Споразумео би се и са САД и са Русијом, ако би било немогуће – само са једном

20.10.2012. факти.орг

• Данашњи кнез Милош би свакако живео у Београду, био би везан за Запад у мери у којој је Милош био везан за Османско царство, самосталан у мери у којој је он био, окренут напретку, али самосвојан…
• Милош је Србију „задобио на мачу“, схватао ју је као своју имовину. Данашњи српски државници су Србију „привремено добили на изборима“ и очекују да им уз помоћ великих сила, и разних смицалица, народ ту тековину потврди
• Милош је зависио од своје среће и ћуди, а ови људи зависе од народних слабости и мана, те зловоље великих сила 
• Преговарао би о независности Косова и изборио би поделу, а аутономију за Грачаницу и светиње. Ујединио би Србију и Републику Српску. Споразумео би се са САД и Русијом, а ако је то немогуће – са једном од њих
• Можда би био убијен или изручен под неким изговором сили са којом се није споразумео. У сваком случају, судбина српских владара је често таква, кад су лоши, али понекад и кад су добри

          Пише: Чедомир Антић

        КНЕЗ Милош Обреновић (1780-1860, владао од 1815 до 1838 и од 1859 до 1860), вођа Другог српског устанка, родоначелник најмлађе српске династије и утемељитељ аутономне српске државе, важи и данас као најмудрији и најпредузимљивији владар нововековне Србије.

        Симбол политике која у миру, дипломатским средствима и постепено – на комад, остварује своје циљеве, Милош је у јавности и данас често спомињан као алтернатива доминантној политици. Пре свега реч је о критици ратне политике, али и политике лишене постојаности, циља и чврстине.

        Уколико желимо да сагледамо како би Милошева  политика изгледала данас, морамо прво да сагледамо разлике.

 КО БИ ДАНАС БИО МИЛОШ?

        Један наш муслимански интелектуалац је у спору са традиционалистима изјавио да би Мехмед Други Освајач данас носио одело „Версаће“ и „Реј Бан“ наочаре. Несумњиво се ова домишљатост односи и на кнеза Милоша.

        Људи из народа у нашој политици понекад својом сировошћу и довитљивошћу подсећају на Милоша Обреновића, али они су суштински заостак једног прошлог времена, предводници клијентеле београдских политичара, парламентарни уцењивачи и локалне кабадахије.

___________________________________________

„ Кнез Милош модерне Србије дакле није онај ко не зна када је живео Бетовен или други који не зна начела Француске револуције. Кнез Милош модерне Србије не би могао бити ни изгубљени либерал или богаташ и „Круга двојке“

___________________________________________

        Данашњи кнез Милош би свакако живео у Београду, био би везан за Запад у мери у којој је Милош био везан за Османско царство, самосталан у мери у којој је он био, окренут напретку, али самосвојан…

        Ото Дубисалв Пирх, пруски путник, писао је 1829. године да београдски везир не зна где је Берлин, док су у двор неписменог кнеза Милоша стизале стране новине. Кнез Милош модерне Србије дакле није онај ко не зна када је живео Бетовен или други који не зна начела Француске револуције. Кнез Милош модерне Србије не би могао бити ни изгубљени либерал или богаташ и „Круга двојке“.

СИРОМАШНА, АЛИ ПОСТАЛА – УЗОР

        Велике су разлике између Кнежевине Србије у време Милошевих највећих успеха, и данашње Републике Србије.

        Кнежевина је била несамостална, сиромашна, заостала земља чије је становништво било непросвећено. Она је у односу на развијене европске државе била сиромашнија него што је то данас случај. Ипак, будући да је била слободна, она је била привлачна за насељавање. Пошто је њен народ био слободан политички и економски, постао је могућ и њен убрзани развој.

___________________________________________

„Савремена Србија има више особина Османског царства него кнежевина. Оптерећена прошлошћу, Република Србија данас живи без јасног циља и државне и националне визије, под утицајем последица пораза, помућена југословенском државном визијом и распамећена нерадом и превисоким животним стандардом из времена социјализма.“

________________________________________

        Изградња државе и конструисање новог друштва и привреде били су олакшани чињеницом да су започети практично од ничега. Држава је грађена у време узлета европског национализма, међу балканским државама Србија је постала узор. На помоћи су јој били милиони Срба који су живели изван њених граница, а више од свих економски напредни Срби из Јужне Угарске (касније Српске Војводине).

        Велике силе тог времена била су подељене. Оне ненаклоњене Србији – Аустрија и Османско царство – биле су оптерећене унутрашњим проблемима, застареле и неслободне за сопствене становнике.

        Савремена Србија има више особина Османског царства него кнежевина. Оптерећена прошлошћу, Република Србија данас живи без јасног циља и државне и националне визије, под утицајем последица пораза, помућена југословенском државном визијом и распамећена нерадом и превисоким животним стандардом из времена социјализма.

___________________________________________

„Размишљао се и о уједињењу целокупног српског народа, али кнез Милош је био практичан и прагматичан. Кнез је, и поред своје ускогрудости и непросвећености, разумео епоху“

___________________________________________

        Српски сељак (грађана скоро и да није било) желео је пре 180 година да што мање плаћа држави, данашњи становник Србије жели да га држава плаћа.

        Кнез Милош је Србију „задобио на мачу“, схватао ју је као своју имовину. Данашњи српски државници су Србију „привремено добили на изборима“ и очекују да им уз помоћ великих сила, и разних смицалица, народ ту тековину потврди. Милош је дакле зависио од своје среће и ћуди, а ови људи зависе од народних слабости и мана, те зловоље великих сила. 

ХТЕО ДРЖАВУ ДО ВАРДАРА И ПРИЗРЕНА

        Кнез Милош је за циљ имао да сачува своју власт. Очување власти и државе у то време сводили су се, често, на исто. Кнез је био примитиван и самовласан, али – да ли је у тадашњој Србији, држави у настајњу, нека друга политика могла да има више успеха?

        Кнез је био успешан, пре свега зато што је био изузетно мудар и политички талентован. Кнез је желео да створи („обнови“) независну српску државу. За циљ је имао испуњење одредаба Букурешког уговора из 1812. године. Крајњи циљ била је обнова Србије – државе која би се простирала од Саве до Вардара и од Београда до Призрена.

        Размишљао се и о уједињењу целокупног српског народа, али кнез Милош је био практичан и прагматичан. Кнез је, и поред своје ускогрудости и непросвећености, разумео епоху.

___________________________________________

„Савремени српски председници и министри никада нису представили јасан и нови државни циљ. Заинтересовани за европско уједњињење у време када од ове велике идеје остаје сложена пракса, а уместо државника преплаћени бирократи, они су покушали да лични каријеристички ентузијазам прошире на читаву нацију.“

_______________________________________

        Његови циљеви нису били само лични и политички. Он је предвидео стварање београдског градског насеља на Сави (зато је чак спалио село Палилу). Први је планирао изградњу железнице: у време када је то била новина за Немачку и Француску,  чак 20 године пре него што су изграђене аустријске пруге са којима би могла да се споји.

        У његово време почео је развој српског бродарства које је средином 19. века било наша изузетно важна привредна грана. Кнез Милош је успео да, упркос великим поделама и отпорима, од Османског царства добије уступке и заокружи српску државност. Притом, осим два ограничена случаја (устанак 1815 и мањи сукоби 1833 године) није услазио у велике и тешке ратове.

        У ратове је ишао да победи.

        Савремени српски председници и министри никада нису представили јасан и нови државни циљ. Заинтересовани за европско уједњињење у време када од ове велике идеје остаје сложена пракса, а уместо државника преплаћени бирократи, они су покушали да лични каријеристички ентузијазам прошире на читаву нацију.

        Идеја Европске уније код нас је представљена и као наставак југословенског експеримента социјалне државе! Уместо да им постане средство, као и већини других евроспких нација, за наше државнике ЕУ је циљ! Опзиција је, пак заробљена у прошлости.

        Један њен део држи се у јавности концепта „Велике Србије“, али притом идеологију заснива на у пракси оповргунтим културолошким тезама старим сто осамдесет година. Конзервативна реформска опозиција свела се на одбрану постојећег, па макр била реч и о неуспесима њихових противника – Резолуцији 1244 или „Државној заједници“.

РАЗДВОЈИО СВОЈЕ И ДРЖАВНО

        Кнежевина Србија је била сиромашна, али је њен кнез после успоставе аутономије представио Порти да у њој живи скоро упола мање становника него што је заиста био случај. Пошто је од свих наплаћивао порез, Кнез Милош је ускоро располагао огромним богатством. Без тог великог новца Србија свакако не би стекла своју самосталност.

        Кнез Милош је рођен у сиромаштву и његова похлепа много је нашкодила политичким односима у ондашњој Србији. Ипак, за разлику од велике већине дашањих српских државника, макар је раздвојио шта је његово, а шта државно, па је у време одласка у прогонство чак нађено да је у државној каси било нешто мало више новца него у његовој личној.

_______________________________________

„Уместо да ми подмићујемо, нас непрекидно подмићују. Недавно је објављено да српске невладине организације располажу са новцем који превазилази милијарду евра. Већина тог новца стигла је од наше или страних влада“

___________________________________________

Територијално проширење из 1833. (приказано наранџастим)

        Треба рећи да је Кнез Михаило као његов наследник већину тог новца вратио Србији, док је кнежев  једини унук Велимир Теодоровић сав иметак оставио као задужбински фонд Велиминаријум.

        Данас су прилике другачије. Уместо да ми подмићујемо, нас непрекидно подмићују.

        Недавно је објављено да српске невладине организације располажу са новцем који превазилази милијарду евра. Већина тог новца стигла је од наше или страних влада ! САД су само 1997. у развој демократије у Србији уложиле око 20 милиона долара.

        Држава и већи део народа годинама живи од незарађеног новца – приватизације и зајмова. Поједини наши медији, режисери, драмски писци, новинари… не скривају да су на страној плати.

        Наши богаташи, будући парадокслано настали у реалном социјализму, не гаје нити један идеал, па често ради личне добити жртвују општи интерес.

        Наши политичари су листом личности без личног имања и каријере, званично, по савету маркетиншких стручњака,  сви су готово једнако имућни (око 50,000 евра уштеђевине, зато што народ не верује онима који се хвале да немају ништа, а сумња у много успешне). У суштини, мало је сумње да постоји неки вођа српске странке или било ко међу неколико стотина чланова политичке елите (власти и опозиције)  ко није милионер. Иако је један од њих обећао, откривених новостечених десетак милиона евра није оставио као задужбину, али је уредно пријавио да је поново имућан као остали (око 50,000 евра).

___________________________________________

„Морао је да снабдева османске снаге у руско-турском рату, али су капетани српских бродова, по његовом налогу шпијунирали турске снаге и јављали све Русима. Кнез је притом удесио да до Турака стижу непотпуни товари покварене хране и лоше робе.

___________________________________________

        Нашу политку добро илуструју следеће бројке. Око 350 милиона евра годишње уложимо у Косово и Метохију, а тамо нашем народу нити је шта боље, нити су заштићени интереси наше државе. Напротив, од њих смо створили вишеструко бројну посаду турских градова из времена кнеза Милоша – људе који живе у беди и без посла, зависе од туђе помоћи и по занимању су припадници свог народа.

        Зато, данас улажемо око 20 пута мање новца у српски народ изван Србије (дакле у региону и дијаспору око 3,5 милиона људи) него Хрватска у  свој народ у Босни и Херцеговини.

ПРЕГОВОРИ О ХАТИШЕРИФУ ЗА УЗОР

        Добар пример политичких метода кнеза Милоша били су преговори око хатишерифа којим је успостављена српска аутономија, кнез добио право наслеђа у породици, а Србији обећано проширење на истоку и југу (присаједињење шест нахија).

        У то време (1829  године) трајао је Руско-турски рат. Кнезу је саветовано да не ступи у рат. Зато је снабдевао османске снаге, али су капетани српских бродова, по његовом налогу шпијунирали турске снаге и јављали све Русима. Кнез је притом удесио да до Турака стижу непотпуни товари покварене хране и лоше робе. Када је рат завршен од Порте је тражио да плати изузетно високу цену за ове услуге. Турци су разумљиво одбили да му плате.

___________________________________________

„Прво, постигао би да Србија има буџетски суфицит и значајно би умањио спољнотрговински дефицит. Радикално би умањио дугове земље и оштро би смањио плате у јавном сектору. Приватизовао би велику већину јавних предузећа“

_______________________________________

        Касније је у прговорима обећао изузетно висок мито султану и његовом окружењу. Када је по успостави аутономије требало да тај новац и исплати – затражио је од Порте да „пребију“ дугове. Дакле исплатио их је новцем који су му дуговали за лошу или неиспоручену робу.

        Анегдота говори да је приликом избора српске заставе препоручио да се усвоји руска која би била истицана наопако, пошто би тако капетани бродова по потреби могли да их прикажу као руске.

ШТА МИЛОШ И КАКО РАДИО ДАНАС?

        Прво, постигао би да Србија има буџетски суфицит и значајно би умањио спољнотрговински дефицит. Радикално би умањио дугове земље и оштро би смањио плате у јавном сектору. Приватизовао би велику већину јавних предузећа.

        Стврио би јефтину али ефикасну државу. Успоставио би „узоран“ демократски поредак (пошто је то мода овог времена), више у форми него у суштини (такође у складу са трндовима). Уложио би велики новац да заштити политичке и економске интересе Србије и српског народа тамо где заиста живи – север Косова, Република Српска, делови Црне Горе.

        Преговарао би о независности Косова и изборио би поделу, а аутономију за Грачаницу и светиње. Ујединио би Србију и Републику Српску. Споразумео би се са САД и Русијом, а ако је то немогуће – са једном од њих.

        Коначно, био би збачен – као што је и некада збачен – мало због својих лоших особина, мало зато што би постигао све наведено.

        Можда би био убијен или изручен под неким изговором сили са којом се није споразумео. У сваком случају, судбина српских владара је често таква, кад су лоши, али понекад и кад су добри.

        Ко од Срба жели да буде популаран по сваку цена, као „мис света“, или да га на изборима „продају“ као пиво, ко народу говори оно што он жели да чује и подилази његовим манама сиротињи или екстремизму, не треба да очекује да ће имати истинског дугорочног успеха и  да ће га историја добро забележити. 

Реформа система одбране није донeла ништа добро Србији. Српска војска која је у време агресије НАТО пакта могла успешно да се носи са највећом војном силом у историји човечанства данас једва да постоји. Војска Србије још увек није до краја попуњена и има мање од 10 хиљада наоружаних војника. Међутим у српској јавности се већ одавно зна да у земљи постоји око 60 хиљада припадника приватног обезбеђења који по неким подацима имају на располагању скоро 50 хиљада комада ватреног оружја!¹ У том приватном арсеналу налази се бројно аутоматско наоружање и дуге цеви.²  Законска регулатива којом би се потпуно регулисала ова област никако да заживи. Међутим, на још теже последице по безбедност Србије указује чињеница да сектором приватног обезбеђења потпуно владају странци. Међу њима на првом месту су САД и Енглеска, управо оне земље чије „приватне“ фирме сеју смрт међу цивилима у Ираку.³

20.10.2012. Фонд стратешке  културе, пише: Борис Алексић

Примера ради, бивши амбасадор САД Вилијам Монтгомери је сувласник Стракон-а⁴, док британски G4S⁵ контролише Прогард, ДМД итд. Ове приватне фирме не обезбеђују само имућнији слој становништва већ и министарстава, Привредну комору Србије, Агенцију за контролу летења, Народну банку Србије и неколико јавних предузећа. На њиховом челу се често налазе бивши високи функционери МУП-а и државне безбедности. Директор Securitas-а Ђорђе Вучинић је завршио специјалистичке студије безбедосног менаџмента на Факултету цивилне одбране у Београду али је полагао и курсеве Америчког института за мир. Пре тога је имао вишегодишње радно искуство на руководећим местима у МУП-у Републике Србије – Секретаријату у Београду.⁶ Амерички инстутут за мир је познат по својим функционерима попут Данијела Сервера који је као и Вилијам Монтгомери већ одавно део америчке обавештајне заједнице. Сервер је и отворени заговорник независности Косова и Метохије. Ова фирма је преко својих функционера повезана и са приватном војном компанијом АКЕ – SAS коју су формирали припадници енглеских специјалних јединица.

На овај начин, Вашингтон и Лондон у Србији располажу са озбиљним и професионалним, наоружаним групама које су у могућности да прикупљају и обрађују поверљиве податке, али и да директно угрозе безбедност грађана Србије. Ове приватне и добро наоружане армије одговарају својим газдама у иностранству које су део тамошњих безбедносних структура и служби. Њихови центри се налазе у земљама које су предводиле НАТО агресију на Савезну Републику Југославију. Колико је та опасност реална за Србију можемо видети из анализа које се баве употребом оваквих и сличних формација од стране НАТО пакта.

Данијел Ганзер, швајцарски професор историје на Универзитету у Базелу и стручњак за међународне односе објавио је књигу под насловом „Тајне НАТО армије – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи.“⁷ Ганзер објашњава да су те оружане формације створене од стране Северноатлантског савеза у целој Западној Европи: у Француској, Белгији, Холандији, Норвешкој, Данској, Шведској, Финској, Шпанији, Португалу, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Луксембургу, као и у Грчкој и Турској. Према тврдњама овог стручњака организацију и опрему су обезбедили ЦИА, МИ6 (енглеска обавештајна служба) и НАТО. Основне методе ових паравојски су тзв. стратегија затегнутости и терористичке акције „False flags“ тј. операције подметања.⁸ Професор Данијел Ганзер напомиње да „стратегија затегнутости“ и њоме обухваћена тактика „лажних застава“ подразумевају извођење терористичких акција и приписивање истих неком другом. НАТО је ове групе користио зарад контролисања политичке ситуације у другим земљама. Из САД су чак наређивали ликвидацију политичара које су идентификовали као противнике. Описана стратегија представља уобичајено деловање Северноатлантског савеза већ деценијама. Она данас није мртва, напротив НАТО је стално унапређује.

Овај модел комбинован са утицајем који САД има преко USAID-а и других организација на политичке партије, даје могућност америчкој хоботници да креира политичку сцену али и систем безбедности у Србији.

Организације попут Атлантског савета и ISAC фонда доприносе том циљу. Поред тога њихов задатак је да што више удаље Србију од Русије. Атлантски савет се наравно отворено бави промовисањем НАТО пакта у Србији и поред свих злочина које је ова организација починила и које чини широм света. ISAC фонд се такође бави питањима безбедности и један од главних циљева му је приближавање Србије Европској унији и НАТО пакту.⁹ Ове организације су добро познате по својој русофобији. ISAC фонд спроводи „надзор над руско – српским односима.“ Овај пројекат ISAC остварује од септембра 2008. године уз помоћ Амбасаде Краљевине Норвешке у Београду. На својој интернет страници они наводе да је њихов подухват настао из потребе да се руско-српски односи почну сагледавати у реланој и гактограгској равни, лишенојкрајности и митова.¹⁰ Зато им је главни удар усмерен на негирање српско – руског савезништва и заједничке борбе два братска народа. У стварности ISAC не користи фактографију већ заступа ставове Вашингтона и Брисела који су изразито антируски.

Међу истакнутим функционерима ISAC фонда налази се Соња Лихт члан њиховог међународног савета. Она је била дугогодишњи руководилац Сорошевог фонда у Србији. Како истиче у својој књизи Дрaган Филиповић бивши начелник Обавештајне управе Службе државне безбедности, Соња Лихт, која је све време рата (1999.) била у Београду, обављала је на десетине телефонских разговора дневно са својим пријатељима у иностранству, у којима је, детаљно реферисала о врсти штете нанесене бомбардованим објектима, ангажовању локалних власти на отклањању штете, постотку оштећења електро и водоводне мреже у нападнутим српским градовима, о моралу становништва и спремности да се у рату истраје, до процена колико ће још српско становништво моћи да издржи, чега се грађани Србије највише плаше и у ком правцу треба преусмеравати даље пропагандно деловање.¹¹

И актуелна министарка енергетике Зорана Михајловић је сарадник ISAC-а. Она је баш и радила на пројекту надзора српско – руских односа од његовог почетка 2008. године до 2010. године.¹² Зорана Михајловић је близак сарадник Александра Вучића и њих двоје су заједно у Србију довели једног од највећих светских загађивача – мултинационалну компанију са већинским немачким уделом – RWE. Овај потез је повучен како би се на перфидан начин ограничио утицај Гаспрома у Србији будући да je RWE његов конкурент у енергетској сфери. Такоће, Зорана Михајловић је једностраним изменама већ усаглашеног споразума о испоруци руског гаса Србији, у жељи да из њега избаци „Југоросгас“ изазвала дипломатски скандал јер је Москва одбила да потпише такав измењен уговор.¹³ Њен шеф у Србији Александар Вучић отворено ставља јалову Европску унију изнад свега¹⁴.

Вашингтон у Србији и даље има бројне политичаре, приватне наоружане групе и невладине организације које спроводе његову вољу и штите његове интересе. Америчка хоботница на тај начин контролише српско друштво и усмерава га у жељеном правцу. 

1 http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/300451/U-sektoru-privatnog-obezbedjenja-47000-komada-oruzja

2 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:318994-Obezbedjenje-naoruzano-do-zuba

3 http://rt.com/business/news/private-military-contractors-new-way-of-waging-war/

4 Stracon Security, www.stracon.co.rs

5 Group for Security, www.g4s.rs/

6 http://www.securitas.com/rs/sr/O-nama/Menadment-kompanije-Securitas-SE/Djordje-Vuini-/

7 Daniele Ganser, Nato’s Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, Januar 2005, Frank Cass Verlag London.

8 Види: Daniele Ganser, Democratization in the 21st Century, Terrorism in Western Europe: An Approach to NATO’s Secret Stay-Behind Armies, John C Whitehead School of Diplomacy and International Relations, South Orange, United States, March 2005.

9 http://www.isac-fund.org/lat/goals.php

10 http://www.isac-fund.org/lat/mrsr.php

11 Драган Филиповић, Анатомија глобалистичког смрада, Принтмедиа, Београд 2008.

12 http://www.megatrend.edu.rs/fbio/uploaded/radovi/zmihajlovic.pdf

13 http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/347668/Nikolic-ljut-na-ministarku-energetike

14 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/348342/Vucic-porucio-Vladi-da-nece-dozvoliti-da-evropski-put-Srbije-bude-ugrozen-zbog-Kosova

„У суботу 27.октобра, на Свету Петку, крсну славу СНС-а, ова партија донеће одлуку да сруши Дачићев кабинет и затражи ванредне парламентарне изборе у децембру ове године.
Звучи невероватно али потврду ове информације Информер је добио у самом врху СНС!“

Циљ ГМО производње је увећање зараде и ту нема ништа спорно, као и свако друго предузеће. То што се тако трује и природа, биљне и животињске врсте, и на првом месту човек – такве не интересује, али нас, као и генерације које ће доћи после нас МОРА, јер ТО ЈЕ – ЗЛО у свим облицима, монструозни пројекат у сврху увећања богатства већ богатих.

Према важећим прописима у Србији не постоји обавеза обележавања ГМО, јер је по закону забрањено коришћење ГМО семена и хране која садржи ГМО или је произведена од ГМО. У нашем закону (а то је у складу са европским законима) присуство ГМО уразличитим производима до 0,9одсто сматра се као ненамерна контаминација, па се и такви производи сматрају немодификованим уколико се ради омодификацијама које су у Европи дозвољене.

20.10.2012. ФБР Биљана Диковић

Шта је генетски модификован производ

Генетски модификовани организми се најједноставније могу дефинисати као организми у којима је генетски материјал (ДНК) измењен на вештачки начин, односно интервенцијом човека. У стручним круговима постоје велика неслагања у вези са еколошким, здравственим и друштвено-економским последицама употребе генетски модификоване хране.

——————————————————————- 

ЕУ: дозвољени измењени кромпир и кукуруз

Гајење ГМО у Европској унију регулише се на нивоу комисије. Како кажу у Министарству пољопривреде, дозвољено је гајење ГМO кукуруза са одређеним својством (отпорност према кукурузном пламенцу) и кромпира са повећаним садржајем скроба који се користи у индустријској преради. Међутим, пре годину дана, нашој редакцији је потврђено да је у Европској унији одобрено 35 генетичких модификација појединих биљних врста. Оне се у ЕУ могу пуштати у промет као генетички модификована храна за људе, генетички модификована храна за животиње, као и сировине за даљу прераду. А реч је о шећерној репи, аргентинској каноли, цикорији, каранфилу, соји, памуку, дувану и кукурузу.

———————————————————————–

Никола Алексић, директор Еколошког покрета Новог Сада поставио је неколико питања Министaрству пољопривреде, шумарства и водопривреде РС, Ветеринарској инспекцији, позивајући се на Закон о доступности информација од интереса за јавност. И то је био повод за овај текст.

Из одговора смо сазнали да се на тржиште Србије УВОЗИ МЕСО из следећих земаља (кликом на име државе можете видети извештај о слободи за ГМО у тим земљама): Аустрија, Белгија, Македонија, Босна и Херцеговина, Чешка, Данска,Француска, Грчка, Холандија, Хрватска, Италија, Италија, Мађарска, Немачка, Пољска, Словачка, Словенија, Шпанија, Црна Гора. Србија је једна од ретких земаља које имају строг закон о забрани увоза ГМО.

Увозници меса из наведених земаља су: Carnex – Врбас, ELI-DTD Promet – Панчево, Гомбит – Инђија, ИМ Банат – Банатски Карловац, Koran IV – Прибој, LTS DOO – Ловћенац, LTS Farmer – Ловћенац, Месокомбинат-промет – Лесковац, Neoplanta – Нови Сад, Сточар ДОО – Чачак, Cooperativa D&B – Ловћенац, Delmes INT – Пријепоље, FoodTech – Београд, Havi Logistic – Шимановци, IDEA – Београд, ИМ Матијевић, ИМ Топола – Начка Топола, Јовановић и синови – Бачка Топола, МИТ Недељковић – Шашинци, Mega Food Meat – Ниш, Metro Cash & Carry – Београд, Nit export-import – Суботица, Perutnina Ptuj Topiko – Бачка Топола, Pivka-S – Нови Бановци, Prima Commerce – Земун, Temporex – Сента, TisaCoop – Кањижа, Tomex Catering Plus – Угриновци Београд, Veldy Agrar – Нови Сад, Vindija – Лајковац, Yuhor – Јагодина, Златиборац – Београд и ЗЗ Трлић – Уб.

У ПРОТЕКЛИХ ПЕТ ГОДИНА НАВЕДЕНИ УВОЗНИЦИ У СРБИЈУ СУ УВЕЗЛИ 40.013 тона и 73 килограма меса.

А ОНО ШТО ШОКИРА ЈЕ: ДА СЕ ПРИЛИКОМ УВОЗА НЕ КОНТРОЛИШЕ ДА ЛИ ЈЕ СТОКА ЧИЈЕ СЕ МЕСО УВОЗИ ХРАЊЕНА ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНОМ ХРАНОМ!!!
Одговор надлежних је дословце овакав:

„Контрола исхране животиња, кад је у питању ГМО храна за животиње обавља се у току гајења животиња на фармама у земљи порекла.“ 

У једној реченици то би могло да се преведе: ЗАНИМА НАС ПРОФИТ, ВАЖНИ СУ НОВЦИ, А ЖИВОТИ ЉУДИ НАС НЕ ЗАНИМАЈУ!?

Професор Миладин Шеварлић са Пољопривредног факултета из Београда на једној трибини у организацији Зелених Србије почетком ове године изнео је низ узнемирујућих података о глобалном стању у пољопривреди, која је великим делом постала тржиште за пласман непољопривредних производа, синтетичких инпута као што су минерална ђубрива, хербициди, пестициди, хормони раста, адитиви. Према његовим речима мултинационалне компаније које се баве производњом генетски модификованих организама (ГМО) желе да овладају прехрамбеном  индустријом, јер је некада важио принцип „ко влада нафтом, влада државама“, а сада је на делу нови: „ко влада храном, влада људима“. Први генетски модификован произод лабораторијски је добијен још 1978. године, а данас се под засадима ГМ културама налази 160 милиона ха површина.
-Најраспростањенија је соја и она је намерно изабрана јер замењује три животне намирнице: житарице, млеко и месо. На другом месту се налази ГМ кукуруз, затим следи памук па уљана репица… Иако се као разлог коришћења ГМ хране наводи све већи број становника, статистика показује да је ипак све више гладних у свету.  Према подацима Светског програма хране, сваких шест секунди у свету једно дете умре од глади. Више људи свакодневно умре од глади него од АИДС, маларије и туберкулозе заједно. Шта је онда позадина промена у пољопривредној производњи? Па углавном зарада великих мултинационалних компанија које се налазе на првим местима по оствареним профитима. На основу тога лако закључујемо да имамо агробизнис тројство. На првом месту се налази пољопривреда и храна. Купујете ГМ семе, направите производ али то семе више не можете да засејете. Ви сте трајно везани за куповину тог материјала. На другом месту је хемија и заштита.  Све више се говори о појави тзв. супер корова који до сада нису виђени , који се класичним хемијским средствима не могу уништити и који се великом брзином простиру по свету. И на трећем месту те фирме производе лекове, да нас лече од свега тога, наводи Шеварлић.

Европска комисија није успела да докаже корисност ГМ организама и то је разлог зашто стара Европа још увек одолева експанзионизму ГМ хране. Немачка је напустила узгајање ГМ кукуруза 2009., Француска 2010. године као и Бугарска. Отпор за узгој ГМО организама расте јер њихов утицај на здравље човека још увек није довољно испитан, а разлог зашто је то тако лежи у чињеници  да су спонзори највећег броја истраживања мултинационалне компаније које селектују те информације.

-Истраживања појединих научника о утицају ГМ хране су шокантна. Генетичар др Слађана Белков тврди да ГМ храна смањује мозак животиња. Генетски модификовану храну наши гени препознају као страно тело и покушава да их се ослободи. То доводи до низа поремећаја у нашем организму. Доказано је да животиње добијају рак, смањује им се мозак, док је најновије истраживање у Русији покзало да коришћење ГМ хране доводи до стерилитета, до поремаћаја рада срца, појаву дијабетеса… У 2005 у Русији је спроведено истраживање на популацији мишева који су храњени ГМ сојом. У прве три недеље живота три пута је била већа смртност младунчади.  ГМ културе и употреба пестицида утиче на смањење броја пчела, за које је Никола Тесла рекао да кад оне нестану човечанству остају још четири године до катаклизме. Број колонија пчела је опао са 5,5 милиона 1950. године на 2,5 милиона у 2007 години, упозорио је Шеварлић.

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ: Да ли се приликом увоза меса за тржиште Србије контролише присуство рекомбинованог вештачког говеђег хормона раста у месу: По питању контроле рекомбинованог вештачког говеђег хормона раста у месу, затим присуства антибиотика у месу и уопште резидуа, у складу са законодавством Европске Уније, Србија је увела национални програм надзора и испитивања разидуа у животињама и производима животињског порекла који гарантује да храна не садржи штетне материје из животне средине или лекове који се користе у ветеринарском лечењу у концентрацији већој од дозвољене и обавља се у складу са важећим прописима Републике Србије / Европске Уније.“

Сазнали смо да приликом увоза меса за тржиште Србије контролу присуства антибиотика у месу врши Институт за хигијену и технологију меса из Београда, и то је сертигикована иституција за испитивање резидуа са интернационалном акредитацијом.

Решење о утврђивању ветеринарско-санитарних услова за увоз меса у Републику Србију издаје Управа за ветерину Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде. Сваку пошиљку приликом увоза/транзита/извоза морају пратити усаглашене међународне ветеринарске потврде (сертификат) попуњене, потписане и оверене од стране надлежног ветеринарског инспектора земље извознице. Контрола пошиљака при увозу/транзиту обавља се на граничним прелазима Републике Србије од стране граничних ветеринарских инспектора. А ако је другачије него што су одговорили одговараће они који су у протеклих пет  година били директори Управе за ветерину Републике Србије, институције која даје дозволе за увоз меса у Србију, Мирослав Маринковић и др Зоран Мићовић.

Подсећамо на упозорење Николе Алексића о Кодекс алиментаријусу: „Кодекс алиментаријус је геноцидни правилник о производњи хране који дозвољава употребу ГМО и рекомбинованог вештачког говеђег хормона раста који децу уводи у пубертет и пре пете године живота. У Србији је илегално, на мала врата, примењен Кодекс алиментаријус увођењем стандарда ХАЦЦП, који је постао обавезујући за све произвођаче хране у Србији од јуна прошле године. Он је у директној супротности са Уставом Србије, међународним конвенцијама и неколико важећих закона. По том геноцидном правилнику дозвољена је употреба ГМО семена и најтоксичнијих хемијских једињења, адитива и емулгатора опасних по живот „.
Председник Еколошког покрета Новог Сада истиче да је најстрашније и најмонструозније од свега што је Србији Кодекс алиментаријус постављен као услов да би приступила Светској трговинској организацији.
– Уколико прихвати овај кодекс, Србија неће имати никаквих могућности да на својој граници спречи увоз отрова и ђубрета који ће нам се понудити за храну. Више него алармантно, рекао бих шокантно, звучи податак да у овој години више од 35.000 брачних парова не могу да се остваре као родитељи, а да је 40.000 нових случајева оболелих од канцера – наглашава Никола Алексић.

Ко контролише храну тај контролише свет, рекао је Кисинџер, да се подсетимо шта је о теми рекао познати истраживач Алекс Џонс:

Уколико Србија подлегне америчким притисцима и уценама рафови домаћих продавница ускоро би могли да буду пуни генетски модификоване хране. Вашингтон категорично тражи да Београд дозволи увоз мутираних производа из САД и да промени садашњи закон којим је то забрањено, иначе ништа неће бити од уласка у Светску здравствену организацију почетком наредне године.

Никола Алексић, председник Еколошког покрета Новог Сада, тврди да је нацрт новог закона, којим ће производња ГМО хране бити дозвољена, већ готов и да се само чека прави тренутак да се он усвоји.
– Амерички потпредседник Џозеф Бајден је још приликом посете Београду 2009. поручио домаћинима да је врло незадовољан српским законом о забрани ГМО на шта је од домаћина добио одговор да ће тај закон бити промењен – тврди Алексић.

Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Земуну, каже да Србија не сме ни по цену чланства у СТО да подлегне притисцима и да дозволи производњу и увоз мутант хране.
– Влада САД је у служби крупног капитала и она притиска нарочито слабе источноевропске земље да дозволе увоз ГМО. Уколико то дозволимо уништићемо пољопривреду, али и здравље грађана и будућих генерација – упозорава Шеварлић.

Војислав Станковић, из Привредне коморе Србије, каже да увоз ГМО производа нашој земљи никако не треба.
– Привредна комора Србије је још 2005. године направила нацрт резолуције у коме је од владе Србије тражила да се наш простор заштити од употребе ГМО производа. Логично је да велике компаније попут америчког Монсанта желе да продају своју ГМО технологију, али нама то није потребно – истиче Станковић и додаје да поља засејана ГМО сојом, кукурузом изгледају као површине на Месецу.
– Земљиште се поспе хербицидима, и земља је потпуно очишћена. Житна поља без иједне трунке корова делују као са друге планете. Апелујем да ако се промени закон да на свим производима крупним словима буде исписано да је реч о ГМО производима. Људи имају право избора и морају да знају шта једу – каже Станковић.

Иако су познате негативне последице по здравље које изазивају генетски модификовани организми, Србија је већ увозила ову храну. Забележен је увоз модификоване сојине сачме у два наврата. У земљу је први пут ушло 20.000 тона, а нешто касније чак десет пута више, али упућени тврде да се сојина сачма континуирано увози још од 2007. године.

Некадашњи министар пољопривреде Ивана Дулић-Марковић је казала да је таква сојина сачма знатно јефтинија од остале сојине сачме, а да је увоз у време када је она била на челу Министарства пољопривреде био у складу са законом о ГМО, а одобрио га је Савет за биолошку сигурност. (!?!)

Према речима Шеварлића, иако се износе подаци да је производња ГМ култура јефтинија, досадашња искуства земаља показују да је сасвим другачије. После десет година узгоја ГМ култура, у Шпанији су повећани трошкови семена за 10 одсто, у Немачкој за 17 , а у Аргентини за 40 одсто. Поскупљење хране свуда у свету па и у Србији је евидентно, каже Шеварлић, за шта, без разлога све светске владе па и наша окривљују сељака.

Никола Алексић поводом могућег увоза ГМО најављује протесте, јер је исхрана овим производима опасна. Он се позива на истраживање спроведено на мишевима.
– У трећој генерацији сви мишеви су били стерилни. И Срби ће нестати са лица земље ако прихвате ту храну – упозорава Алексић.
Он тврди да је америчка компанија Монсанто већ ушла у Србију и да продаје генетски модификовано семе под лажном декларацијом.
– Још је Божидар Ђелић обећао Американцима да ћемо изменити закон о увозу ГМО производа, а нацрт закона о измени закона већ се налази у парламенту – тврди Алексић.

Оно што је сигурно јесте да СТО не познаје забрану увоза и извоза било ког производа. Закон може да прописује сложену процедуру увоза ГМО, којом се увоз практично онемогућава, али није дозвољено да у закону изричито пише да је увоз забрањен.

Тешке последице

Србија има више од четири милиона хектара њива, што одговара величини две Словеније, па стручњаци постављају питање због чега нам је потребна вештачка храна. Болести које може да изазове употреба ГМО су стерилност, смањење мозга, Алцхајмерова болест, болести унутрашњих органа, алерголошке и токсиколошке реакције, крварење у желуцу, промене на цревима, проблеми с јетром, панкреасом.

Зло посејао Монсанто

Велике мултинационалне компаније које се баве производњом ГМО семена, попут америчког магната Монсанто (који држи око 90 посто светске производње ГМО семена), намеравају да остваре потпун монопол у светској пољопривреди, тврди професор Шеварлић.

– Стварање монопола од стране произвођача ГМО материјала остварује се тако што се све чешће у ГМ семе убацује такозвани ген терминатор који уништава клицу за наредни циклус производње. То значи да искључиво семе које купите може да проклија, док је семе које добијете од одгајене биљке јалово и не може да проклија, због убаченог гена. На овај начин, стално сте зависни од добављача. То значи да морате да имате новац да купите сваке године ново семе – каже др Шеварлић.

-Поводом најновијег упозорења професора Пољопривредног факултета Миладина Шеварлића али и више од деценију присутних полузваничних информација у нашој јавности да велике западне корпорације захтевају од Србије да измени Закон о генетски модификованим организмима, чиме би се, сматра професор Шеварлић, занемарили резултати доступних независних истраживања о изразито негативним прехрамбено-безбедоносним последицама коришћења ГМО у исхрани и могућих последица по здравље садашњих и будућих генерација у Србији, Асоцијација шефова кувара Србије апелује на Владу и све одговорне државне институције и органе да се не дозволи измена нашег Закона о ГМО и увозу овакве хране, каже се у саопштењу Асоцијације шефова кувара Србије.

Генетски модификована храна и Кодекс алиментаријус представљају геноцид над српским народом, а употреба ГМО хране децу у нашој земљи уводи у прерани пубертет, промене у организму и опасност од добијања канцера у каснијим годинама, упозоравају еколози и стручњаци за очување природне средине.

Да је Србија препуна ГМО семена није више никаква тајна, јер од 36 узорака на 100 хектара на њивама у Војводини, на чак 33 утврђено је присуство ГМО, што је потврдио и директор Управе за заштиту биља Министарства пољопривреде Јан Боћански.

Извор: интернет, Вести, facebookreporter.org, ФБ

 ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ГМО Злочин без страсти – НЕМАН У ТАЊИРУ

Недељне новине „Глас Подриња“ из Шапца су 2000. године објавиле два чланка у оквиру серије „Из историје српске авијације“. Поводом 100 година српског ратног ваздухопловства објављују се и на СРБском ФБРепортеру.

Бранко Станић

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ

АЕРОПЛАНСКО ОДЕЉЕЊЕ
ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ I ПОЗИВА НАРОДНЕ ВОЈСКЕ
У Церовцу КОД ШАПЦА

Не задуго након првог лета авионом Американаца, браће Рајт, 1903. године, и после низа вашарских атракција авиони су толико усавршени да су нашли примену и у војсци. И јавност у Србији је пратила сва збивања у вези ваздухопловства. Било је то време непосредно пре него што ће Балкан постати позорница великих политичких и ратних сукоба.

Иако Српска влада и Министарство војно, заокупљени другим проблемима, нису показивали исто интересовање за авијацију као и српска јавност ипак је Краљевина Србија приступила релативно рано увођењу ваздухопловства у састав својих снага. На то су били приморани јер се из вести које су стизале из других балканских држава могло закључити да ће се авиони у предстојећем сукобу појавити као оружје обеју зараћених страна. И поред тога Министарство војно је одуговлачило са спровођењем у живот већ утврђеног програма за школовање пилота и набавку авиона.

Но почетком 1912. године, када је на основу уговора склопљених са балканским савезницима било сасвим јасно да предстоји рат са Турском, приступило се стварним припремама за оснивање српске авијације. А тек пошто је 30. септембра 1912. објављена мобилизација српско Министарство војно и Генералштаб су проценили да је неопходно убрзати формирање сопственог ваздухопловства.

И коначно тек крајем године створени су сви потребни услови за формирање прве ваздухопловне јединице Српске војске, па је начелник Врховног штаба, војвода Радомир Путник, 24. децембра донео решење којим се установљава Ваздухопловна команда. А први борбени летови изведени су крајем марта 1913. године. Биле су то операције извиђања.

Почетак Првог светског рата затекао је српско ваздухопловство у истом стању у коме се налазило и на завршетку балканских ратова. И поред свих потешкоћа, Аеропланска ескадра је успела да се спреми за покрет после седам дана и у Нишу је очекивала наређење Врховне команде. Први летови извршени су 13. августа са узлетишта у Ваљеву. Авиони су полетели у извиђања у правцу Дрине и Саве.

Пилот Миодраг Томић

док је био на челу аеропланског оделења

Шумадијске дивизије I позива народне војске

По завршетку Церске битке летилиште из Ваљева померено је ближе линији фронта, на Ступничко поље код Лознице. Српска војска је у току Церске битке располагала са два авиона француске производње типа блерио XI. У току извиђања један од авиона је оштећен па је остао само авион у коме је летео потпоручник Миодраг Томић.

На захтев савезника Врховна команда је одлучила да форсирањем Саве настави да прогони пораженог непријатеља. Тада се указала потреба за систематским извиђањем подручја будућих операција у Срему. Зато је Томићу наређено да прелети у село Церовац код Шапца, одакле је наставио извиђање за потребе Прве армије, а 29. августа, је ово мало Оделење састављено од једног пилота и једног авиона, десет војника, једних запрежних кола и три возара, преименовано у “Аеропланско оделење Шумадиске дивизије 1. позива народне војске”. На повратку са извиђања сремског села Купиново, 27. августа (14.08.1914) око 18 часова, Томића је над Мишарским пољем напао један аустроугарски авион, са кога је извиђач-стрелац отворио ватру. Како Томић није био наоружан морао је да се спашава наглим понирањем. Била је то прва ваздушна борба на Српском фронту у Првом светском рату.

Са летилишта код села Церовца, Томић је током септембра, октобра и првих дана новембра извршио серију од једанаест врло успешних извиђачких летова. За потребе Прве армије пратио је и извештавао о припремама, неуспелом дејству и повлачењу српских јединица из Срема, а када је непријатељ обновио нападе на Дринском фронту, по захтеву команданта Друге армије летео је преко Цера ка Лозници и Ковиљачи. Од краја септембра извиђао је концентрацију аустроугарских трупа и њихово поновно форсирање Саве у пределу Шапца и Дреновачке Аде и проширење мостобрана, што је био увод у нову офанзиву која је довела до познате Колубарске битке. У неколико летова најважнији Томићев задатак било је откривање положаја непријатељеве артиљерије, два пута је омео аустроугарске балоне у извиђању, а сам је три пута морао да се повлачи пред наоружаним авионима непријатеља, који су у тој фази били врло активни на фронту у Србији.

Током новембра и почетком децембра 1914. године, за време поновног повлачења и велике победе Српске војске у Колубарској бици, српски ваздухопловци нису на жалост могли да наставе успешна извиђања која су извршавали до почетка новембра. Баш у то време, због истрошеног ресурса мотора и оштећења конструкције, блерио XI једносед, није више био безбедан за лет, па је Томић из Церовца прелетео у Ваљево, а авион је морао да буде послат на поправку. Тиме је престало са радом Аеропланско оделење Шумадијске дивизије.

Тако пише у историји, а у сећањима многих Церовчана, нарочито старијих, остало је упамћено да је аеродром српске војске некада био у Јулићанки, на њиви која се налази поред пута Шабац – Ваљево са западне стране. Са тог места је авион полетао у извиђање покрета аустроугарске војске.

Пилот Томић полеће на задатак авионом Блерио XI, званим Орлић

Још се и данас понека прича из тог времена препричава у селу.

Тако се Анђелија Симић из Церовца, која је тада имала 10 година, сећа како су авиони “падали” (слетали, прим.) у Јулићанку. А сећа се и како су недељом старији водили децу, не само из Церовца већ и из околних села, да виде авион. Могло се слободно доћи на аеродром.

Слободан Симић, Анђелијин син, прича да је његовог оца Живорада тетка Смиљана водила да види авион у Јулићанки. Она је лично познавала пилота Томића који је те 1914. године, крајем лета и почетком јесени, провео скоро три месеца у Церовцу.

И Живорад Жиле Тимотић се сећа да му је отац Милоје причао када је први авион слетео у Церовац. Њихова кућа је и данас дани одмах до Јулићанке. Његов отац је – прича Живорад – “био дечкић и играо се с керовима и правио је за њих колица и амиће. И када је авион слетео керови загребу и побегну.”

Војници који су опслуживали авион били су смештени у шуми више Јулићанке, више привременог аеродрома српске војске. Воду за пиће и остале потребе узимали су са Тимотића бунара.

“Отац је – прича Живорад даље – одлазио у Јулићанку и гледао шта се тамо ради. Војници држе авион за крила и онда га пусте. Авион добије замах и тако се диже.”

То је све што је остало у памћењу. Протекло је од тада равно 86 година (28.09.2000) и време неумитно брише сећања.

Институт за трансфузију крви наместио тендер?

19 октобар 2012, СРБски ФБРрепортер

Пише: Иван Нинић

Институт за трансфузију крви Србије одбацио је најповољнију понуду за набавку 150.000 хемијских оловака и буџетским новцем платио те оловке 500.000 динара више него што је требало, показује документација до које је дошла Пиштаљка.

Институт је прошле године оловке намењене добровољним даваоцима крви купио од фирме Вибра плус д.о.о. по цени од 1.738.140 динара, што је било за 500.910 динара скупље од понуде фирме Публик д.о.о. Тендер је предвиђао да критеријум за избор добављача буде економски најповољнија понуда, али је понуда фирме Публик оцењена као неисправна. Узорак који је понудило ово предузеће није задовољио „техничке спецификације“ из тендерске документације којима је заправо унапред био одређен само један могући модел оловке.

Записник о јавном отварању понуда и извештај о стручној оцени понуда показују да су на тендеру учествовала само три понуђача и то фирме: Публик д.о.о из Ваљева, Вибра плус д.о.о. из Земуна и Кодекс Комерц д.о.о. из Болеча. Међутим, тендерска комисија је одбила да разматра понуде фирми Публик и Кодекс Комерц. Понуда Публика је одбијена као неисправна, уз образложење да „узорци не испуњавају услове из техничке спецификације“, док је у случају понуде Кодекс Комерца дато образложење да „узорци не испуњавају услове из техничке спецификације“ и да „понуђач није доставио потписану меницу“.

Најповољнију понуду, по оцени комисије, доставила је фирма Вибра плус која је практично понудила цену од 9,82 динара (без ПДВ) за једну оловку, односно цену од 1.738.140 динара са ПДВ за укупну количину. У понудама које су одбијене као неисправне дата је цена од 9,50 динара, односно 1.681.500 динара (Кодекс Комерц) и цена од 6,99 динара, односно 1.237.230 динара (Публик). На основу извештаја тендерске комисије, директорка Института за трансфузију крви Србије потписала је 13.9.2011. године са фирмом Вибра плус уговор о купопродаји пропагандног материјала (бр. 5615), прихватајући као најповољнију цену од 1.738.140 динара са ПДВ.

У записнику о отварању понуда комисија је констатовала да је понуђач Кодекс Комерц д.о.о. доставио оловке без одговарајуће штампе, али је нејасно због чега је понуда фирме Публик д.о.о. оцењена као неисправна. Другим речима, тендерска комисија није образложила које заправо „техничке спецификације“ ова фирма није испунила.

Иначе, у упутству понуђачима како да саставе понуду, комисија Института за трансфузију крви Србије навела је седам карактеристика, а могло би се рећи да је комисија само заборавила да упише име произвођача оловака. У питању су следеће карактеристике: 1) хемијска оловка у више боја; 2) рукохват оловке гумиран црне боје са паралелним жлебовима; 3) средишњи део оловке благо сужен; 4) притискач улошка од пластике у облику печурке црне боје, врх оловке исте боје и материјала као притискач; 5) клипсна оловка пластична у боји тела оловке; 6) врста штампе на оловкама-тампон (штампа: знак и назив Института и то белом бојом на црвеној оловци, а црвеном бојом на осталим оловкама); и 7) паковање по 50 оловака у кутији. Поред уобичајених доказа о испуњености услова за учешће на тендеру понуђачи су били у обавези да доставе „два идентична узорка оловке са штампом и узорком кутије за паковање“.

Закон о јавним набавкама прописује да су техничке спецификације обавезан део конкурсне документације (члан 38), као и то да наручилац не може у конкурсној документацији да назначи било који појединачни робни знак, патент или тип, нити посебно порекло или производњу (члан 39). Такође, закон прописује да наручилац не може да у конкурсну документацију укључи било коју одредбу која би за последицу имала давање предности или елиминацију појединих понуђача, осим ако таква спецификација није оправдана са становишта предмета уговора (члан 39).

Упркос томе, техничке спецификације које је Институт одредио такве су да се односе на тачно одређен тип оловке која се набавља, а да тај тип није пропраћен формулацијом из закона која гласи: „или еквивалентно“. Обавезно уношење ове формулације закон прописује у случају када наручилац не може да опише предмет уговора на начин да спецификације буду довољно разумљиве понуђачима (члан 39). Спорну набавку Институт за трансфузију крви Србије реализовао је на терет буџетских средстава.

Извор: http://pistaljka.rs/home/read/288

Што више турски владајући кругови демонстрирају узнемирену реакцију на сваки стварни ил исфабриковани промашај суседне Сирије, то је све јасније да се иза те егзалтације крије нешто посебно, нешто што нема везе са релативно безначајним инцидентима у пограничној зони. Јер ни један парламент света неће својој армији дозволити да почне рат са суседом зато што је неколико пројектила пало у мирно село. Узрок и последице су превише неупоредиви.

19.10.2012. Фонд стратешке културе

Турске власти су практично цео погранични појас претвориле у територију за подршку сиријској оружаној опозицији. Ту су смештене касарне Сиријске слободне армије, ту се спремају нови најамници за упаде на сиријску територију, ту раде официри ЦИА који организују снабдевање и припрему бораца. И ту је збориште и за војне јединице турске армије. Рекло би се да је довољно да само још једном са било које стране дође до поготка неког артиљеријског пројектила, па да се свима познато „стрпљење“ Анкаре заврши и да турска армија појури преко границе. Историја има довољно примера намерног организовања таквих „случајних“ погодака.

Зашто турске власти тако грозничаво теже судару са Сиријом?

Одговарајући на то питање не можемо, а да не дотакнемо ситуацију у самој Турској. Доласком на власт Партије правде и развоја под руководством Реџепа Тајипа Ердогана и Абдуле Гила који су активни поборци религиозне ренесансе, са једне стране, турском друштву је понуђена концепција развоја земље на бази повратка вредности ислама уз очување националистичке идеологије, а са друге – курс према даљој европеизацији Турске. И то не би био први покушај у историји Турске да се ислам и модернистички пројекат споје. Зато је корисно да се подсетимо како су се на власт у земљи пробили младотурци.

Покрет младотурака, који је настао крајем 19.века, имао је порекло у иностранству. Оснивач покрета „Млада Турска“ био је италијански члан органнизације Бнај Брит – Емануел Карасо. Треба да се каже да Бмај Брит има статус „јеврејске друштвене организације“ и заслужену славу „крова“ британских обавештајаца. Формирајући тајни кружок младотурака 1890’их година у Солуну, Карасо је наставио да буде велемајстор италијанске масонске ложе „Обновљена Македонија“. Сви лидери младотурака су били чланови те ложе. После победе младотурске револуције Карасо је руководио контраобавештајном службом Балкана, а у току Првог светског рата контролисао је све турске резерве хране.

Стејт-департмент САД је такође учествовао у тим догађајима. Од 1890.године па све до периода Првог светског рата у Турској су се променила три амбасадора САД (Оскар Страус, Абрахам Елкин и Хенри Моргентау), а сва тројица су били функционери Бнај Брита.

Влада „Младе Турске“ је оставила за собом крваве трагове. 1914.године руководећи „младотурски“ „тријумвират“ је Турску увукао у рат, на страни Немачке. Унутар саме организације „младотурци“ су практиковали суров терор. 1915.године су, тврдећи да треба територије уз фронт да ослободе од становништва, младотурске власти су истребиле преко 1,5 милиона Јермена.

Мустафа Кемал Ататурк , који је „штафету“ преузео од „младотурака“ 1919. године, успео је земљу да спроведе између Сциле западног економског модела и Харибде умереног турског национализма. То је била врло рискантна политика, јер национализам захтева секуларизацију друштва. А секуларизација ислама је проблематична ствар, ако не немогућа, јер је увек спремна да постане мина са успореним дејством. Осим тога, Кемал Ататурк није био далеко од масонства (1907.године је примљен у масонску ложу „Веритас“ у Солуну). И његови најближи саборци су били масони који су тежили да земљом управљају режимом „затворених клубова“. Али, обзиром да је био политичар по крви, Ататурк је ипак успео да неутрализује утицај Европљана и Турској омогући да се неколико деценија одмори. Он је предложио модел развоја земље који се заснива на умереном национализму, што је Турској дозволило да избегне младотурски радикализам. Међутим, без обзира на то Ататуркова политика није могла да превазиђе дубоке културно-историјске разлике које су постојале између турског друштва и Европе.

А Европа је одлично запамтила крваве ексцесе младотурске владавине, тако да ни данас Европска унија не жели да ступи на то „минско поље“. Зато се Турској и не дозвољава улазак у ЕУ. Са своје стране – неуспеси Турске у том правцу (није помогло чак ни претварање Турске у „енергетски хаб“ и главну транспортно-енергетску артерију за Европу) довели су до тога да и Турци постепено изгубе интерес за „европски избор“. Проблеме у односима Турске са Европом прави и чињеница што су Турци, који су дали огроман допринос при обнови послератне Немачке (Турци су били први гастарбајтери), и који и данас чине огромну етничку општину чија је бројност преко 2 милиона људи само у западним земљама Немачке, све до данашњег дана у Европи представљају туђине.

Истина, Турску су примили у НАТО: њена полумилионска армија може да послужи као прилично добро „месо за топове“ које би се користило у правцу према Азији, али врата у „европску цивилизацију“ за Турску и даље остају закључана. Све то је Анкару приморало да за себе потражи ново место у светској и регионалној политици. Турско руководство је побољшало односе са арапским државама и активирало везе са другим земљама исламског света. Набоље су се променили односи и са старим геополитичким конкурентом – Ираном. Ту је улогу одиграла још једна спољнополитичка идеја: под паролом „Нула проблема са комшијама“ предузети су покушаји да се прекине конфронтација са Јерменијом, као и да се (у једном тренутку) побољшају односи са Сиријом.

Међутим, за турске националисте такав преокрет изгледа као врло рискантан са гледишта очувања јединства турске државе: као допуна проблему са Курдима Турска ризикује да се нађе и у религиозним расправама. Тако се исламизам и национализам поново конфронтирају.

Најјача промена курса се нашла у сиријско-турским односима. Из националне успомене Турака не смеју да се избаце две околности:

·  Сирија је 400 година представљала територију Османског царства;

·  Алавите који владају Сиријом турски сунити виде као парије ислама.

Трећа околност је војно-политичког карактера: Сирија је данас толико обескрвљена због деловања терористичких група у самој земљи, да војна операција против ње може лако да се изведе – на њену штету .

Све то, по мишљењу турског руководства, треба да представља основу за обнову некадашњег утицаја Турске у региону и јачање ислама као међународног фактора. Сваким даном све јачи притисак на Сирију нема ништа заједничко ни са правима човека, ни са „злочинима Асадовог режима“. Ради се о припреми за ново издање пројекта неоосманизма. Уз подршку Запада Анкара се корак по корак приближава свом циљу. У сиријском конфликту Турска жели да поново стекне ореол заштитнице интереса ислама. Анкара је очигледно одручила да припомогне да се уместо сиријске владе у Сирији појави марионетски режим који би снажно учврстио турске позиције у региону.

Вероватно је да се у генерал-штабу турске армије и сада слажу планови за уништење курдских енклава у Сирији. Са своје стране, сиријски Курди, који су од Дамаска добили одрешене руке, већ формирају оружане одреде за борбу са све јачом опасношћу од Турака.

На то, да се Анкара спрема за активно учествовање у прекрајању политичке карте Блиског и Средњег Истока, знаци стижу са свих страна. И подршка Анкари од стране Вашингтона представља знак да се Турска евидентно приближава рату са Сиријом. Рачуница америчких стратега је очигледна: турским рукама избити иранцима сиријски „ослонац“, а затим посвађати две најјаче државе у региону – Турску и Иран. Међутим, колико год да такве идеје одговарају плановима англосаксонаца, цео разумни свет се нада да и Турска схвата да такве идеје не могу да одговарају и интересима саме Турске…

Норвешки новинар Кристијан Каш, написао је на свом блогу  позив да му се јави што већи број Срба који су били на Косову и Метохији на Видовдан и претрпели малтретирање војника Еулекса.

19.10.2012. ФБР Биљана Диковић

Kristian Kahrs

Комисија за ревизију људских права, са мандатом да разматра наводна кршења људских права од стране Мисије ЕУЛЕKС на Косову, тражи већи број жалби жртава малтретирања које су починили косовски полицајци над особама које су ишле на Видовдански скуп на Газиместану 28. јуна ове године. Кристијан Каш је предао тужбу засновану на његовим чланцима Притвор на Косову, званичној тужби и Лажима косовског суда.

Каш позива Србе да попуне формулар са интернета и пошаљу на адресу канцеларије Комисије за ревизију људских права.

Скините формулар за жалбу који се налази на адреси hrrp.eu/srb/complaints.php, попуните га и пошаљите на office@hrrp.eu.

Каш истиче да ових дана очекује политичку подршку Владе Србије за групну тужбу против косовске полиције због кршења Устава Републике Србије.
„Да би се што боље припремили за ово, потребно је да имамо што већи број званичних тужби и због тога би било добро да један примерак своје тужбе Комисији за ревизију људских права пошаљете и на моју електронску адресу kristian.kahrs@gmail.com“ – пише Каш.

После овога следи обавештење да је фејсбук група Жртве и сведоци Газиместана 2012, која је раније била затворена, сада отворена.

http://sorryserbia.com/2012/eulex/

На стогодишњицу ослобођења Косова и Метохије од турског ропства сведоци смо да борба српског народа за очување Косова и Метохије и даље траје и да ће трајати.

Оно о чему се тренутно пише и говори јесте „испуњавање и поштовање свега онога што је до сада договорено“ са „Приштином“.

Од представника власти чују се поруке да је у вези Косова и Метохије веома битно чути и уважити шта људи који тамо живе мисле о решавању ситуације на Косову и Метохији, што је похвално и даје наду.

Као неко ко са породицом живи на Косову и Метохији и на тај начин непосредно учествује у наведеној борби, осећам потребу да укажем на:

– Значај Косова и Метохије за српски народ у националном, историјском, економском, културном, духовном и сваком другом смислу, односно као своју биолошку и у духовну колевку. На нашем односу према овом питању заснива се и наш однос и према борби за Косово и Метохију. Одлуку о „боју на Косову“ Свети Кнез Лазар је донео не на основу процене колико је непријатељ „силан“ већ на основу свести колику светињу брани.

– Вешто и лукаво се покушава од стране оних који желе да нам преотму Косово и Метохију, да целу причу пребаце на онај део где су Срби већински, односно на тзв. северни део Косова и Метохије. Као да је у јужном делу сада све у реду и остало је само још да се реши питање на северу.

– Како не би насели на подметања, треба да инсистирамо на истини, односно „испуњавању и поштовању свих до сада постигнутих договора и важећих докумената“. Редом и хронолошки како су и постизани и потписивани. То су: Кумановски споразум, резолуција СБ УН 1244,… договор у 6 тачака…

Много тога што је потписано и договорено од раније није испуњено. На пример: није враћено преко 200 000 прогнаних Срба и неалбанаца (напротив прогон се и даље наставља), није враћен део српских снага безбедности на Косово и Метохију, нису обновљени порушене Цркве и гробља, незна се судбина киднапованих и несталих…

Не може се прећи на следеће док се предходно не испуни и неможе се тражити да неко испуњава све што је „договорено“, а да неко не испуњава ништа од онога што је његова обавеза већ преко 12 година.

„Хоћемо да испунимо све што је потписано и прихваћено, али да пођемо редом од 1999.године“, па када стигнемо до договора из 2011/12. годинe испунићемо и то, ако је по Уставу Републике Србије.

– Друга питања која су веома важна а на којима треба инсистирати су: трговина људима и људским органима; путеви дроге на КиМ; узурпирана државна, Црквена и лична својина; противправна тзв. приватизација; порекло огромне количине новца који се користи за куповину српске имовине; одговорност свих оних институција и појединаца за све оно што се лоше догодило на КиМ након доласка међународних представника…

– Посебно питање јесте пристрасност нато снага и снага еулекса који су у саставу међународних снага под окриљем резолуције 1244 СБ УН.

Ко продужава мандат „ЕУЛЕКСУ“ и чија је сагласност за то потребна? Колико знамо да је држава Србија направила договор са УН и да је она потписник споразума о мисији „ЕУЛЕКСА“ и да као таква ако није задовољна може да да примедбе и да, ако је то потребно, раскине тај споразум.

Како ко радио тако му Бог и помогао!

Грешни Србин са КиМ
_________
http://www.srbinaokup.info/portal/2011-11-06-12-09-37/507-2012-10-19-09-35-26

У Владичином Хану данас је проглашена епидемија непознатог узрока, у којој је до данас регистровано 40 оболелих и осам хоспитализованих пацијената.

19. 10. 2012. Бета

Владичин Хан: У току је епидемиолошко испитивање

Завод за јавно здравље у Врању, који је прогласио епидемију, није у саопштењу навео о којој би врсти болести могло да се ради, нити које тегобе имају оболели, него је јавност обавестио речима „проглашена је епидемија неидентификоване етиологије“.

У току је епидемиолошко испитивање и истраживање епидемијског јављања у насељу, породицама оболелих и Дому здравља у Владичином Хану, и епидемиолошко истраживање узрочника, извора и путева преношења заразе.
Епидемиолошким испитивањем обухваћено је и Јавно комунално предузеће Водовод у Владичином Хану, уз контролно мерење хлора у градском водоводу.