Блиски,

и кармички повезани супружници,

могу једно друго да исцељују,

 да васкрсавају

и, надасве,

да се изнова рађају

у било којему свету.

Њихова узајамна љубав

превазилази све препреке,

 све физичке законе,

како у материјалној

тако и у духовној

Васељени.

Зато је избор животног сапутника

 не само важан,

већ и битан,

битан за свеколики живот

 у свим видљивим

и невидљивим световима.

Све што је Створитељ

 у Васељени створио –

створио је,

гле!

 кроз Срце наше.

Када се Тога

присетимо,

тада ћемо познати

Саме Себе.

Јер,

 Све Стварање

у свим световима

 одвија се

кроз Срце наше:

у Невидљивом и Оностраном,

у Дубинама и Висинама,

иза Обзорја

Вечности и Бескраја.

(Вилењакова Посланица

Белим Србима

и

Белим Србкињама.)

Створитељ и Васељена

стварају Лепоту

 кроз наше Срце.

Створитељ и Васељена

створили су нас

Боговима и Богињама.

Зато и ми поседујемо

све оне Моћи

које поседују

Створитељ и Васељена.

Та Знања смо заборавили

онога трена

када смо се,

у мислима и сновима својим,

одвојили од Створитеља

и Васељене.

Повратак Створитељу

и Васељени

 јесте Повратак Себи,

као што је и Повратак Себи –

Повратак Створитељу

и Васељени.

Буди и ти део мене,

буди мој темељ,

буди моја бајка.

Да сањати могу,

да бар снови ми

срећни  буду.

Буди ту да не лутам,

да се не изгубим,

компас моје душе буди,

да моје срце не пати,

Да моје срце

од љубави не полуди.

Научи ме да желим,

научи ме да волим,

покажи ми пут

како да преболим.

У овоме свету

да ли живети могу?

Не,

ја у овом свету

без тебе не могу!

Лирика вечног тренутка

Зло је све што је људски ум створио.

Све религије, све идеологије јесу зло људскога ума.

Људски ум не може никакво добро да створи.

Говорим о људскоме уму, а не о божанском уму који дејствује кроз изабраног човека, кроз пробуђеног и освешћеног појединца.

Свеколико добро и свеколику лепоту што видимо у свету, гле! није створио људски ум, већ божански ум и дух који је тајинствено и невидљиво дејствовао кроз велике посвећенике.

Међу религијама и идеологијама воде се вечити ратови.

Вечити ратови до истребљења.

Религије су и измишљене зато да би се водили вечити ратови, да би се истребило словесно човечанство.

Сваки онај пробуђени и освешћени појединац који жели да путује Навише, да се уздиже ка вишњим и божанским световима, мора да се клоне свих земаљских религија и идеологија.

Ко год жели да буде слободан, мора да се узнесе изнад свеколиких религија и идеологија овога света.

Религијама и идеологијама заведени и поробљени људи не могу ни дана без рата.

Јер, бити религиозан, значи: бити у вечитом рату са другима.

За религиозног човека, рат са другим људима јесте сасвим природна ствар.

Религиозан човек јесте човек сужене свести, и он из своје сужене свести умишља, да сви људи морају да буду исти, да сви људи морају да буду такви какав је он, да сви људи морају да верују у оно у шта верује он.

Нема толеранције, нема разумевања, нема трпељивости међу религијама.

Све су религије искључиве, искључиве до крајности, искључиве до истребљења свега другачијег, свега различитог.

Само несувисли и бесловесни могу да празнослове о толеранцији међу различитим религијама и идеологијама, међу различитим културама и расама.

Људски ум је тако програмиран, да унапред не прихавата никакве разлике.

Људски ум је тако програмиран, да вечито мора само зло да производи.

Људски ум није кадар да ишта племенито и узвишено произведе.

Људски ум је најразорнија атомска бомба.

Атомска бомба која може да разори не само планету Земљу, већ и цео Сунчев систем.

Нема већих лицемера од јудео-кршћана и муслимана.

Они вазда причају о љубави, а вечито наносе патњу и боли другима, свим иним бићима, па и самој Мајци Природи.

Нико никада неће побројати и пописати све жртве јудео-кршћана и муслимана, све побијене и поклане, све силоване сестре и кћери, сву невину децу спаљену на ломачи.

Најгрозоморнији и најужаснији злочини на овоме свету чињени су у име јудео-кршћанства и ислама, чињени су у име њихових пророка, проповедника и богова.

По схватању јудео-кршћана и муслимана, прави верник је само онај који убија, коље, спаљује и силује невернике; а невирници су сви други, сви они који су другачији од нас, сви они који нису „наше“ вере, сви они који не верују у „нашега“ бога.

Овај свет би био најмрачнији од свих светова, да у њему није оних ретких, веома ретких, пробуђених и освешћених појединаца, божанских стваралаца, који остављају лепоту и дивоту за собом.

Та њихова стваралачка красота једино и обасјава овај свет, будећи наду у оним другим божанским душама које су, из неких само њима знаних разлога, залутале у овај свет.

Лирика вечног тренутка

Светлосни запис је важнији од генетског кода.

Светлосни запис је битан, а генетски код (днк) је само важан.

Светлосни запис је Вертикала, а генетски код (днк) је Хоризонтала.

Постоји много тога што је важно, али је само једно битно.

Све што се налази на Хоризонтали, то може бити значајно и важно, али, оно што је на Вертикали, што чини Вертикалу – то је битно!

Ево шта желим да кажем и разјасним.

Нама, Белим Србима, ближи су Јапанци и Тибетанци од Хрвата и Словенаца; ближи су нам будисти и таоисти од јудео-кршћана и муслимана.

Ми, Бели Срби, припадамо народима Вертикале; ми смо Раса Вертикале.

Сви они народи који се налазе на Вертикали – нама су блиски, блиски по светлосном запису.

Они нам можда нису блиски по генетском коду, али, то и није битно.

Битан је светлосни запис.

Ово је веома важно да схватимо, разјаснимо и освестимо, да не бисмо лутали, да не бисмо понављали грешке из прошлости.

Нама су највише зла, у свим минулим столећима, нанели управо они народи који су нам блиски по генетском коду, по Хоризонтали, али су нам далеки туђини по светлосном запису, по Вертикали.

Грешке смо чинили из незнања и неосвешћености.

Грешке смо чинили зато што смо све учили и тумачили у светлу западних позитивистичких и материјалистичких лажних наука.

Они који су нам по крви и генетском коду блиски јесу наши највећи душмани и мрзитељи.

Да смо били мудри као што нисмо, никада не бисмо стварали државу по Хоризонтали, већ само и једино државу по Вертикали.

Ми смо с погрешним народима стварали заједничку државу, а та је држава била наша највећа гробница, наше најгрозоморније стратиште и погромиште.

Да смо били мудри као што нисмо, давно бисмо се повезали с народима Вертикале, с народима који су нама, по светлосном запису, сродни и блиски.

Упамтите: крв је све више вода, генетски код је ништа.

Оно што Беле Србе разликује од свих иних народа, то је светлосни запис, то је Вертикале.

Оно што Беле Србе разликује од других, генетских и хибридних, Срба, то је, такође, светлосни запис, то је, такође, Вертикала.

Бели Срби Вертикале и Срби Хоризонтале – то су два света, два звездана јата, два космоса.

Истинско пријатељство постоји само међу народима Вертикале, а сва назови „пријатељства“ по Хоризонтали – то је чиста омаја и опсена!

Од свих европских народа нама, Белим Србима, најближи су и најсроднији Руси (Бели Руси), јер смо у бити и суштаству – Један Род.

Ми смо једна те иста Раса Вертикале.

Међу другим европским народима скоро да и немамо никога ко нам је, по светлосном запису и Вертикали, сродан и близак.

Постоје у Европи народи који су нам, можда, по генетском коду блиски, но, то још ништа не значи, јер генетски код и није битан.

Мудрост је када у трену можемо да разлучимо битно од небитног!

Латица цвета откинута
Ветром понета
У обзорју
Зебе
Недирнута
Невидна
Неукроћена
Ланцима жеље
За тло прикована
Згажена
Вене
Несхваћена
Нељубљена
Недоречена
Умире.

Лирика вечног тренутка

Данас сам чуо једну дивну животну причу, причу коју ћу дуго памтити.

Један Бели Србин, док смо седели у мојему врту за тиховање, причао ми је с толико радости, с толико унутарњег жара, с толико чедне љубави о својој животној сапутници – с којом у браку живи двадесет и седам лета – да сам ја, напросто, све време био задивљен и опчињен његовом искреношћу, честитошћу, чедношћу и племенитошћу.

Тај човек, напросто, обожава своју човечицу, своју животну сапутницу, своју Белу Србкињу, да сам ја, на тренутке, имао осећај, да ми ту божанствену причу казује само духовно биће из неких тајанствених и оностраних, вишњих и божанских светова.

Док сам слушао његову песнички надахнуту причу, која није од овога света обмана, превара, омаја и опсена, осетио сам, и схватио, у дубини својега бића, да једино Душа и Дух Белога Србства може да спаси све нас, да спаси сва бића, да спаси Свет, да спаси Васељену.

Само је још у Белога Србства сачувана таква лепота, таква доброта, таква дивота и таква чедна љубав за ближњега, за некога ко ти је мио и драг, за некога ко ти је важан и битан; важан и битан не само у овоме свету, већ и у свим иним – видљивим и невидљивим –  световима.

Њихова узајамна љубав, и после толико година проживљених у браку, јесте и данас тако заносна и дивотна као и пре толико лета када су се први пут срели и, у трену, препознали, и схватили, да су се дуго, веома дуго тражили, и да су једно за друго.

Дубока је река света.
Њоме сада тихо плови
Дан Божији, сан Љубави.

У вечитом белом сну
изрази се кују живи
и симболи души лете.

Ту се искра свака вечно,
напаја и бива свесно,
подигнута у вечности!

Затим лети ка дворима
живог светла и безкраја
где се душе роје у радости.

Како свуда оне светле!
Како само боје снене
певају у тајној ватри!

Оној која све запати,
и пољуби љубичасто…
Оживевши сваку бит.

Лирика вечног тренутка

Највеће истине се казују са најмање речи.

Највеће истине се казују једном једином речју.

Највеће истине се казују тишином и шутњом.

Нема ничег речитијег од тишине и шутње.

Они који ме знају, знају да сам шкрт на речима.

Шкрт сам на речима, јер знам, да су све приче већ давно испричане, испричане негде у неким Вишњим световима, у Акаши.

Хаику је најсавршенија форма.

Три стиха у седамнаест слогова – и све је чисто, јасно и, свака реч избрушена до савршенства!

Хаику је најзгуснутија песма, песма у коју стаје Васељена.

Ко осећа хаику, схватиће одмах, да је у три стиха и седамнаест слогова смештена читава космичка драма.

Свака поезија, свака уметност вреди онолико колико је шутње и тишине у њеној позадини.

Само лоши песници користе много речи.

Много речи – то је празнословље.

Много речи – то је мртва песма и мртва прича.

Што мање речи – све снажнија и моћнија песма.

Ни многи песници не знају тајну песничке речи.

Добра песма је добра зато што у њој нема ниједне сувишне речи.

Лоша песма је лоша зато што у њој има сувишних речи.

Ако се из лоше песме избаце сувишне речи, онда ће и од лоше песме постати добра песма.

У томе и јесте тајна песништва.

Постоји нешто што се зове песничка чаролија, песничка алхемија.

Песничка чаролија и песничка алхемија почива на дубоком осећању мере: песник мора и да осећа и да зна која је мера речи у даној (неправилно је рећи: у датој!) песми.

Рецимо, ако је мера неке песме тридесет речи, само једна сувишна реч – тридесет и прва реч – срушиће читаву песму, срушиће је онако како се свет руши.

Али, то се не учи у земаљским школама; са тим осећањем и знањем песник долази на овај свет.

Пре доласка на овај свет, песник је у Оностраном, у Вишњим световима, прошао многе песничке, вилинске и вилењачке школе, а потом је тек, у овоме свету, рођен (као) песник.