23 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (5)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПОСЛЕДЊИ ГОВОР

Србија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Сада већ бивши председник Републике, Слободан Милошевић, обратио се грађанима последњи пут као председник путем Радио-телевизије Србије у понедељак, 2. октобра 2000. године, следећим речима:

ПОШТОВАНИ ГРАЂАНИ,

Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу великих западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

То што је исприч’о, исприч’о je баш са ове говорнице

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се, како је време пролазило.

Све искуство у другој половини 20. века које велике силе имају у рушењу влада и изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођење држава и народа на руб сиромаштва, све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију.

Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе, њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није ни могао да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО пакту да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно, да би се њен отпор сломио.

На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда и тзв. повратка Југославије у међународне институције.

Поштовани грађани,

Моја је душност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна и да ствари стоје обратно. Јер, управо наша политика гарантује мир, а њихова само трајне сукобе и насиље, а ево зашто: успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.

То нису само намере НАТО пакта, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације залаже већ десет година и који фактички и дефинитивно издваја Санџак из Србије.

Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини, која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ по свему чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја. Њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији, да дају свој допринос присаједињењу делова наше земље суседним државама.

У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би било прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легитиман и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући при том чак ни наду да ће тај део земље једном моћи да буде враћен.

Територија која би преостала да носи име Србије, била би окупирана од стране међународних америчких или трећих снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији, у многим земљама широм света, нажалост, последњих година и у Европи, на пример, на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда са перспективом да буду истребљени брже, јер их је мање од Курда, јер би им и кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме су Курди већ деценијама налазе.

Што се Црне Горе тиче, њена судбина би била препуштена мафији, чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел које искључује право на свако помиловање.

Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да се прихвати избор НАТО за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају, осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би по природи ствари терор над становништвом чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за непрекидно успостављање српске државе и за поновно окупљање у њој. Они не жели мир и благостање на Балкану. Они желе да ово буде зона сталних сукоба и ратова који би њима пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А, само наша сопствена власт гарантује мир, затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета са владама под утицајем страних сила вртоглаво су постајале сиромашне, и то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих, то је слика источне Европе већ неколико година и ми сви њу можемо да видимо. Таква слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо под командом и контролом власника наше земље брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу, веома, веома неизвесна и далека.

Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, и по правилу би били странци.

Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су до сада њима управљали чинили би то у овим измењеним приликама као службеници страних у сопственој држави.

Из националног понижења, растурања државе и социјалне беде нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка, већ искуство свих земаља које су прошле тај пут, који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценију нису на западу, као што је некада било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго од Другог светског рата до 90-тих година живели у друштво које за криминал такорећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за нас мали и на криминал ненавикнут народ опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој ако бисмо је имали, јесте губљење интегритета. Земље којима се командује споља релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својим традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком.

Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, по неку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбеним производима и козметичким средствима. Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у 20. веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима, заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју, често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе.

Убијање националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује већ по својој природи сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте.

Неслободне жеље укидају право грађана који у њима живе да слободне изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А у испољавању, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је и запосео територију туђе земље.

Нарочито желим да нагласим због младих људи, интелектуалаца, научних радника да су земље лишене суверенитета, по правилу лишене и права на стваралаштво. А нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри велике моћи финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.

Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте већ као испоставе централе која им контролише све а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне и еманципације.

У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха демократске опозиције Србије новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све разуме се с циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро кад почну да га организују они који овде заступају окупаторске намере, планове и интересе.

Наша је земља суверена држава. Има своје законе, свој Устав, своје институције. Србија је дужна, а и заслужила је, да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сноси одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштају исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце и многе друге људе.

Сматрао сам себе дужним да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно. Да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се грешке тешко отклањати а неке можда нећи моћи никада да се отклоне.

Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.

Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не би, после свих ових година на његовом челу рекао шта мислим о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву изиграо сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда. И главни је разлог моје одлуке да се јавно обратим

грађанима Југославије.

Хвала вам!

Пред Скупштином пре говора

Било је ово обраћање грађанима поводом другог круга председничких избора, заказаним за 8. октобар, који се никада неће одржати. А обратио се на начин на који се обраћао јавности већ више од пет година, снимљен у кабинету, а потом понављан онолико пута колико треба.

Изнео је ондашњи председник пуно ствари које ће се десити ако се прихвати било која друга опција осим његове. И пошто његова опција није прихваћена преостало нам је да чекамо остварење његових видовњачких визија или је све то било пуко фолирање и плашење народа.

Додуше, неке ствари су остварене, али за његових мандата.

Прво, постоји група јако богатих и група јако сиромашних. Друго, стране трупе су закорачиле на нашу територију, или нису ако то није наша територија. А остало, дал’ ће се остварити или не, тек ћемо видети

РЕАКЦИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ

Аустралија, понедељак, 16. октобар 2000. године

Реакције на настале промене у Србији, овде у Аустралији, веома су различите, јер такви смо ми. Емиграција, која је и пре била за опозицију, промену је дочекала са одушевљењем. Организоване су специјалне прославе, вечере и забаве поводом тога. Они, пак, други, којих има поприлично, насталу промену виде као последицу завере Запада и Америке против нас Срба и православља уопште. То су углавном стари емигранти, док они млађи углавном се престројавају, успут истичући да се законитост мора поштовати, да се хулиганства не смеју дозволити итд. За старе се немој ништа чудити; што дуже ван земље (Србије) – фантазија све већа. Многи су опет уздржани, као да не верују у неке брзе и значајне промене. Има и забринутих који овамо нису ухватили корак; досад су се тешили да је у Србији много горе. За мене – то је милост Божија.

Сигурно да неће бити лако, али макар је оно ужасно безнађе, које сам видео летос по Србији, одгурнуто. А то безнађе, сустизало нас је и проналазило као нека неман, без обзира где се сакрили, где живели.

И у Аустралији наша емиграција је помно пратила промене у Србији

speech comment

Аустралија, среда, 18. октобар 2000. године

Интересантним ми се чини говор што си ми га послао. Чујем да му га је жена писала. Како год било изгледа, кад помињу мафију и криминал, да су заборавили на њихову мафију и сва она убијања. Али, за њих се не чудим. Чудим се нашим људима, овде, који иду у цркву, а то им не смета да верују како један јавно декларисани безбожник може да буде бранилац наших стварних интереса, те националне тековине и традиције, шта више – идентитета!? Не сумњам да их има пуно који прихватају његов говор као свој сопствени. А ова му ваља: „Грађани могу да ми верују и могу да ми не верују“. Зна, лисица, да му већина не верује, проба да их поколеба. Не осећа да његов проблем није та већина него што јој он сам припада. Коме је он ваљао најбоље се види по томе што су Шиптари разочарани што је смењен. Његови верни гласачи.

А што се тиче Запада, свако би требао знати да они имају своје сопствене интересе на Балкану, као и свуда по свету! Добра ствар за нас је што он није хомоген. Уз то, на паметан начин може се придобити њихово јавно мњење. Зар ти се не чини да је у Европи само Енглеска стварни амерички савезник?

Заиста ме занима, ако то знаш, шта би са оном одлуком Уставног суда о поништењу избора? Како се формално правно изрегулисало да је Коштуница добио председничке изборе? Није ваљда да је то узето здраво-за-готово зато што је то бивши председник изјавио?

МОСКВА – Руски председник Владимир Путин потписао је указ о формирању Управе за друштвене пројекте, која ће бити одговорна за развој патриотског васпитања и духовно-морални начела друштва.

23.10.2012. извор: Танјуг, 24.сата, Тројка.рс

На чело нове институције именован је заменик шефа управе за унутрашњу политику председника Павел Зењкович, који је раније био задужен за информативну политику и сарадњу са друштвеним информацијама.

О циљевима нове управе јавност већ нашироко полемише, а медији данас пишу да је формирана на личну иницијативу Путина.

Према информацијама листа „Комерсант“, управа ће бројати 30-35 људи и радиће у неколико праваца, између осталог на друштвеним пројектима у сфери хуманитарне политике, друштвено-патриотским пројектима, информационим, омладинским и регионалним.

Лист „Известија“ наводи да ће управа у свом раду активно користити искуство других земаља.
„Управа је одговор на захтев друштва и председника који је више пута говорио да у руском друштву не постоји јасно формулисан и од свих подржан систем општеприхваћених вредности“, рекао је за тај дневник извор из председничке администрације.

Текстови које смо објавили на СРБском ФБРепортеру на тему СРБин и „србијанац“ изазвали су доста реакција, како читалаца тако и оних који су своје мишљење и став пренели у писаном облику. Ово је један од јасних и разумљивих ставова и завређује да га прочитате…
Записао Никола Збиљић, srpskikulturniklub.com, 20.10. 2012.

23.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Реч Cрбиjанац подразумева житеља некадашњег Београдског пашалука. То jе непобитна чињеница, коjу су Весна Веизовић¹ и у мању руку проф. Драгољуб Збиљић², пробали да негираjу своjим писаниjама и промовишу као именицу коjа jе свеобухватна, и коjу би сви народи и народности (зар вам ово не звучи познато?) у Републици Србиjи, као и за Србе ван ње, прихватили као такву, да се уствари идентификуjу са њом. Она би по њима представљала унификациjу Србског нациома, те према речима Весниним: “Значи тај корак обједињавања свих народа под један назив, државе у којој живе, Србије , мора бити Србијански.” а за србе коjи су ван граница данашње Србиjе она вели: ”… треба да теже ка припајању својој матици…”   Лепо jе то да они “треба да теже”, али проблем jе у томе  да они то већ раде вековима! Али душебрижници их константно хоће претворити и претопити у нешто што они нису, губећи при томе своj прави и jедини идентитет СРБСКИ (или СРПСКИ по садашњем накарадном правопису).
Весна, охрабрена речима хвалоспева професора Збиљића, иде много даље него ли сам професор у своjоj лингвистичкоj анализи речи србиjанац, те нам даjе до знања да jе таj израз први употребио опет онаj моj стари “приjатељ” Вук Бандула (познатиjи као Стефановић Караџић) “…  да би означио Србе који живе у границама тадашње Србије.”  Хвала Вам што сте ми ово дали до знања, jербо потврђуjе оно о чему писах, да jе Вук, хотимично или нехотимично (нема везе), велеиздаjник Србства.
Професор Д. Збиљић, се, по његовим речима, “спотакао” на неке чланчиће Веизовићке, на ФБ Репортеру, те и он “омађиjан” њима у своме чланку “СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС” даваше куражи Веизовићки да нам подмеће “мућак” промовишући илирство, jугословенштину патриотски умотану у изразу Србиjанац.
Коjи израз она хоће да замени са “србиjанац”?  Дабоме да jе то Србин, jер опет и опет, паки и паки, ми Срби треба да се мењамо, метаморфишемо у србиjанце ради свеобухватности националних мањина у Републици Србиjи. Иви Андрићу, Мехмед Паши Соколовићу и другим неправославним Србима, ниjе био проблем да су Срби, али Весни jесте, jер да би тобоже свеобухватила оне коjи нису Срби по крви, али jесу по припадности државе у коjоj живе и делаjу. Такве сепаратистичке групациjе чиjи изроди и не певаjу химну Србиjе када представљаjу Србиjу на интернационалним такмичењима, засигурно НЕЋЕ прихватити ни ту полтронску, улизивачку компромисну “руку помирења” од стране Србаља попут Весне, чиjе jе мишљење по питању “афере Србиjанац”,  контиунитет jугословенштине, коjу су само Србљи већински прихватали, а чиjе последице сада ми Срби “кусамо”распарчани, разjедињени, огледаjући се у креациjама виртуелних нациjа попут Бошњака, Македонаца, Црногораца. Тако сада, као  некад  илирство и jугословенство, тежња Веизовићке да се зовемо СРБИJАНЦИ уместо СРБИ, те да наша националност jе СРБИJАНСКА, а не СРБСКА, би, недаj Боже да узме маха, била катаклизмички судбоносна jедино за Србе, коjи су баш због те свеобухватности, а и полтронства, среброљубља и користољубља, жртвовали своjе име, своjу веру, своjе претке.
Ово ниjе критика, критике ради, већ нешто што jе веома важно за наше националне интересе, стога, важно jе представити како све то треба да изгледа:

Наша jе земља Србиjа, наша националност Србска, тако треба да буде за Србе као и за мањине, попут шиптара, Мађара, Румуна, Хрвата и других коjи обитаваjу на териториjи Републике Србиjе. А што се тиче виртуелних нациjа горепоменутих, како ће се они звати приватно, то jе њихова приватна ствар, али ако желе путне исправе државе Србиjе, имаће за част да буду СРБСКЕ (српске) националности. 

А да би били натурализовани Срби ако то до сад нису, тj. да би примили држављанство земље Србиjе мораће (попут рецимо Аустралиjе и већине западних земаља испунити обавезне критериjуме коjе они прописуjу за своjе државе) да науче Србски jезик, културу, обичаjе, као и положити заклетву земљи Србиjи и певати Србску химну (у недостатку слуха, довољно jе да читаjу). Званични jезик Републике Србиjе jе Србски, са званичним и jединим писмом Србског jезика -Ћирилицом, чиjе изучавање jе обавезно за све ђаке основних и средњих школа, као и употреба у свим jе образовним и државним  установама на териториjи Републике Србиjе…итд.итд. Овакав приступ jе у складу са СВИМ светским стандардима коjи говоре о припадностима народа jедноj земљи.³

Краjње jе време да се манимо експеримената, полтронства и “играња пипиревке” испред мањина, да би се удварали, улизивали њима и душебрижницима из Брисела и Вашингтона или од “Бог зна где”, те станимо на здраве ноге и употребимо њихов “рецепт”, ако jе тим душебризницима  наша националност Србска спорна, те отемељиваjући нашу државу и нациjу темељима jош давно постављеним од стране нашег родоначалника Стефана Немање.

За србиjанац, у свим граматичким облицима рецимо jедном за свагда одлучно и громогласно: НЕ !

Никола Збиљић

На Томиндан, годинe 7520,  а 2012 от рождениа Господа и Спаса нашега Исуса Христа, Октобра месеца, дана 19ог

******

Весна ВЕИЗОВИЋ: О србијанској нацији – Одговор проф. Драгољубу Збиљићу [↩]
Драгољуб Збиљић: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС [↩]
Рецимо Илиjа Илић jе:

-рођен у Краљеву, Реп. Србиjа
– живи у Аустралиjи
– исказуjе жељу за АУСТРАЛИJАНСКИМ држављанством, jер жели да путуjе за Србиjу са аустралиjанским пасошем

онда он мора да:
– зна званични jезик Аустралиjе – енглески
– сажету историjу као и важне датуме и обичajе Аустралиjе
те мора да:
– полаже испит знања на горепоменуто

– даjе заклетву Аустралиjи и краљици Енглеске и Комонвелта (од скоро заклетва краљици jе необавезна)

Илиjа Илић постаjе АУСТРАЛИJАНАЦ и то му пише у пасошу као националност. Дакле НЕ држављанство, ВЕЋ НАЦИОНАЛНОСТ .

Царинска служба Хонг Конга (Кина), листаjући пасош, jедино може знати да jе Илиjа Илић АУСТРАЛИJАНАЦ, рођен у Краљеву, те само ако цариник зна где jе Краљево, он може доћи до закључка да jе Илиjа рођен у Србиjи. Докле Илиjин син, Душан, коjи путуjе са оцем, jе рођен у Сиднеjу, Аустралиjа, али НИГДЕ у пасошу му не пише да jе “по крви СРБИН” !

Аустралиjа коjа “на сва звона звони” и дичи се са своjом МУЛТИКУЛТУРОМ, брише СВЕ трагове СРБСКЕ крвне припадности Душана Илића у његовим путним документима. Он jе АУСТРАЛИJАНАЦ – и АМИН ! [↩]

*******

И на крају, преносимо део коментара који је аутор текста дао у размени мишљења са проф. Збиљићем:

Прихватаjући на вниманиjе размишљања Сербских, а и осталих списатеља, уздам се и веруjем првенствено Богу и Творцу нашему на дар расуждениjа. Уздаjући се и веровати првенствено људима, ми се неминовно суочавамо разочарењима, стога та моjа узданица у Саздатеља свега. И ако живећи животом Богоугодним, и неки од наших Светих Отаца западаше у заблуде jереси по неким питањима догмата баш због тога сувишног веровања људима, а не Богу. Класични примери су Ориген и Тертулиjан. Далеко от тога, ми овде не дискутуjемо о догматима, већ о употреби речи ‘србиjанац’, међутим наши принципи расуђивања требаjу да се идентификуjу са горепоменутим, а не сувишног веровања људима. У Бога веруjем, људима одобравам или се противим (слажем се или не слажем) ослањаjући се на моjу Богомдану силу расуждениjа. Ради тога ниjедна моjа расуђивања, коjа оживотворих писаниjем, и ако биваjу критички настроjена, НИСУ упућивана нити усмеравана против личности, већ против дела или размишљања “дискутабилног предмета”. Оградио бих се изузетком, када та личност ниjе више са нама (на. пр. Вук), али и тада то чиним ради разоткровениjа заблуда. Да, Божиjе jе да суди, те гледаjући са чисто Богословске тачке гледишта и такав начин приступања разоткривења заблуда, ниjе корисно за наше спасениjе. Но, сви смо ми људи, а не Богови.

http://www.srpskikulturniklub.com/srbijanci

 

Шокантна исповест

22 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Биљана Живковић (интервју)

Саво Ивановић о свом страдању у Алијиним логорима у Сарајеву и Зеници

 

Седмогодишња агонија зато што сам Србин!

 

   У време када су Срби бежали из  највеће босанске чаршије 1992.године, Саво Ивановић је желео да остане, због старе мајке, али  био је убеђен да нема разлога да бежи из града који је свим срцем волео. Никоме ништа није скривио, животом је показао да никога не мрзи, бивша супруга била је муслиманка, а ћерка јединица била је удата за муслимана Авду Хабибију. Међутим,  зет Хабибија је убрзо обукао ратну иниформу „зелених беретки”. Саво је био запрепашћен када је видео да његов зет слепо служи екстремистичким циљевима и да немилице убија Србе. Још више је био згрожен ћеркиним ставом да су сви Срби „четници” и да их треба уклонити.

  Једне ноћи артиљеријска граната са Враца, или можда и са неке друге стране, пала је у близини хотела „Холидеј ин” у делу града где је Саво живео. Тада је рањено неколико цивила, а солитер је био оштећен. Муслимани су проценили да је гранату сигурно „наводио” неки Србин.  У солитеру више није било ни једног Србина, осим Саве. Све су их похапсили и отерали у логоре и тамнице. За палу гранату окривили су  Саву Ивановића. У његовом стану на 16 спрату нашли су „доказ”.

  Овај седамдесет деветогодишњи Сарајлија на правди Бога робовао је скоро седам година у муслиманским затворима, логорима. Већ на почетку рата окривили су га да је огледалом наводио дејства српске војске. Узалуд је Ивановић убеђивао Алијину војску, полицију, ескстремисте. Био је крив што је у кући држао огледало. За тај „злочин”,  по хитном поступку, осуђен је на робију у трајању од 15 година. Прогласили су га за злочинца.   

  У породици нас  је било тројица браће Драгољуб, Лазар и ја.  Лазар је умро млад, остали смо Драгољуб и ја. Радио сам у „Ослобођењу” као словослагач, али сам у источној Босни основао једну штампарију, службовао и у Рогатици, обучавао, касније, млађе колеге. У пензију сам отишао 1991. У Сарајеву сам формирао породицу и добио 1958. године ћерку Татјану. Супруга ми је била муслиманка. Различитости, неразумевање утицали су да се врло брзо разведемо. Најтужније од свега је,  да се за време рата, моја рођена ћерка одрекла свог српског порекла, мене као оца, и фамилије Ивановић.

  Сећате се вашег хапшења!

   Било ми је јасно да се у БиХ спрема велико зло. Рат ме је затекао у Сарајеву. Сећам се да је, стицајем околности, пре мог хапшења, Алија Изетбеговић организовао на стадиону „Кошево” велики ратнохушкачки митинг. Био сам радознао, отишао сам на митинг да чујем шта говоре Изетбеговић и његови послушници. Било је организовано тако да је тада на десетине аутобуса пристигло из целе Босне. Сећам се и њиховог поздрава „Селам. Срби преко Дрине!” Када сам се, после митинга, вратио у стан, рекао сам мајци да треба да идемо из Сарајева, јер се Србима увелико прети.  Становали смо у близини железничке станице. Моја мајка Ивана је имала 86 година, била је лошег здравља. Нисам никако могао да је убедим да отпутујемо у Србију. Хране тада скоро да није било. Муслиманска власт је лансирала приче како су Срби блокирали све прилазе Сарајеву да би народ умирао од глади. Ширили су лажи. Морао сам да прелазим и више од пет километара да бих купио хлеб. Пролазио сам поред касарне „Маршал Тито”. Мулиманска војска је гађала касарну, провоцирали су војску ЈНА. Ухапшен сам 12. јуна 1992. године. Сећам се да су припадници Алијине солдатеске упали у наш стан. Почели су да отварају све ормаре, плакаре, из фрижидера су узимали и износили храну.  Грабили и јели! Отимали су наше драгоцености, све што им се прохтело. То јутро сам хтео да се обријем. У купатилу нисам имао дневног светла, струје није било па сам изнео огледало у кухињу, где је било дивољно светлости. Када су видели моје огледао, повикали су: „Сигнали! Овај сигнализира ћетницима!” Одмах су почели да ме малтретирају. Када су комшије чуле, упали су у стан, покушавајући да ми помогну. Убрзо су униформисани људи зграбили „доказни материјал”, а мене су ухапсили.

  Где су вас одвели?

   Привели су ме у полицијску станицу на Марин Двор. Ту су направили записник, због чега сам ухапшен и, потом, су ме спровели у Централни затвор.  Били су прави злотвори. Тукли су ме све време. Следећег дана су ме одвели у главну полицијску станицу. Чекала су ме тројица иследника. Имена нису говорили, њихова имена си биле шифре 09, 010, 011. Тукли су ме сатима.  Лице ми је било деформисано од батина. На крају сам био присиљен да потпишем оно што су написали и тражили од мене. Био сам окупан крвљу. Веома брзо ми је „суђено”!

  Једног дана су поново дошли у моју собу 52 и опет су ме одвели у неку просторију за саслушање.  Батинама су ме присиљавали да сам напишем шта сам „скривио”. Тукли су ме палицама, песницама, дршкама од секира,  ногарима од столица. Тражили су да пишем све оно што су ми диктирали. Дрхтавим рукама сам морао све до речи да испишем. Нису се освртали ни на чињеницу да је папир био покапан мојом крвљу. Тражили су да им још допишем и „оно што они не знају”. Тако су ме мучили три дана четворица њих. Неколико пута сам губио свест.  Потом ме је позвао истражни судија,  да се „увери” шта је истина од онога што сам морао да напишем. Рекао сам му да знам да је он лично наредио да ме муче и да сам, пролазивши кроз тортуру,  морао све то да напишем да бих сачувао живу главу. Скинуо сам кошуљу и показао му изубијано тело. Видео је и моје модро лице. Тај истражни судија  је касније постао министар правосуђа у Влади Федерације БиХ. У Централном затвору сам био све до 1995. године. Са мном у соби био је један Шиптар који је осуђен на смрт због убиства сина. У ћелији сам био са муслиманима и Шиптарем. Било нас је дванаесторица. Добијали смо килограм пиринџа на води и по сто грама хлеба. Срби су били на горњем спрату, а ја сам стигао у затвор пре него што је био формиран такозвани војни суд, па ме је цивилни суд „осудио”.  На самом суђењу све сам порекао и рекао да сам био присиљен да напишем све те лажи, јер су ме батинали и претили да ће ме убити.  Међутим, судија Даут Бибић није хтео о томе да разговара. Никада толико лажи нисам прочитао на једном папиру!

 

 Преносимо део апсурде пресуде, уз напомену да је на хиљаде сличних судских докумената тих месеци било написано против Срба.

 

 

Виши суд у Сарајеву

Број:К-112/92

16. јуна.1992.

У ИМЕ НАРОДА!

 

 

 

  Виши суд у Сарајеву у вијећу састављеном од судије Даута Бибића, предсједника вијећа, те судија поротника: Меха Хаџихасановића,  Сима Јарића  и Есада Церића, као чланова вијећа, уз судјеловање записничара Мила Поповића у кривичном предмету против Сава Ивановића због кривичног дијела из члана 142. Став 1. КЗ-а СФРЈ преузетог Уредбом Предсједништва БиХ са законском снагом као Републички закон за вријеме непосрдене ратне опасности или за вријеме ратног стања бр.-1182/92 ос 2. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог закона ријешавајући по оптужници ВЈТ-а Сарајево број КТ-260-92 од 20. августа 1992. године након одржаног главног и јавног претреса у присутности оптуженог и његовог браниоца по службеној дужности Амира Салихагића, адвоката из Сарајева, те Мирослава Марковића замјеника ВЈТ-а, донио је дана 17. септембра 1992. и јавно објавио:

 

 

ПРЕСУДУ

 

   Оптужени Саво Ивановић, син Видака и мајке Иване рођене Бановић, рођен 25. јануара 1933. године у Србобрану, стално настањен у Сарајеву. ул. Бориса Кидрча бр. 3, Црногорац, држављанин Републике БиХ, пензионер, разведен, до сада неосуђиван, налази се у притвору у Окружном затвору Сарајево, од 12. јуна 1992.

 

КРИВ ЈЕ

  Што је у дане 8. и 11. јуна 1992. из свог стана употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица Српске демократске странке БиХ, који су се налазили испод утврђења на Врацама, чиме је, по претходно договореним знацима са припадницима Српске демократске странке, вршио коректуру артиљеријске ватре, која је са описаних положаја отварана по дијелу града Сарајева, званом Велешићи, којом приликом је дана 8. јуна. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више цивилних лица. Дакле, другоме је умишљено помагао, да кршећи правила међународног права, за вријеме оружаног сукоба, изврши напад на цивилно становништво у насељу, који је имао за последицу смрт и тешке тјелесне повреде људи, чиме је починио кривично дијело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СФРЈ, преузетог Уредбом Предсједништва Републике БиХ са законском снагом као републички закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања број Пр-1182/92 од 02. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог Закона, па га суд на основу истог законског прописа:

 

ОСУЂУЈЕ

 

  На казну затвора у трајању од 15 година. На основу члана 50. КЗ-а СФРЈ у изречену казну оптуженом се урачунава и вријеме проведено у притвору од 12. јуна 1992. године, па надаље. На основу члана 98. Став 1. ЗКП-а оптужени је дужан да суду на име паушала плати износ од 1.000, 00 динара у року од 15 дана рачунајући од дана правоснажности пресуде под пријетњом извршења.

 

  Тако је гласила несрећна пресуда Алијиног правосуђа против невиног Симе Ивановића. Ивановић је морао на робију, као да никада ниједан муслиман није видео, нити употребљавао огледало.

  У редовима који следе је и текст судског „образложења”.

  „Оптужницом КТ-260/92 од 20. августа. 1992. године Више јавно тужилштво у Сарајеву оптужило је Саву Ивановића да је на начин, мјесто и вријеме како је то наведено у оптужници починио кривично дјело злочина против цивилног станивништва из члана 142. Ств 1. КЗ СФРЈ презетог Уредбом Предсједништва Републике Босне и Херцеговине са законском снагом као републички Закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања/ убудуће КЗ СФРЈ у вези са Уредбом/, тако што је употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица СДС, којом приликом је 8. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више лица.

  У својој одбрани оптужни пориче извршење радњи дјела које му се стављају на терет тврдећи да је све то дао под пријетњом напада на живот од стране радника ЦСБ… Код истражног судије је, такође, признао све радње, јер се бојао, те да је изјаву дао под присилом. Признаје да се из његовог стана добро види простор према Врацама, као и према Велешићима и да из свог стана, такође, види укопану артиљерију испод спомен парка на Врацама. Половином маја у потрази за храном прешао је преко моста „Братство-јединство” на Грбавицу, па је поред меснице браће Мајмуновић дошао у супермаркет „Мис” где су му пришла два непозната човјека и за једног је сазнао да је Мајмуновић предсједник српске општине Ново Сарајево. Након краћег разговора овај други човјек је затражио од њега сарадњу у виду давања одређених сигнала, а након тога што им је рекао гдје станује и у ком правцу је поглед из стана. Затражили су од њега да артиљеријским гнијездима на Врацама даје сигнале у виду коректуре артиљеријске ватре и то огледалом. Тако је требало да се укључи са два дужа свјетлосна сигнала према Врацама и с обзиром да из свог стана добро види новопробијени пут изнад хотела ЗГП-а у Велешићима који треба да се гранатира, па за подбачај за око 100 метара да да један кратки сигнал, а за пребачај два кратка сигнала, а ако иде превише десно да даје четири кратка сигнала. Све ово да даје према низу три велике куће на Врацама. Признаје да је први пут давао сигнале око 17 сати 8. јуна, а други пут, 11. јуна између 10 и 11 сати и тада је примјетио  да је пут погођен и да је веза прекинута.  И 12. јуна дао је два дужа свјетлосна сигнала за укључивање у сигнализацију. За кратко је из кухиње отишао у другу собу и тада су дошли радници ОСБ, извршили претрес и у кухињи нашли огледало, потом је приведен у станицу милиције. Тврди да нема везе ни с једним погинулим или рањеним грађанином…

 

 

Цитирамо, даље наставак,  пресуде, и  редове написане „скројене” изјаве „признања”,  под претњом смрћу, коју је Саво морао да потпише!

  „Употребом огледала давао је паравојним јединицама СДС свјетлосне сигнале за њихову артиљерију и тиме овима  омогућио подађање гранатама жељених циљева, док је код трећег случаја давања сигнала, откривен.  Оптужени  је све признаје а суд је ту одбрану оптуженог прихватио као тачну и искрену да је при првом сусрету са двојицом, до тада њему непознатих лица на Грбавици на њихов захтјев да помогне у коректури артиљеријске ватре давањем свјетлосних сигнала на начин како су му то саопштили одмах прихватио тај захтјев. Дакле, потпуно свјесно прихвата извршење такве радње и каснијим поступцима јасно  је показао своје хтење у изврењу припремљеног плана. На тај начин оптужени је очигледно са умишљајем помогао за вријеме рата извршиоцима наређења од стране агресорских снага да при отварању артиљеријске ватре по цивилним циљевима и цивилном становништву и насељима, ариљеријски погодци буду прецизнији. …Увидом у извјештај Завода за здравствену заштиту Босне и Херцеговине приликом артиљеријског бомбардовања Сарајева 8. јуна 1992. погинуло је 15 лица, а 145 је повријеђено,  док је 11.  јуна деветоро погинуло, 100 је повријеђено. Истина, не може се оспорити, али ни поуздано утврдити колико је у те дане и на простору Велешића, у насељима поред наведеног пута за које је оптужени давао коректуру артиљеријској ватри било погинулих или тешко повријеђених, па је због тога суд из описа радње  испустио податке о броју погинулих и повријеђених цивила како је то у оптужниоци наведено. Овим се уопште не доводи у питање  опстајање правне квалификације кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. Став 1. КЗ СФРЈ у вези са Уредбом, јер је артиљеријска ватра отварана на простору којим погађа цивилно становништво, па су се тиме остварили сви елементи наведеног кривичног дјела извршеног помагањем. За ово дјело суд је оптуженог прогласио кривим и изрекао му казну затвора у трајању од 15 година, сматрајући да изречена казна одговара тежини дјела и степену кривичне одговорности оптуженог.  Приликом одмјеравања казне суд је оптуженом као отежавајуће узео показану упорност при извршењу дјела, док му за олакшавајућу околност није узео ништа. Јер овакве радње изврашавају најчешће лица оптуженикове старосне доби, а породично стање је такво да нема елемената да се то узме у олакшавајућу околност, самом чињеницом што у стану живи с мајком.

 У изречену казну  суд је оптуженом урачунао и вријеме које проводи у притвору, а будући да оптужени има пензију, по оцијени суда у могућности је да плати трошкове паушала у наведеном износу.

 У потпису овог срамног, намештеног и апсурдног судског документа стоји име Даута Бибића, председника Већа.

 

 Како сте поднели ову пресуду?

  Нисам веровао да се то мени дешава. Био сам у шоку. Чак су ми рекли да сам срећно прошао, јер су ме могли осудити на смрт. Нико од фамилије, породице није знао где сам, и да ли сам уопште жив. У затвору су ме мучки тукли сваки дан, без обзира што сам упорно говорио на нисам никоме сигнализирао, и да сам поштен човек. Знате, сада кад боље размислим са колико мржње су ме  Алијини „полицајци” пребијали, набеђивали, иако ни сами нису веровали у моју кривицу, коју су сами написали, жао ми је што нисам макар нешто скривио. Онда бих знао због чега робијам! Ја сам човек који није способан ни за какво зло! А мој „злочин навођења” је било што сам Србин.

   После пресуде затворили су ме са Србима. У ћелији сам био са Страхињом Живаком из Коњица,  др Војом Чангаловићем, браћом Шибалије. Провео сам четири године у Централном затвору у Сарајеву. Свакодневно сам виђао на стотине заточених Срба.  Ноћима сам слушао крике, запомагање мушкараца и жена. Чули су и они моје јаукање. Ухапшен сам са 86, а изашао са 44 килограма.

  Робијали сте, потом, три године у зеничкој казниони!

  По Дејтонском споразуму, постојала је обавеза да се сви заробљени ослободе, али муслимани се те обавезе нису придржавали. Уместо на слободу одвели су ме у зенички затвор. Мој брат Драгољуб, академски сликар, обраћао се тих година Бутросу Галију, Елизабет Рен, Карлу Билту, предесднику Слободану Милошевићу, организацији Emnesti internacional у Лондону, Министарству правосуђа Србије, али све је било узалуд. Писао им је да невин човек трули у затвору због муслиманксе мржње, а не због било каквог злочина! Једино га је одговора удостојио Бутрос Гали, уз обећање да ће мој случај испитати. Драгољуб се обраћао и Комисији за размену РС на Грбавици. Лично је неколико пута разговарао са председником Комисије Булајићем. Крајем 1992. године  Булајић је рекао да ће бити веома тешко да се изборе за моју слободу. Неки млађи човек из исте Комисије је, пак, рекао да се све може завршити са 10 хиљада немачких марака.  Мајку су ми, док сам тамновао, данима малтретирали. Једног дана су упали у њен стан, иако је имала 86 година тукли су је, ударали ушицама секире по глави,  јер је „четничка мајка”. Тешко повређена била је смештена у болницу у Кошево, одакле ју је Драгољуб одвезао за Београд, где је од задобијених повреда мајка брзо умрла.

 То тада нисам знао. Тек много касније о свему ме је известио Црвени крст. Нисам се више надао да ћу жив дочекати слободу. Посустајао сам, здравље ми је било угрожено.

 Септембра 1995. дошли су са две „марице” по мене и још неке криминалце и једног Србина из источне Босне. Пребацили су нас у затвор у Зеницу. Имао сам  лисице  на рукама као окорели зликовац. Водили су нас преко Игмана, јер нису могли да прођу кроз Вогошћу. Војници које смо сусретали говорили су помало српски и били су из Легије странаца. Пропустили су нас. У зеничком затвору провео сам месец дана у карантину. У Зеници ме нису сваког дана малтретирали, можда само по  Алијин неки екстремиста. Било је на стотине затвореника. Било је много муслимана из Цазинске крајине који су ратовали за Фикрета Абдића. Они су све нас Србе добро прихватили. Међутим, убацивани су муслимански криминалци који су се иживљавали и на цазинским муслиманима и над нама Србима. Али, срећом, мучења, претње, шамарања, постајала су, касније, све ређа. Био је са мном и Енко Муслић који је ракетирао сателитску антену у Бихаћу и стан генерала Дудаковића. Био је ту и Есад Човић, бивши полицајац, који сада ради на прогону робијаша који су терорисали муслимане из Цазинске крајине. Сећам се неког младог Сеида, који је убијао ратне заробљенике. Неки од муслиманских екстремистичких злотвора били су спремни и да убију. Боље да кажем, у заничком затвору било је, релативно често, убијања.

  Ипак, кажете да Вас је затворски васпитач редовно позивао на разговор због „преваспитавања”.

  Личио је на муџахедина. Сваки пут сам му говорио да не покушава са преваспитавањем да сам Србин и да никада нећу признати Алијину државу. У Зеници сам робовао пуне три године. Знали су да невин робијам, често су ме прогањали, исмејавали. У међувремену чуо сам да ми је мајка умрла. Брат је годинама покушавао да ме извуче из Алијиног казамата. Мом брату су тражили велики новац да би ме пустили у размену, а изговор је био да муслиманске власти треба потплатити. Мито су тражили и неки Срби! Имена им нећу помињати, нека им је Богом просто. Брат и ја смо били шокирани.

  Након извесног времена један од васпитача Вам је саветовао да напишете молбу да пређете на издржавање казне у Српско Сарајево!

  Написао сам да тражим да ме пребаце у Републику Српску на издражавање казне. Сутрадан су рекли, Н. Пашалићу, Милану Ковачевићу и мени да се спремимо за пребацивање у Српско Сарајево. Када смо стигли у Српско Сарајево, управник затвора на Кули није био тог дана на послу. Нису знали ко и како ће нас службено прихватити. Дошао је неки васпитач који ме је познавао још из сарајевског Централног затвора у време када сам боравио у самици. Сместили су нас у велику просторију и понудили нас воћем. Осетио сам огромно олакшање. Више није било оног потмулог страха и неизвесности шта ће бити сутра! Сећам се био је јануар, падао је снег. Нису нас закључавали, сви смо били смештени засебно у једнокреветним собама. Не памтим да сам био тако срећан. Спремили су нам богату вечеру, сланину, јаја, свињетину, сушено месо, храну коју годинама нисам окусио. Био сам коначно са својим народом!

  Како сте ослобођени?

  Био сам  у затвору још шест месеци, све док из Федерације БиХ није дошло решење, да нас пуштају на условну слободу. Укупно сам био у затвору седам година, шест месеци и седам дана. Моји најтежи дани били су у првих три месеца све док није завршено суђење. Не знам како сам остао жив.

  Како сте стигли у Србију?

  Стицајем околности Драгољуб је био на неком скупу у пролеће 1999.  који су органозовали радикали у Београду. Брат је тада јавно питао челне људе Српске радикалне странке, међу њима и Александра Вучића, да ли СРС помаже Србима који недужни  труле  у БиХ  на робији. Вучић је, по братовљевој причи, помогао да ме коначно осободе.  Из затвора у Српском Сарајеву изашао сам 18. јуна 1999. Сео сам у аутобус и одмах кренуо код Драгољуба који се већ 1990. године преселио у српску престоницу.

Данас живим у близини Београда. Посећујем брата и његову фамијују, виђам се са пријатељима. Покушавам после агоније која је трајала више од седам година да наставим, колико толико, нормално да живим.   

 

Разговарала Биљана Живковић

 

 

 

Прошле недеље на Генералној скупштини УН разматран је извештај председника МТБЈ Теодора Мерона о делатности тог трибунала у 2012. години.¹ У целини, извештај обилује информацијама које не одговарају стварности. Тако, на пример, председник МТБЈ тврди да је трибунал створио правни систем који не само да обезбеђује оперативно спровођење судских процеса, него и успоставља више стандарде заштите права оптужених.² То једноставно није истина. Толики је раскорак између изговореног и стварног стања ствари, да то захтева и коришћење теже речи – то је лаж. Узмимо на пример процес против Војислава Шешеља. У том поступку оптужени практично већ десет година очекује одлуку суда у првој инстанци и лишен је могућности права на одбрану не само у главном предмету, него и у паралелним!³ Генералу Ратку Младићу одузето је право да се његов предмет разматра пред независним и непристрасним судом – њему суди особа која је директно заинтересована за безусловну осуду оптуженог. Радовану Караџићу није одобрено време за оповргавање “чињеница”, које су утврђене у другим процесима као истините. При том, тужилаштво ништа није доказало – оно је једноставно узело ове изјаве из других процеса, а одбрани не да времена да их оповргне: тако добијамо дупло насиље над начелом претпоставке невиности.

22.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев

На жалост, само осам држава је иступило да дискутује о овом извештају: Индија, САД, Канада, Норвешка, Танзанија, Руанда, Србија и Русија. Представник Руске Федерације И. Панин подвукао је неопходност што бржег престанка рада трибунала и потпуне предаје његових предмета Међународном резидуалном механизму. На званичном сајту МТБЈ, наступ руског представника је на такав начин осакаћен, да није остала ни једна критичка примедба.⁴ Испало је да је трибунал представио Русију као највећег пријатеља трибунала, који га хвали због његовог “доприноса међународном правосуђу”. И још више, на сајту је изврнута позиција Русије о престанку рада трибунала. На сајту је речено како је руски представник захвалио трибуналу на труду за благовремени завршетак свих започетих предмета. Међутим, у стварности је представник Русије подвргао критици рад МТБЈ због непоштовања графикона предмета, и затражио да сва суђења буду завршена до краја 2013. године. А 15. октобра, приликом наступа на Генералној Скупштини УН, Теодор Мерон је још једном изјавио да МТБЈ завршава разматрање апелација крајем 2014. године, или што је још горе, тада ће бити завршено разматрање већине апелација, а не свих, како је прописано резолуцијом СБ УН! Трибунал крши норме важећих међународних уговора, баш их брига за некакве резолуције!

У вези са предстојећом двадесетогодишњицом трибунала, Теодор Мерон је уделио пуно похвалних речи његовом доприносу “развоју” међународног права. У вези са тим, Мерон је посебну пажњу уделио, на пример, таквом “доприносу развоју међународног права”, попут формулисања нових видова међународних злочина, између осталих сексуалног мучења као форме мучења или форме геноцида. Међутим, те новотарије могу бити назване само насиљем над међународним правом, јер оне представљају мењање постојећег права од стране субјекта, који на то нема никакво право. Суд је орган који спроводи, а не који ствара законе. У списак дејстава која представљају насиље против међународног права од стране МТБЈ, можемо додати и друге ”новотарије”: – укидање потребе да се успостави посебна намера да би се осудио појединац за геноцид; – уклањање разлика између присилног премештања и депортације; – укидање имунитета шефовима држава у погледу кривичне надлежности и још много, много другога.

Теодор Мерон је доста пажње посветио и свом личном доприносу у кршењу норми обичајног међународног права, по питању “имунитета шефова држава и влада.” Он је утврдио да је пракса објављивања налога за хапшење МТБЈ за актуелним председницима, касније била потврђена од стране Међународног суда ОУН у предмету “Налог за хапшење”. Јасно је да је позивање на главни судски орган ОУН веома важно за МТБЈ, како би доказали легитимност своје делатности. Међутим, МС ОУН у стварности није донео никакву такву потврду! МТБЈ поново изврће чињенице! У предмету “Налог за хапшење” МС ОУН, не говори се о шефовима држава, већ о министрима иностраних послова и не о МТБЈ, него о међународним судовима који су “овладали одговарајућом јурисдикцијом”. А као што је познато, МТБЈ нема јурисдикцију над Србијом! Он је себи једноставно присвојио ту јурисдикцију! Као што видимо, на делу је двострука превара, а прошла је незапажено! Ни једна држава није противуречила Мерону! Међутим, ако се разматра делатност МТБЈ не по развијању него по кршењу важећег међународног права, онда је ту његов допринос уистину велики. Јер тај полуфабрикат који је МТБЈ заложио у предмету кршења норми међународног права по питању имунитета шефова држава, преузет је и развијен од стране свих каснијих међународних судова, као што је специјални суд за Сијера Леоне⁵ и Међународни кривични суд⁶, који је издавао масовне налоге за хапшење шефова држава.

И тако, још једном је руководство МТБЈ представило извештај који обилује лажима, али који није изазвао никакву реакцију од стране држава. Нико осим Русије није подржао Србију, која је већ скоро двадесет година подвргнута насиљу од стране међународног права. И то је схватљиво, јер звоно међународног правосуђа звони све јаче и све више претећи. Чланови међународне јавности су заћутали у нади да ће се сутра створити међународни трибунал не за њих, него за суседа. Штета, јер је добро познато да звона увек звоне за тебе!

 

1 Види «Деветнаести годишњи извештај Међународног трибунала за судска гоњења лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на территорији бивше Југославије од 1991 године», // Документ ООН: A/67/214–S/2012/592 од 1 августа 2012 г.

2 Са говором Т.Мерона можете се упознати на званичом сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/x/file /Press/Statements%20and%20Speeches/President/121015_pdt_meron_un_ga_en.pdf

3 Види апелацију В.Шешеља по отказу прихватања његових захтева о ревизији пресуде о неуважавању суда.

4 Види објаву на официјелном сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/sid/11114.

5 Налог за хапшење председника Либерије.

6 Налог за хапшење шефова држава Судана, Либије и Кот-д’Ивуара.