26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Драган Атанацковић Теодор

Премда умем да окрљам када ме неко баш расрди, а фитиљ ми је подугачак, па то не бива пречесто, ипак нисам човек са дефицитом „лепих манира“, међутим уза све, па и хришћанске напоре, не успева ми да искрено напишем:
„Поштована госпођо Хилари“, а кад не иде да се и баталим таквог увода.

Прелазим на ствар.

Па ево шта ти имам рећи.

(Иначе, и Богу  се обраћам са „ти“, па што не бих и теби, једној од пар милијарди божјих громуљица на планети, коју  стварни владар твоје земеље, некадашњих Сједињених америчких држава, мултинационални „Монсанто“ уништава и с копна и са неба, све са свима који на њој, земљи, обитавају ?)

Надам се да ћемо бар у данима твог доласка и боравка бити поштеђени запрашивања отровима, односно кемтрејлсима, осим ако владар твоје земље, већ поменути „Монсанто“ праши без пардона, што би био један од ретких демократских поступака који долази из правца силе која је зарад демократије побила онолико народа и растурила онолико земаља.

Твој муж, знаш онај што га је тужила она Моника, је једна од најистакнутијих фигура којој ће судити ЕкоТрибунал, који ће, надам се настати и у Монсантоленду, пардон САД. У овој готово пропалој Србији је настао.
А судиће му се као саучеснику у злочину против опстанка, јер је укинуо закон о обавези обележавања ГМО-производа, закон који је представљао какву такву заштиту монсантолендоваца, бивших Американаца, од ГМО пошасти.

Рекло би се да си задовољна екипом бараба, које су наследиле ону претходну екипу жутих бараба.
И питам се да ли ћеш им дати који цвоњак да се покрпе, јер су, као држава, на нивоу црквеног миша.

А гуд бој Ивица је ономад обећао полицајцима социјалну помоћ у виду исплате око 110 долара.

Мора човек, јер почели и полицајци, а преко свог синдиката, да се распитују за кемтрејлсе, а ко зна куда би то све одвело…
Овако им је једним потписом и обећањем  запушио … вољу да буду полиција за народ.
Па остадоше полиција за себе и … своје газде.
Скрећем ти пажњу да помогнеш гуд боју Ивици да полицију држи на социјалној помоћи. Тако је за све , осим за народ, боље.

А опет, знам да ви из Монсантоленда не дајете ништа док нисте сигурни да ћете бар строструко наплатити.

Нешто ми говори да не долазиш само због назови државе Косово.
У суштини је вас из Монсантоленда баш брига за ту скаламерију.

А и највише вам одговара статус кво: да та „земља“ остане међународно нелегална, тако ћете у њој најбоље остварити своје интересе.

Све мислим да долазиш и као незванични амбасадор Монсанта,  јер ускоро тај дични упропаститељ живота на земљи има намеру да своје шапе опуштено стави и на Србију.
Иако је већ увелико преко домаћих економских терориста, тзв. тајкуна, овде присутан и семеном и именом, а и храном. Додуше, мимо закона.
Па је ред да се то и озакони.

А ту ће помоћи политичари и посланици, који су напунили државне органе и скупштину на основу избора на којима је учествовало и пар стотина хиљада покојника.
А још пар стотина хиљада гласова је и купљено.

Могао бих на крају ове „добродошлице“ у маниру оне посланице из оне странке, која је најпре разбијена, а после уклоњена и из парламента, рећи:
„Цркла дабогда!“

Али нећу.

Из два разлога.
Нешто ми такво обраћање баш и није у хабитусу.
А, што је битније, то ће ти се свакако десити, тамо у Монсантоленду, где нема заштите од цркавања ни за кога, ено ти је и муж оболео од болести коју „креирају“ последице монсантизације  ваше исхране.

Сада ћете тиме усрећити и нас.

Уз помоћ „изабраних“ политичара.

Шта да кажем, ако вам успе, успеће.
Куд сви Американци, туд и блентави Срби!

Ономад је твоја колегиница у сејању смрти, Мадлен Олбрајт, испљувана од стране Чеха, а баш за сејање смрти у Србији пре 13 година.
Ти се не бој.

Гуд бој Ивица и његови социјално помогнути полицајци те непсристојне и опасне Чехе неће пустити да дођу овамо.

А ми овде смо пристојни.
Тешко да ћемо те дочекати макар и најмањим демонстарцијама против тебе.

А ако Никола Алексић, па буде ли хтео, и ја с њим, викнемо коју у мегафон – кога то брига?

————————————-

http://wp.me/p1znY5-AU

Викиликс објавио спорна правила америчког притвора

 

25. 10. 2012. 20:32х | Срна

Веб сајт „Викиликс“ почео је данас да објављује 100 фајлова америчког Министарства одбране који садрже детаље о правилима притвора у логорима у Ираку и заливу Гвантанамо у годинама после напада на Америку 11. септембра 2001. године.

То је анатомија звери: Асанж о америчким затворима

„Викиликс“ је у саопштењу критиковао ове регулативе и оценио да су оне довеле до злостављања затвореника и некажњавања извршилаца ове праксе. Веб сајт је апеловао да организације за заштиту људских права искористе ове документе и испитају политику некажњавања оваквог понашања.

„Викиликс“ наводи да се бројни документи који се сада објављују односе на испитивање притвореника и указују да је директно физичко насиље било забрањено.

Истовремено, документи показују да је „формална политика терорисања притвореника током испитивања, у комбинацији са политиком уништавања записа о испитивању довела до злостављања и некажњавања“.

У писму се указује на праксу додељивања притвореника у надлежности различитих безбедносних агенција САД, уз задржавање њихових имена изван централног војног архива, због чега притвореници никада нису могли да добију свој архивски број.

Оснивач „Викиликса“ Џулијан Асанж рекао је у писму да ови фајлови разоткривају „анатомију звери“ у коју су се претворила правила која су важила у америчком притвору после 11. септембра.

Асанж наводи да у притвору више нису важили закони и да су приведене особе губиле сва права, пренео је Ројтерс.

„Ово открива ексцесе у првим данима рата против непознатог непријатеља и како је та политика сазревала и еволуирала, да би на крају прерасла у перманентно стање изузетка у којем се САД налазе десет године касније“, навео је Асанж.

Портпарол Амбасаде САД у Лондону рекао је да нема коментар.

Високи комесар УН за људска права Нави Пилај у јануару је изјавила да САД и даље крше међународно право у Гвантанаму због произвољног притварања људи који се задржавају на неодређено време.

Притворни центар у Гвантанаму отворен је одлуком претходног председника САД Џорџа Буша. Од 779 људи који су се ту налазили, тренутно их има још 167.
__________
http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/264622/Vikiliks-objavio-sporna-pravila-americkog-pritvora

 У Про-Гадафијевом упоришту Бани Валиду се дешава прави масакр над цивилима уз употребу нервног гаса, фосфорних бомби, касетних бомби и страних плаћеника, снајепериста- док „демократски“ медији на Западу ћуте!?

Најмање 37 мртвих као последица самоубилачког бомбашког напада на џамију у Афганистану

 

Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (6)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПРВИ ГОВОР

Србија, четвртак, 19. октобар 2000. године

Драга ослобођена Србијо, Београде,

Београд је данас Србија, и то не Србија у малом, него Србија у великом. Устала је цела Србија само да би један човек, Слободан Милошевић, отишао. Стала је Србија док тај човек не оде, а када он оде, кренуће Србија и кренуће Србији. Али, Србија тог човека не тера силом, као што је он Србију и наш народ водио на силу, ми смо га отерали на изборима.

И зато, због вашег гласа на изборима 24. септембра вишеструко сам поносан. Поносан сам зато што сам грађанин Србије и Југославије, поносан сам зато што припадам нашој светој Цркви, поносан сам зато што сте ми указали поверење. И поносан сам зато што сте ме изабрали за председника СРЈ.

Први пут пред народом, први пут пред председником

Тако се осећам, то јесам, захваљујући вашим гласовима, захваљујући основном правилу демократије да у њој одлучује народ и одлучује воља народна. И тако је било на изборима 24. септембра. А на те изборе, не ја, већ цео народ Србије изашао је са једном речју – мир.

Мир међу нама, мир између Србије, Југославије и целог света, мир између Србије и Црне Горе, али постоји један човек који годинама уноси немир, неспокој и страх, несигурност у овај народ, који је непотребно водио Србију у ратове, а сада хоће да зарати и са сопственим народом зато што је на изборима изгубио.

Али, питам ја вас које те изборе крао, ко је прекршио Устав, ко је хајдучки променио Устав, ко је изазвао сукоб са Црном Гором, ко је хтео ове изборе ако не Слободан Милошевић?

Хтео је ове изборе, ето му избора, одржани су по његовим правилима, имао је медије да обмањује јавност, да говори најпогрдније о сопственом народу преко своје телевизије. Рекли смо нека бира правила, нека бира оружје. Његово је оружје лаж и насиље, наше оружје је истина и ненасиље.

И зато смо изашли на изборе. Али рекли смо му, истовремено, само до тог дана можеш да лажеш и обмањујеш, али од тог дана важи наше правило – ниједан глас не може бити изгубљен, ниједан глас не сме да буде украден.

Онај који не живи у народу, који не сме са народом, који не зна народне патње, тај је сам себе осудио на неслободу. Ми знамо шта је слобода, за слободу смо се борили на овим изборима, и слобода и мир су победили на овим изборима.

Али, он то неће да призна, он је решио да краде, крао је капом и шаком, пронашао је још један начин – да за њега на Косову гласају Албанци чак и тамо где нису гласали за њега, где није било бирачких места.

Преварио се још једном у процени. Да је позвао Албанце да изађу на изборе и гласају за њега листом би изашли и гласали за њега. Ако је неко водио антисрпску политику, албанску политику у последње време, ако је неко омогућио Албанцима да дођу до надомак независног Косова, ако је неко довео толико стране војске на Косово, на наше земље то је Слободан Милошевић.

То је човек који је увек о свему водио рачуна осим о свом народу, који је водио туђе политике уместо српске политике. Може ли на челу наше државе да остане неко ко је водио о свим другим рачуна, а не о сопственом народу.

И онда, на изборима решио је да краде, пронашао је неку своју Савезну изборну комисију, у којој и математичари и директори Савезног завода за статистику не знају да рачунају.

Крао је и када је видео да ту крађу није успео да сакрије, када је видео да му нема друге, онда је решио преко још једне своје установе, од људи без части и образа, која се зове Савезни уставни суд, а која је све пре него суд, решио је преко те установе да поништи изборну крађу, да поништи први круг и да се понада да ће доћи неки други круг. Нема другог круга, нема других кругова. Србија у овом тренутку трчи победнички круг. Али ту нема Слободана Милошевића. Сада покушава још једном да каже да оно што је било, није било, хтео би да нам каже да тих избора које је хтео, на којима је крао није било, хтео би да по неком старом мандату влада Србијом још месецима. Неће му то Србија дати.

Србија је кренула путем демократије, а тамо где је демократије нема места за Слободана Милошевића. Десет година је тај човек имао времена да научи шта је демократија, десет година је имао прилике да погледа у лице народа, да поразговара са сопственим народом. Он то није био у стању, он се према политичким противницима, опозицији, односио као према непријатељима.

Он је могао да разговара са нашим највећим непријатељима у свету, могао је да разговара у Дејтону, а да не разговара са сопственим народом. И зато му места више нема. Подигла се Србија, а редови се око Слободана Милошевића све више смањују и смањују. Нестаје СПС, прелази на другу страну, нема у државном апарату више људи који ће стати иза њега, у војсци и полицији, јер то је све народно.

А оно што је ненародно, та шака јада, која прети празном пушком, са Слободаном Милошевићем је на другој страни.

Коалиција ДОС (Демократска опозиција Србије) јавно обећава народу

Оно што чинимо данас је историја, али историја коју ствара овај народ сам, без ичије помоћи. Не треба нам ништа, не треба нам ни Москва ни Вашингтон, устала је Србија.

И сада ће та Србија, прво са пријатељским народима у Европи, који су нас разумели, са Грцима, са Французима, са Норвежанима, другим народима у Европи кренути у једну нову будућност – биће оно што је увек била, али без Слободана Милошевића, део Европе.

Данас је јасно, исто онако како Србија не може без Европе, увек је била њен део, ово је најевропскији део Европе, Србија је то, тако и Европа не може без Србије. Али, само без Слободана Милошевића. И постаће део Европе и Европа данас поручује да не може без Србије, а ми поручујемо Европи и демократском свету – демократија се десила и догодила у Србији, дигните и ви свој глас, дигните руке, не сме бити више санкција.

То је данас порука Европи и демократском свету – нема више санкција за Србију у којој је народ својом вољом, на Милошевићевим непоштеним изборима, победио. То је демократија.

Необично је да нешто што сте стекли на изборима треба после избора да браните. То је зато што још увек живимо у последњим тренуцима Милошевићеве Србије, али одбранићемо и то. Јер, путујући по свим деловима Србије уочио сам једну правилност – било нас је много кад је требало да се гласа, када је требало да се подржи ДОС, али нас још више има кад треба победа да се брани. Сада нас има још више и зато ћемо ту победу одбранити.

Одбранићемо онако како смо кренули у ове изборе, нашим оружјем против њиховог – ненасиљем против њиховог насиља, истином на њихове лажи, и упорношћу и вером, и одбранићемо је. Зато стати нећемо. Питају која је порука – ја кажем – до краја.

Београде, Србијо, хвала вам на поверењу, хвала вам што сте били све време са нама, што сте били са мном, и вечерас до краја остајемо заједно. Ви остајете са мном, ја остајем са вама…

Био је ово говор који није писала Мира. А човек који је ово говорио окупљеном народу причао је из главе, без читања, испред Скупштине Југославије 5. октобра 2000. године.

Нови председник међу народом

Грађанима је још поручио:

По целој Србије не сме да вас буде, како време одмиче, мање, мора вас бити више, морамо остати стално. Зна се како је комунизам рушен у другим државама – вољом народа, ослобођених народа против њиховог насиља. И то је само, питање часа, кад ће до тога доћи.

Драга Србијо, не идемо ми на Дедиње. Ми остајемо овде. Ми остајемо овде где су народне институције, скупштине, једна, друга, трећа, ту ми остајемо, јер то је наше, а он иде у његове, а и то његово је туђе. То је опљачкано. То је отето. И када дође нова Србија, то ће бити враћено. И неће више бити крађе, неће више бити сиромаштва, лоповлука, неће владати лопови већ закони, неће се народне паре износити из ове земље, него ће ту остајати и долазити од наших сународника у дијаспори…

Истог дана, увече, са балкона Градске скупштине Београда око 22,45 часова исти човек поново се обратио грађанима речима:

Драги пријатељи, и током ове ноћи стално сам са вама, као што сам био са вама свих ових година. Почео сам да обављам свој нови посао, премда у неуобичајеним условима. Посао који сте ми ви поверили, и који ћу, будите сигурни, урадити. Нема више старе Србије, почињемо живот у новој демократској Србији. Имам обећања из Европске уније да ће већ у понедељак санкције бити прошлост, јер је Србија показала своје право, демократско лице. И молим вас још једном да ништа од овог нашег лепог града не буде оштећено. Да ни један камен не падне ни на једно зграду јер је све то наше и део је наше лепе Србије…

Били су то говори новог председника Југославије др Војислава Коштунице.

Обраћање новог председника са балкона

Није много обећавао. Што би страначки и партијски рекли, више се бавио текућом и актуелном проблематиком, но нека остане забележено.

Испраћен усклицима “Спаси Србију из луднице, Коштунице” (овакви су били и графити на зидовима зграда) и “Војо Србине” нови председник је отишао у слободни и исто тако нови РТС. Отићи ћемо и ми. Можда ће нам тамо нешто више рећи.

контра писмо

Боцвана, четвртак, 19. октобар 2000. године

Баш кад сам слао моје писмо нашој куми Драгани, која је још увек мање-више сумњичава, стигло је твоје писмо са говором Коштунице. Нисам се могао одупрети жељи да и теби пошаљем копију тог писма писаног у даху – без исправки. Иако ниси у току наше преписке желим да прочиташ написано, јер ћеш можда моћи да извучеш понеку мисао и уобличиш је у својим записима и коментарима. Онај што му је свака на месту је сирома Томислав Николић, кандидат СРС.

Још једанпут ти хвала за записе које делиш са нама. Уз доста бојазни за Коштуничину судбину (јер он чини се није довољно искварен) и тиме судбину нашег народа, надајмо се најбољем.

ПС: моје писмо које помињем је веома емотивно и писано у даху, а објављено је на РТС-у у, наравно, прљаве политичке сврхе, јер је народ опет требао да мрзи све осим власти, која је по мени директно одговорна за разарања.

Ето, сестро, не знам што бих ти писа, но ти тражиш ђавола. Твоја политичка начела су ми чини се јасна. Онај – свака му је на месту…. Добро си предвидела моју реакцију. Ја бих наравно рекао – ј… те он – али нећу јер ћеш ти одмах одговорити – не дај боже дугог чекања – пошто је он релативно наочит, а при том и лепо сере.

Сестро драга, почни да разумеваш да дрвеће није крај приче. Дрвеће чини шуму. Немој се губити у анализама да ли је ово дрво јасен или бреза – гледај шуму.

Зашто Соња и ја, као два некаква инжењера, не бисмо могли приуштити себи да сваке 3-4 године купимо НОВА кола, да имамо викендицу од 20 м2 на Златибору, велики стан у БГ, летовање сваке године и то ладно… као што је то могуће у већини Европских земаља?

Да ли зато што нас цео свет мрзи?

Зашто Љубица нема пензију од које може КОМОТНО да живи?

Зашто ти немаш плату од које можеш лепо да живиш са својим дететом?

Зашто чекаш у реду за млеко?

Зашто се презнојаваш кад треба да региструјеш Yuga?

Зашто скапаваш фарбајући јаја за празнике кад сви славе или ћориш у компјутер преводећи стотине страница за нешто марака?

Зашто цвета криминал – или смо се на њега навикли у тој мери да мислимо да он и није тако страшан?

Зашто они који су кршили највишу част и дужност у изборним крађама 1996. након очигледне крађе, пребијања СВОГ народа, бивају рехабилитовани некаквим ЛЕX СПЕЦИЈАЛИСОМ?

Зар нико није крив? Они су арбитрирали у име народа?

Зашто нико није обешен?

Тај твој – свака му је на месту – је од почетка у дилу са багром, заједно са Шешељем као оцем отаџбинске управе. Све су ти то, сестро драга, џукеле које не виде даље од борбе за власт и личну корист.

Стварни борци за добро народа, као Добрица Ћосић или Коштуница, немају будућност, јер нису огрезли у лажи до те мере да ирационалном народу сервирају инфантилне снове о пушкама подгревајући острашћени национализам.

Нећу више. јер има превише доказа за све оне који се нису дали бацити у дубоку анестезију звецкањем национализмом.

Морам ти само додати, да ми у оном страшном периоду кад су вас бомбардовали није било драго што је РТС искористио моје писмо о музици. Моје писмо је било намењено ВАМА а не њима – џукелама које нису хтеле да то избегну.

Ако ти се гади, не мораш ми одговорити на ово писмо.

Воли вас

Брат

И у Боцвани наши грађани прате догађања у Србији

ПОСЛЕДЊИ И ПРВИ

Боцвана, петак, 20. октобар 2000. године

Од оног ПОСЛЕДЊЕГ ГОВОРА ми је било мука и да, извинеш, скоро сам повратила, јер ме је јако подсетио на све лажи сервиране народу свих ових година. Лепо је сазнање да је заиста ПОСЛЕДЊИ и дабогда да нам се сличан бесрамник никад више не роди.

Хвала ти посебно на овом ПРВОМ ГОВОРУ који ми је баш дошао као мелем на рану. Опет морам да поменем Бога и помолим му се, да тај наш нови председник остане доследан себи упркос свим страшним изазовима и препрекама које га чекају. Имам осећај као да га је сам Бог послао да нас спасе. Дивим му се јер никад не бих имала снаге да прихватим такву обавезу.

ДУКАТ ЗА СРЕЋАН ПОЧЕТАК

Аустралија, среда, 25. октобар 2000. године

Ево једног прилога, из данашњег Гласа, о згодном потезу једног нашег Шапчанина.

Прилог анонимног дародавца из Шапца

ДУКАТ КОШТУНИЦИ ЗА СРЕЋАН ПОЧЕТАК

ШАБАЦ – На адресу шабачког ДОС-а, с назнаком „за Војислава Коштуницу, домаћина празне куће“, стигло је прошле недеље једно писмо. У писму и велики Фрањин дукат од 5 грама чистог злата. Анонимни дародавац је написао:

„Домаћине празне куће, ево дукат нек на боље крене. Нек и остали Срби знају да у државну касу стављају, а не као досад узимају. Спојте речи и дела да вас поштује, воли и слуша Србија цела. А не као Ваши претходници добро зборили, а ружно творили. Како су творили тако су и добили. По закону Божијем ради, Србију духовно и материјално гради! Учини тајно платићу ти јавно. Што уради десница, нек не зна левица.“