Протест против срамотне одлуке Хашког трибунала

СНП НАШИ подржава скуп Српског сабора Заветници и Владе РСК у прогонству и позивамо сва родољубива удружења и све Србе да се заједно и сложно окупимо у недељу 18. новембра у 18 часова испред Владе Републике Србије и изразимо своје негодовање поводом срамне пресуде хашког трибунала којом се амнестира етничко чишћење са простора данашње Хрватске и којом се усташки генерали, Готовина и Маркач ослобађају кривице и пуштају на слободу!

Покажимо да нисмо заборавили на убијене и протеране и подсетимо власт у Србији, да је последњи час да се обуставе уцењивачки и понижавајући преговори за улазак у ЕУ, која је још једном пљунула у лице српском народу!

Информативна служба

СНП НАШИ

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9527

16.11.2012. ФБР Иван Ивановић

//

Кривоумна обмана модерног света свим средствима принуде изнуђује од светског људског фонда помиреност са животарењем физичким животом тела које однесе коначну победу над духом. Бројчана превласт плиткоумног потрошача, кривоумног интелектуалног егоисте и осталих подврста људских бескичмењака даје одрешене руке јавним и тајним контролорима људског стада.

16.11.2012. пише ФБР аутор Рајица Марковић

Појавни свет кулиса даноноћне друштвене маскараде служи као непрозирни параван иза кога не продире радознали поглед непосвећене руље. Улазница за овај земаљски рај обманутих повлашћених будала разрезује се сваком према његовим могућностима. Могућности су у почетку углавном ништавне али с временом нарастају тако да својим растом повећавају и раст цене улазнице због чега се иста отплаћује доживотно. У овом рајском обиталишту на оскврњеној земљи за диплому високе школе није неопходна висока интелигенција нити висока моралност, довољно је високо мишљење о себи, висока амбиција, висока економска моћ породице, или политичка препорука неког висококотираног члана владајућих структура.

Ако је интелигенција дефинисана као “правилно разумевање ствари и појава у животу и свету“ логично би било да пословима света управљају они код којих је ова способност најразвијенија. Истина је, уједно, основни предуслов неопходан за стицање истинитих знања, и само онај који је у истини може да досегне до виших нивоа сазнања. Истина је свима дата и свима подједнако доступна али постоје бројни људи који су себе лишили истине, ради остварења неког себичног добра. Многи су данас својим неверовањем у истинитог Сина Божијег Господа Исуса Христа лишили себе познања истине. Господ Исус Христос дође на свет да спасе грешнике, прихвати распеће своје људске природе ради свељудског спасења и остави човечанству здраву науку Јеванђеља да би људи речима Живога Бога чистили своја срца и постали причасници вечне и непроменљиве истине. На жалост данас многи ове истините речи сматрају за измишљену бајку.

Прво истинито сазнање човека који крочи Путем јеванђелске Истине да увећава своју способност правилног разумевања ствари и појава у животу и свету јесте сазнање о ништавности људске природе. Смртност физичког тела најочитији је доказ ништавности људске природе, доказ против кога не могу насупрот стати сви мудраци овога света. Свест о ништавности смртне људске природе ставља човека пред непрестану људску жудњу да то смртно обесмрти бесмртним делима која ће га издићи изнад смрти. Истинити Пут Живота одвија се путем људске патње и страдања у име Оца и Сина и Светога Духа кроз које благодат Божија проводи људско ништавило откривајући му све замке земаљске таштине. На овом Путу осим гаранције непрекидне патње и страдања ништа друго није загарантовано, јер је то пут самораспећа за светску таштину и пут распадања људског ништавила и умножавање благодати Божије. Ово је процес уништавања егоцентризма људског ништавила и окретање Богу истинитом Творцу свега створенога и вечитом центру свега Богом створенога света. Егоцентризам нестаје у Богоцентризму, човек се ослобађа свога ништавила и постаје слуга вечнога Бога који је Све у свему свега створенога света.

У исто време и у истом свету тече још један пут који успева да на своје широке груди пригрли многе светске путнике. Овај је пут, позорница по којој ступају славни, велики људи убеђени у своје величине. На овом путу нема места људској ништавности јер је он пут радосног уживања земаљског живота. Она иста смртна људска природа која на оном првом путу у свом егоцентризму препознаде смртно ништавило чије се сенке ваља отарасити и коју са непоколебљивом сигурношћу чека гроб, на овом другом путу свој егоцентризам надувава до крајњих висина земаљских звезда бесмртног сјаја. Величина ових великих људи лако је доказива величином њихове економске моћи зато је ово пут умножавања земаљске таштине и сујете. Ово је пут људи поквареног ума, лишених истине, који служе изопаченом систему владавине утемељеном на људској жртви. Ово је пут пријатеља света и непријатеља истине који своје умиљавање свету скупо наплаћују јер је кнез овога света издашан према палим душама у његовој служби. Правац кретања овог обезбоженог озвереног организма егоистичних људских ништавила одређују банке које постадоше модерне цркве том полусвету, потрошачких, егоцентричних ништавила отпалих од Христове истине.

Ова два сасвим супротна пута о које се очешах овим размишљањем не представљају никакву новину у историји људског рода. Ово су пут добра и зла, пут спасења и пут пропасти и они су увек текли кроз исто време и у исту вечност и већ две хиљаде година су били слободан избор слободне људске воље. Данас смо сви ми који смо будни живи сведоци да се садашња светска и домаћа власт оглуши о слободну људску вољу и да свим средствима принуде намеће овај други пут као пут без алтернативе. Покварена власт од светског до локалног нивоа састављена углавном од људи поквареног ума и лишених истине види себе као победника над Богом и Божијом истином заведена бројем својих купљених робова поквареног ума и лишених истине. Овим безумницима лишеним истине треба предочити једну непроменљиву истину која каже да против Бога нико и никад није добио рат па неће ни они. Ова сањала која живе по својим себичним жељама и каљају се и ваљају у својим преварама не знају да је вечна драма Божанства и човечанства у вечности одавно и једном заувек окончана а да се у времену већ две хиљаде година свакодневно материјализује кроз слободну вољу бесмртних људских душа и обмануте умове оваквих људских ништавила.

Православни хришћани у ово наше време трпе антихришћанску агресију вођену слугама оца лажи са свих страна света. Против хришћанских вечних вредности покренуте су све силе пакла од западне филозофије до источног паганства, од историје и богословије до географије и биологије, од математике до уметности, од сликарства и поезије до геодезије и археологије… Све се из петних жила бори у неуспешном богоборном покушају да оспори неоспориво вечну и непроменљиву Христову Истину. Ово кривоумно оспоравање вечне истине спорно је само за оне који нису од истине и у исто време узалудан покушај да заведе и изабране од истине. Овим лажним учењацима и пророцима још нешто иде на руку а то је безбрижност људска за вечно спасење. Мало је блудних синова који се покајани враћају у наручје Оцу а чини ми се да је још мање Пастира који траже своје изгубљене овце. Многи Пастири не да изгубише овцу него погубише готово цела стада по овим балканским врлетима. Али нема места очајању поред малог броја преосталих верних Пастира попут владике Артемија, јер увек постоји један Добри Пастир који се не може одрећи себе и који тражи и зове сваку своју изгубљену овцу по имену.

А Он Пастир Добри Господ Исус Христос рече једном за увек “Ја победих свет и Ја сам с вама у све дане до свршетка света“. Вера у Сина Божијег Господа Исуса Христа побеђује свет и сваки који верује да Исус јесте Христос победио је свет и смрт и не иде на суд него је прешао у живот вечни.

// < ![CDATA[
// < ![CDATA[
//

Шта се дешава након доба тоталитарног режима из ког смо наводно изашли као слободни људи и пригрлили демократију – симбол илузорне слободе и правне државе?

16.11.2012. пише Весна Веизовић

Говорећи у својим текстовима „Од демократије ка тоталитаризму“ и „Тоталитарни режим“ о тесној повезаности између демократије и подсвесне, односно свесне жеље њених носиоца ка комплетном тоталитарном режиму и социјализма као једног типичног примера робовласничког система, Иљин је на један јасан начин представио своју садашњицу и сву суштину неприродног поретка које она, демократија и социјализам носе са собом, као пошаст и зло над његовим, односно нашим народом.

„Ако би неко чак и измислио (тоталитарни режим), сви би повикали: не, на земљи нема ни тако несавесних и безумних људи, ни тако чудовишних државних институција, ни таквих техничких средстава и механизама, који би довели до стварања такве свепрожимајуће, свепритискајуће, све разгранатије политичке машинерије. Али, ето, тоталитарни режим је постао историјска и политичка чињеница, и ми смо принуђени да се с тим суочимо: и људи су се нашли, и институције су створене, и техника је на располагању.“

Говорећи о бољшевичком систему у ком се затекао, где је неописива жеља за контролом и једноумљем, задирањем у сваки сегмент људских живота појединаца, у којима је појединац изгубио своју личност стапајући се са масом и постајући део ње, не као припадник већ несвестан „комад“ масе. Он, Иљин, указује на претпоставку да се једно тако уређење у слободној земљи каква је била Русија, пре одређеног броја година није могло ни замислити. Но, тада се појављује неколицина људи, жељна још веће слободе, са демагошком иделогијом, апсолутно непримењивој у пракси, завидна и жељна положаја „буди свест“ међу народом који тражећи класну једнакост, „ослобађа“ своју државу аристократије, бацајући је у малтене стогодишње ропство.

Све је ово, дакако већ добро познато. На који начин и зашто је једна мањина преузела власт од већине, и пре свега колико је година било потребно руском народу да се одупре тој жељи за „слободом“ кроз социјализам и демократију, односно тоталитаризам и партијашење.

Но, шта се десило у Србији?

Каснећи са комунистичким, односно социјалистичким системом неколико година иза расијанске нације, по некој логици требало би и опоравак да очекујемо ускоро. Међутим, опоравак какав је нама потребан не може се и даље тражити у оним истим системима који су наставци оног првог, поробљавајућег и отворено и видно тоталитарног, социјалистичког. И до опоравка какав је нама заиста потребан мора се доћи буђењем људске свести. Ово друго је врло важно, пре свега јер је народ заробљен у једној илузији да живи слободно.Он мисли да поседује одређену некретнину, да је држава правно регулисана, да је влада коју видимо народна, да се дешавају некакве промене, да је саучесник у раду државе, да има слободу мишљења, да се спроводе закони и највећа заблуда да поседује свој сопствени живот.

Као савременик једног доба, Иљин је имао једну велику предност, односно цео Руски и Србски народ, али и сви остали народу тог доба, били су ускраћени једне велике менталне баријере које ми данас, нажалост нисмо. Наравно, мора се имати у виду да је доба двадесетих, тридесетих и каснијих година, па све до коначне еволуције медијске пошасти, било доба пионира медијске манипулације, кроз радије или штампане памфлете и новине, писаца који су у већини случајева били припадници истог режима. Но, као што рекох, њихова предност је била – јасноћа и свесност времена ком припадају, односно знали су да нису власници ничега и без илузија о слободи коју су желели, били су свесни робови таквог једног тоталитарног режима и миленијумске обмане коју су доживели.

Наша је несрећа, што смо управо путем медијских контролора и модерне садашњице, остали ампутирани своје свести, а реалност каквом је ми видимо, односно какву нам натурају да је видимо, а ми несвесно прихватамо, није ни близу истине и стварности онакве каква она заиста јесте.

Дајућу дефиницију тоталитарног режима Иљин каже:
„То је политички систем који је бескрајно проширио свест у живот грађана, и целокупну њихову делатност укључио у опсег свог управљања и принудног регулисања.“

Потпуно је јасно да је оваквог система у оно време био свестан сваки припадник истог. Они рођени у слободној држави који су имали прилику пре доласка социјализма, а касније и демократије, да уживају истинску слободу , још боље су имали увид у своју новоостварено „слободу“. Касније генерације, ту „слободу „ су донекле осећале као робовласништво, међутим касније и доста касније генерације, не познајући ниједан други режим и истинско значење слободе, након јасног тоталитаризма по доласку демократије ( данас) не схвата и није свестан да се налази у једном окупационом и апсолутно тоталитаристичком систему. Који можемо јасно препознати у следећим речима:
„Тоталитарна држава је свеобухватна држава. Она полази од тога да самоделатност грађана није потребна и да је штетна.“

Пример само овог једног опсега, овако установљеног режима, можемо приметити на сваком кораку. Умишљајући да имамо слободу, и да као припадници народне државе учествујемо у неким битним одлукама, ми пред собом имамо једну натурену и нестварно перцепцију самоделатничких радњи, која је производ неимања већег избора или лажног избора. То значи , примера ради, да смо на протеклим изборима као слободан народ изашли да обавимо своју грађанску дужност или испунимо своје гласачко право. Међутим какав смо ми имали избор?

Доводећи нас, управо својим тоталитаризмом кроз усмерену медијску пропаганду до неимања избора, јер су својим партијашким системима довели до неизбора, ми опет се враћамо на старо, вртимо у једном те истом кругу, умишљајући да смо својим одлукама допринели некаквој промени а та промена се своди само на име партије, док систем и људи који га чине остају потпуно исти са неким врло малим изменама или без икаквих измена у својим кадровима.

„Држава која није тоталитарна каже: ти имаш сферу приватног интереса, ти си у њој слободан; Тоталитарна држава поручује: постоји само државни интерес, и ти зависиш од њега“.

Дакле, ми где смо ми овде? Колико је заиста битан нашим политичарима наш приватни интерес у односу на њихов приватни интерес, а знајући да се њихов приватни интерес не гради на основу неког њиховог приватног рада, већ управо супротно на основу приватизовања целокупне државе?!

Као чиниоци државе, народ и територија, представљају њихово приватно власништво у ком они збирају своје материјалне користи. На рачун нас и наше државе. Један врло актуелан пример јесте избор између Европске Уније и Косова и Метохије.Тај избор ни у једном тренутку није стављен пред нас, већ о томе одлучују управо они, власт. У име свих нас, натурајући нам своје интересе у виду неког „вишег добра“ они бирају да се одрекну нечег што припада нама. Без наше воље и без наше сагласности, и то све пакујући, своје најниже побуде које се састоје у материјалном добру појединаца на власти, у „добробит целокупног становништва“ у свом путу демократском путу ка једној још вишој слободи и бољем материјалном стању, на рачун оног што представља један историјски и самим тим самоодржавајући мит наше новије колевке постања.

Само у овом примеру, који је први међу многима у којима се огледа самовоља власти а истовремена проповеда слобода и учешће у држави. Мањина опет држи већину под контролом. На тренутак се само замислити и запитати, каква је онда та још већа „слобода“ ако је ова какву познајемо класичан „школски“ пример једног робовласничког друштва.

У оваквом уређењу, демократско –социјалистичком, нити ми имамо право на своје приватно интересовање, него немамо право ни за интересовање који је у складу са општим народним добром, јер наша политичка писменост не подлеже „политичкој писмености“ властодржаца , односно народни интерес није у складу са њиховом приватном користи.

„Другим речима“, како је Иљин навео – „овде је управа свеобухватна; човек је свестрано поробљен; слобода је преступна и кажњива.“
„Значи да тоталитарни режим не почива на основним законима већ на партијским одлукама, директивама и инструкцијама. Ако закони уопште постоје, они су потпуно подређени партијским инструкцијама. Ако државни органи још, наизглед, раде, они представљају само фасаду партијске диктатуре. Ако грађани још постоје , они су субјекти дужности и објекти наређења; другим речима они: појединци су радне машине, носиоци страха и симуланти лојалности.“
Није ли ово управо реална ситуација прошлости и садашњости у Србији? Закони који се доносе су у складу са користуљубљем власти. Углавном је циљ њихових успостављања што дужи останак на некој позицији. Закон није на страни грађана, пре свега јер грађани својом покорнишћу и несвесношћу илузије у којој живе, летаргије и безумља, чак више и не покушавају да пркосе држави, а ако то и покушају пораз је неминован.

Држава се састоји од партија, ако државу погледамо као једну установу, видећемо да су сва одељења која омогућавају њено постојање састоје од истих тих партија, а да несрећа буде још већ и они који посећују та одељења, из датих разлога, такође су делићи тих партија. Не схватајући да управо они, док умишљају своју битност и припадност нечему, омогућавају наставак овакве једне државне форме, где су они као истински најбитнији заправо само искоришћени делићи и храна опстанка тим партијама.

Наиме, као таква партијска и самовољна установа, у којој су сва одељења под њеном контролом, она једина има сву слободу деловања и доношења закона и одређивања „слободе“, а да нико свестан нема да се побуни таквом уређењу. Јер појединци као радне машине, носиоци страха и симуланти лојалности, нису више свесни своје поробљености и једне врло битне замене теза – грађанске дужности и слободе.
„Тоталитарни режим је базиран на терористичком притиску. Људима прете незапосленост, оскудица, растанак са породицом, пропаст породице и деце, хапшења, затвори, инквизиторске истраге, понижења…Под притиском оваквог свеопштег страха у главе људи се утувљује: апсолутна послушност, безбожни материјалистички поглед на свет, систематско шпијунирање и достављање…“
Поред очигледног неимања права и државе у којој су закони на страни власти а не народа, не осећа ли се и овакав терористички притисак. Никад у овој држави није било више друштава које се баве којекаквим правима и слободама а да је са друге стране било ускраћено толико права и слобода. Данас се смеју тражити права али само она која држава установи за прихватљива и само под условом да не угрожавају њену својевољну власт. Има ли мало примера у данашњици како се хапсе, малтретирају и застрашују они борци за слободу ове државе од ове окупаторске и тоталитарне власти? Како се хапсе појединци и оптужују за најтеже злочине и то управо од стране оних који су на челу злочиначке пирамиде!

То нису само последице демократски и социјалистички установљеног друштва, које се у практичним применама њихових доследних принципа никада нису могли ни применити, већ само овако кроз „пуна уста“ слободе, кроз манипулацију људске свести која је свему у оваквом времену подложна а посебно да верује празним причама пуних великих обећања. Јер данас то више није ни физички терор већ ментални, поробљени ментални пијуни ходају улицама, механички обављају своје послове, уколико их уопште и имају, слушају о својим правима, а нека од тих не би ни требала да имају префикс права већ основну бит људског постојања. И што се више прича о њима мање ће их бити. Ко зна сутра ћемо можда добити још неке слободе попут слобе куповине, или конзумирања одређених напитака појединим данима у седмици, или количине оброка…

Народ, несвесна гомила мора се пробудити, и схватити да живи под једним тоталитарним режимом где нема слободе и нема поседа и нема сопствени живот,његове одлуке и његово мишљење никога не занима и он нема учешћа у држави. Он је само статистички податак, број и ништа више. Што пре се прихвати ова истина, која јесте сурова и сагледа стање онаквим какво оно заиста јесте, пре ћемо и моћи доћи до слободе. Истинске слободе!

BANJA LUKA — Republic of Srpska (RS) President Milorad Dodik believes that acquittal of Croat Generals Ante Gotovina and Mladen Markač humiliates all victims.

 

 

He noted that the Hague Tribunal had made the decision under political influence due to Croatia’s EU pathway.

“Politics played the decisive role and Croatia, that should become an EU member, certainly would not have good references with a verdict on a joint criminal enterprise,” Dodik stressed.

According to him, the verdict shows that the international justice is selective.

“This is a humiliating decision for all the victims, for all Serbs… Everybody who believed that there was international justice can now rest assured that it is selective and political and that it is the only way it is practiced,” the RS president added.

Dodik said that the Tribunal’s decision was “shameful and practically unbelievable”.

“It is unbelievable that after the initial verdict for the Croat generals, the court now delivered the not guilty verdict. A reduced sentence could have been expected maybe, but not this,” he told reporters in Banja Luka.

Serb Democratic Party leader Mladen Bosić believes that the acquittal of Gotovina and Markač was expected but that it was humiliating for the Serbian people.

“Those who founded the court have in a way ‘washed off’ Croatia’s responsibility in the war bearing in mind that this is a country that will soon join the EU. The verdict is devastating for the Serbian people. The court has switched the responsibility for the war to Serbs with the verdict, just like it has before,” he explained.

Socialist Party of the RS leader and Labor Minister Petar Đokić says that the Hague Tribunal has confirmed that it is a political court.

“This is a shameful ruling and it is obvious that the court was formed only to try Serbs. There is no reason now not to request that Radovan Karadžić and Ratko Mladić be released from prison, as well as all Serb generals,” he assessed.

Bosnia-Herzegovina media on Gotovina, Markač’s acquittal

The acquittal of Gotovina and Markač is the top news in all the media in Bosnia-Herzegovina.

Electronic media in the Muslim-Croat Federation of Bosnia-Herzegovina point out that the Hague Tribunal rejected the joint criminal enterprise charge while media in the RS say that the verdict is “shocking”.

Representatives of Croat political parties and association in Bosnia-Herzegovina have expressed their happiness with the Tribuna’s ruling.

“We are overwhelmed. I was in Zagreb last night. This is a fair decision,” said Association of Homeland War Volunteers and Veterans President Nikica Tomić.

According to him, the verdict represents a big encouragement to members of the Croat Defense Council and Croats from Bosnia-Herzegovina who will mark the establishment of the Croat Herzeg-Bosnia along with the fall of Vukovar.

Croatian flags and pictures of the two generals have been put up around Croat towns in Bosnia-Herzegovina and media aired the delivery of the not guilty verdict live.

 

Sourse: B92

 

Протестни скуп поводом ослобађања Готовине и Маркача

17. новембар 2012.

Српска радикална странка организује протестни скуп због ослобађајуће пресуде Жалбеног већа Хашког трибунала Анти Готовини и Младену Маркачу у суботу, 17. новембра у 12 часова испред зграде Председништва Србије.

Позивамо све српске родољубе да се придруже овом протесту.

Српска радикална странка најоштрије осуђује највише државне органе Републике Србије, који не чине ништа да се помогне Србима оптуженим у Хашком трибуналу.

Љутња Спасоја Јовановића није само разумљива и оправдана, већ је и високостручна: као дипломац чувене Прашке академије и магистар монтаже, па још деценијама запослен на „Радио-телевизији Србије“, Јовановић је јединствено поуздан сведок моралног и професионалног посртања Јавног сервиса под руководством Александра Тијанића.

16.11.2012. Печат, пише: Миодраг Зарковић

То несвакидашње сведочанство, опомињуће и застрашујуће, није више могао да држи у себи када је видео како се његова матична кућа опходи према недавном инциденту у Прагу, када је Мадлен Олбрајт извређала и групу тамошњих српских пријатеља и саму српску нацију. За Спасоја Јовановића, животно посвећеног српском питању – тренутно је заокупљен документарним филмом о Јасеновцу који, као косценариста и редитељ, завршава у сарадњи са академиком Србољубом Живановићем – то је била последња увреда у чаши одавно препуњеној лажима, проневерама, обманама и свеукупним штетним деловањем садашњег руководства националне телевизијске куће.

Kолико РТС лаже?
Много. Пошто сам радио за Чешку државну телевизију, у време њихове транзиције, а радио сам својевремено и на Јавном сервису у Шведској, могу да поредим. Свуда има интереса и уређивачке политике која нагиње тренутној власти, али то је тамо ипак у разумнијој мери. У Чешкој, на пример, власт поставља генералног директора, али не дира уредништво, па су уредници због тога много самосталнији него овде. Код нас је ситуација катастрофална.

Има ли цензуре?
Има, и те како. И опет могу да поредим са Чешком: много више цензуре има код нас, него тамо код њих. Добар пример може да буде документарни филм „Отето Косово“, који је радио Вацлав Дворжак, мој пријатељ још из времена студија на Прашкој академији, а ја сам му био нека врста супервизора. Било је проблема и на чешкој телевизији, било је покушаја да се филм цензурише, па и забрани, али су га на крају пустили у ударном термину и то интегралну верзију, у јулу 2008. године. А код нас, на РТС-у, више од пола године су га држали у бункеру. Више од пола године нису знали шта да раде са тим филмом, да ли да га прикажу или не. Пустили су га тек фебруара 2009, негде око прве годишњице једностраног проглашења косовске независности. И то су га пустили исеченог. Нема првог минута филма, из мени непознатих разлога. Исто, пред крај филма остало је непреведено нешто што је Дворжак ставио, а што подсећа Чехе на 1938. годину, када су они доживели све ово што ми преживљавамо већ 20 година, ту издају од стране Европе и Запада. Дакле, у филму пише да су земље које су потписале Минхенски уговор 1938, а то су Британија, Немачка, Француска, исте земље које су сада извршиле агресију на Србију, само још потпомогнуте Америком. Е, то је остало непреведено код нас. То је могао да чује и прочита само онај ко зна чешки.

Како је могуће да РТС има такав туђински однос према нечему чему је, у крајњем случају, кључно допринео један њихов радник, тј. ви?
Мене је Дворжак позвао 2005. године, када је почео да ради на том филму. Чим сам видео синопсис, који ми је показао да Дворжак намерава да прикаже истину, наравно да сам пристао. И Дворжак је дошао са екипом у Београд. Тражили су да се потпише уговор са неком кућом која има архивски материјал, како бисмо могли да се снабдевамо истим. Предложио сам да се тај уговор потпише са РТС-ом, јер РТС има богату архиву. У ствари, имао је, а изгледа да у последње време снимци као да нестају.

Где нестају? Како нестају?
Па лепо, нестају. Или неће да вам их дају. Али их нема, недоступни су. Виђам те снимке како их користе друге телевизије, рецимо Б92 или „Студио Б“, али када их ја тражим, онда их нема. Ево, године 2009. почели смо да припремамо документарни филм о Сребреници, али када сам тражио из архиве да узмем неке снимке само да их погледам, речено ми је да снимци више не постоје! Хтео сам, на пример, да дођем до чувеног снимка са краја 1993. на којем се види како украјински „плави шлемови“ и војници Републике Српске у конвоју, у конзервама сардина, налазе муницију за војску Насера Орића у Сребреници. Тај снимак је познат, он је обишао цео свет, али више га нема у архиви РТС-а, барем ја нисам могао да дођем до њега. Такође, нисам нашао ни снимак уласка Војске Републике Српске у Кравицу, у марту 1993, када је пронађена масовна гробница српских цивила, махом стараца, жена и деце, побијених те године на Божић. Ни тај снимак више није у архиви РТС-а.

Да се вратимо на Чехе…
Дакле, у то време, 2005. године, дошло је до смене главног уредника Информативног програма, одлазила је Гордана Суша, а долазио Ненад Љ. Стефановић. И долазећи уредник је потписао уговор о сарадњи, којим је договорено да ће РТС одобрити ауторима приступ нашој архиви, а заузврат ће филм бити достављен РТС-у за приказивање одмах после премијерног приказивања у Чешкој. И онда је кренуо рад на филму, лично ја сам пребацивао Чесима архивске снимке и филм је завршен. Онда су почеле перипетије са његовим приказивањем у Чешкој. Било је покушаја да се филм забрани. Ко зна да ли би и био приказан, да није било Јарослава Фолдине, социјалдемократског посланика, иначе Србина по мајци. Фолдина је платио израду 800 копија тог филма и поделио их свим посланицима Дводомног чешког парламента, као и свим чешким посланицима у Европском парламенту, члановима владе, председнику, и рекао им: „Овај филм хоће да забране“. После тога је филм пуштен код њих. Затим је послат и у Београд, а мени је једна Српкиња из Чешке послала превод. Сјајан превод, беспрекоран до најситнијих појединости. И тај превод сам доставио РТС-у. Кумио сам их и молио да тој жени дају хонорар. До дана данашњег динара јој нису исплатили, иако су били обећали да хоће.

А шта се дешава са филмом?
Мени су упорно говорили да ће ускоро да га пусте, али га никако нису приказивали. Од једног новинара, који је касније, нажалост, добио и отказ, у новембру 2008. сазнајем да је Ненад Љ. Стефановић рекао на колегијуму да тај филм не може да се пусти јер је једностран. Тај новинар је био присутан на том колегијуму, и причао ми је да је Стефановић рекао да филм представља „милошевићевско једноумље“!

Како сте реаговали?
Мене је то страшно погодило! Преко неких познанстава обавестио сам о томе Војислава Коштуницу и мислим да је он на крају издејствовао да филм буде приказан. На крају је и пуштен, 15. фебруара 2009, али цензурисан, без првог минута. Чак и такав, филм „Отето Косово“ био је најгледанији садржај на РТС-у у целој 2009. години, изузев сахране патријарха Павла, која је једина била гледанија. Дворжаков филм гледало је више од два и по милиона људи у Србији! А када је репризиран, 24. марта 2009, видело га је још 800.000 гледалаца. Дакле, укупно је више од три милиона гледало то „једноумље“ које је уредништву сметало. Али, уредништву не сметају неке друге ствари, које се врте по РТС-у.

На које ствари мислите?
Између осталог и на филм „Сребреничка поља смрти“ из 2010, који је летос поново приказан на Првом програму. Тај филм је невиђена лаж. Буквално од првог фрејма илити прве сличице, па све до последње, то су саме лажи и противсрпска пропаганда. Пошто ја са Дворжаком увелико радим исто филм о Сребреници, као косценариста и коредитељ, мени је физички било мучно да гледам тај филм који је пустио РТС. Нарочито ме боли када се сетим да смо и ми почели да радимо на свом филму 2009. и да смо понудили РТС-у да га снимимо са њима у сарадњи, али су они најпре прихватили, па се онда одједном предомислили и одустали, а на крају изашли у јавност са овим срамотним „Сребреничким пољима смрти“.

Познајете ли фамозну Слађану Зарић, која слови за аутора РТС-овог филма?
Не познајем је, али није она аутор. Она нигде није потписана као аутор филма.

По новинама је била најављена као таква…
Јесте, али у самом филму није потписана. Није потписан нико, једино на крају стоји „Реализација: РТС“. Што значи да РТС као кућа стоји ауторски иза тог филма. Дакле и ја! Па, то је увреда, и за мене, и за многе друге запослене на РТС-у који су били згрожени тим филмом. Господин генерални директор Александар Тијанић мора да одговара због таквог филма. А копије тог филма се продају у Поточарима, на улазу у вештачки спомен-парк, који су, иначе, Американци наредили да се подигне 2003. године, јер ни муслиманима то није било ни на крај памети. Е, на улазу у тај спомен-парк продају се копије „Сребреничких поља смрти“. И нико се са РТС-а не буни због тога, макар на име ауторских и продуцентских права! Нико ништа не предузима поводом тога!

Ако аутор филма није Слађана Зарић, ко га је урадио?
Кажу ми људи да је интервенисао Тијанић директно. Чак је и редитељ, који је руководио снимањем, искључен из пројекта или се сам искључио, када је видео на шта ће то да личи. Такође сам чуо да су скрајнути, тј. одстрањени и неки снимци, који су приказивали да је у Општини Сребреница било и српских жртава, да нису само муслимани страдали већ да је било и много побијених Срба цивила. Нигде се у том филму ни не помиње да се колона од 12.000 до зуба наоружаних муслиманских војника, са не само лаким већ и тешким наоружањем, пробијала из Сребренице до Тузле. Да не помињем да су чак и муслимани цензурисани, ако су причали нешто што би могло да иде у прилог Србима.

На кога мислите?
Првенствено на Хакију Мехољића, који је био командант милиције у Сребреници и пре рата, и за време рата и после рата. У овом филму који ми сада радимо, снимили смо 2009. изјаву Мехољића, да је Изетбеговић њима признао још 1993. да му је Клинтон тражио да жртвује неколико хиљада муслимана, како би Америка и НАТО могли да интервенишу у Босни. Изетбеговић је тада од сребреничких команданата тражио да побију пет хиљада цивила у Сребреници, како би се то намакло Србима. Све је то Мехољић нама испричао у камеру, али се у РТС-овом филму то ни не помиње. Мехољић се у РТС-овом филму појављује и сведочи, али нити једну његову реч о овом Изетбеговићевом захтеву нису пустили. Ко је гледао РТС-ова „Сребреничка поља смрти“, није могао да види ту причу.

Значи, цензури ништа не промиче?
То је стравична цензура, према свему што представља истину о нашем народу. Хоће да оперу мозак целој нацији. Сетите се само Олеа Флуума, норвешког редитеља, који је урадио филм о Сребреници под истим уговором као што смо ми имали за „Отето Косово“, да му филм одмах после Норвешке буде приказан на РТС-у. Две године су му филм држали у бункеру! Флуумов филм је у РТС стигао у јулу 2010, а приказан је тек јула ове године. Шта се чекало толико дуго?!

Зар чекање није манир РТС-а? И недавни инцидент са Мадлен Олбрајт у Прагу морао је да сачека на „Јавном сервису европске Србије“…
Дабоме, скоро два дана су то крили од нашег народа. Као што су прошле године сакрили да су исти ти људи, чланови удружења, организовали занимљиву акцију када је у Праг долазила Атифете Јахјага, самозвана председница Косова. Они су тада са Института за патологију узели тегле са људским органима – јетром, бубрезима, срцима – које су понели у знак протеста против Јахјаге, па су јој још и понудили то, да понесе на Косово. Иако су и тада у РТС-у добили од мене информацију о дешавањима у Прагу из прве руке, нису ни поменули то у информативним емисијама. Исто су се понели и ове године. Када су припремали суочавање са Олбрајтовом, Дворжак и остали активисти удружења су ми, наравно, унапред били јавили, тако да сам и ја био спреман. Сусрет са Олбрајтовом, у књижари у центру Прага, догодио се у уторак увече, око шест сати, а ја сам већ сутрадан, у среду око поднева, имао снимак тога и плакате које су наши пријатељи уручили Олбрајтовој. И обавестио сам о томе уредништво РТС-а, а посебно уредника деска. Нико није показао ни најмању жељу да објави то што сам донео. Само је једна новинарка, иначе пореклом са Космета, која нам је помагала и око филма „Отето Косово“, узела снимак и рекла да ће она да покаже то својим уредницима. Вратила се и рекла ми да нико није хтео ни да је саслуша!

На крају су га пустили?
Тек када је цела Европа почела да прича о томе шта се догодило у Прагу, па и цео свет, када је снимак из Прага приказан и на Би-Би-Сију и на америчким телевизијама, тек онда су се и на РТС-у смиловали да га пусте. И то је, како сам обавештен, уредник трећег „Дневника“ самоиницијативно одлучио да прикаже. Тако да је српска публика тек у поноћ, четвртак на петак, могла да види Олбрајтову како хистерише на наше пријатеље. Ето, такав је однос најодговорнијих кадрова на РТС-у према живим догађајима. Да не причам о томе када су исти ти Чеси долазили скоро у Србију.

Напротив, причајте…
У том удружењу „Пријатељи Срба са Косова и Метохије“ углавном се налазе Чеси и Словаци. Пре једно двадесетак дана су, заједно са још неким Пољацима, организовали посету српским енклавама по Космету и одношење хуманитарне помоћи. Све је то у склопу велике акције коју намеравају да ускоро покрену у својим земљама, да тамошњу јавност упознају са неправдом која се наноси Србима, да покажу да Срби на Космету живе у условима који су гори него гето. Када су одлазили доле, прошли су и кроз Београд. Једну ноћ су провели овде, у хотелу „Славија“. Уредно сам обавестио уредништво да група просрпских активиста из Чешке, Словачке и Пољске обилази Србе на Космету и носи им хуманитарну помоћ. Мислите да је, од њих којима сам се обраћао, неко показао жељу да макар поразговара са тим људима? Ма, ни под разно! А камоли још да су послали неког са њима на Космет, па да направи репортажу!

Да ли је било још случајева таквог немара према српским националним интересима?
Колико хоћете. Ево, да вам испричам нешто о документарном серијалу „Срби и Српска православна црква у расејању – Аустралија“, који сам лично урадио, као косценариста, монтажер и редитељ. Направио сам 18 епизода о томе шта су све наши људи у Аустралији изградили у име српске вере и културе. Нормално, нашао сам и спонзоре, који су новчано помогли цео подухват, а заузврат сам им обећао рекламе на РТС-у, када се серијал буде приказивао. И када сам завршио серијал, креће опструкција. Најпре ми кажу да ће серијал бити приказан петком у осам увече, на Другом програму. Кажем, одлично, јер се тај термин, као ударан, уклапао у оно што сам уговорио са спонзорима серијала. Али, онда одједном помере, као, не може у осам, мора у десет. Добро, нека буде у десет. А онда не може ни у десет. Тако су скоро годину дана померали и померали серијал, да би га коначно пустили уторком у 11 увече, али ни то нису испоштовали, него су сваку следећу епизоду померали све касније и касније, до иза поноћи. И онда су у једном тренутку прекинули приказивање, као, мала је гледаност. Па, ко гледа телевизију у то доба?! Углавном, прекинули су приказивање и оставили ме у силним невољама са спонзорима. Ја сам тим људима обећао нешто, а РТС ми је ускратио прилику да то и испуним, тако да ми је све то донело дугове.

Да ли је то једино што вас је РТС оштетио у новчаном смислу? Какво је стање на Јавном сервису у том погледу?
Веома лоше. Многим новинарима, редитељима, сниматељима, монтажерима… па и мени између осталих, плате су смањене тако што су 2007. пребачени у ниже платне разреде, на основу новог колективног уговора. А те платне разреде је осмислио извесни Предраг Кајганић, директор продукције, кога је сам Тијанић довео, а касније и отпустио, када му је одрадио посао. Е, мене су спустили два разреда ниже, на плату од 39 хиљада динара. Жалио сам се писмено на ту одлуку, и Кајганићу и Тијанићу, али до данас, пет година касније, нисам добио никакав одговор. Уопште, плате на РТС-у су мале. То што они кажу, да је просек 70 хиљада, то је лаж. У ствари, можда уредничке и директорске зараде извлаче просек, јер су плате руководилаца по секторима и осталих директорових миљеника врло високе. Међу њима, најмања плата је 100.000 динара, а иду и до 400.000. Када сам, 2008. године, поново одлазио у Аустралију, па сам морао да приложим податак о просечној заради, жена која ми је издавала потврду рекла ми је да је да су плате руководилаца неупоредиво веће. Рече да међу руководиоцима, међу директоровим пуленима, најмању плату има неко ко је са средњом стручном спремом примљен свега неколико месеци раније и да му је месечна плата 100.000 динара. А то је било, рекох, пре више од четири године, када је евро вредео нешто мало више од 70 динара.

Шефови по РТС-у имају плате од 1.300 евра па навише?
Наравно, не сви руководиоци, пошто има међу њима и честитих људи, који су због тога скрајнути и раде одговорне послове за плате од 40 и нешто хиљада. А ми остали радимо за мрвице. Већина на РТС-у, од око 75 одсто, ради за плату између 18 и 35 хиљада динара. Притом нам плате и касне, а надокнаду за превоз, која се урачунава у лични доходак, не примамо већ месецима. Уз то, погледајте ову наредбу генералног директора: онима који остају прековремено у ноћној смени, па их после развози кућама службени аутомобил, то ће се убудуће одбијати од месечне надокнаде за превоз! Од маркице! Па, где то има?!

А, како има новца за „појачања“ доведена са других телевизија, нарочито са Б92?
То могу само да нагађам, али то што се доводи на РТС, то се зове прекрцавање. Могу да посведочим за мој сектор, а то је сектор монтаже: раније нас је било око 75, а сада нас је преко 100. А наводно нема новца! Одакле су ти људи дошли и са каквим школама, немам ни најмању представу. Али, могу вам рећи да многи међу њима немају ни најосновнија знања. Примљени су без конкурса, по ко зна каквим линијама, без икаквих провера, ма ужас. А у исто време су многи поштени, часни и способни људи отерани са РТС-а, наводно зато што нема новца. Не само да су многе отерали, што у пензију, што у социјалне програме, већ су то искористили да лажу нас остале. Причали су, наиме, како ће та средства, ослобођена одласком тих људи, употребити на повећање плата нас који остајемо, првенствено нас са високом стручном спремом. То се, међутим, никада није догодило.

Али, има новца за довлачење кадрова са Б92?
И за њих, и за партијске послушнике са других станица, и за разноразне менаџере, којих је пуна телевизија. Шта ти људи раде немам појма, али има их море, а колико знам ни они нису запошљавани преко конкурса. За њих има новца. И има новца да се Драгану Ђиласу препусти сав рекламни простор! Да ли јавност зна да је сав рекламни простор на РТС-у препуштен „Дајрект медији“, која је у Ђиласовом власништву?! И то је тако већ годинама. Најпре је имао 75 одсто рекламног простора, а онда је у међувремену купио и преосталих 25 одсто. Зашто је то њему препуштено?! Шта ради сектор за маркетинг и огласни простор, када је Ђиласовим фирмама препуштен сав рекламни простор на нашим програмима?! Пазите, сав рекламни простор је препуштен приватном субјекту! Па то је огроман новац!

Какво је расположење међу засполенима?
Незадовољство је огромно. Људи су у највећој мери очајни, озлојеђени. Почели су већ да кукају и по друштвеним мрежама, преко „Твитера“ и „Фејсбука“ шаљу поруке да немају новца за пелене за бебу, да не могу да прехране или обуку рођену децу! Људи су бесни и због тешке материјалне ситуације, али и због свих ових лажи о којима сам причао, као и због многих других лажи. Мислим да незадовољство никада није било веће, јер људи виде да се РТС малтене свео на то да копира Б92.

Копира?
Да видите на шта личи деск у РТС-у у време главних вести на Б92: сви седе испред екрана и гледају не трепћући, као да прате лекцију у школи! Пошто су Б92 вести у пола седам увече, сат времена пре наших, много пута је наш „Дневник“ био малтене пресликан њихов. Једног дана је нас неколико упоредило кошуљице, то је израз за редослед којим се ређају вести, и верујте да су биле исте. Кошуљица нашег „Дневника“ била је потпуно истоветна кошуљици вести на Б92! Буквално исте информације биле су поређане буквално истим редоследом! Да ли је то случајно?! То је понижавање и гледалаца, и нас запослених на РТС-у. Пошто воле да се пореде са Би-Би-Сијем, то је као када би нека локална станица из Бирмингема диктирала Би-Би-Сију шта ће да пушта у свом ударном информативном програму. Ми који радимо на РТС-у нисмо незадовољни само зато што смо оштећени, а силно смо оштећени, већ и због уређивачке политике коју сам описао, а са којом се убедљива већина запослених нимало не слаже. И не само због уређивачке политике, већ и због квалитета свеукупног програма. Погледајте само на шта личи образовни програм, културни, документарни… Многи међу нама памте и неко друго време, када је РТС, односно претходно „Телевизија Београд“, барем задовољавао високе професионалне стандарде.

Има ли отпора таквој самовољи руководилаца?
Нема, јер је генерални директор ставио под своје и синдикате. У РТС-у делују два синдиката. Деловала су три, али је струковни синдикат пре неколико година проглашен за нерепрезентативан, пошто се супротстављао руководству РТС-а. Сада имамо „Независност“ и самостални синдикат. Е сад, жена која води самостални синдикат, Милунка Луна Зорић, уједно је и руководилац службе набавки. А до скоро је председник „Независности“ био Миодраг Зупанц, човек који је сада главни и одговорни уредник свих програма на телевизији. Како онда очекивати од тих људи да воде рачуна и да брину о запосленима и о општем интересу?! Да ли икога чуди што су се председници тих синдиката потписали, пре једно месец дана, на претећи проглас генералног директора о томе како нема новца и како мора да се штеди?! Ја их питам: добро људи, ако нема новца, шта ћемо са тим што је рекламни простор предат трећем лицу?! Шта ћемо са силним туђим продукцијама у којима РТС учествује тако што стави на располагање све своје капацитете, а добија минималан део прихода?! Да бих вам дочарао колико је РТС запуштен, рећи ћу вам само да је монтажа, где се монтирају вести и информативни програм, била толико руинирана, да су монтажери пре годину и по дана узели четке и купили боју и окречили. Сами су то урадили, од свог новца! Јер, то је било неиздрживо на шта је личила монтажа пре тога. А да видите њихове канцеларије, њихове кабинете, тих руководилаца по секторима и њиховог помоћног особља! Тамо је све беспрекорно. Не зна се шта је скупље опремљено. За просторије и за запослене немају новца, али су им кабинети чист луксуз. А да не причам о томе како имају новац за телохранитеље. Наш генерални директор има на располагању два аутомобила, са седам телохранитеља.

Седам? Као „седам самураја“?
Ја видео, својим очима! Паркирам једног дана поред улаза из Абердареве, а из зграде излази господин Тијанић, и сачекује га седам телохранитеља. И улазе у два аутомобила. Па, ко то плаћа?! Он, из свог џепа, или му и то плаћа телевизија?! А овамо наређује да се нама запосленима од накнаде за превоз одузима то што нас одвозе кућама када остајемо да радимо после поноћи! Па, како га није срамота?! Он има седам телохранитеља, а нама одбија што нас развозе кућама! Ни за време санкција телевизија није била пала толико ниско да радницима наплаћује трошкове заједничког ноћног превоза. Ни за време бомбардовања!

Када сте већ поменули бомбардовање, ви сте били у згради РТС-а кобне ноћи 23. априла 1999, када је НАТО извршио напад на телевизију и усмртио 16 радника?
Да, био сам тамо, јер сам радио те ноћне вести у два сата, које је прекинуо пројектил. Уредник тих вести била је Ангелина Вучић, иначе мајка Александра Вучића. Нас десетак је седело у једној просторији која се налазила десетак метара од места главног удара. Како смо преживели, ни данас ми није јасно. Око нас се све срушило, али су зидови у тој просторији издржали удар, тако да смо преживели. Е сад, оно што је јако занимљиво, 2003. године сазнао сам да је радницима РТС-а који су били присутни у тренутку напада, држава Србија исплатила извесну, не баш занемарљиву одштету. Али, та одштета је била исплаћена две године раније, и то само новинарима и техничком особљу! Највише ме је погодио случај једног момка, који је био портир чини ми се, а имао је 26 година када нас је бомбардовао НАТО. Он је толико настрадао у тој експлозији, да је остао 80 одсто инвалид. Њему је влада Зорана Ђинђића 2001. године исплатила 300.000 динара као одштету. А некој двојици инжењера, који нису малтене били ни повређени, задобили су по неку огреботину, исплатили су по милион динара. Али су њих двојица, хајде тако да кажем, учествовали у обарању претходне власти.

Вас нико није контактирао у вези са том одштетом?
Ма какви. Нас седам-осам из продукције нису ни обавестили. Звао сам правну службу РТС-а, када сам, као што рекох, 2003. случајно сазнао да су исплаћивали одштету. Тек када сам ја, заједно са осталима који су изостављени, покренуо то питање, пробали су да нам замажу очи понудивши нам по 100.000 динара. Одбио сам то и судским путем сам тек 2007. избоксовао одштету у пуном износу. Слично је било и у вези са суђењем Драгољубу Милановићу. Нико живи није мене позвао да сведочим на његовом суђењу, иако би сведочење нас који смо се тамо затекли ваљда требало да буде важно за цео тај поступак. Али, суд је проценио другачије. За суђење нисам добио позив. Чуо сам да су, од нас рецимо четрдесетак који смо преживали бомбардовање РТС-а, поједине телефоном звали да сведоче на суђењу Милановићу. Па, какав је то начин?! Од када се то телефоном позивају сведоци?!

Није вам се обратио ни Јанко Баљак, који онолико галами о бомбардовању РТС-а и доказује да је за смрт тих људи крив свако осим НАТО-а?
Ни он ми се није обратио. Али ћу вам зато ово испричати. Године 2001, на једном од последњих мартовских фестивала документарног филма који су ишта ваљали, Баљак је приказао тај свој чувени филм, по којем, како кажете, испада да су убице сви осим НАТО-а. У публици која је гледала његов филм, само смо ја и још један редитељ звиждали филму. Нико други! Остали су или ћутали, или аплаудирали и одобравали оно што Баљак заступа. То је за мене поразно. А тај Јанко Баљак седи у свим живим филмским форумима. Он предаје на филмској академији! Шта ће та јадна деца да науче од њега, када не могу да науче оно основно, а то је патриотизам?!

//

„Данас после срамне одлуке Хашког трибунала о ослобађању усташких бојника поставља се питање шта и како даље у односима са Хрватима?“

16.11.2012.

„Званична државна власт осим што је изјавила забринутост нити је ишта урадили нити ће нешто урадити, ако кажу да хоће, лажу. Од странака иста политика, јер су они логично и држава, јер њом владају.

Има изузетака у неким ванпарламентарним партијама, које позивају на протесте, који ће се што је извесно и одржати у неким србским градовима, надам се у свим, али што и даље на дуге стазе неће дати трајно решење, пошто ни најмање није вјероватно да ће ти протести прерасти у устанак попут онога из 1804. године када смо показали и Богу и Србкињама,  да смо мужеви, да смо мушкарци. Данас за такав подвиг нема вере у Бога, нити има стремљења ка томе, бар не у великим размерама. Данас је битније да Србин зна играчки састав 50 фудбалских клубова, но да зна ко му је чукундеда био и како се звао.

Да би у овом моменту привели Хрвате к познању права, који нам се данас у Загребу на тргу Бана Јелачића који да се зна није био Хрват већ Буњевац, исмејавају, требало би да почнемо бојкотовати хрватске робне марке.

Бојкотом хрватских производа који се налазе на полицама продавница у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па и у самој Републици Хрватској од тамошњих Срба чији број није занемарљив, би битно утицали на пад стандарда и индустријске производње у тој нама непријатељској држави, ако се зна да Србија мјесечно из Хрватске увезе робе у вредности од неких у просеку 25 милиона евра.

Ову борбу могу да воде сви Срби без неких великих одрицања, а надам се да ће и водити, јер то је најмање што могу да у овом тренутку ураде за србство и то на дуге стаце, а што ће ипак иако се не чини значајно, утицати на привреду Хрватске.

Бојкот треба укључити и туризам, где тзв. хрватско приморје буквално живи од србских туриста, посебно оних из Босне и Херцеговине.

Када би Срби били истрајни у овој борби, а да ће Бог снаге да тако и буде, Хрватима неће ништа бити смешно када буду остајали без посла, и са уништеном туристичком сезоном узли у дугу и хладну зиму, надам се већ 2013-ту.“

Објавио Србско царство у 09.15

Судије у образложењу пресуде сматрају да Готовина и Маркач нису криви за преко 1.900 убијених и несталих и преко 250.000 протераних Срба из Книнске крајине

16.11.2012. србин.инфо, курир

Ослобађање двојице хрватских генерала, ратних злочинаца, Анте Готовине и Младена Маркача подигло је на ноге јавност у Србији, која је изразила незадовољство, шок и неверицу скандалозном пресудом Хашког трибунала, док је у Хрватској у току опште славље.

Судије Хашког трибунала у образложењу пресуде сматрају да Готовина и Маркач нису криви за преко 1.900 убијених и несталих и преко 250.000 протераних Срба из Книнске крајине.

Готовина је ослобођен и за прекомерно гађање градова Бенковца, Обровца и Книна, а судско веће утврдило је да није било у питању неселективно гађање цивилних циљева.

Да подсетимо, Хрватска војна операција ” Олуја” започела је у четири сата ујутро 4. августа 1995 године артиљеријском припремом дуж целог сектора Југ и Запад и Север, а главно командујући на јужном стратешком правцу био је генерал Готовина, који је ослобођен оптужбе за удружени злочиначки подухват с циљем уклањања српског становништва из Крајине претњом оружане силе зашта је у првостепеном поступку био осуђен на 24 године затвора, а Младен Маркач командант специјалне полиције на 18 година затвора.

Операцију Олуја обележио је велики број злочина како у току саме операције, тако и после ње, па ту ваља споменути напад хрватских мигова и хеликоптера на избегличку колону код Двора на Уни, затим Петровачка цеста, а посебно је сурово било ликвидирање старијег становништва по Равним Котарима и свирепо стрељање хендикепираних особа у Двору коме су присуствовали и дански војници Унпрофора, као и камеовања избегличких колона које су се аутопутем повлачиле према Србији.

Пред налетом хрватске војске и тенкова из РСК побегло је 250.000 људи који су спас потражили у тадашњој СРЈ и Републици Српској.

Срби туже МПРИ због планирања Олује

Суд у Чикагу почетком септембра ове године прихватио је тужбу против америчке корпорације Милитери профешнал ризорсиз (МПРИ) коју су тужиле српске организације у САД “Жртве геноцида у Крајини” и “Српски крајишки сабор” због учествовања у операцији Олуја.

Срби оптужују МПРИ да је обучавала Хрватску војску у Олуји, операцији геноцида и прогона 200.000 Срба из Крајине.

Суду је достављен уговор између МПРИ и Хрватске о обуци хрватских официра и војника. Судија Рубен Кастиљо, из Федералног суда у Чикагу, прогласио је државу Илиноис надлежном за суђење с обзиром да МПРИ има филијале и послове у тој држави. Срби из Хрватске који су поднели тужбу живе у Чикагу, Милвокију, Рокфорду и околини.

Представник тужене фирме МПРИ тврди да тужба нема озбиљно утемељење. Овај службеник је 1990-их година радио у канцеларији ове фирме у БиХ, али није желео да се представи.

Срби су у тужби навели да од МПРИ траже 10 милијарди долара, односно 25.000 за сваког од 200.000 избеглих Срба. Службеник тврди да МПРИ није никаква тајна организација, нити обавља прљаве послове за америчку владу. Кажу да је највећи корисник њихових услуга америчко Министарство обране, али и да имају 25 седишта широм држава у САД-у и да сарађују са више од 40 земајја света.

МПРИ је основана 1987. и чине је пензионисани официри америчке војске.Саговорник признаје да је МПРИ 1994. сарађивао с хрватском војском, али не види у томе кршење УН ембарга на наоружавање Хрватске.

– Ми не наоружавамо, наша мисија је обучавање кроз процес тренинга, с циљем да се наши корисници подуче како да организују логистичку подршку… – каже ова представник.

Додаје да они не могу да читају мисли и намере њихових партнера, односно да није знао за које операције су обучавали Хрвате.

Чињеницу да се Федерални суд у Чикагу прогласио надлежним, сматра нормалном правосудном процедуром, али тужбу оцењује промашеном, али признаје да је у акцију био укључен амерички државни врх.

Анте Готовина је иначе уочи Олује посетио тренинг центар у америчком Форт Ирвину, а након тога је у друштву двојице америчких аташеа обишао Динару.

Сећање на стравичне злочине над Србима оставио је филм “Олуја над Крајином” због кога се дигла цела Хрватска тврдећи да је лажан, а показао је само делић етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини, који можете погледати овде.

Пажња, видео снимак узнемирујућег садржаја!

(курир)

-Честитам Хрватима што су се пријатељски понели према својим националним интересима – каже за С медиа портал адвокат Горан Петронијевић. – После данашње ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу, очекујем још горе казне за хашке оптуженике из Србије.

16.11.2012. Смедиа

Србија је досад чинила све погрешне кораке према Хашком трибуналу и ослобађајућа пресуда Готовини и Мракачу је само логичан след ствари, сматра адвокат Горан Петронијевић.

-Ово што се Србији догодили представља смо последицу онога што Србија није учинила, а требало је. Погледајте како се Хрвати понашају! За то им треба скинути капу, јер они имају концепт понашања према Хашком трибуналу – каже адвокат Петронијевић у разговору за С медиа портал.

Хрватска је знала да брани своје

Према његовим речима, ослобађајућа пресуда генералима Готовини и Маркачу добрим делом последица је хрватске слоге:

– Замислите само да се у време када је хапшен Младић или Караџић, којим случајем у Србији појавили сајтови за прикупљање помоћи за одбрану неког од њих као што је то био случај са Готовином! Пола Србије би било похапшено! Држава Србија и све власти у њој су се досад непријатељски понашале према српским националним интересима. За разлику од нас, Хрвати су помагали, финансирали одбрану и чинили све да докажу да је Хрватска недужна, али то је њихов легитиман интерес и ја једино могу да им честитам на томе.

За преостале Србе у Хашком трибуналу Петронијевић очекује још оштрије пресуде:

-Очекујем још горе пресуде. Јер је исто веће којим је председавао Теодор Мерон, мом клијенту Веселину Шљиванчанину који је био оптужен за командну одговорност на Овчари, повећало првостепену пресуду са пет на 17 година.

Пресуда каже да су Срби сами себе иселили и убијали!

Адвокат Радована Караџића сматра да је „Олуја“ догађај који је „најближи геноциду“ на простору бивше Југославије, а да је, како видимо, прошла некажњено.

-По оваквој пресуди испада да је више од 2.000 Срба само себе поубијало, а њих 200.000 само себе раселило – иронично закључује Петронијевић.

Маја Кукавица
Фото:www.mc.rs

//