Мислим да је превисока цена овог глобалног проналаска. Овај концерн нас црпи, и ако не будемо опрезни, убрзо нећемо знати шта је у Фејсбук складиштима о нама сачувано, истиче Саша Адамек, немачки новинар, филмски продуцент и аутор књиге „Фејсбук клопка“ у ексклузивном интервјуу за Геополитику.

21.10.2012. извор: ФБ Вања Вученовић, srpskaanalitika.com

Друштвена мрежа Фејсбук постала је предмет без кога многи становници планете не могу замислити дан. Замисао пројектаната да Фејсбук буде место за упознавање и дружење давно је превазиђена, а сам Фејсбук је прерастао у најмоћнији светски медиј. Уколико је све у почетку деловало идилично и сензационално, у међувремену су поједини стручњаци, а и сами корисници ове мреже, схватили да Фејсбук има много лоших страна: лажно представљање профила, деловање на отуђење људи, све више асоцијалних случајева, ширење клевета и увреда, а што је најважније, подаци који се остављају могу бити злоупотребљени. Колико је доступност података узела маха, најбоље показује случај масовних убица, као у случају Андреаса Брејвика. Неретко се сви ми питамо шта се крије иза идеје Фејсбука. Где одлазе подаци корисника? Ко и у чије име зарађује толики новац? Тим поводом се Геополитика обратила Саши Адамеку, немачком новинару, филмском продуценту више документарних филмова, између осталих и „НАТО рат против Србије“, аутору неколико књига, од којих је посебно једна заинтригирала Немачку и ширу Европу: „Фејсбук клопка – како друштвена мрежа продаје наш живот“.

Фејсбук је најпознатија друштвена мрежа која послује од 2004, а тренутно има скоро милијарду активних корисника. Ваша књига о овом медијском гиганту је критички настројена и доноси низ изненађујућих чињеница. Зар не сматрате да је добро да се пронађу заборављени чланови породице и пријатељи по читавом свету, да се стекну нова пријатељства, размене мишљења? Како Фејсбук продаје наш живот?

Најатрактивнија страна Фејсбука јесте да можемо широм света да пронађемо своје пријатеље и породицу, под претпоставком да су и они регистровани у мрежи. Мислим да је превисока цена овог глобалног проналаска. Овај концерн нас црпи, и ако не будемо опрезни, убзо нећемо знати шта је у све у Фејсбук складиштим о нама сачувано. Срећом, још увек се можемо дохватити телефона и тако назвати пријатеље, а постоји интернет претраживач и електронска пошта. Продаја живота звучи можда негативно, али је то тако. Фејсбук нас анимира у мрежу, па чак води до аналогног живота, да наше навике дигитално документујемо. Наравно да се радујем када ме пријатељи позову у позориште; међутим, притиснем ли дугме „прихватити“, моја интересна зона је већ сачувана, исто као и код Лике – Буттон. Све што у мрежу унесемо, то Фејсбук користи за скенирање наше личности. Све што више боравим на мрежи, толико дуже може Фејсбук да прода огласе за рекламу. Корисници сваког месеца отпремају око 3 милијарде слика и 10 милиона видео записа. Сваки корисник доноси предузећу процењену вредност на око четрнаест долара, док је годишња зарада на рекламе за 2011. била 4 милијарде, а за текућу годину предвиђа се 5,7 милијарди долара. Сматрам да забава престаје у потпуности када лично у свом окружењу постанем рекламна икона, и то сваким покретом.

Оснивач мреже је млади предузетник и милијардер Марк Цукерберг. Шта се истраживали о њему? Јел он заиста сам у овом великом послу?

Велики наступ углавном има Марку Цукерберг. Изгледа да он сем ентузијазма за технологију не поседује друштвене визије. За то је задужен Петер Тиел, менаџер хеџ фондова и први Фејсбук инвеститор, који има јасну политичку идеологију. Он себе означава као либерала, жели да ограничи улогу државе и противи се плаћању пореза. Он је такође футутролог: донирао је новац за Институт за проучавање вештачке интелигенције и такође један за превазилажење старења. Он је негирао проблеме као што су социјалне неправде или глобално загревање, и чувар је јединствене идеје о стварању надљудске техничке интелигенције на транснационалној скали, као једини одговор на наше проблеме. Такође презире мултикултурализам и сарађује са америчким архи-конзервативним мрзитељима Барака Обаме. Његово присуство у петочланом одбору Фејсбука не уклапа се баш у либерално-демократски имиџ овог концерна. Не делује сасвим уверљиво прича да је неки студент идејни творац оваквог једног медијског бума.

Које су утицајне групе срећне због постојања Фејсбука?

ЦИА је основала сопствену капиталистичку предузетничку фирму под називом Ин-Q-Тел да врши утицај на технолошки развој интернета. Ин-Q-Тел је заузврат подржао компанију Висибле Тецхнологиес, која активно слуша стотине садржаја веб сајтова у име робе широке потрошње, али и у име ЦИА. Тајна служба жели да зна какве поруке широм света стотине милиона људи остављају на Фејсбуку или Твитеру. Овако нешто се раније радило само у диктатурама. Још 1998. године се појавила вест да се планира оснивање центра за прикупљање информација о грађанима у Америци, али је све то убрзо демантовано. Затим се на америчким универзитетима формирало неколико интерних друштвених мрежа, као нека врста пробног балона, да би, ускоро, појекат Фејсбук преузеле водеће тајне службе са тимом од двеста врхунских ИТ стручњака. Постоји занимљива изјава Мајкла Хајдена, бившег директора ЦИА и НСА (Државне безбедносне агенције) о друштвеним мрежама: „Тајне информације нису све у нашој професији, и утолико је забавније да решавамо проблеме уз помоћ информација које су људи били толико глупи да поставе на мрежи“.

Удружења за заштиту података су неколико пута до сада подигла свој глас против Фејсбука, оптужујући да се постављене информације злоупотребљавају и пажљиво сортитају; затим, ту су и повреда приватности, крађа података и шпијунажа. Има ли основа за сумњу?

Нажалост, да. Студент из Аустрије једном приликом искористио своје законско право да потражи од Фејсбука све податке који су сачувани код њих. Он је добио диск са 1200 страница одштампаног папира. Нашао је чак и већ дуже избрисане особе, као и интимне садржаје од Фејсбук комуникационих информација, годинама старе, тако да ништа није било избрисано. Фејсбук је поодавно дозволио техничке пропусте, па су корисници своју и-мејл лозинку преносили на Фејсбук, а потом је Фејсбук могао тражити своје адресаре за евентуалне Фејсбук контакте. Тај пренос се догодио – другачије него што је Фејсбук обећао – не у потпуности заштићен. Најгоре је што Фејсбук ни не покушава да се супротстави похлепи тајних служби да не злоупотребљавају мрежу, него са њима активно сарађује.

Да ли су људи у данашње време постали модерни идиоти и робови када свој приватни живот износе свима на увид? Не знам скоро никога да има интернет а да није корисник Фејсбука. Зашто је толико фасцинантно бити присутан на Фејсбуку?

Знам врло добро људе којима је због сталне принуде да стално буду присутни на Фејсбуку досадно, или су преоптерећени – као што је случај са мном. Ми смо склони да се на Фејсбуку осећамо као уметници и писци, ми смо заједнички забављачи. Питање је само ко има воље и времена да чита све што се поставља на мрежи. Било је покушаја у Швајцарској да се тридесет дана издржи без Фејсбука. Учесници су саопштили да је изгледало као да им је неко отео слободу. Дошло се до закључка да углавном радозналост и жеља људе увуку у мрежу.

Да ли би у исти кош требало трпати интернет и Фејсбук?

Ова два појма би требало раздвојити. Интернет је велик и разноврстан, демократски и шарен, а претња му стиже од једне мреже која жели да нашу комуникацију, интересе и потребе привуче на своју страну.

Има ли Фејсбук уопште својих позитивних страна? Шта је са позивима преко ове мреже за протесте против насилних режима, разним друштвеним акцијама, проналажењима криминалаца, апелима који могу бити од великог значаја за читаво становништво једне земље? Живи се брзо, нема се напретек времена за организацију. Зашто људи онда не би користили краћи пут за добијање информација?

Било би погубно ако би Фејсбук успео да буде прозор у интернет. Наравно да се људи преко интернета могу мобилисати за друштвене покрете. Шта значи да се стави све на једну карту, сви су блогери у арапском свету осетили. Узмимо пример Туниса, где је стари режим месецима црпио податке са својих корисничких рачуна. Тек неколико месеци касније, након што су се представници опозиције побунили, реаговао је Фејсбук и признао је безбедносне пропусте.

У 2006. години појављује се нова друштвена мрежа, Твитер, на коме, пре свега, познате личности остављају своје коментаре. Где је разлика у овим мрежама? Да ли је Твитер независан?

Твитер је компанија која је слична Фејсбуку у погледу спровођења идеја разних инвеститора. Међутим, Твитер у финансијском аспекту не стоји тако добро као Фејсбук, зато што не може директно са Лике-Буттон подацима да испита наше потошачке интересе, а и рекламе се не укључују. Требало би се понадати да ће Твитер одустати од велике продаје података својих чланова и уместо тога успоставити систем финансирања у коме би се инвеститори укључили, као многе глобалне медијске компаније које користе Твитер као канал.

Каква ће бити будућност интернета и Фејсбука?

Новинар сам а не пророк, али се надам да ће се Фејсбук једног дана придржавати закона о приватности конзумената, а да ће људи научити да плуралистички интернет има предности. Интернет не би требало да буде власништво неколико транснационалних концерна, који онда одређују правила.

Неко ко буде прочитао овај интервју пожелеће, можда, да не буде више корисник Фејсбука. Ипак, на тај корак се људи не одлуче олако, нарочито после дуго година проведених на овој друштвеној мрежи… Можете ли тим особама дати који  савет?

То не иде тако брзо. Ако неко тражи алтернативу, нека прво направи и среди своју интернет страницу. Приступачност за критику и њен брз одговор су једно од понуђених решења. Тада ће купцима бити свеједно да ли ће фирму посетити преко Фејсбука или преко сопствене интернет странице. Коначно, ова дилема најбоље описује какав монопол може настати када цео свет полаже наду на један информациони канал.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

(извор: Геополитика, број 56, октобар 2012.)

 

Још један догађај који није морао да се забележи, сви ће га памтити, на свој начин. Закони који су иначе добри зашто се не примењују? Спорт је изгледа у  улози таоца неких група навијача који овакве догађаје користе за ко зна шта… Данас је „Морача“ прокључала пре почетка дуела петог кола АБА лиге између Будућности и Партизана.

21.10.2012. Спортски журнал

На крају загревања, навијачи црногорске екипе, смештени иза једног од кошева, улетели су на паркет са намером да се обрачунају са присталицама црно–белих који су били смештени на супротном делу трибина.

ФОТО: http://www.vijesti.me

Полетеле су столице, бакље и шипке, чули су се топовски удари, а на срећу брзо је интервенисала полиција, потиснувши домаће навијаче чиме су спречене, можда и трагичне последице.

Ипак, слика је била језива, а занимљиво је да кошаркаши Партизана нису у том тренутку напустили паркет већ десетак минута касније када су органи реда почели да празне део трибине где су биле смештене гостујуће присталице.

Полиција се није зауставила на томе, већ је почела и Варваре да тера из хале. Они су се у стампеду ка излазу сукобили са органима реда и бацили неколико бакљи. У том тренутку су и домаћи играчи напустили паркет.

Како преносе “Вијести”, лакше повреде је задобило шест навијача и три полицајаца, којима је помоћ указана у Ургентном центру Клиничког центра Црне Горе.

Нереди су били настављени и ван „Мораче“, где су поломљена стакла на полицијском и на још неколико возила на оближњем паркингу.

Упркос хаосу који завладао, делегат је одлучио да се меч, ипак, одржи.

 

 

Србији постављен много тежи захтев него Македонији, каже председник Томислав Николић. Неће бити нове Југославије. Ни Тадић, ни Ђилас нису добри

21.10.2012. Вечерње новости, Танјуг

Председник Србије Томислав Николић изјавио је у недељу да је Србији препрека на европском путу то што неће да прихвати да јој се одузме део територије, а Македонији што одбија да прихвати да се одрекне имена, грба и заставе.

„Знам да Македонија, докле год има тај назив, грб и заставу и докле год они буду проблем Грчкој, неће моћи да буде чланица Европске уније… Као што ви, чини ми се, без угрожености територије, само са угроженошћу поноса, одбијате да прихватите оно што вам намећу, тако и ми одбијамо да прихватимо одузимање територије, што је мого тежи захтев“, рекао је Николић у интервјуу македонској Телевизији Сител.

Николић је додао да у свим разговорима са званичницима ЕУ отворено каже да је немогуће да се у наредних 100 година у Србији роди онај који би прихватио независност Косова и Метохије.

НЕМА НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Председник Србије је одбацио могућност да у будућности земље бивше Југославије поново буду у неком облику заједништва, истакавши да и евентуалну такву своју жељу не може да намеће другима, када мисле да ће боље да напредују сами.
„Ми смо се разишли када није требало, наравно да бисмо једноставније и лакше ушли у ЕУ да смо остали заједно, не би имали ове проблеме“, рекао је Николић.

Према његовим речима, ако неко из Европе буде рекао „да то није проблем за улазак Србије у ЕУ, да све друго Србија треба да уради, а да ће то питање доћи на крају, он не може да се понаша као неко ко не види да у ствари помаже да се призна независно Косово“.

„Не могу да кажем да ћемо брзо бити у Европској унији, могу да кажем да се надам, али ја ћу пре да се склоним него да омогућим да у Унију уђемо без Косова. Онај ко у мени буде тражио савезника за то, наићи ће на затоврена врата“, рекао је Николић.

Председник Николић поручио је Македонцима да Србија има разумевања за проблем њихове државе, али и указао да је та земља признала независност српске покрајине.

„Ми вас познајемо као Македонију, а не као бившу југословенску републику, што свет захтева и што је и Македонија морала да прихвати да би наставила да живи и да се бори. Гледајте да испуните све услове. Знам да нећете испунити услов који би понизио Македонију и ја то ценим, али гледајте да понекад своје политичаре наведете на то да поштују став Србије да без Косова и Метохије неће у ЕУ“, рекао је Николић.

Он сматра да Македонија има сличан проблем као Србија и да ће се, уколико буде упорно инсистирала на томе да оно што је њено буде њено, наћи на лошој листи.

Одговарајући на питање о проблему који Македонија има због непрестаних и вишедеценијских захтева Албанаца за експанзијом, Николић је рекао да могу македонски политичари да набију главу у песак, али да ће имати српски проблем за 20 година, јер време не ради за државу, већ ради за сепаратисте.

„Када једном остваре права у оквиру територије Србије, позиваће се на та права у свим другим државама. Како да кажете да имају право на своју државу на Косову, а немају у Македонији, како да кажете да имају право на државу на територији Косова, а немају право на аутономију у Грчкој или у Црној Гори“, рекао је Николић.

Он је додао да су српски политичари добили уверавања да се никада неће дозволити да се споје Косово и Албанија, али да је то била лаж и у прилог томе навео да је Косово већ добило позивни поштански знак, да се граде и аутопут и пруга који ће повезати Приштину са Драчом.

„Прави се албанска држава на територији Балканског полуострва која још 30 година неће бити уређена као Македонија и Србија и за тих 30 година свашта ће да се десити“, додао је Николић.

Председник Србије је рекао и да је први политичар који је учинио нешто за Македонце у Србији што до сада нико није – када је састављана посланичка листа СНС за парламентарне изборе, позвао је странку македонске мањине да буде на тој листи и сада имају једног посланика у парламенту.

Председник Србије Томислав Николић боравиће следеље недеље у званичној посети Скопљу, на позив македонског председника Ђорђа Иванова, речено је Танјугу у кабинету председника Македоније.

Посета Николића Скопљу, која је, како су казали у кабинету Иванова, раније планирана, трајаће од 26. до 28. октобра.

НИСАМ ЉУТ НА ЈОСИПОВИЋА

Председник Србије Томислав Николић изјавио је да није љут на председника Хрватске Иву Јосиповића, да не зна разлог његове љутње и да ће прихватити разговор када га Јосиповић буде позвао.
„Чекам да се одљути. Ја не живим у прошлости. Не питам кад је ко против кога ратовао, то може само да јубилејима да се говори, или како је изгледао рат. Данашњој деци говорити о рату, а не причати им шта их чека сутра је бесмислено“, рекао је Николић у интервјуу македонској телевизији „Сител“.
Говорећи о Хрватској која је на улазу у ЕУ, Николић каже да је она и даље прихватљива за Унију иако није решила проблем протераних Срба.
„Хрватска није решила проблем Срба које је протерала, којима није вратила имовину и којима не дозвољава да уживају у њој, није им омогућила ни миминум основних људских права, али је из неког разлога прихватљива за ЕУ“, казао је Николић. Николић је додао да ће Србија наставити „мирно и стрпљиво са Хрватском да уређује своје односе“ и отклања нерешена питања.
„Позвао сам хрватске предсатвнике да кажу која питања Србија није решила, да можемо да их решимо, али сам зато отворио низ питања које Хрватска није решила и неће. Међутим, Хрватска је миљеник ЕУ, увек је била фаворизована, па тако и сада.
Србији се прича о проблему лоших приватизација и лошег урађеног правосуђа, па је то и разлог зашто не можемо да будемо члан ЕУ“, истакао је Николић. Председник Србије је додао да, са друге стране, правосуђе и приватизација у Хрватској нису ништа боље урађени него у Србији, а можда чак и лошије.
„Кад бисте погледали Хрватску како изгледа правосуђе и приватизација и област људских права схватили бисте да је то много лошије урађено него у Србији… Откуд толика разлика међу нама? Ми смо тек кандидати за ЕУ, немамо још датум за отпочињање преговора, а Хрватска ће следеће године постати пуноправни члан“, рекао је Николић.

ДЕЈТОН ЗА БИХ

Говорећи о односу са Републиком Српском и Босном и Херцеговином, Николић је казао да „Србија не својата РС и да је народ у том ентитету тај који одлучује како ће живети“. Николић је подсетио на обавезе које Србија има према РС по Дејтонском споразумом, али и на економску и трговинску сарадњу.
„Не одбацујем централу БиХ у Сарајеву, немам на то право. Ми смо прихватили Дејтонски споразум и по њему је Босна држава састављена од два ентитета“, указао је Николић и додао да та држава не функционише и да „полако нестаје пред нашим очима“. Николић је поручио да није Србија та која ће да погази Босну и Херцеговину.

ПУНА ПОДРШКА ВУЧИЋУ

Николић се осврнуо и на односе са својим до недавно првим сарадником, а сада лидером странке коју је основао.На питање да ли први потпредседник Владе Александар Вучић има његову подршку, Николић је одговорио потврдно.
„Ја сам га поставио на то место. Други човек у Србији то не би могао да обавља и Вучићева енергија се полако већ пренела и на полицију и тужилаштво… Вучић неће стати док не истражи сав криминал и док сви криминалци не оду у затвор и ту има моју потпуну подршклу“, уверен је Николић.

НИ ТАДИЋ, НИ ЂИЛАС

Упитан да ли СНС „намерно“ подржава заменика председника ДС Драгана Ђиласа, јер он нема „политички капацитет“ у странци, Николић је рекао да га не интересује ко ће победити на тим страначким изборима.
„Волео бих да победи Тадић кога је СНС победила. Увек је добро за противника имати онога кога си победио. Мене баш брига ко ће да победи у ДС. Не ваљају ни један, ни други. То су исти људи, само ће да се расподеле у два табора“, казао је Николић.
Како је рекао, међу њима има оних који су били министри, лоши министри, има и богатих, али и криминалаца који су то постали кад су постали министри.
„У тој њиховој прљавој игри само се открива колико су били лоши, али ће СНС дуго година да их побеђује. Ђилас се у политику не разуме“, сматра је Николић. Он је додао да њих двојица, Тадић и Ђилас, немају довољно енергије и да би он лично за посао лидера странке тражио неког трећег.

У име свих оних који су свесни и поносни на своје СРБско порекло, записала сам – да памтимо, јер нам је то дужност и наслеђе душе наше србске…

21.10.2012.  за ФБР Биљана Диковић

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен

Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.

Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.

Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен

Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

1993.
Добрица Ерић

 

(као извор послужио је овај лепо осмишљен видео на интернету)

Велики интервју професора Миладина Шеварлића

ИМА ЛИ ГМО У СРБИЈИ?

18.10.2012

Интервју који је професор београдског пољопривредног факултета Миладин Шеварлић дао недељнику Сведок почетком овог месеца.

Проф. Миладин Шеварлић

ИНТЕРВЈУ: Др Миладин М. Шеварлћ, професор на Пољопривредном факултету у Београду о присуству генетски модификоване хране у Србији

“Џепни уговори” трују Србију
Пише: Милан Динић

Београд – Генетски модификована храна, или скраћено ГМ, једно је од главних тема када је реч о опстанку света и човечанства данас.

Док произвођачи ове хране и заговорници генетског инжењеринга истичу корисност оваквих производа, добар део научне јавности се овоме противи и упозорава на несагледиве последице „изигравања Бога“.

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.

Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто„, али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.
Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. ДЖон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто? Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи. Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.
Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.
Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.
Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.
Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…
У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!
Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.
Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака.

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.

Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.
Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.
Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.
Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.
Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.
Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.
Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.
А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хок“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.
У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „ДЖон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.
„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе
„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.
Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.
Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.
Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.
Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.
У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД ДЖосеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.
Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.
Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима
Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.
Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

У целости можете да га преузмете и читате и у ПДФ-у са овог линка
http://www.mediafire.com/view/?mq711kmonw4bzf2
_____________
http://srbijabezgmo.wordpress.com/2012/10/18/veliki-intervju-profesora-miladina-sevarlica-ima-li-gmo-u-srbiji/

100 ГОДИНА ОД СТУПАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА ГАЗИМЕСТАН

21. октобар 2012.

Пре тачно 100 година србска војска ступила је на Газиместан и потом готово у једном даху ослободила Косово од петовековног турског ропства. За овај херојски подвиг било је пре свега потребно да у народу и држави преовлада дух слободе.

Наши велики преци, наша херојска војска и наша држава нису носили туђе заставе, него су са србском заставом ослободили Призрен. Нема веће и славније победе у нашој историји од ослобађања Косова. И данас када се ломи судбина косовског питања морамо имати на уму да су србски државни и национални интереси трајни а да су међународни савези попут ЕУ нестални и пролазни.

_________
Текст приредио ФБ Новица Милановић
Извор: саопштење ДСС-а

The Kragujevac massacre was the murder of men and boys in Kragujevac, Serbia, by Nazi German soldiers between 20 – 21 October 1941. All males from the town between the ages of sixteen and sixty were assembled and the victims — including high school students — were selected from among them. On 29 October 1941, Felix Benzler, the plenipotentiary of the German foreign ministry in Serbia, reported 2,300 people executed. When in 1953 the „Kragujevac October“ Memorial Park was established, which included museum „21 October“, the process of investigating the shooting and collecting material about the people shot was continued. This process continues to the present day. The results of this work indicate 2796 men shot. In 2007., Stanisa Brkic, curator at the 21st October Museum, in his book titled Name and number, collected 2796 names and personal data of victims.

21.10.2012.  by FBR Biljana Diković

German soldiers were attacked in early October by the Serbian resistance movements near Gornji Milanovac, and the massacre was a direct reprisal for the German losses in that battle. Nazis issued a directive:

ANNOUNCEMENT

The cowardly and treacherous surprise attacks on German soldiers during the previous week, on which occasion 10 German soldiers were killed and 26 wounded, had to be punished. For that reason 100 people were shot for each killed German soldier, and for each wounded 50, mainly communists, bandits and their siders, 2300 altogether. Every similar case, even if it were only sabotage, will be dealt with the same severity.

Chief of local command

To commemorate the victims of the massacre, the whole of Šumarice, where the killings took place, was turned into a memorial park. There are several monuments there: the monument to killed schoolchildren and their teachers, the „Broken Wing“ monument, the monument of pain and defiance, the monument „One hundred for one“, the monument resistance and freedom.

Desanka Maksimović wrote a poem about the massacre titled „Krvava Bajka“ („A Bloody Fairytale“).

An English poet, Richard Berengarten, has written a book of poetry based on his experiences of visiting the commemorative museum at Šumarice in 1985 when a blue butterfly landed on his hand at the entry to the museum. The book is titled ‘The Blue Butterfly’. In 2007, the title poem from the book provided the oratorio at the open-air memorial event for the victims at the annual commemoration of the massacre.
It is worthy to mention the act of German soldier Joseph Schultz who refused to shoot civilians, accepting his own death as a consequence of his moral action.

 

Bloody Fairytale / Крвава Бајка (1969), English subtitles – Holocaust in Yugoslavia

Неки дан отишао сам у просторије Српских Ратних Ветерана, ул. Мишка Крањца бр. 2, у Раковици (Београд). Хтео сам да ми помогну око неких ствари које су мени до скоро биле не доступне. Претходно сам се већ био најавио да ћу доћи. На уласку у просторије СРВ, дочекао ме један проседи старији човек, који је заливао цвеће цревом. Ни на крај памети ми није било да је то садашњи председник г-дин Миле Милошевић. Питао сам има ли кога ту ко је задужен за интернет комуникацију… а он ме упутио на своју колегиницу.

Овако почиње истинито сведочење о садашњем стању свести у Срба по питању родољубља, свести о србској историји и онима који су за србство дали животе… 

21.10.2012. ветерани.рс и ФБ видовдан србски, за ФБР приредила Биљана Диковић

Колегиница врло љубазна сачекала је моје објашњење и схватила о чему се ради а затим, позвала чика Милета, јер је знала да ће ми он пуно више помоћи.
После упознавања, схватио је г. Миле Милошевић о чему је реч. Био је благо речено шокиран. Тачније, није очекивао да му се на вратима просторија СРВ појављује неки млађи човек кога интересују Српски Ратни Ветерани, ближа национална историја, ратови на простору бивше СФРЈ, и српство уопште…

Заиста, када се и он мало опустио, рекао ми и зашто се чуди мом доласку тамо. Данас већину људи у Србији, а нажалост највише младих, занима да ли је некој естрадној гуски испала дојка, да ли јој се виделе гаће на наступу… а не Српски Ратни Ветерани… Познавајући добро ситуацију и живот у Србији, знам да је човек у праву.

Касније, кроз причу… чика Миле ме упутио у другу страну медаље. Тачније, причао је о проблемима са којима се његово, односно наше удружење сусреће. Први и најтрагичнији проблем је то што имамо ситуацију да СРВ су заборављени чак и од чланова породица који су своје животе дали у Отаџбинским ратовима 1990-1999. Ситуација врло компликована и чудна. А ево зашто.

У просторије СРВ долазе чланови продица који су изгубили своје најмилије на ратишту. Међутим, проблем је што њихов долазак се своди на то да они „нешто траже“ од СРВ, односно у овом случају од председника Милета Милошевића?! Не кажу ни „Здраво“, ни „добар дан“, ни „Помаже Бог“… него с’ врата „Где је моја пензија, примање…. где је џак брашна… ја хоћу то одмах… Изгубила сам сина/мужа/оца/брата…“. Међутим, проблем је у нашој неслози и похлепи. Иначе, у Србији последње деценије је тај проблем диживео своју екстазу. Све се претворило у новац, и све се новцем купује.
Када требамо стати сви у колону и да приситснемо огране власти, да се изборимо за права која нам припадају по Уставу, тада не можете да скупите 50 људи?! Ало 50 људи неће да подржи идеју где се ради о њиховим правима, примањима, итд.

Разговарали смо и о књигама. Две сам добио на поклон. Уствари једну, баш поклон, другу на зајам и часну реч (иако је и то девалвирало одавно у Србији… али ето, човек ми то даде). Ситуација је таква да се на промоције књига о српским херојима, где се спомињу чланови погинулих, рањених или несталих… дође све заједно 20-30 људи?! Неће да дође иако је улаз бесплатан, иако добија књигу на поклон, значи нема апсолутно никакав трошак… и уместо да сала буде дупке пуна преко 500 људи, дође не више од 30. Заиста, шта се то десило са нашом свести?!

Једном је једна жена, рече ми и име, али нећу да помињем. Само ћу рећи да је из Далмације. Њен супруг је погинуо на ратишту у Крајини. Она је од државе Србије добила пензију и стан, пошто има 2 деце. Али, проблем је да се следите. У једној од књига које је СРВ издало, спомиње се и име њеног мужа као хероја. Она је то прочитала и дошла у просторије СРВ, претећи адвокатом и тужбом удружењу?! Разлог је чисте финансијске природе, односно похлепе. Жени је у Далмацији обновљена кућа и то издаје туристима. Њен живот што кажу. Али она се боји да ће због спомена њеног супруга у именима српских хероја имати проблеме у Хрватској, тачније да јој неће дозволити да више издаје кућу?! При томе заборавља да је од државе Србије добила стан?!

Ово су само неки од примера, а таквих примера има како рекоше на стотине… Нико од њих се није покушао изборити да нека улица у његовом крају не понесе име његовог најмилијег, тј. српског хероја!?

Други проблем је не брига државе Србије. Ветерани су сами изградили споменик палим борцима, од својих примања. Док у земљама региона, такве споменике зида држава. И не само то, њихови ветерани су буржуји, посебна класа у друштву. Неко ко има све привилегије и бенефиције.
Не прижељкујем такво стање у Србији. Напротив, већ само то да СРВ нису ни 4.390-а рупа на свирали Владе Србије, ма која странка формирала власт.

И на крају чух ову реченицу, која ми и даље звони у глави. „Деведесет посто тих људи који су погинули у ратовима 1990-их на бранику Отаџбине опет би то исто данас урадили, да су живи. А да могу да устану из гробова, и да виде шта се дешава у Србији, и шта њихови најмилији раде, попљували би своје најрођеније.“

Разлог зашто би српски хероји опет ишли у рат и давали своје животе, и године јесте што они нису преживели задњих 12 година у Србији, где је хуманост нестала, морал давно заборављена ствар. Њих су заменили сујета и похлепа. У томе је разлика између хероја и осталих мишева који чекају свршетак рата да би изашли из рупа и добили некакву корист.

Не би покојни хероји дозволили такву срамоту ни за себе, ни за целу своју породицу… и зато и јесте наслов текста НЕКА УСТАНУ МРТВИ!

Мени је дошло да заплачем.

(прича је постављена на Форум србских ветерана од стране члана )

 

Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

21.10.2012. вестинет.рс

Када размишљамо о Индијанцима увек се намеће иста слика: дуга коса, перјанице, ратничке боје и томахавк.

Али, овај поносни народ је много више од тога, магично привлачан и дубоко духован.

Америчка војска је Индијанце регрутовала као „трагаче“ од времена колонијалних ратова, а потом су коришћени за проналажење насеобина и зимовника сопственог народа због чега су сматрани издајницима, јер резултат је био хиљаде убијених и масакрираних жена, деце и стараца.

За време грађанског рата су учествовали на обе стране, а током II светског рата језик Навахо Индијанаца коришћен је за шифровање порука између команди америчке армије јер непријатељ није могао да их протумачи, те су се Индијанци у том рату нашли у улози телеграфиста.

Опште је познато да индијански ратници својим непријатељима „скидају скалп“, али разлог је мало познат.

Они, наиме, сматрају да је коса извор снаге и моћи, и да је њен губитак знак да је Велики Дух (Маниту) напустио дотичног појединца.

Када су се припремали за битке, Индијанци су делове косе око лица, или сву косу, уплитали у плетенице које су умотавали кожним тракама иу њих уплитали перо сокола да непријатељ не би могао да их ухвати за косу и тако им одузме моћ.

Освојени скалп су означавали победу, како над телом, тако и над духом противника кога би Скалпирање обешчастили.

Америчкој војсци, када их је регрутовала, није сметала дуга коса индијанских питомаца, али се то, накратко, променило током рата у Вијетнаму, због покушаја војске да „униформишу“ изглед америчких војника. Од тога се одустало без званичног објашњења, а разлог се држао у тајности.

Тек недавно се у јавности појавила информација која баца ново светло на ове догађаје.

Након смрти свог супруга, који је био војни психијатар у установама за бригу о вијетнамским ветеранима и радио са бившим војницима који су лечени од ПТС-а (посттрауматског синдрома), сада већ деведесетогодишња жена, изнела је у јавност студије на којима је радила америчка војно -медицинска служба, па тако и њен супруг.

Када је прегледала мужевљев материјал и белешке, ова храбра жена је проценила да те информације треба да буду доступне јавности.

„Сећам се вечери када је мој супруг дошао кући носећи дебелу фасциклу са ознаком“ поверљиво „. Унутра су биле стотине страна поверљивих студија са владиним печатима. Био је шокиран садржајем, а оно што је прочитао заувек му је променило живот.

Од тог дана, мој конзервативни, разумни супруг, пустио је косу и браду и више их никада није секао.

Од војног врха је тражио, и добио, одобрење за себе и своје сараднике да им се дозволи да задрже дугу косу и браду. “

О чему је заправо реч?

Наиме, током рата у Вијетнаму, специјалне јединице су послале посебно обучене људе да претраже индијанске резервате и сакупе младе људе који показују способности да се лако и брзо крећу по непознатом и непријатељском терену.

Пре него што су им се обратили, пажљиво су их пописали и завели у регистар као „експерте у трагању и преживљавању“. Једном када су пописани, почела је њихова регрутација, а онда се догодило нешто невероватно.

Након што су, по правилима војне службе, ошишани, сви до једног су изгубили способности због којих су, на првом месту, регрутовани. Скупи и мукотрпни тренинзи и обука показали су се узалудни.

Када су питани да објасне зашто не могу да испуне захтеве, старији регрути су одговорили да након шишања више не могу да „осете“ непријатеља, да више не могу да приступе свом „шестом чулу“ и да им је интуиција непоуздана, а они не могу да читају знаке, нити да владају духовним чулима.

Тако је институт за тестирање регрутовао нове Индијанце трагаче, дозволио им да задрже дугу косу и упарио их по двојицу са истим резултатима тестова, а затим би једном било дозвољено да задржи косу, док је други ошишан.

Тада би тестови били поновљени. Показало се да су они који су задржали дугу косу успешно поновили тест, а да су, баш сваки пут, они са ошишаном косом потпуно заказали.

Ево како је типичан тест изгледао: дугокоси регрути спавају у шуми док им се прикрада наоружани непријатељ. Убрзо их буди јак осећај да се примиче опасност, они устају и нестају у шуми много пре него што напријатељ стигне на њихову локацију.

Након тога један од двојице регрута добија војничко шишање и идентичан тест се понавља. Резултат је показао да је дугокоси регрут на исти начин устао и избегао непријатеља, док други уопште није осетио опасност и био је савладан.

У документима института за истраживање и тестирање трагача стоји препорука да се свим индијанским трагачима ОБАВЕЗНО остави дуга коса.

Оно што студија америчке војно-медицинске истраживачке службе закључује је следеће: „Коса је продужетак нервног система и исправно је сматрати да су то екстрасензорне нерви, врста високо развијених ‘антена’ које преносе огромну количину информација можданом систему, лимфном систему и неокортекс.

Не само коса, већ и брада или бркови такође емитују енергију из мозга у спољашње окружење.

Одсецање косе је фактор који доприноси поремећају равнотеже у локалном еко-систему. Такође, шишање је фактор који изазива тензије у међуљудским односима свих врста, као што доводи и до сексуалне фрустрације. “

Када тражимо разлоге за поремећаје света у коме живимо и када се запитамо где то грешимо, можда нам одговор сваког јутра даје наш одраз у огледалу. Индијанци то одувек знају, као и све старе културе и цивилизације … па и ова наша.

МЕДАЉА ЧАСТИ
У КСКС веку, осам Индијанаца се нашло међу оним ретким америчким војницима којима је додељено највише одликовање које додељују Сједињене Америчке Државе, а то је Медаља части. Додељена им је за херојство које превазилази границе дужности и, у два случаја, жртвовање сопствених живота.

НА ОНАЈ СВЕТ – БЕЗ СЛАВЕ
Индијански ратници верују да након смрти одлазе у „Вечна ловишта“, окићени скалповима које су освојили током живота. С обзиром да америчка војска не дозвољава скалпирање непријатеља, ови војници нису могли, након своје смрти, да се симболично оките својим трофејима, симболима моћи и части.

Као неку врсту компромиса, војска је дозволила да Индијански врачеви обаве церемонијално испраћење душа ових „непотпуних“ ратника како би им обезбедили част и славу на оном свету и да би се њихове душе упокојио.

Аутор: Милутин Протић за Вестинет.рс