби – као и у анти-корупцијском барјаку под којем наступа. Вучић је успео у томе да ту своју борбу наметне као главну медијску тему, што није изненађујуће, с обзиром на чињеницу да је то, заједно са економском немаштином, главна ствар која погађа огромну већину грађанства. Само делимичан успех би бар донекле утолио ону глад која није ништа мање занемарљива од оне физичке – глад за правдом, која у Србији већ годинама не живи. Само делимично разбијање привредно-политичке мафије коју је изградила доскоро владајућа Демократска странка заједно са својим сателитима, донело би доста политичких поена. Тога су свакако свесни и Вучић и остали чланови нове владе и власти. Међутим, опасност лежи у томе да се, паралелно са том у најмању руку крајње неизвесном борбом, дешава процес који би могао да има много више извесности, али не оне која би користила Србији – а то је давање даљих кључних уступака када је реч о Косову и Метохији.

Политички лидери Срба са севера КиМ су већ више пута нагласили да ће бити илузорно причати о било каквом даљем суверенитету Србије чак и над севером КиМ ако се почне са спровођењем тзв. Споразум о интегрисаном управљању границом. Штавише, Срби са севера, мада спремни да учествују у преговарачком тиму у наставку преговора нису, како је изјавио чак и председник општине Косовска Митровица и високи функционер владајућег СНС Крстимир Пантић, спремни да учествују у спровођењу договора који су већ постигнути са Приштином, укључујући и договор о управљању границом.

Дакле, очигледно је да се неће моћи и једно и друго. Успех Вучића у намери да добије датум за почетак преговора значиће, по виђењу српских лидера са севера КиМ, прелажење онога што они сматрају да је “црвена линија” српског суверенитета. С друге стране, добијање датума за почетак преговора са ЕУ ни приближно не представља гаранцију да ће Србија у ту супер-државу-у-настајању бити и примљена. Другим речима, током следећих Вучићевих “три до шест месеци”, водиће се битка око тога да ли ће Србија добити неодређено обећање за нешто што нема (могући улазак у ЕУ у некој неодређеној будућности) у замену за нешто што је много конкретније и њено (губитак суверенитета утврђивањем границе између Србије и “Косова”).

Вучић ће ову неравноправну битку водити уздајући се у талас популарности који треба да му донесе даља “борба против корупције”. А она ће се, по потреби, проширити и на сам простор северног КиМ, с обзиром на чињеницу да је скупштински одбор за Косово и Метохију данас покренуо иницијативу за формирање анкетног одбора о трошењу буџетских средстава на КиМ од 2000. до данас. Нема сумње да би одбор, ако буде формиран, био коришћен као додатно оруђе за притисак на севернокосметске Србе и њихово вођство, у тандему са емисијом “Инсајдер” евроатлантске телевизије Б-92, која већ недељама емитује серијал о “патриотској пљачки” на КиМ. Дакле, Вучићева предност у односу на косметске Србе, лишене медија и утицаја, биће опипљива.

Приче да се досад радило о “куповини времена” и “тражењу маневарског простора” за нову власт полако падају у воду, када се види да ће, суштински, нова власт и даље бити роб досадашњег колонизаторског економског модела завијеног у “неолибералну” обланду, са ослонцем на западне финансијске структуре (ММФ, ЕБРД) или силе (Вучићев преферирани “стратешки партнер” Немачка). Неће бити руског кредита за подршку буџету, док се планира да се изградња блока Б3 термоелектране Никола Тесла, уместо Кинезима, додели Немцима. Дакле, није време купљено да би Србија постављала темеље стратешког заокрета или бар пресабирања, већ пре да би кормило преузели други кормилари.

Председник Николић је изјавио приликом прошлонедељне посете Македонији да, у име Србије, показује да су јој “драги пријатељи и они коју су признали и они који нису признали Косово”. Осим што ово додатно смањује евентуални ентузијазам држава које још нису признале “косовску независност” да се око те ствари превише бакћу мимо сопствених најпрагматичнијих интереса, то је и сигнал – за оне којима треба – да ће Србија практично наставити већ трасираним путевима претходне власти: “И Косово и Европа”, изузетно флексибилне “црвене линије”, вазални однос према западним силама.

Можда ће у том процесу “жута мафија” претходне власти бити делимично уздрмана. Но, тешко да ће власто која је очигледно толико зависна од добре воље “западних партнера” бити дозвољено да је озбиљније угрози. Јер, и Запад има своје “црвене линије” које, за разлику од садашње српске политичке класе, и те како уме да брани. А, у међувремену, док траје та сапуница, Косово би требало и даље да сигурно клизи ЕУропским колосеком, све даље од Србије. У замену за – химеру. То јест једно велико ништа.

Коначно обелодањивање “косовске платформе”, које се очекује “у следећим данима или недељама” како каже потпредседник Вучић, биће, дакле, права прилика да се ствари искристалишу до краја, и да се види, ако не у ово још увек превише агностицистичко време ко је “вера а ко невера”, а онда ко је Белерофонт а ко Химера.