У сваком трену да распознаш и разлучиш Битно од

Небитног.

Биће од Небића, Живот од Неживота, Суштаство од

Несуштаства.

Да распознаш, препознаш, схватиш и освестиш!

 У сваком трену, у Овом Трену.

 Време истиче, Време је већ истекло.

Немаш више Времена за небитне ствари!

Све небитне ствари већ су иза тебе,

већ су далека прошлост

која се никада ни догодила није.

Буди Будан, буди Сабран, буди Свестан!

Битно је само Једно.

Заиста, Битно има само Једно Име, а то име јесте Овај

Тренутак!

Ти увек и вазда Буди, Овде и Сада.

Буди у Бићу, Буди у Суштаству!

Нема ничег вреднијег од Овог Тренутка.

Овај Тренутак јесте Живи Бог!

Живи Бог у теби Јесте.

Сиђи у најдубље Дубине својега Бића,

да се са Живим Богом сретнеш!

Да Будете Једно, Живи Бог и Ти.

Најдубље Дубине јесу Највише Висине.

Што дубље силазиш, све се више успињеш.

Када до самога Дна сиђеш, знај да си у Највише Небо

успео, и, да већ Јеси, гле,

 Сушти од Суштога!

 

 

 

 

 

                              

 

 

Све је, заиста, Све, гле,

Само Једно Духовно Биће!

Сва бића на Земљи,

сва бића у Лучезарном

Прстену Сунчевом,

сва бића тајинствена из свију звезданих јата,

и сва бића ина у свим световима –

никада појмљеним и никада схватљивим –

 јесу Само Једно Духовно Биће.

 

И То Само Једно Биће Суштаства

 плеше без престанка;

трепери,

дрхтури,

титра,

зрцали

и љеска;

творећи вечно изнова Себе;

творећи из Себе

 Унутар Себе

снова Сушто Себе

у Себи Суштоме.

 

Све је, заиста,Све, гле,

Само Једно Духовно Биће!

И То Само Једно Духовно Биће

јесте Створитељ,

Творац и Стваралац,

Отац и Мајка,

Дух и Суштаство.

 

Све је, заиста, Све, гле,

Само Једно Духовно Биће!

И ми, Сва Бића –

понаособ и у скупинама,

 у ројевима и у јатима,

у најмањим множинама

и у највећим мноштвима,

бивамо То Биће,

Једно и Сушто;

 бивамо Творац, Створитељ и Бог,

а да не знамо

(О, како да знамо!?),

већ само негда,

 у часима неким,

тек издалека,

са страхом и зебњом –

чини нам се! –

као

да слутимо То!

пише: Миша Матић

Не зна Младен тачан број привођења и саслушања у народној милицији, Озни, Удби… Није водио евиденцију свог страдања. Водили су је они који га чинили страдалником. Први пут су га испитивали крајем `44. Тада је, представљајући се као избеглица из Босне стигао у Пироман, родно место његових предака, са конвојем совјетских војника. Када је његов отац 14. октобра ослободио Крушевац од Немаца, није био ни свестан да ће му мајка Веселинка бити ухапшена, а отац Драгутин гоњен од совјетских и домаћих бандита, још од истог поподнева.  Када се то десило, морао је у Пироман. Никад није био у том селу близу Обреновца. Рођен је у Котору, где му је отац био на служби. Стричеви су му живели у Пироману.

Мајка Веселинка је остала у Крушевачком затвору две године. Била је жена пуковника Драгутина Кесеровића. Две године робије је била казна за то дело. Са 15 година није био сигуран колика казна предвиђена њему као сину, па је кренуо ускачући у воз са онима који су му гонили оца према Дрини и Босанској голготи. Стигао је у Пироман. Тада су га први пут испитивали. О оцу, наравно. Није знао где је његов отац, није знао где му је брат, ни сестре. Неко их је чувао у околини Крушевца, још је тад било добрих људи, да децу пуковника Драгутина и утамничене Веселинке, сачувају од освете. То су биле породице бораца Расинског корпуса.

У Пироману су му забранили да учи школу у оближњем Убу. Рекоше му нови властордшци да се нису борили, да би се четничка деца школовала. За брата Ђорђа и сестре Верицу, Наду и Милену је успео коју годину касније да замоли једног од комшија који је припадао црвеним победницима. Тај је рекао да се он деци не свети и да могу да добију место у школском интернату. Било је људи и међу њима, мада то није била већина и то није био пожељан модел понашања. Али да није било тако не би од поражених и од савезника изданих, остао ни камен, а камоли дете.

Драгутина, оца петоро деце, осудили су на смрт после такозваног судског процеса против „политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића“, у коме је суђено и осуђено свих двадесетпеторо оптужених и који је трајао од суботе 28. јула до понедељка 6. августа. Укупно 10 дана, радили су и недељом. Ако се изузму, први дан када је тужилац Милош Минић, самозвани потпуковник, поднео оптужницу и осми дан када је Минић читао завршну реч, остаје да је за доказивање кривице и одбрану пред већем самозваног потпуковника Михаила  Ђорђевића, остало осам дана. Када би се то поделило на број оптужених, произилази да је мање од једног дана трајало доказивање кривице и одбрана за по троје оптужених. Одбрану су чиила четири адвоката, што говори да је сваки од адвоката бранио бар шест оптужених. Опонашање овакве правде, траје до дана данашњег. Данашњем правосуђу треба 6 година да у ванпарничном поступку рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, прогласи мртвим генерала Михаиловића и то са нетачним даном смрти. Тај поступак улази у седму годину свог постојања. Мањи је број дана требао да се утврди кривица за 25 људи, од којих је 7 осуђено на смрт, него година да се утврди само датум смрти човека који је убијен од стране власти по судској пресуди.

Драгутин Кесеровић је убијен 14. августа 1945. на непознат начин и на непознатој локацији, негде у Београду. Највероватније заједно са Војиславом Лукачевићем, Војином Војиновићем, Бранком Гашпаревићем Гаром, Јованом Грковићем, Момиром Петровићем и Антуном Шварцом. Најчешће се као стратиште помиње београдско Центарално гробље.

Младен је одслужио војску, као војник  ЈНА. Служио је 3 године. Војни суд те војске осудио је његовог оца Драгутина на смрт стрељањем, на трајни губитак свих политичких и појединих грађанских права. Младену нису одузимали права судским путем. Њему су грађанска права одређивали и дозирали преко комитета и месног одбора партије на власти, а посредством милиционера или Удбиних доушника, према прилици и потреби.  Онима који су били само средство Младен никад није замерао. Рачунао је да су и они ипак људи иако су средства. Ни онда када су му долазили на врата и хвалисавим и претећим гласом говорили како су били део стрељачког строја који је окончао живот његовог оца. Радили су свој посао. Нису никада говорили о месту на ком су извршавали казну над командантом Расинске групе корпуса. Хвалили су се злочином. Прилазили су му и на улици и кафани, како би се похвалили унижавањем четничког сина, пред публиком расположеном да снагом масе сможди униженог појединца. Покушавали су да испровоцирају сина, како би се светили зарад оца. Младен није тражио рехабилитацију за свог оца. Још увек нема од кога. Од комунистичког идеолошког потомства неће. Не зна ни начин уморства свог оца. Сведока нема. Нема ни доказа. Чак ни записника са извршења казне. Није записао адресе оних који су се представљали као убице и хвалили убиством. Зар такве да зове за сведоке?

Београд, 30. новембар 2012.

 

 

Хвала Западу, што је у последњи час показао право лице!

А то лице је демонско, сатанско, ариманско и  тартарско, какво одувек и бејаше!

Хвала Западу, што је и оне спавајуће Србе пробудио!

Што их је ода сна вековног пробудио!

Хвала Западу за све лажи о Србима, за све злочине над Србима!

Срби никада нису били јачи, него што су у овоме часу!

Заиста, одавно никад сложнији!

Хвала Западу што је у последњи час пробудио и све оне успаване Словене, који су живели у опсенама, да на Западу тече мед и млеко, да је Запад, гле, Земља обећана, Земља дивотних вртова рајских!

Све ово што је Запад учинио Србима, спреман је, у свакоме часу, да учини и Русима, и Белорусима, и Украјинцима, и Пољацима, и Чесима и Словацима!

СвеСловенско јединство мора да се догоди, одмах и овде, да се догоди већ овога трена!

Сви Словени морају бити будни, и на ногама!

Трибунал у Хагу јесте оличење и оваплоћење мржње и зла васцелог Запада, мржње и зла према Србима, као и према Русима, Белорусима, Украјинцима, Пољацима, Чесима и Словацима!

Нигде на Западу, с краја на крај тог полусвета, нема Правде за Словене.

Словени морају то да знају, и да памте!

Словени, зарад својега опстанка и битисања, не смеју више да верују бесловесним Западњацима!

Морају ТО да упишу у своје светлосно поље, да упишу у свој ДНК, да упишу у своју Књигу Живота!

Запад је од Праискони највећи непријатељ свега словенског: од језика и писма, па до културе и имена.

У Србији, од јуче, више нико не верује Западу!

Запад је као појам већ мртав за Србство, мртав и за последњег, пјаног или лудог, Србина!

По ко зна који пут, хвала Западу, што је ујединио Србе против демонског и сатанског Запада!

Запад је, преко Трибунала у Хагу, изрекао самоме себи смртну пресуду.

Можда у овоме часу није свестан тога, али већ колико сутра биће му сасма јасно.

Запад је већ мртав, и свако будуће помињање Запада биће, уистини, помињање мртваца

који се само по злу спомиње.

 

 

 

 

 

 

 

 

Било је то негде у лето 1999 године.

Силе оностране рекоше да треба да посадим једну Оскорушу…

Нисам ни знао како изгледа, а камо ли где да набавим садницу Оскоруше.

Питао којекуде, тражио по расадницима и доживљавао само ишчуђавање ?!?

Оскоруша, где ти то паде на памет ?

 

После безуспешног трагања, стварно се и ја запитах где ми то баш то шапнуше да тражим ?!? Тако полако дође јесен, успут сам научио из литературе како изгледа , ком роду припада та суштаствена  и тајанствена биљка…

 

Те године је не нађох… Следеће је исто тражих, али ништа…Ипак пронашао сам у моме селу , а и у пар околних неколико огромних оскоруша старих по 100-300 година.

Импозантност тог дрвећа још више се урезала у душу и искала да се пронађе садница.

Али као за пркос нити испод једног од тих старих дебала, а нити у њиховој близини не пронађох ни једну младицу.

 

Те јесени 2000 године син ми крену у школу.

Свакога дана два пута сам га пратио, једном када одлази и једном када долази.

Напамет смо обојица позбавали сваки камичак и травку уз прелепи шумски пут којим смо свакодневно ходили…

 

И онда, онда једнога дана уз саму ивицу пута угледах омалену нежну младицу Оскоруше. Стао сам и нисам могао да верујем очима. Клекао сам и захвалио се прво њој ,а онда и свим силама које је ту донесоше …

 

Сутрадан сам са највећом могућом љубављу и пажњом извадио ову малену садницу и пресадио је испред куће. Заливао сам је сваки дан, пазио, а онда су дошле и јесење кише…Био сам сигуран да ће се лепо примити.

Тако је и било. У пролеће је мала Оскорушица почела брзо да расте и са сином сам заједно уживао у њеном напредовању…

 

И тако је протекло још две године…

 

Тачно три године откако сам добио прву поруку да треба да посадим Оскорушу , тихо и некако стидљиво су се у лето 2002 године појавиле прво две, а онда још три саднице у непосредној близини нашега имања….И њих сам пажљиво пресадио из сеновитих жбунова, крошњи великог дрвећа и дао им прелепа места на сунцу да расту и буду сасвим слободне…

 

Мало касаније у наредне две године Оскоруше су почеле да ничу свуда око наше куће у великом броју.Многе од њих сам поделио, а многе сам и оставио на местима где су самоникле…

Прва Оскоруша испред куће већ је била прерасла висину куће, друге су лепо напредовале када је тачно после седам година (дакле 2006) до мене дошла следећа легенда…

 

Наш народ одвајкада је имао дрво запис-дрво под којим су се људи мирили, венчавали, које им је било место прела и посела, разних ритуала и свечаности.

Сви знамо да је то дрво Храст или ти Дуб.

 

Међутим у стара времена када је постојао само један велики  народ под заједничким именон Коловени (Склавени, Словени) Храст није био свето дрво…

Свето дрво је била Липа. Тако и дан данас, мада се то заборавило,испред многих старих кућа и нарочито манастира се виде прастаре Липе које су ту посађене баш у име подсећања на древно поштовање и духовност која је некада постојала и оваплотила се у том предивном дрвету –Липи.

 

А онда у праскозорје света у далеким северним земљама у древној Хипебореји где је живео тада највећи и најмногољуднији народ на планети, постојало је једно још светије дрво које су сви полако заборавили… Односно не баш сви… По који песник облака снених и понека душа која лети негде су тек наслућивали или можда подозревали, али нису били сигурни… И онда је дошло време да су људи поново заслужили да упознају ту биљку, то велико прастаро СВЕТО ДРВО – ОСКОРУШУ.

Легенда каже да је то било дрво из којега се сливала Божанска мудрост на свакога онога ко би барем мало обитавао испод ње. А са ње би доле на људе падала Божанска АМРИТ – течност која је просветљивала свакога онога који би је пробао…

Она је била слађа од меда, али у исто време и блага и нежна…

 

И тако после толико хиљада година прича о Оскоруши је поново доживела своју обнову, свој Нови почетак…

 

Без обзира на све ово место које је добило име Гај Оскоруша морало је да чека још читавих 5 година да би заслужило да понесе тако свето име…

 

 

 

 

 

 

Предање Ананде Перуна Белобора СрбИнде, исприповедано на светим водама Словенског Дунава, у позну јесен 7520. године.

 

 

 

 

Подно Планине Која Светли, што се АрТањ зваше, у три се прстена светлосна кружно простираше Света Земља АрТанија, у којој обитаваху Посвећени ВедСрби, сушти потомци Ведских Богова, чувари Древних Знања, усаображени са Пупком Света.

Из Језгра АрТња, из Бића Што Исијава Сушто, бризгао је без престанка Вечан Живот, што се у Дух и Дах Сварожницом узвођаше до Језгра Звезданих Јата, а отуда се, опет, Сварожницом низвођаше до Пупка АрТаније, запљускујући у три прстена светлосна Земљу АрТанију, обесмрћујући, из трена у трен, сва бића сушта Свете Земље Сварогове.

Све се ово збиваше у Златно Доба Стриборије, пре седамдесет и пет векова, када су се на Небу АрТамије могла видети Три Сунца Поноћна, која бејаху васаображена са Великим Духом Стварања.

Све тада бејаше девичански чисто и прозрачно, прожето Милином и Дивотом Створитеља, а сва бића сушта светлуцаху и титраху плаветном светлошћу Перунових вагрених стрела, што се Доњим Небом преплитаху и распршиваху творећи Сваргино Поље Дејственог Штита.

На Свету Земљу АрТанију, подно Планине Која Светли, могли су само Они Који Су Посвећени да кроче и да обитавају у Милости Триглава Великог.

Они Који Су Посвећени били су, устини, чуварима Мајке Земље, и носиоцима Древних Знања што су се само у АрТанији чувала и Живим Словом преносила са колена на колено унутар Кола Посвећених ВедСрба ПраАријеваца, који су изравно од Ведских Богова посвећени.

После многих векова ПраВасељенскога Сна, снова се буди Планина Која Светли, која се АрТањ зваше, призивајући Пробуђене и Освешћене, да се око Сваргиног Пупка саберу и усаобразе са Вечно Титрајућим Језгром Звезданих Јата.