Када се у само једној недељи отвори пут за референдум о независности Шкотске, Венеција подигне глас за отцепљење од Италије, на локалним изборима у белгијској Фландрији победе сепаратисти, а Каталонци поруче да их нико неће спречити да крену шкотским стопама… намеће се питање има ли заједничког окидача који је сепаратистичке повике унутар Европе учинио гласнијим него иначе? Економска криза. Косово као инспирација. То су неки од могућих одговора које нам нуде стручњаци.

21.10.2012. Вечерње новости, Вести

Независност! Ово је само слика из Шпаније, где Каталонци траже независност, а ту су још и Шкотска, Венеција…

– Овде видимо политичку употребу економске кризе. Поменути региони су богати и тврде да превише “доприносе“ остатку земље. Када је економска криза на делу, они кажу: за нас је боље да живимо сами. За многе људе који се суочавају са тешким ситуацијама, овај демагошки аргумент је врло примамљив – рекао је за “Вечерње новости“ Марсело Коен, професор на Институту за међународне студије и развој у Женеви.

Овај стручњак, који је био и члан српског правног тима пред Међународним судом правде у Хагу, не искључује присутност домино ефекта када се говори о активности сепаратистичких покрета:

– Европске владе попут Белгије, Италије и Велике Британије нису увиделе да су отвориле Пандорину кутију подржавајући сецесију Косова, а данас оне имају велике проблеме. То што су урадили са Косовом сада игра против њих.
 
Корзика и Баскија

Могуће је, наводи Драган Симеуновић, да ће се велике федерације попут Индије, али и неке друге, ускоро сусрести са изазовом сепаратизма у много већој мери него до сада. Марсело Коен каже да је тешко прецизно рећи где се могу појавити нови сепаратизми у Европи, али наводи сопствена очекивања:
– Ту су Корзика и Баскија.

Сепаратистички црв већ данима је тема европске штампе, у којој се многи питају хоће ли западне земље признати Каталонији право на једнострано и по уставу Шпаније неприхватљиво одвајање, као што је то признато Косову. Често се закључује да неће, јер земље које су признале Косово држе до става да је то “својеврстан случај“.

Да је овде на делу принцип “пример васпитава и подстиче“, сматра Драган Симеуновић, професор Факултета политичких наука, аутор књиге „Нација и глобализација“.

– Одмах након давања независности Косову, Каталонија, која је сматрана угашеним политичким жариштем, поново је прорадила као етнички вулкан. Сетимо се, у периоду фудбалског првенства у Африци, и поред огромног интересовања Шпанаца за фудбал, на улицама Барселоне је демонстрирало милион људи захтевајући независност Каталоније. Шпанија је постала првак света у фудбалу, чему су допринели и Каталонци у њеним редовима, па су политички захтеви пали у засенак, бар на неко време – каже Симеуновић.

Он додаје да су за сепарацију од велике важности и економски разлози, и да Шпанији никад није падало на памет да дозволи Баскији да се отцепи не само из политичких већ и из економских разлога, јер је Баскија подручје богато рудом гвожђа. Србија се, каже Симеуновић, Трепче сетила тек кад су јој узели Косово.

– Економски разлози долазе у први план у време кризе, па тако Шкоти вагају да ли им се економски исплати одвајање од Лондона. Ако би ситуација у Шкотској, на економском плану, сутра могла да се разликује, побољша, захваљујући отцепљењу, до њега би брзо дошло – наводи овај професор.

Јасан је и економски мотив Фландрије, која обухвата мање од половине белгијске територије, а која је заслужна за готово 60 одсто БДП. У том региону ових дана изборну победу забележила је сепаратистичка странка Н-ВА, а њен лидер Барт де Вевр је поручио: “Белгија ће ускоро бити конфедерација“.

Заражен сличним ентузијазмом је и покрет за независност Венеције, који жели нову државу на североистоку Италије.

Могућност нових мапа у ЕУ се озбиљно узима у обзир, па се већ прерачунавају модели подела спољних дугова земаља које би се распале.

Међутим, за разлику од широкогрудости Лондона, који је пристао да Шкоти 2014. на референдуму кажу шта желе, шпански парламент је рекао да о таквој могућности за Каталонију нема ни говора. Истина, анкете показују да би тек око 30 до 40 одсто Шкота било за самосталну државу, док је каталонски захтев опаснији по целовитост Шпаније, јер је тамо више од половине људи за одвајање од Мадрида.

Професор Коен остаје на опрезу када је реч о Шкотској:
– Не знамо какво ће тачно бити питање на том референдуму. Није ни јасно ко ће ту имати последњу реч: већина Шкота или британски Парламент?

Оно што јесте јасно и на шта пажњу скреће професор Симеуновић, јесте то да је од свих заједница човек највише опчињен нацијом, јер је реч о политичкој заједници која свом члану нуди илузију о највећој моћи.

Два су суштинска проблем просрпских странака у Црној Гори: недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера

21.10.2012. Нови Стандард, колумна: Драган Петровић

Вишестраначки систем је обновљен у Црној Гори 1990. године, и до данас би могли да се изведу следећи закључци. У првом периоду до 1997. године и поделе у ДПС између Ђукановића и Булатовића, парламентарним животом ове члнанице СРЈ суверено је владала једина странка из једнопартијског система, која је трансформисана и названа Демократска партија социјалиста. Опозицију су чиниле, са једне стране, српске странке Народна и Српска радикална странка, и, са друге, Либерална странка (предводио ју је Славко Перовић), наглашеног црногорског идентитета. Повремено је у парламент улазила и Социјалдемократска странка, сличног програмског профила.

Подела у ДПС на Ђукановићево и Булатовићево крило, издвајање и формирање Социјалистичке народне партије и први пут победа (тесна и сумњива, у другом кругу) Ђукановића над Булатовићем на председничким изборима у јесен 1997. представља ново поглавље политичког живота у Црној Гори. У истој години лидер водеће српске странке Новак Килибарда мења своју позицију, што доводи до његове маргинализације у политичком животу, а од до тада јединствене Народне странке формирано је неколико просрпских политичких странака које и данас егзистирају (Српска народна странка, преименована потом у Нову српску демократију, Народна странка, Демократска српска странка и друге). Странка изразито наглашеног српског национализма СРС је временом изгубила утицај у Црној Гори.

Преузимајући временом несрпски идентитет и сепаратистичку опцију од социјалдемората и либерала, Ђукановићев ДПС улази у перманенту предизборну коалицију са Социјалдемократском странком, коју све до данашњих дана предводи Ранко Кривокапић. Либерални савез постепено нестаје са политичке сцене, не успевајући више да пређе цензус у парламенту.

Две водеће леве странке настале из до тада јединственог ДПС – истоимени ДПС Ђукановића и са друге стране просрпски СНП – наставили су политичку борбу, чија је основна девиза током 2000-тих постала за или против заједничке државе. Чинило се да је далеко већи број православног живља у Црној Гори био за просрпску опцију, али је проблем странака са просрпским префиксом био и остао у њиховом нејединству и поделама. Тако ДПС не само што се више није делио на фракције нити цепао од свог формирања 1997. до данас него је Мило увукао у сталну коалицију социјалдемократе а повремено у предизборне коалиције и странке мањина (муслиманске, албанске и др.). Врхунац се догодио за ових избора, када је у предизборни савез позвао и посрнули Либерални савез, чиме је остварена јединствена стратегија – вероватно смишљена и ван саме Црне Горе – да ни један глас за покрете и странке са несрпским префиксом не буде бачен испод цензуса. Ту је за изборе 2012. постигнуто и савршенство јер су, као и у неколико претходних избора, странке мањина имале законом загарантован цензус посланика (рецимо албанске), па су многи Албанци, а посебно муслимани, гласали за коалицију ДПС, социјалдемократа и либерала, док је у исто време албанским, бошњачким и хрватским партијама био загарантован цензус од шест посланичких места, практично без обзира на укупан број гласача које добију.

Каква је за све то време била стратегија странака са српским и просрпским префиксом. Сама Социјалистичка народна партија се од почетка делила, па је тако временом дошло до смене Момира Булатовића. Он у почетку одваја једно крило у засебну странку, која се временом пасивизирала, а он престао да се активно бави политиком. Нови лидери СНП – прво Предраг Булатовић а потом и Срђан Милић – имали су веома мало слуха за обједињавање опозиције у целини, а сама странка је чак почела да заостаје по броју освојених мандата од наглашеније просрпске Српске народне странке Андрије Мандића (преименоване временом у Нову српску демократију). Основна снага СНП остала је социјална компонента, задржавајући притом, истина, све мање наглашену просрпску димензију. На парламентарним изборима 1998. и 2001. СНП је освајала тек неколико мандата мање од ДПС, али је после отцепљења Црне Горе и нестанка заједничке државе са Србијом, почела да видно заостаје за Миловом странком. Народна странка је, задржавши спрски идентитет (као и Мандићева Српска народна странка), временом све више слабила, а њени лидери Драган Шоћ а потом Предраг Поповић, нису испољили посебну харизму.

Суштински проблем просрпског дела странака и организација у Црној Гори до данашњег дана би се могао испољити у два важна фактора – недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера у односу на самог Ђукановића.

НЕДОСТАТАК СНАГЕ ЗА ОБЈЕДИЊАВАЊЕ

Ове странке су показале невероватну склоност за самосталним изласцима на изборе, за даљим дељењима и фракцијама, које је тешко и пратити. Рецимо, последњих година постигнут је видан напредак када је дошло до заједничког предизборног удруживања три најкрупније опозиционе странке у Црној Гори – СНС, преименоване у Нову српску демократију, потом СНП, коју предводи Срђан Милић, и Покрета за промјене Небојше Медојевића. За ове изборе отишло се чак важан корак даље у обједињавању опозиције формирањем Демократског фронта, који за одлику узима социјални програм, а за амблем српску тробојку као иначе традиционалну црногорску заставу. Лидер овог покрета је постао дотле неангажовани бивши дипломата Миодраг Лекић, што значи да су лидери опозиције прихватили да узму угледног човека ван страначке политике и именују га за лидера коалиције. То је за политичаре овог поднебља редак уступак.

Међутим, тада је лидер СНП Срђан Милић одбио да остане у заједничком блоку опозиције, што је довело до поделе у тој странци и издвајања крила са Предрагом Булатовићем на челу, које се директно придружује Демократском фронту. Опозиција нејединствено излази на изборе, мада Демократски фронт није лоше прошао, а СНП добија значајно мање мандата него раније. Међутим, није то био кључни изборни удар за просрпску опозицију у Црној Гори, праћен расипањем и губљењем мандата и гласова.

Изразито српске странке су формирале свој блок на челу са Народном странком Предрага Поповића, која је за претодне изборе почетком 2009. изашла самостално и за неколико гласова није прешла цензус (на страну што су избори у Ђукановићевој Црној Гори протеклих година били далеко од регуларних, за шта је посебан пример сумњиво спроведени референдум маја 2006). Сада Народна странка окупља сву тврду српску страначку опозицију у Црној Гори, која није ушла у Демократски фронт, и ту чини две невероватне грешке. Прва је та што нису одмах ушли у моћни Демократски фронт, чиме би се у свакој комбинацији прешли цензус и практично спречили могућност да се иједан српски глас баци и расипа. Међутим, чак и тако формирана коалиција свих преосталих српских странака прешла би вероватно цензус да се из ове групе није издвојила Демократска српска странка др Ранка Кадића, заједно са странком Добрила Дедеића и још неким мањим странкама.

На крају се догодило најгоре. Ни једна од ове две коалиције српских странака није прешла цензус, и сви ти гласови практично су бачени, где се понавља ситуација са избора 2009, па и од раније. Ово је кључни фактор што опозиција вероватно неће формирати владу ни после ових парламентарних избора, него ће то поново учинити Ђукановић уз помоћ мањинских странака (Албанаца, Бошњака и Хрвата). Према Донтовом систему, ови српски гласови две српске коалиције отишли су у ДПС, који је одиграо одличан стратешки потез укључивањем, поред социјалдемократа, либерала под предизборни кишобран, чиме ниједан глас дат несрпским странкака није пропао. Уместо тога, због загарантованог законског минума за мањинске нације, многи Бошњаци, Албанци и Хрвати гласали су за коалицију Мила Ђукановића. Како о будућој влади одлучује посланик или два, овакве грешке опозиције биле су праћене спремности Ђукановића да, кад осети да нема довољно снаге, укључује све несрпске снаге у предизборну коалицију.

На тренутак могло би се осврнути на Дучића, који је тврдио да на важност, егзистенцију и остварење неког појединца у животу, посебно оног који се бави јавним добром, рецимо политиком, не одлучују пресудно његове одлике, врлине и животни пут колико могућност да се у кључним раскрсницама и изазовима правилно постави: „Тако и мали човек може бити велики уколико се у кључној ствари од општег добра адекватно постави и обрнуто, могуће је и да низом одлика велики људи закажу у важном тренутку“. У конкретном случају у питању је др Ранко Кадић, као истакнути појединац, лекар, хуманиста, политички делатник, бивши савезни министар, човек за сваки углед који је, рецимо, умео и да се солидарише са лидером Народне странке Предрагом Поповићем прошле године, када је овај узео држављанство Србије и када му је Ђукановићев режим одузео сва документа и црногорско држављанство. Кадић је тада, такође из солидарности са Поповићем и другим прогоњеним грађанима Црне Горе са двојним држављанством (што црногорски устав не поштује само према Србима), узео српско држављанство, што су потом следили и други угледни појединци у Црној Гори и режим је макар привремено морао да одустане од замишљених егземпларних мера.

Дакле Кадић, који се у целокупној својој политичкој делатности залагао на делу за обједињавање српске опозиције, сада је у важном моменту заказао, напустио коалицију са Народном странком и другим српским странкама, формирао своју засебну са Дедеићевим покретом и неким другим мањим странкама, и нехотице довео до катастрофалног биланса да обе српске коалиције не пређу цензус, што ће вероватно омогућити нову владу ДПС са мањинским странкама и даљи опстанак Ђукановића на власти.

НЕДОСТАТАК ВОЂЕ

Други велики хендикеп опозиције у Црној Гори и просрпских странака је недостатак харизматског вође који би могао да парира самом Ђукановићу. Иако су и Мандић, и Милић, и Предраг Булатовић, и Предраг Поповић, и Шоћ, и Кадић, и посебно Медојевић способни политичари, они још немају такву харизму да би могли да парирају директно самом Ђукановићу. Чини се да је потез са ангажовањем Лекића дао известан резултат, али је изостало да у Демократски фронт уђе и цела СНП и посебно низ српских странака.

Када се свему томе дода чињеница о недемократичности Ђукановићевог режима, о неслободи медија, о жмирењу на оба ока САД и неких других западних сила које Ђукановића готово бланко подржавају због његове атнисрпске политике, те о евидентим изборним неправилностима и „крадуцкању“, владајућа коалиција се поново провукла и вероватно задржала власт и у следећем периоду.

Посебно питање је нелигитиман статус више десетина хиљада тзв. „расељених лица“ која живе већ деценију-две у Црној Гори без статуса држављана и бирачког права. Наиме, углавном су то Црногорци избеглице пореклом из Скадра и околине у северној Албанији, са Косова и Метохије, али и других крајева бивше СФРЈ који живе у Црној Гори, привређују и који су стекли потомке, а заправо немају бирачко право. Вероватно је један од кључних разлога за то што се углавном изјашњавају као Срби или имају просрпски идентитет. Ту се показује сва лицемерност САД и неких других западних земаља те бројних НВО, који практично не чине ништа пред оваквим сегрегационим држањем постојећег режима. Да је овај део популације стекао бирачко право, Ђукановић би одавно изгубио сваке изборе, да не говоримо о сумњивом референдуму за независност из 2006. Прва победа опозиције би вероватно омогућила да и ови људи добију бирачко право, што би суштински могло да одреди даљи однос снага у бирачком телу.

Ђукановић и његови спољни спонзори вероватно са правом претпостављају да на овај начин владајућа структура прилази у повлашћеној позицији веома важном питању – покушају увлачења Црне Горе у НАТО, упркос већинској вољи становништва у земљи, које не подржава такав потез. Истина је да је опозиција из претходних избора изашла ојачана, а Милов режим ослабљен, али по искуству референдума за будућност Црне Горе из маја 2006. године, који је био сумњив и са далекосежним последицама, поставља се питање да ли би потенцијално увлачење земље у НАТО био слично замишљен подухват. Са једне стране, постоји могућност организације референдума, који би се поново покушао покрасти, истина у овом случају знатно теже јер је став јавног мњења ненаклоњен уласку у НАТО. Са друге стране, постоји опасност да се нешто „смува“ у парламенту и покуша увлачење земље у НАТО без референдума, са простом парламентарном већином, што не би требало да буде прихваћено ни на који начин.

Заправо Ђукановић уз сва мешетарења, пропаганду, изборне манипулације, нема већину у Црној Гори, и то јасно показује анализа протеклих избора. Опозицији предстоји озбиљан рад и покушај одстрањивања слабости. Можда су за њих шанса председнички и локални избори, као и могући превремени парламентарни избори, до којих би због тешке социјалне, економске и политичке ситуације у земљи могло да дође и пре 2016. године. Томе треба додати и напуклине у самом ДПС, где постоји крило са председником Црне Горе Вујановићем, које не подржава антисрпски идентитет Ђукановићеве и Кривокапићеве визије владајуће структуре у коју је сада ушао формално и сам Либерални савез.

Са друге стране, уколико се сам Ђукановић не буде по Уставу могао поново кандидовати за председника државе, чини се да би Лекић или неки други угледни заједнички представник опозиције могао да победи кандидата владајуће структуре. Уколико пак Уставни суд, према Тадићевом моделу, дозволи Ђукановићу могућност још једног мандата, то би било знатно теже, али не и немогуће уколико се опозиција истински удружи и организује, по позитивном искуству, које су сада представљали Демократски фронт и ангажовање Лекића.

„НАРАВНО, НИКАД ВАМ НЕЋЕ РЕЋИ ДА ЈЕ ДОШАО КРАЈ, АЛИ СРБИЈА ЈЕ ПРЕД КРАЈЕМ“

20. октобар 2012. 12:33 Vesti.net,
Пише: Милош Ћупурдија

Паре нећете наћи у Европској Унији јер и сами стежу каиш. Што се тиче Америке они нешто и нису заинтересовани за вас. Можда вам и дају неку сићу али очекујте да дате Косово. Русија вам може дати неке кредите али знајте да хоће неки интерес!

Мој лични интервју који сам обавио путем скајпа са представником Британије у Европском Парламенту, Најџелом Фериџем. Познат је поприлично као оштар критичар Еврпске Уније и као противник Европских званичника те је најавио крах и крај ‘ Лудог пројекта’ како он назива Европску Унију. Дозвољено ми је да интервју са њим проследим у јавност под условом да све буде у скриптама то јест у писаној форми.

Познати сте као јак критичар Европске Уније! Који су највећи разлози због којих имате таква лоша мишљења о тој Унији?

Ја сам критичар свега онога што не ваља! Знате, ако нешто штети свима и ако то нешто са друге стране представљате као рај на земљи, то онда није нормалнно! Ти људи тамо у Европском парламенту ништа не раде, не одлучују о ничему. Они су ту само да потврде неке унапред исписане законе и планове! Онај ко то не подржи наћиће се на зиду срама унутар Уније. Европска Унија није слободна, и није онаква каквом је многи представљају.

Наши српски политичари ипак нам скроз говоре како без Европске Уније нема будућности, да ли они то говоре због себе или им је неко тако рекао?

Наравно да ће ваши политичари причати све најбоље о Европској Унији. То им је може се рећи једна од дужности. Ту настаје проблем, јер Србија није једина пред вратима лажног Бољег живота. И Хрватска и Црна Гора се налазе у истом проблему као и Ви. Сви политичари на Балкану само испуњавају нечије задатке, ту и тамо нешто и само одлуче! Али кључна питања се решавају у Вашингтону и Бриселу а не Београду.

Да ли Србију видите унутар ЕУ?

НЕ! Још једном наглашавам НЕ! Зар заиста мислите да ће Унија да позива нове чланове, сада када је и сама пред колапсом! Новца има све мање у Европским Фондовима и не треба Унији још социјалних случајева. И Србија и Хрватска су пред банкротом као и Европска Унија. Кад би се ви сви спојили настао би прави колапс. Црна Гора је нешто финансијски боља, али проблем је што тамо мафија управља државним капиталом и он може нестати преко ноћи!

По вашем мишљењу који је најпоштенији и најнезависнији политичар у Србији а ко највише слуша инструкције Вашингтона и Брисела?

Нисам ја баш компетентан да причам о томе. Ипак не познајем ваше политичаре најбоље. Знам их из виђења али никад нисам са њима разговарао нити сам им држао свећу док су примали инструкције од некога. Ипак морам издвојити Бориса Тадића и Вука Драшковића који су највеће марионете на Балкану поред бившег премијера Хрватске, Иве Санадера који је претерано крао. Ту су још неке велике марионете али нису српски политичари па је сувишно сад да их спомињем. Најнезависнији од Вашингтона су управо странке и њени људи који нису ни ушли у владу нити прешли цензус.

Шта мислите о Новом Светском Поретку?

Ох да! Тај чувени Нови Сватски Поредак. Реално гледано јако много информација имам о томе. И смешно ми је кад ме људи питају кад ће Нови Светски Поредак доћи. Јер он је већ одавно дошао. А шта је Нови Светски поредак и да ли је он добар или не, хм, па само погледајте какво је глобално стање. Да ли је све нормално ил иде низводно? Сами закључите.

Имате ли идеју како да Србија изађе из економских проблема?

Не бих рекао да имам тако нешто. Реално увек говорим истину ма колико год она била сурова, и сад ћу рећи. Србија је пред крајем! Враћате се полако али сигурно у 90′те што се тиче недостатка пара и стандарда! Наравно не враћате се у оно насиље. Ваши политичари су врло уплашени и нервозни јер не знају шта да раде како би створили паре. Још не желе да вам саопште да пара нема јер неће демонстрације и панику. Наравно никад вам и неће рећи да је дошао крај. Али погледајте сами.

Ако Србија заиста иде ка дну и ка тоталном финанцијском колапсу, да ли има ико да је спаси од тога, да ли неко може да спаси Србију?

Свакако да може! Али питање је да ли они то желе. Паре нећете наћи у Европској Унији јер и сами стежу каиш. Што се тиче Америке они нешто и нису заинтересовани за вас. Можда вам и дају неку сићу али очекујте да дате Косово. Русија вам можте дати неке кредите али знајте да хоће неки интерес! Значи неће васм само тако дати позајмицу, даће вам паре да њиховим фирмама створите услове за рад у Србији, Србе ће запошљавати али главни профит иде Русима. Можда најбоље да Кинезе питате, али опрез они никад не дају паре а да неће нешто заузврат.

Да ли је икако могуће да Србија добије битку за Косово или је све ипак изгубљено?

Није баш све изгубљено по том питању. Проблем је што ваши политичари не желе да се потруде да реше нешто, већ само питају Вашингтон и Брисел, шта даље, уместо да сами раде  нешто. Можда север Косова може бити ваш. Али тешко.

__________
http://www.vestinet.rs/pogledi/naravno-nikad-vam-nece-reci-da-je-dosao-kraj-ali-srbija-je-pred-krajem

На данашњи дан 21. октобра 1941. године немачки окупатор је извршио злочин над цивилним становницима Крагујевца. “Наредбу о стрељању у Крагујевцу донео је командант 749. пука мајор Ото Деш, а руководилац акцијом стрељања био је командант 1. батаљона 724. пука, мајор Паул Кенинг.

21.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

На интервенцију Крајскоманданта Крагујевца, Ота фон Бишофсхаузена, са стрељањем се отпочело по околним селима 19. октобра, јер су села била “легло и база бандита“.

Стрељање 21. октобра почело је у 7 сати ујуто и завршило се до 14 сати. У народу преовлађује веровање да је стрељано седам хиљада Крагујевчана док је крагујевачки Спомен-музеј “21. октобар“ после вишегодишњих истраживања сакупио податке за 2.796 стрељаних људи и за 61 преживелог“.

*

Господе подај вечни мир и покој крагујевачким Мученицима у Царству Твоме.

Амин.

Ако тројица најважнијих људи у власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, колико може да траје та власт?

21.10.2012. Нови Стандард, колумна: Жељко Цвијановић

Да сам ових дана нешто службеник Америчке амбасаде у Београду, размишљао бих о две ствари. Прво, да ли ми је угрожен посао и, друго, где да набавим бенседин. Јер шта би ми друго преостало да сам, као они, претходних месеци шефовима у Вашингтон послао толико извештаја да је у Србији све у најбољем реду, да Србе држимо за главу и да нам се нова власт клања бар за два кичмена пршљена дубље од претходне. О чему бих трећем размишљао да после свих тих извештаја сад морам да им пошаљем исечке из новина у којима пише да Срби са Русима само што нису потписали стратешки споразум и да за Косово – за Америку једино важно балканско питање – имају чак три политике.

Иако се то из саме Србије и не види најбоље – јер политичка публика овде углавном разликује две боје и верује само у чисте политичке категорије (или си Том или си Џери) – има данас у новој српској власти неке харлекинске резистенције према политици Запада. Јер како другачије објаснити да Тома Николић одмах по ступању на дужност гурне прст у око Вашингтону и Бриселу и каже да се у Сребреници није догодио геноцид, да после тога сви његови функционери, дипломате и емисари на Западу недељама ваде флеку због „несмотрене“ изјаве и да, чим је флека мало избледела, он ту изјаву понови.

Може ли се другачије објаснити да Ивица Дачић пред спомеником српским жртвама нацизма оптужи Берлин да за рачун некадашњих земаља које су колаборирале са Хитлером блокира улазак Србије у ЕУ – што је, да зло буде двоструко, веома блиско руској тези о контиуитету између Хитлерове „Нове Европе“ и мастрихтске ЕУ – па да се после тога, притиснут из амбасада, претвори у крпу извињавајући се и објашњавајући шта је стварно рекао, и да већ дан после тога, кад се свима учини да се смањио до нанодачића, опет порасте рекавши како Србија неће мењати Косово за улазак у ЕУ.

Можда је ипак најбоља илустрација ове тезе амерички утицај на стварање Николићеве косовске платформе. Наиме, кад је летос у Београду са Николићем разговарао Филип Гордон, помоћник Клинтонове, рекао је српском председнику да би САД могле да подрже да север Косова добије статус Јужног Тирола, наравно, у оквиру независног Косова. То са Јужним Тиролом Томи се много допало, па сада из наговештаја његове платформе коју председнички кабинет, представљен као анонимни извор, тестира у „Вечерњим новостима“ видимо да је ипак пристао на Јужни Тирол, додуше не за север, већ, сасвим супротно, за статус Косова унутар Србије.

АТАК НА ЧЕТИРИ ТАДИЋЕВЕ ГОДИНЕ

Е сад, ако то стварно буде његова платформа – кажем ако, јер верујем да су одмах после текста у „Новостима“ кренули притисци странаца на Председништво – видећемо да је Николић решио да анулира целе четири године Тадићеве погубне косовске политике и да се заправо наставља на Коштуничину формулу за Косово – „више од аутономије, мање од независности“. Иако ће се неки међу нама питати да ли је то Тома рђаво разумео Гордонов енглески, рекао бих да је разумео и енглески и много више од тога. Е сад, верујем и да су амбасаде сада више изнервиране Томиним „коштуничарењем“ него да им је онај стари радикалски Тома рекао како ће Косово повратити српско оружје. Јер, да је рекао ово друго, странци би само мислили да је нелојалан и луд, враћањем на више од аутономије, мање од независности он показује да им је нелојалан и лукав.

Наравно, ваља подсетити да је Коштуничина формула, која се никако није могла уклопити у Ахтисаријев план, главни разлог зашто су он и ДСС морали 2008. да оду и зашто је дошао Тадић, који је могао да говори и да никада неће признати Косово и још штошта, само да им никад више не изађе на очи ни са „више од аутономије“ ни са „мање од независности“. Наравно, Тадић се тога слепо држао, следећи тактику да ће минимумом уступака на Косову платити максимум приближавања ЕУ. Странци су одмах прозрели најтању тачку те тактике – да Тадић у сваком случају купује ЕУ, тако да је то платио са онолико Косова колико су они захтевали и да је притом – шта му преостаје – био уверен да је то тај минимум.

Ако Николић успе да врати косовску причу на Коштуницу, то ће за Запад значити да последње четри године нити су били у Србији, нити су шта радили, нити су имали какве успехе на Косову, нити је икад постојао један добри човек Борис Тадић, који им је, као пијани милионер, излазио у сусрет сваки пут кад они подигну цену за његово приближавање ЕУ. Мало је дакле вероватно да ће Тома преговоре о Косову вратити до те тачке, али има и важнијих ствари од тога. Прво, он тиме показује намеру да се бори и за Косово и за Србију, за разлику од Тадића који се не мањим еланом борио за ЕУ и за регион. Друго, Николић, опет за разлику од Тадића, показује да му се са решењем за Косово не жури, што још увек није добра преговарачка тактика, али јесте нешто што стоји у основу сваке добре тактике. Треће, Николић показује да ЕУ није ни олтар ни химера његове политике, чиме се ад ацта ставља цео арсенал западних средстава против Србије. Четврто, он наговештава приближавање Коштуници и самим тим могућност стварања једног новог патриотског фронта у Србији, будући да неће проћи много времена, а сви ми ћемо се политички изјашњавати о лажној дилеми између две истините ствари – између Косова и ЕУ. И, коначно, пето, не верујем да је Тома био толико комотан да наговести Америма да ће их на Косову вратити у 2008. годину, а да то претходно није размотрио са Путином и да од њега није добио неке гаранције.

Другу Косовску политику заступа Ивица Дачић, који је, доследно се држећи приче да не може једна страна све да добије, а друга све да да, најближи идеји о подели покрајине. Наравно, ако је гледамо као нешто чему Дачић заиста тежи, ни ова идеја није реалнија од Николићеве о суштинској аутономији. Овде, међутим, ниједан од њих не тражи решење, уосталом решења и нема, тако да ниједну од ових идеја и не треба оцењивати из тог угла. Овде су битни процеси, а чињеница је да и Тома и Ивица померају ствари уназад – први више, други мање, и тако суштински добијају на времену.

Трећу косовску политику заступа Алаксандар Вучић, који је, ако је веровати не баш увек истинољубивом „Блицу“, рекао да неће дозволити да европски пут Србије буде угрожен због Косова. Ако је то тачно, онда је Вучић најближи Тадићевој политици, што га је последњих месеци, уз честа помињања да ћемо морати да правимо тешке уступке на Косову, поставило као немачког миљеника у српској влади.

Е сад, ако се сложимо да тројица најважнијих људи у српској власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, остаје нам само питање колико дана још може да траје та власт. Три? Пет? Двадесетједан? Полако са таквим закључцима.

КО ЈЕ ПОБЕДНИК

Прво, чињеница да је Тома Николић најавио платформу према којој се косовски процес има вратити за четири године не чини Дачић-Вучићеву владу нимало перспективинијом него што је она сада, али скида сечиво с ње и ставља га између себе и Вучића. Влада је дакле за сада сигурна јер пукотина се измешта с ње и ставља између два најважнија човека напредњака. И то је добро, макар утолико што између Дачића и Вучића има толико међусобне рђаве историје да би сваки од них окретање леђа оном другом доживео као целу геј-параду. За то време, Тома и Вучић јесту најјачи политички тандем у Србији, свесни да заједно вреде много више од њиховог простог збира, што косовску пукотину која се појавила између њих ипак унеколико штити од ширења.

Али ипак није та ствар ни сасвим лишена опасности јер могло се Тадићу да он на Косову вози једно а Вук Јеремић друго и да се међусобно не подаве јер су имали довољно времена да тако возе. Времена, међутим, Николићу и Вучићу странци неће дати, што значи да ће већ за два месеца или морати да причају исту причу или ће их зле прилике натерати даједан другом раде о глави.

А то значи да је Николић заузео максималистичку позицију позицију, која му отвара могућност за извесне уступке. То опет тешко да може да значи да ће Тома са те позиције бити враћен на политику косовског континуитета са Тадићем. Али узмимо да њему ни то није било најважније и да је својом платформом, која силно нервира и Брисел и Вашингтон, само хтео да купи мало времена, за које је питање да ли ради за Србију, али је сасвим извесно да да ради против западних спонзора косовске независности.

Зато ће се, ако одбије већ актуална наговарања да радикално измени своју платформу, Николић наћи под тешким притиском разочараних амбасада. Под још већим ће се, међутим, наћи Вучић јер не верујем да ће баш моћи пред да странцима, који у њега гледају као узданицу, рашири руке и каже да је он немоћан јер су Тома и Ивица јачи. Зато ће га још енергичније гурати према победнику дуела Тадић-Ђилас, ликовима који добро знају колико се странци питају о новом лидеру жутих и који би, знајући их, могли да се обавежу у некој од амбасада и да ће на Србима тестирати атомску бомбу, само ако их то доводи на партијски врх.

А све то значи да ће јесен протећи у поларизацији између оних који верују да, бранећи Косово, бране баш све у Србији, и оних који верују да су тешки проблеми са којима се суочава ЕУ за овакву Србију једно рајско насеље и да за њега вреди дати и Косово и кожу с леђа. У тој дилеми – која је суштински лажна јер нас предаја Косова можда приближава ЕУ, али нас одводи још даље од решења за Србију – победиће онај ко снажније наметне свој утицај у јавности. Не треба, наравно, бити много паметан па закључити да је медијска елита последње озбиљно уточиште европске опције, као и да су грађани све активније жариште скепсе према безалтернативном европском путу.

Пред Томом и Дачићем је дакле мање од месец дана – до одлуке у ДС – да успоставе свој утицај, и он се неће морати мерити бројем новина и телевизија на које утичу, биће сасвим довољно да једне иоле озбиљне дневне новине и једна телевизија отворе иоле озбиљну јавну дебату о путу Србије у ЕУ, о његовој досадашњој цени и добитима коју је остварио. Биће довољно да грађани Србије сазнају нешто о дубини европске кризе, да нешто заиста разумно прочитају или чују о таласу који је кренуо из Грчке пут европпског севера и да им неко каже колико је Србија близу тог таласа – тада ЕУ опција у Србији неће имати више никакву шансу, и то не по линији идеолошког и политичког опредељења, већ најобичнијег здравог разума.

Ако, међутим, све то изостане, не ради се само о томе како ће то бити пораз сваког политчког и грађанског отпора бруталној колонијализацији Србије из ЕУ него ће и политичком сценом завладати ратови и насиље, Србија ће пасти у нови круг дубоке политичке кризе, када ће се све оно што је њеним грађанима потребно показати и далеким и немогућим. А то значи да Србија неће моћи да буде иста као у Тадићево време, исто онако као што човек у слободном паду не може да рачуна да ће мало застати код другог спрата. Она ће бити или боља или много гора, а тај избор на свом почетку зависи само од тога хоће ли њен јавни простор бити бар мало слободнији. Иако је тај јавни простор данас помало релаксиран одсуством свих оних проевропских глупости које су паковали Тадићеви спин-мајстори, он није ни мало слободнији јер озбиљна друштвена и политичка питања се у њему једнако не постављају. И ту је кључ, кључ победе, кључ Србије.

„Новости“ истражују: Ко су стварни косовски јунаци и шта се данас учи о боју на Газиместану. Да ли се иза Милоша Обилића крије Никола Горјански, а иза Југ Богдана Лазарев таст Вратко

20.10.2012. Вечерње Новости, пише: Војислава Ц.Спасојевић

Слика „Косовка девојка“ од Уроша Предића

НАЈВЕЋИ број грађана Србије не зна које су стварне личности учествовале у Косовском боју, а које је опевао народ у епској поезији. Још мање њих зна на основу којих су реалних српских витезова опевани познати јунаци.

Сви релевантни подаци о најчувенијој бици у историји могу се наћи у научним радовима објављеним 1889, поводом 500-годишњице Косовске битке, тврди Божидар Кљајевић, професор историје и географије, који се 37 година бави пореклом породица, и објавио је неколико књига.

– Према неким историчарима, народ је лик Милоша Обилића, којег су Турци звали Кобилић, највероватније опевао на основу лика војводе Николе Горјанског, мачванског бана, мада неки везују Горјанског и за овчарско-кабларско подручје – каже Кљајевић.
Он тврди да извори показују и да се у личности старог Југ Богдана крије лик кнеза Вратка, Лазаревог таста, односно оца кнегиње Милице. Вратков отац је Вратислав, унук жупана Димитрија и праунук Вукана, сина Стефана Немање. То показује да ова лоза најдиректније води корене од Немањића.

Иза лика Страхинића бана илити Бановић Страхиње крије се Ђурађ Стратимировић Балшић, зет кнеза Лазара, за којег је била удата његова кћерка Јелена. Косанчић Иван и Топлица Милан су војводе из Косанице и Топлице.

Мало се зна и за двојицу српских јунака – браћу Оливеровић, Крајимира и Дамира, врхунске мајсторе у мачевању на европским турнирима. Крајимир је дочекао одрубљену главу кнеза Лазара у посуди, заветујући се Богу да ће и његова „глава бити свуда где је кнежева“.
– Недуго затим, и заиста, његова глава биће одрубљена и, према сведочењима јаничара Михаила Константиновића, из Островице, наћи ће се у истој посуди – прича Кљајевић.

Такође помиње и скоро заборављене косовске борце Павла Орловића, рудничког војводу, од чије је браће остало широко потомство у Херцеговини, војводу Дамјана Тонковића, Орловићевог ујака, који је погинуо са својим сестрићем на Косову, босанског војводу Влатка Вуковића, Стевана и Лазара Мусића, сестриће кнеза Лазара…

Кљајевић се осврће и на Немањиће, и тврди да има доказа да постоје потомци ове краљевске породице. Реч је о племену Никшића, који воде порекло од Вуканове кћерке Офиније и грбљанског бана Владимира, и славе славу Светог Луку. По војводи Никши је Никшић добио име.

– Др Ружа Ћук и др Илија Синдик дошли су до података да су потомци Немањића по мушкој линији постојали у братству Богуновића, у Дубровнику, где се населио Лаврентије Богуновић, син Богуна Немањића. Он је 1350. отишао у пратњи цара Душана за Дубровник, и ту се породица одржала 252 године – каже овај историчар, и додаје да су касније наставили да трају кроз херцеговачке породице Зуровиће и Зуровце, и исламске Рамовиће и Зухриће, као и породице Богуновића, у шибенском подручју. Од њих су настали огранци Адамовићи, Цвјетичани, Миљуши, Ковачевићи, Шкундрићи и Грмуше.

А шта деца о Косовском боју уче у школи?

У уџбенику за шести разред основне школе Радета Михаљчића стоји да се од српске властеле кнезу Лазару у бици придружио само Вук Бранковић, господар Косова, и да је један одред у помоћ послао босански владар Твртко.
Ток и коначан исход битке нису познати. С бојног поља вратило се мало ратника. У жестоком судару и обостраној великој погибији, смрт су нашла два владара, кнез Лазар и султан Мурат. Турског султана убио је српски ратник Милош Обилић (Кобилић)… Моравска Србија остала је без ратника и вође. Мада се нови султан Бајазит после битке повукао из српских земаља да би учврстио своју власт у Малој Азији, наследници кнеза Лазара признали су врховну власт султана, коме је још неко време отпор пружао Вук Бранковић, који је преживео битку“, пише Михаљчић.

Он додаје и да је касније изграђена легенда, на којој се базирала народна историјска свест, као и да су кнез Лазар и кнегиња Милица, Вук Бранковић и ратник Милош Обилић, били историјске личности. Измишљени су Југовићи, Иван Топлица и Милан Косанчић. Легенда је измислила и да је Обилић био Лазаров зет (у ствари вереник његове кћерке Оливере), и да је Југ Богдан био кнежев таст, каже Михаљчић.

Од 19. века историчари, практично, воде полемику да ли је Обилић заиста постојао и нису се сложили до данашњег дана. Ни наши, ни страни. Занимљиво је да је, према турским изворима, Мурат убијен након битке, када је српски војник који се правио да је мртав, пробо султана који му се приближио. Италијанска ауторка Ана ди Лелио тврди да је Мурата, у ствари, убио албански витез – Милос Копилик, и да је тај еп распрострањен међу албанским живљем.

САЧУВАНЕ РЕЛИКВИЈЕ

Огромне заслуге за то што су српске реликвије сачуване приликом паљења манастира Милешеве, 1688-1689. године, има Никола, отац Руђера Бошковића. Он је, објашњава Кљајевић, откупио златни крст, дар султаније Маре, кћерке Ђурђа Бранковића, и руку светог Саве у златној кутији, која се селила са сеобама српског народа од манастира Пакраца, преко Пећке патријаршије и манастира Довоље на реци Тари, да би 1912. доспела у власништво муслиманске породице Ченгића. Данас је у манастиру Тројице у Пљевљима. Бошковићи су се, иначе, прво презивали Покрајичићи и славили су Ђурђевдан, да би Никола прешао у Дубровник и због трговачких веза примио католичанство. По његовом оцу Бошку су се прозвали Бошковићи.

АНТИЋ: О БОЈУ СЕ МАЛО ЗНА

Покојни академик Сима Ћирковић је својевремено закључио да се о Косовској бици до данас у потпуности поуздано знају два податка – да се догодила и да су оба владара током њеног трајања погинула, објашњава историчар Чедомир Антић.
– Зна се да је султана Мурата убио неко од српских ратника, није извесно о коме је реч, а према неким верзијама то је могло бити приликом Муратовог обиласка бојног поља или приликом предаје неког властелина – каже Антић.

Име Милоша Обилића први пут се у писаним изворима помиње почетком 15. века, и то у прилично другачијој верзији тог имена. Поистовећивање Николе Горјанског са Милошем Обилићем представља слободну интерпретацију, више ослоњену на повест развоја књижевног него историјског лика, за коју нема довољно доказа, додаје овај историчар.
– Много је легенди, недоказивих тврдњи и нетачности везаних за Косовску битку. Рецимо, у османској традицији ваљало је објаснити како је у једној бици са малим народом заборављене државности, први и последњи пут у историји дошло до погибије султана. Одатле тврдње да се у бици на Косову са Османлијама сударио савез војски из седам или девет држава, међу којима су били и Срби, Бугари, Арбанаси, Угари, Немци, Франци… Историјска истина је, а о томе је 1989. један значајан рад написао и академик Ћирковић, да су у овој бици учествовале само војска Кнежевине Србије и војска из Босне коју је послао Твртко Први – објашњава Антић.

Кососвска битка није имала значај који јој је придавала народно предање. Реч је о једној од великих и судбоносних битака европског средњег века, али далеко је значајнија била Маричка битка из 1371. Године, после које су балканске земаље (Византија, Бугарска, српске и византијске државице…) већином постале турски вазали. Српске земље су се одржале седамдесетак година после Косовске битке, али је због колективне успомене и наслеђа последњих српских владара (потомака кнеза Лазара), Косовски бој остао у историји забележен као пресудна и кобна битка за каснију српску историју, закључује Антић.

КАРАЂОРЂЕВИЋИ ПОТОМЦИ ВОЈНОВИЋА

Етнолог Миле Недељковић истражио је порекло Карађорђевића и дошао до тога да су они потомци племићке породице Војновића из Херцеговине. Слава им је Свети Климент, јединствена слава у српском народу. Рођаке имају у Шумадији, али и у сјеничким Коритима.
– Постоји писмо Влатка Мачека кнезу Павлу, у којем Мачек објашњава да су Јелачићи (фамилија бана Јелачића) у сродству са Карађорђевићима, јер су и једни и други пореклом из Херцеговине, потомци племићке лозе Војновића – закључује Кљајевић.

Претња државних удара против земаља чланица Еврозоне се прецизирала прошлог четвртка, 18. октобра 2012. Ова претња, коју је изговорила немачка канцеларка, Ангела Меркел пред својим парламентом, Бундестагом, стиже после ратификације од стране многих европских демократија, текста који у себи носи семе овог потеза: уговор о стабилности, координацији и управљању у економској и монетарној унији. Наиме, тај текст предвиђа строго туторство над буџетима демоктратски изабраних влада, а које су одобрили представници европских народа.

21.10.2012. ФБР

Међутим, немачка канцеларка, која је идеолошки опседнута тотемом дуговања, тотем којег су наместиле и интруметализовале злонамерне финансијске силе, је направила одлучујући корак ка напуштању суверенитета држава и народа које представљају. Она је затражила да супер политички комесари, које нико није изабрао и које нико не контролише, надгледају економске политике држава чланица Еврозоне. Дакле ти политички комесари, са неолибералним убеђењима, имали би моћ да пониште политичке и економске оријентације слободно изабраних влада. И што је још горе, имали би могућност да пониште буџете које су изгласали парламенти и да их преоријентишу у оном правцу којег би одредио политбиро неолибералних комесара из Брисела.

Међутим, у моменту процеса ратификације уговора о стабилности, координацији и управљању у економској и монетарној унији, многи су предосетили опасност оваквог потеза, неки су ту опасност чак најавили. Владе њих никада нису заиста чуле, док су народи савршено схватили ужасне проблеме овог уговора. Стотине хиљада људи у Атини, Мадриду, Лисабону и Паризу су покушали да отворе очи својим властима. Али ови су остали глуви, слепи и нарочито неми према ризицима.

Данас су у ћорсокаку. Да ли ће моћи да одбране своје демократије? То питање постављају данас присталице Европе народа, еколошке, социјалне, солидарне и нарочито демократске Европе. Јер је јасно да су канцеларка Немачке и комесари политичког бироа у Бриселу, до сада увек успевали у својим намерама. Чак су успели да од неких тек изабраних влада извољевају тотални преокрет и њихово одрицање од обећања да заступају хуманију Европу.

Више него икад, народи Европе су опрезни и припремају се на мобилизацију свуда где је то могуће. Ми левичари, изражавамо жељу да напокон буду саслушани као следећег 14. новембра, када ће послати бриселским политичким комесарима упозорење без преседана, о генералном и неограниченом штрајку.

Превод са француског: Светлана МАКСОВИЋ

http://www.agoravox.fr/actualites/politique/article/alerte-coups-d-etats-bruxelles-s-124505

У пријеподневним часовима 20. октобра 1942 године, на дан светих мученика Сергија и Вакха (Срђевдан), наишла је есесовска војска на подручје скоро цијелог села Велико Паланчиште, затим већег дијела села Мало Паланчиште и дијела Јеловца које граничи са Великим Паланчиштем и покупила сво становништво без обзира на године узраста и сакупила код засеока Вучковићи у Великом Паланчишту. 

20.10.2012. jadovno.com

У поподневним часовима истог дана дошла је једна јединица усташа која је преузела сав сакупљени народ од есесоваца који су се затим повукли на фронт.

У предвечерњим часовима 20 Октобра, дакле, истог дана, усташе су извршиле раздвајање мушкараца преко 15. година на једну страну, а жене и дјецу на другу страну.

Укупно је издвојено 82. мушкарца преко 15. година који су у вечерњим сатима истог дана одведени у сточни тор Славкана Вујичића.

Од наведеног броја мушкараца у току ноћи између 20. и 21. октобра 1942. године само су чупајући проштаце ограде тора успјели да побјегну Ђуро Бабић и Раде Поповић који је умро прије неколико година. Осталих 80. мушкараца преко 15. година поклани су у ноћи између 20. и 21. октобра 1942 године.

Начин клања и убијања биле су каме, сјекире, маљеви и вјешала. Углавном пушка се није чула осим у случају покушаја бјекства Раде Бркића који је се за вријеме покоља сам некако успио одвезати и бјежао је све до Бановића бара близу буквика Бановића гдје је и сахрањен.

Двадесетог октобра увече, жене и дјеца смјештени су у воћњак и двориште Љубана Вујичића, мало даље од смјештаја мушкараца. Жене и дјецу чувао је углавном по један усташа на смјену тако да се један мањи број жена и дјеце успио извући ноћу низ јарак између Стојановића и Бркића од мјеста логора.

Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживјела је овај усташки покољ,
али њена дјеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису

Дана 21. октобра 1942 године у предвечерје, усташе од повезаних мушкараца који су чекали сутон под фамозном оскорушом на Шаљевцу ниже Вучковића, уз лупу у разне предмете који добро одзвањају, вјероватно да се мање чује вриска људи, почели да одводе групу по групу људи ниже Вучковића код Млинчића на рјечици која протиче кроз овај дио села, и ту се углавном вршило клање тупим предметима: нож, сјекире, маљеви, тољаге… а једне групе су вођене на вјешала која су направљена у воћњаку Маре Бановић зване Мажарушић. Ово је надимак јер је већина мјештана Паланчишта носила презиме Бановић, па је свако имао свој додатни назив ради распознавања о којем се домаћинству ради.

Када су усташе завршиле покољ мушкараца, почели су са одвођењем група жене и дјеце углавном на исту локацију, али и у засеоке зване Језерине и остале дијелове ближе околине. Начин клања и убијања био је сличан са тим што су млађе жене и дјевојке биле прво силоване а затим су убијена дјеца стављана на масакриране дојке мајки, а код дјевојака, након дивљачког иживљавања сјечене су дојке и остали дјелови тјела.

О начину иживљавања и клања и убијања дјеце и мајки заједно немогуће је писати. Један мали број жена иако са десетине убода остале су живе у маси убијених и успијеле су да се спасу те су додатно причале о страхотама усташког дивљачког иживљавања над недужном дјецом, женама и старцима.

Укупан број покланог становништва у овом покољу је 380 жртава, а изгледа овако:

Велико Паланчиште 374

Мало Паланчиште 39

Горњи Јеловац 17

Међувођа 8

У овом покољу такође су страдали сви случајни пролазници из околних села који су се затекли у Великом Паланчишту дотичног дана.

Након извршеног масакра усташе се нису повукле из села за неколико дана, тако да преживјели нису могли извршити сахране покланих људи, жена и дјеце. С обзиром да се радило о релативно топлом октобарском дану, свиње и пси почели су разносити тијела унакажених тако да је и то нанијело додатне болове преживјелим мјештанима.

У овом геноциду било је много породица чији су чланови сви поклани, тако да су та огњишта потпуно угашена, а код једног већег броја углавном су преживјели људи који су били у борби а жене и дјеца су поклани.

Овај покољ Срба, мјештана ових села, извршиле су углавном усташе из западне Херцеговине и усташе из околине Приједора.

Усташе одводе жене и дјецу на клање

Од укупног броја од 380 покланих из Великог Паланчишта, све је то урадила усташка рука осим дјевојке Миље (Јандре) Вучичевић, коју је топовска граната разнијела на Козари за вријеме збијега. У овај број жртава свакако нису ушли активни борци са пушком у руци који је погинуло 68 само из Великог Паланчишта, тако да је село Велико Паланчиште, кад се узме у обзир да је непосредно прије рата бројало нешто преко 1.000 становника, скоро преполовљено.

Коначно је за све ове жртве правилно рећи да су то жртве усташког геноцида, а не уопштено жртве фашистичког терора, иако су и усташе у крајњем случају фашисти, али много геноциднији. Код усташа није било убијања пушком већ углавном ножем, сјекиром, маљевима, копљем и осталим хладним средствима што је много звјерскије и геноцидније. На овом подручју је одмах у току 1941. године извршено паљење већине стамбених објеката, затим мјесне цркве и школе.

ПАРОХ ПАЛАНЧИШКИ
Јереј Владислав Вучановић

Извор: ЦРКВЕНА ОПШТИНА ПЛАНЧИШТЕ